Aleksandar ne voli Violu

Za „Vreme“ iz Bona

U nemačkoj izbornoj jedinici 52 na jugu Donje Saksonije ređaju se varoši koje se zovu Goslar, Northajm ili Osterode. U tom trouglu su ljudi od rata naovamo birali kandidate socijaldemokrata da ih predstavljaju u Bundestagu, samo dva puta im se omaklo da izaberu demohrišćanina.

Triput se na listiću našlo i ime Viole fon Kramon, političarke Zelenih, ali ona između 2009. i 2017. nije uspevala da privuče više od pet, šest odsto birača. Jednom je bila poslanica preko partijske liste, a onda se pre tri godine, zahvaljujući izuzetnom rezultatu Zelenih na evropskim izborima, uvukla u Evropski parlament gde je postala izvestiteljka za Kosovo.

Ali, ime Viole fon Kramon-Taubadel, udata je za plemića, verovatno bi pre znao slučajni prolaznik na beogradskoj pijaci nego na tržnici u varošima koje se zovu Goslar, Northajm ili Osterode.

LOBISTKINJA KOSOVA: „Kad bih slušao šta Viola fon Kramon priča… vi sad kažete evroparlamentarac Viola fon Kramon. Ma stvarno?“, iščuđavao se predsednik Srbije Aleksandar Vučić u oktobru kada je osmoro evropskih poslanika optužilo Milorada Dodika za napetosti u BiH, a Srbiju za podršku Dodiku.

„Pa to kad bismo nju slušali, odavno bismo se obesili, ostali bi samo ovi iz jedne zelene agende da žive, a svi ostali bismo mogli da skočimo u Dunav, pod led ili ne znam šta da uradimo sa sobom. A o Kosovu da ne pričam, Kosovo bi bilo zabranjena reč na teritoriji Republike Srbije“, dodao je Vučić, uz nimalo suptilne aluzije na Novosadsku raciju i fašističke zločine u Vojvodini. „Ovi jedni iz zelene agende“ su koalicija Ne davimo Beograd i Nebojše Zelenovića, koju nemački Zeleni otvoreno podržavaju smatrajući ih delom stranačke porodice.

Po strahovitim reakcijama Vučića i njegove medijske mašinerije moglo bi se pomisliti da je Fon Kramon nekakva prvakinja u redovima Zelenih, stranke koja će ući u iduću nemačku vladu, a ne tek jedna od 705 poslanika koji zasedaju u Strazburu i Briselu. A ona ne posustaje, kao da joj prija što njene izjave kolportiraju srpski mediji kritični prema vlastima, a onda joj, još žešće, odgovaraju režimski tabloidi i stalni gosti Pinka i Hepija. U martu je na zatvorenom brifingu za novinare rekla – i odobrila da se to citira – da sebe vidi kao „lobistkinju Kosova u Evropi“ te kritikovala što Srbija nabavlja vakcine iz Rusije i Kine. Nije propustila ni natezanja oko murala Ratku Mladiću na Vračaru.

KAD PREDSEDNIK ODBRUSI: „Morate da se suočite sa prošlošću, da ljudi budu svesni šta se događalo tokom rata u Jugoslaviji, ali i tokom genocida u Srebrenici gde je gospodin Mladić bio glavni komandant. Ako želite da budete članica Evropske unije, morate da razumete šta se dogodilo u prošlosti“, poručila je Viola fon Kramon.

Vučić ni to nije oćutao: „Bolje mi je da umrem ovog sekunda nego da budem ponizni potrčko nekog Picule, Viole fon Kramon i ostalih koji bukvalno nemaju drugi posao u životu nego da mrze Srbiju. I da lažu svakog dana“. Predsednik je dao časnu pionirsku da neće komentarisati ovakve izjave „jedno mesec dana“, ali da će onda opet da ih „klepi po ušima kad budu lagali“.

