Smatramo da je naša obaveza da u danima rata, u kome se zemlja našla zbog napada NATO snaga, građane što brže, kvalitetnije i potpunije informišemo o događajima u zemlji i svetu (iz saopštenja Redakcije Vremena 2. marta 1999) Ovde ponavljamo noseće tekstove iz ratnih brojeva Vremena objavljenih od 27. mart – 26. jun 1999. u vreme kada je na snazi bila cenzura štampe.
Rat
( Takođe dostupno na linku Vanredno izdanje broj 1, 27/3/1999 )
Saopštenje redakcije 27/3/1999: „Vreme“ dva puta nedeljno
Redakcija „Vremena“ obaveštava čitaoce i širu javnost da će se nedeljnik u promenjenom formatu i po nižoj ceni, kao vanredno izdanje, pojavljivati dva puta u nedelji, petkom i utorkom, a možda i češće ukoliko potrebe to budu nalagale i, naravno, ukoliko elementarni uslovi budu dozvoljavali.
Razlog za ovakvu odluku Redakcije je u tome što događaji iz časa u čas prevazilaze formu standardnog nedeljnika, pa je tako zaustavljeno i štampanje „Vremena“ broj 440, bez obzira što smo zbog toga pretrpeli znatnu materijalnu štetu.
Smatramo da je naša obaveza da u danima rata, u kome se zemlja našla zbog napada NATO snaga, građane što brže, kvalitetnije i potpunije informišemo o događajima u zemlji i svetu.
Pređena tanka crvena linija: Agresija i odbrana
Napadima iz vazduha NATO snage u sredu u 20 časova izvršile su agresiju na Jugoslaviju. Neposredno nakon toga, odlukom Savezne vlade Jugoslavije proglašeno je ratno stanje. U prvom naletu gađani su ciljevi u Prištini, Beogradu, Podgorici, Novom Sadu, Pančevu… Slika iz Beograda: dok u 20 časova i 25 minuta sirene zavijaju u Novom Beogradu, na stanici kod „Piramide“ staje tramvaj „sedmica“; devojka užurbano ljubi mladića, ovaj uskače u tramvaj, a ona mu s ulice dugo maše. Slika iz Podgorice: od aerodroma su se dizali visoki stubovi dima, vazduh je parao zvuk bombardera, a grupa mladića glava podignutih ka nebu skandirala je: „Klintone jebemo ti majku!“ Slika iz sveta: u Novosibirsku spaljen nemački konzulat. Slika iz redakcije „Vremena“: 20 časova i 15 minuta; uredništvo donosi odluku da već pripremljeni broj bude bačen u staru hartiju, a dogovor je: „Vidimo se sutra“
Od srede 24. marta 1999 . u 20 časova naša zemlja je u ratu. Tog časa avioni NATO-a izveli su prvi napad na SR Jugoslaviju, hroničari kažu prvi napad na jednu suverenu zemlju od osnivanja ove organizacije. Vest o napadu na Jugoslaviju objavio je generalni sekretar NATO Havijer Solana, kako izgleda, u trenutku kada su bombe već počele da padaju. Naime, petnaestak minuta pre 20 časova u blizini Prištine čuo se niz jakih detonacija u razmaku od oko 30 sekundi koje su dolazile iz pravca istočno od ovog grada. Nakon eksplozija nestalo je struje. Grad je bio potpuno pust, a na ulicama se čula sporadična pucnjava iz automatskog naoružanja. Dopisnik „Bete“ javio je da se iz pojedinih delova Prištine vidi delovanje protivavionske artiljerije u okolini aerodroma Slatina. Nakon eksplozija gradom su odjeknule sirene, a kroz centar grada prošla su kola hitne pomoći, koja su otišla u pravcu prištinske bolnice. Policija patrolira Prištinom. Napad na Prištinu je očigledno bio očekivan. Već oko 18.50 časova sirene u Prištini oglasile su se tri puta u kratkim vremenskim razmacima. Srpski izvori u Prištini bliski vlasti kazali su da je reč o još jednoj vežbi.
Pre toga komandant Treće armije Vojske Jugoslavije (VJ) general-potpukovnik Nebojša Pavković izjavio je da je opasnost od udara NATO snaga iz vazdušnog prostora realna, da su pripadnici te armije spremni da prežive vazdušne udare NATO-a i da saniraju posledice takvih napada, da oni „imaju jasan zadatak da odbrane integritet Srbije i SRJ, da se razračunaju sa preostalim šiptarskim terorističkim snagama na Kosovu i Metohiji i da spreče svaki prodor snaga NATO-a na taj prostor. Mi ćemo to uraditi“, konstatovao je Pavković.
Prema saopštenju Generalštaba Vojske Jugoslavije u napadima avijacije i krstarećih raketa NATO-a na Jugoslaviju tokom prve noći poginulo je 10 i ranjeno 38, dok se jedan vojnik vodi kao nestao. Jugoslovenski savezni ministar izjavio je za CNN da je najmanje deset civila poginulo. „U više masovnih udara borbenih aviona NATO – SAD, Velike Britanije, Francuske, Kanade, Italije, Nemačke i Španije i krstarećih raketa, u agresiji na SR Jugoslaviju tokom noći 24 – 25 marta 1999 . godine, dejstvovano je po jedinicama, sastavima i vojnim objektima na celokupnom prostoru naše zemlje“, navodi se u saopštenju Generalštaba i precizira se da je gađano više od 50 vojnih objekata, uključujući i industrijske objekte namenske proizvodnje: fabriku „UTVA“ u Pančevu, Vazduhoplovni zavod „Moma Stanojlović“ i preduzeće „Milan Blagojević“ u Lučanima. Snage NATO-a napale su vojne ciljeve u Crnoj Gori – aerodrom Golubovci kod Podgorice, vojni objekat kod Danilovgrada i uređaje na poluostrvu Luštica.
U Danilovgradu su, kako javlja naš dopisnik iz Podgorice, pitomci srednje policijske škole, smešteni na svega par stotina metara od pogođene kasarne. Neke vesti govore da je gađano i nešto, možda radar na brdu Mavrijan kod Ulcinja. Civilni aerodrom Golubovci kod Podgorice je zatvoren, ali jedno svedočanstvo kaže da je napad NATO-a otpočeo u trenutku kada je JAT-ov avion dovezao putnike iz Beograda. Opis je dramatičan, avion na pisti, otvaraju se vrata u mrklom mraku, na vojnom delu aerodroma nešto gori, dok se putnici evakuišu bukvalno puzeći. Građani Podgorice gledali su sa vrha solitera stub dima koji se visoko dizao a dok se čuo teški huk aviona okupljeni mladići ispred zgrada „pozdravljali“ su ga sa „Klintone, majku ti jebemo!“ U Londonu za vreme nemačkih bombardovanja postojala je pojava koju su nazvali „top ruf society“ koja je obeležavala hladnokrvni prkos opasnosti.
Prve noći NATO je napao i ciljeve u Beogradu Batajnicu, Rakovici i Žarkovu. Iste večeri pogođena je Fabrika aviona „Lola-Utva“ u Pančevu. Radio Pančevo je javio da je u fabričkoj hali izbio požar na tri mesta. Iz Beograda se na nebu prema Pančevu video narandžasti odsjaj požara. Jedna kuća udaljena čak pedeset metara od mesta eksplozije pogođena je nekim ogromnim šrapnelom ili nečim drugim, krov i betonska ploča je probijena, ali niko nije povređen. Eksplozija se čula i u Mladenovcu, iz pravca u kojem se nalazi kasarna Vojske Jugoslavije Vrbica iz koje se vidi plamen. Eksplozija se čula i u regionu Ralje. Tri projektila pogodila su Centar za obuku pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, severozapadno od centra Novog Sada. Taj centar nalazi se u neposrednoj blizini preduzeća „Tehnogas“, a kako javlja RTS žrtava nije bilo, ali je pričinjena znatna materijalna šteta. Posle tih eksplozija, na području Novog Sada čulo se još nekoliko detonacija. Ko zna kuda je sve nad Srbijom i Crnom Gorom te noći sprovođena cinično nazvana „Odlučna akcija“. Radio Beograd je u večernjim terminima javljao da je neprijateljska avijacija u prvom napadu gađala ciljeve u Prištini, Kuršumliji, Užicu, Danilovgradu, Novom Sadu, Pančevu i Podgorici. Televizija Kraljevo javila je da je jedan manji projektil eksplodirao pored piste aerodroma Lađevci, ali žrtava nije bilo. Kragujevac je bombardovan u više navrata, a napadi su se produžili i u četvrtak. U Kuršumliji se prve noći čulo desetak eksplozija, od kojih je četiri-pet locirano iz pravca kasarne, koja je okružena civilnim naseljima. U Kuršumliji, po „Betinim“ vestima gađana je kasarna, koja je smeštena oko jedan kilometar od centra grada.