foto: AP

VUČIĆ PROTIV „ZELENOG DŽIHADA“: Dok se u Beogradu odvijaju Vučićevi krstaški pohodi protiv „zelenog džihada“, kako inače zove ideje Zelenih, i ne samo njih, o energetskom zaokretu, u Berlinu se tiho, podeljeni u 22 radne grupe, sastaju predstavnici Socijaldemokrata, Zelenih i Liberala, da skuju iduću nemačku vladu. Kako su najavili, to bi moglo da bude u prvoj sedmici decembra kada bi kancelar postao pobednik izbora Olaf Šolc (SPD). Priča se i da je Analena Berbok, jedna od dvoje šefova Zelenih, bacila oko na Ministarstvo spoljnih poslova. Zbog relativne ravnoteže snaga, Berbokova bi bila snažna ministarka kojoj politiku ne bi diktirao Kancleramt.

To za naprednjačke vlasti u Srbiji ne znači samo ostanak bez „velike sestre“ u vidu nemačkih Demohrišćana sa kojima dele porodicu Evropske narodne partije. Sa Zelenima, koji polako postaju gnezdo spoljnopolitičkih jastrebova, Vučić neće moći da računa na majčinske blage kritike i prekomerne pohvale koje je dobijao tokom nedavnih poseta demohrišćanki Angele Merkel i Ursule fon der Lajen.

„Imali smo višeglasje“, kaže Simon Ilse koji vodi beogradski biro Fondacije „Hajnrih Bel“ bliske Zelenima. „Sa jedne strane, angažman u procesu proširenja EU, ali i pretesne narodnjačke partijske veze Merkel i Vučića. Polagalo se na stabilnost regiona, kojoj je sve bilo podređeno, a manje se radilo o borbi protiv organizovanog kriminala, korupcije i demokratiji. Sa time je sada svršeno.Ton će se promeniti“, objašnjava Ilse, i sam član stranke Zelenih, u razgovoru za „Vreme“. Dodaje da će biti više angažmana u regionu i Srbiji, ali i više kritika, najavljuje da će se više govoriti o pravnoj državi i demokratiji.

NASLEĐE JOŠKE FIŠERA: Uz malo preterivanja, moglo bi se reći da stvar nosi zlokobno znamenje. Poslednji put kad su Zeleni imali šefa diplomatije, bio je to Jozef Fišer, od milošte zvani Joška. Vučić je tada bio ministar informisanja u vlasti Slobodana Miloševića, a Srbija je bila bombardovana. „Analena Berbok spada u generaciju koja je odrasla sa Srebrenicom, ratom na Kosovu i diskusijama i svađama koje su Zeleni međusobno vodili oko toga“, priča Ilse.

Malo je reći da je među Zelenima bilo „svađe“ te 1999. godine nakon što je Fišer opravdao prvi odlazak Nemačke u rat od razdoblja nacizma rečima da su Zeleni učili „nikad više rat“, ali i „nikad više Aušvic“. U maju te godine na partijskom kongresu Fišer je preko uha i vrata opaučen balonom crvene farbe, pa je sedeo obojen nečim što liči na krv.

„Jedan konkretan događaj bio je inicijalna kapisla za zaokret Zelenih: genocid u Srebrenici“, podsetio je nedavno „Frankfurter algemajne cajtung“. Pre toga zagovornici vojnih intervencija nisu činili ni deset odsto delegata partije – većina se, naprotiv, zalagala za ukidanje nemačke vojske. Osim Srebrenice, pomogla je, kako piše list, i želja za vlašću – Zeleni nikad ne bi ušli u vladu da su istrajavali na bezuslovnom pacifizmu.

Dve decenije kasnije može se reći da je Fišerova vizija Zelenih pobedila. Takozvani „realosi“ (realisti) su u borbi frakcija potisnuli „fundije“ (fundamentaliste). Dvojac na čelu stranke, Analena Berbok i Robert Habek, prvi je koji čine isključivo realisti. Oni su više u centru a manje na levici, oštri po pitanju zaštite klime, ali spremni na kompromise ne bi li došli na vlast. Pacifizam su odavno napustili.

U oktobru je Kragujevac o godišnjici masakra Vermahta posetila potpredsednica Bundestaga iz redova Zelenih Klaudija Rot. Ona je jedna od retkih teškašica te partije koja je opstala u vrhu, a da se broji u fundije i da je 1999. bila protiv bombardovanja. Kormilo stranke preuzela je novija generacija.