Nakon informacije o agresiji NATO-a, državna televizija počela je emitovanje filma „Kozara“ sa tematikom narodnog otpora iz Drugog svetskog rata. Generalštab u četvrtak pre podne obaveštava javnost da su dejstva Vojske Jugoslavije bila u skladu sa našim maksimalnim mogućnostima i da su u neravnopravnoj vazdušnoj borbi oborena dva neprijateljska aviona i više krstarećih raketa“.
Vesti italijanske televizije i nemačkog ARD-a o jednom ili dva oborena NATO aviona su u nekim agencijama potvrđivane a u nekima demantovane. Intervencionistička komanda je, međutim, u četvrtak ujutru saopštila da su se svi avioni NATO-a vratili u bazu u četvrtak ujutru u 5:45, a general Vesli Klark, uzvratio je da su NATO snage uništile dva jugoslovenska MIG-a. Posle ovog saopštenja jugoslovenska strana je ostala pri svojoj tvrdnji, da je oborila dva aviona i više projektila, a u četvrtak pre podne vazdušna odbrana je pohvaljena sa najvišeg mesta. Predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević kao vrhovni komandant oružanih snaga doneo je naredbu kojom pohvaljuje jedinice i komandu Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane (RV i PVO) Vojske Jugoslavije, komandu Treće armije i Prištinski korpus VJ. Milošević je te jedinice VJ pohvalio „za uspešno izvršavanje borbenih zadataka u otporu agresiji snaga NATO na Jugoslaviju“.
Jugoslovenski premijer Momir Bulatović saopštio je u sredu da je Savezna vlada proglasila ratno stanje. „Izvršen je napad na jednu suverenu zemlju, protivno svim principima i normama međunarodnog prava. Zbog toga, iz stanja neposredne ratne opasnosti, Savezna vlada je donela odluku o proglašenju ratnog stanja.“
Ministrastvo unutrašnjih poslova (MUP) Srbije saopštilo je da je „uprkos zločinačkoj, i svom žestinom izvršenoj agresiji snaga NATO-a na našu zemlju, očuvan stabilan javni red i mir na celoj teritoriji Srbije“ i da sve službe MUP-a (javni red i mir, kriminalistička, protivpožarna, saobraćajna i pogranična policija) funkcionišu normalno, uz visok nivo požrtvovanja, samopregora i discipline. MUP je još saopštio da se „život građana na teritoriji Srbije odvija normalno, uz visok stepen svesti i discipline naših građana“. Škole su prekinule rad i đaci su prevremeno poslati na prolećni raspust. Predsednik Bulatović je prethodnog dana, u utorak, saopštio da je, zbog pretnji NATO-a prema našoj zemlji, vlada proglasila stanje neposredne ratne opasnosti koje stupa na snagu odmah.
Bilo je problematično da li će taj akt biti priznat u Crnoj Gori, s obzirom na to da crnogorska vlada ne priznaje nijedan akt savezne vlade. Kada je agresija počela ta dilema je čini se otklonjena kada se predsednik Crne Gore Milo Đukanović obratio građanima: „Obraćam vam se kao predsjednik svih građana u ovim teškim trenucima iskušenja za Crnu Goru i Saveznu Republiku Jugoslaviju i pozivam na uzdržanost, na mir i slogu, na prevazilaženje svih svađa i podela koje su kroz istoriju skupo koštale Crnu Goru. U interesu najsvetijeg cilja – očuvanja Crne Gore i života njenih građana. U ime budućnosti današnje i generacija koje će doći.“
PROŠLA JESEN: Formalno-pravno Savezna vlada je odluku o uvođenju stanja neposredne ratne opasnosti donela na osnovu odluke Savezne skupštine održane 5. oktobra 1998, u toku prethodne krize. Tada je ratna opasnost izbegnuta sporazumom predsednika Miloševića sa američkim posrednikom Ričardom Holbrukom o limitiranju vojnih i policijskih snaga na Kosovu, o uvođenju nenaoružane međunarodne verifikacione misije i o uspostavljanju vazdušnog nadgledanja na Kosovu.
Za razliku od oktobarskog hepienda ’98. martovska drama ’99. je imala drugačiji tok. Dva sata posle Bulatovićevog obraćanja naciji, Havijer Solana, generalni sekretar NATO-a, (koji je nekada, kao „ubeđeni socijalista“ bio protivnik NATO-a, što neki hroničari nazivaju „mladalačkom delinkvencijom“) saopštio je da je naredio komandantu NATO za Evropu američkom generalu Vesli Klarku da preduzme vazdušne operacije protiv Jugoslavije. Savezni ministar odbrane Pavle Bulatović procenio je da će tim udarima biti izloženi vojni i policijski ciljevi, da Amerika i NATO na taj način, koji je bukvalno vandalski, staju u odbranu terorista, te da su, imajući u vidu opasnost, jedinice VJ razmeštene u prostoru da bi se izbegle i smanjile eventualne štete i gubici.
Pregovori Slobodana Miloševića i Ričarda Holbruka završeni su u utorak popodne 23. marta neuspehom pošto jugoslovenska strana nije prihvatila dva ključna američka zahteva – da prekine operacije na Kosovu i smanji vojne i policijske efektive u ovoj pokrajini i da prihvati tekst sporazuma u onom obliku u kome su ga u Parizu potpisali kosovski Albanci uz supotpis američkog ambasadora Hila i predstavnika EU Volfganga Petriča.
Što se tog prvog zahteva vojne prirode tiče u nekim vestima agencije Rojters i u emisijama londonskog BBC na engleskom jeziku provlačile su se špekulacije da su jugoslovenske snage prošle nedelje skršile dve ili tri od ukupno sedam tzv. ratnih zona ilegalne i terorističke UČK. Pominjano je čak i da je neki neimenovani funkcioner NATO na pitanje da li to NATO tako postaje avijacija UČK odgovorio kako je to sad moralna obaveza pošto su predstavnici UČK potpisali. U Beogradu su u tom kontekstu Holbrukov zahtev shvatili kao američki pokušaj spašavanja UČK čime bi se izgubio motiv za zaposedanje Kosova od strane NATO radi pacifikacije područja u razoružanja i transformacije UČK.
Vesti o nekakvim nejasnim vojnim aktivnostima na Kosovu su dopirale sa raznih strana skoro nedelju dana pre kulminacije krize.
Generalštab Vojske Jugoslavije saopštio je da su takve informacije izmišljene i da nesumnjivo potiču od takozvane Oslobodilačke vojske Kosova i nekih stranih faktora i da Vojska Jugoslavije na Kosovu i Metohiji, kao delu teritorije svoje suverene države izvršava samo redovne zadatke i da zbog pretnji našoj zemlji i gomilanja stranih trupa na granicama vojska samo preduzima određene mere pripravnosti i da će se po prestanku opasnosti vratiti u kasarne i da će ispoštovati sve međunarodne obaveze.