„U toj generaciji nema predrasuda ili antipatija prema Srbiji već jasne privrženosti međunarodnom pravu i pravosuđu i presudama Tribunala u Hagu gde nisu osuđivani samo Srbi. Istim aršinom se meri i vodi računa o suočavanju sa prošlošću i procesuiranju ratnih zločina. Srbija naprosto ima veoma rđav bilans u gonjenju ratnih zločinaca pred sudovima u Srbiji“, kaže Simon Ilse.

PLANOVI ZA BALKAN: Pred savezne izbore krajem septembra, kada su udvostručili prethodni skor, ali ipak uzeli manje glasova nego što su se nadali (14,8 odsto), Zeleni su u izbornom programu posvetili Zapadnom Balkanu više redaka od svih ostalih partija zajedno. Jedini su pomenuli reč „proširenje“. „Politika proširenja EU je uspešna priča koju hoćemo da nastavimo. Zato se zalažemo za konkretne napretke u evropskim integracijama zemalja Zapadnog Balkana.“

Zeleni u svom programu nabrajaju reforme u pogledu demokratije, pravne države, borbe protiv korupcije, zaštite manjina (posebno Roma), pomirenje i procesuiranje ratnih zločina. Od konkretnih koraka, ali bez detalja kako misle da ih sprovedu, navode se vizna liberalizacija za Kosovo, napredak dijaloga Beograda i Prištine, početak pregovora EU sa Severnom Makedonijom i Albanijom, stvaranje građanskog društva u BiH… Zeleni odbacuju novo povlačenje granica po etničkim principima. Zato Simon Ilse iz Fondacije „Hajnrih Bel“ ukazuje da kada pojedini Zeleni, poput Viole fon Kramon ili ranijeg poslanika Manuela Zaracina, oštrije istupaju prema Srbiji, to ima pokrića u programu stranke iako su oni sami daleko od vrha partijske hijerarhije.

Zeleni u novom sazivu Bundestaga imaju čak 118 poslanika, što znači mnogo novih imena, ali i priliku da se poslanici više specijalizuju za različite teme. Kako „Vreme“ saznaje, za Zapadni Balkan bi mogao da bude zadužen novajlija Boris Mijatović (47) rođen u Kaselu, čiji otac potiče iz bivše Jugoslavije. „Srbija i Evropska unija treba da sarađuju bliže. Imamo zajedničke interese u Evropi, imamo i zajedničku istoriju“, rekao je diplomatski Mijatović nedavno za portal B92.

ZELENA ŠARGAREPA: Od zelene spoljne politike valjalo bi očekivati jači pritisak da se napusti eksploatacija uglja, od kojeg Srbija dobija oko 70 odsto svoje struje. Zeleni nisu fanovi ni nuklearne energije, premda mnogi u Evropi jesu, recimo Mađari i Bugari sa kojima Vučić navodno pregovara o kupovini udela u nuklearkama.

No, šta vredi „angažman“ ako je članstvo u EU, kao najubedljiviji mamac za države regiona, toliko daleko da se više i ne vidi? Već godinama se piše o „umoru od proširenja“, a francuski predsednik Emanuel Makron je više puta rekao da proširenja neće biti dok ne bude reforme EU. Odlazeća kancelarka Merkel nikada nije založila svoj ogromni autoritet u Evropi i pred sopstvenim građanima da pogura Srbiju i komšiluk ka Uniji.

Da li će, pitamo Simona Ilsea, Zelenima biti teže da utiču na prilike u Srbiji ako u famoznoj igri štapa i šargarepe ta šargarepa više ne postoji? „Rekao bih da je šargarepa svakako tu“, kaže on. „Kad samo pogledate silne milijarde iz fonda za obnovu ekonomije posle korone, to je ogromna šargarepa. Zeleni su na stanovištu da je cilj klimatski neutralna Evropa, a da to ne ide bez Srbije i regiona, i da moramo da sarađujemo.“