Iz veoma sinhronog govora jugoslovenskih zvaničnika i političkih funkcionera koji se poslednjih nedelja nije menjao jasno je da je fokus beogradskog „ne“ bio na odbijanju dolaska stranih trupa na tlo suverene zemlje. Jugoslovenska javnost je učestano obaveštavana o pretećoj ratnoj opasnosti,a diskretno i o tome šta ljudi u nastaloj situaciji treba da čine. U Beogradu su aktivirani štabovi za uzbunjivanje i javljanje, pored prolaznih potraga za kiselom vodom, prve kritične noći nisu primećene neke reakcije koje bi ukazivale na paniku ili na potrošački stampedo. Kasnije kako je rat stizao u ovu zemlju, ljudi su se brzo privikavali da iz stanja dugotrajnog trpeža pripreme za ratnu oskudicu. Stanje duha je relativno tačno odslikao neki strani dopisnik skovavši termin „turobna neminovnost“. Tačniju sliku pre početka napada davala je žargonska rečenica: „Ma nek gađaju, već jednom, majke im ga nabijem!“ U zvaničnim programima ponavljaju se reči „Kosovo je Srbija“. Radio B92, koji je u toku prvih časova pokušao da umiri građane emitovanjem mnoštva informacija o toku krize, skloništima i naporima nadležnih da rade u stanju ratne opasnosti, zatvoren je pod providnim izgovorom, a njegov glavni urednik Veran Matić priveden je na informativni razgovor. Verujemo da je gašenje tog radija šteta, setimo se samo kako je ta ekipa predano radila 1995. na zbrinjavanju izbeglica iz Krajine.
SENKA PRETNJE: Američki zvaničnici rekli su Rojtersu u sredu pre podne da napad može biti određen za sredu u noć kada se očekuje da se oblaci nad Jugoslavijom raziđu. Javljeno je da prema Jugoslaviji kreće osam B-52H bombardera koji su bili bazirani u Briitaniji; da je izvestan broj ratnih brodova napustio luku u Trstu; da su se uputili u blizinu jugoslovenske obale. U četvrtak ujutru agencije i televizije intervencionističkih zemalja najavljivale su da je prvi napad prošao, da NATO analizira učinke i da će napadi verovatno biti nastavljeni u četvrtak u noć. Solana je govorio da će bombardovanje biti nastavljeno danima, ne mesecima. Već oko devet pre podne u četvrtak agresija je nastavljena. U više gradova u Srbiji objavljene su uzbune. Najavljivana je upotreba krstarećih raketa „tomahavk“. Svedoci su saopštili da je iz baze Aviano uzletelo 12 aviona tipa „A117“ kao i aparati tipa „A10“, „EA6B“, „C130“, „CF18“, „F16“, „F15″ i F18“ vazduhoplovstava SAD, Britanije, Španije, Portugala i Kanade. Prve noći avioni NATO uzleteli su i iz baza Vićenca, Istrana, Đoja del Kole i drugih baza u Italiji.
O preciznosti tih mašina za ubijanje od iračkog rata 1991. naovamo napisani su milioni članaka, a uz to je išla i jedna mitologizacija tzv. „čistog rata“ (clean war) koja razaranje i raskomadana tela u vazduhu prikazuje kao tačku koja se približava kvadratu u nekoj video igri. Paralelno s tim gajena je svojevrsna „amoralnost pilota“ koja mora imponovati zapadniim malograđanima. U tu zamku uhvaćeni su i mnogi mirotvorci, pa je agresija na Jugoslaviju pravdana „moralnim imperativom“. „Moralni imperaiv“ za sada ima za rezultat to da je ovim ratom iskopana veoma duboka jama između Srbije i njenog evropskog okruženja. Politikolog Ranko Petković izjavljuje u nekom TV programu kako se oseća kao 1943. kada su saveznici bombardovali okupirani Beograd i nikad nisu kasnije objasnili kakva je bila svrha tog bombardovanja. Mnogi međutim vraćaju sećanje na jedno drugo bombardovanje – ono 1941. Proteći će mnogo vode Dunavom da se ublaži osećaj koji se ovim bombama usađuje u ljude.
Nekadašnja vijetnamska angažovanost zapadne štampe iz šesdesetih koja je otkrivala krvavi gro plan, rezervisana je za „male prljave ratove“ i za „loše momke“ koje treba privesti poznanju prava. U toj fascikli veći deo zapadnih medija sa sve manje rezerve drži Srbe (koje je doskora nazivala „Milošević“). Po ratnoj uspaljenosti ove nedelje prednjačio je, kako izgleda, engleski „Dejli Telegraf“ koji piše da pre nego što počnu žaliti Srbe njegovi čitaoci treba da se sete šta su Srbi uradili i traži da se Kosovu odmah da nezavisnost i da se Srbi snažno bombarduju.
U više zapadnih listova pojavile su se, kako izgleda, rezerve u pogledu legalnosti i opravdanosti intervencije, kao i o neizvesnosti daljeg ishoda. Bilo kako bilo, tok zbivanja bio je u sredu u rukama generala Vesli Klarka, koji je, kako beleži Rojters, u Vijetnamu bio ranjen zbog čega je i odlikovan. Po tome je Klark različit od američkog predsednika, koji je odbio da ide u taj Vijetnamski rat i sada je taj argument upotrebio u obrazloženju odluke o intervenciji („Amerikanci znaju da ne volim rat, ali…“). Klinton je dakle ispoljio nesputanu nameru da upotrebi NATO protiv „Miloševića“, za to je dobio i odobrenje Kongresa (58:41) a za Klarka kažu da je poodavno veliki zagovornik bomardovanja. Bilo kako bilo, zapadni militarizam je u sredu imao višak adrenalina. Pominjanje vijetnamskih biografskih detalja ovde je pomalo u funkciji podsećanja na opomene (nekad ih izgovaraju ovde u „jeziku odvraćanja“, a nekad oprezniji analitičari) da bi posle intervencije lanac događaja mogao da uzme takav tok da to može da izazove novi Vijetnam, veoma krvav rat na terenu. „Militaristički pacifisti“ naprosto takvu mogućnost nisu javno uzimali u obzir i „tipovali“ su na efekat pretnje. Izgleda da se većina onih koji na zapadu donose odluke do kraja držala procene da će „Milošević“ pod pretnjom u poslednjem trenutku popustiti, a kad je taj rezultat izostao izbila je erupcija besa za koju se u trenutku kada nastaje ovaj tekst ne može tačno pretpostaviti kakvu pustoš može izazvati. Pretpostavka da će bomardovani Srbi posle svega veoma brzo krvlju sa kolena potpisati taj problematični sporazum u četvrtak popodne, kada nastaje ovaj tekst čini se neutemeljenom. Osim kolektivnog kažnjavanja Srba za sada se ne može videti neka vidljiva svrha tog novog rata koji je na brzim krilima „Odlučne akcije“ u sredu 23. marta došao na centralni Balkan.
Srbi su dok se rat približavao ponavljali da neće uzmaći sa tanke crvene linije i da će braniti zemlju od agresije. Poneko je upozoravao na štetu koja može nastati od preteranog junačenja i o potrebi prihvatanja kompromisa. Bili su malobrojni, a i oni koji su u poslednji čas savetovali popustljivost obavezivali su se da će braniti zemlju.
Neke signale da se možda može desiti čudo nepopravljivi optimisti „čitali“ su u izjavi nemačkog držanog sekretara u ministarstvu inostranih poslova Volfganga Išingera koji je u sredu izjavio da bi „svaki ustupak jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića podstakao međunarodnu zajednicu na obnavljanje dijaloga“. Pitanje je da li je to bilo iščekivanje obrta ili naprosto opravdanje intervencije. Pitanje je i šta se posle svega smatra „svakim ustupkom“. Jugoslovenski ambasador u Moskvi Borislav Milošević izjavio je u sredu da je Beograd spreman na nastavak pregovora o političkom sporazumu (za Kosovo) sa američkim izaslanikom Ričardom Holbrukom. Rukovodstvo zemlje spremno je „da miroljubivo rešava probleme i da nastavi razgovore o političkom sporazumu koji bi uzeo u obzir nacionalne i državne interese Srbije i Jugoslavije“, rekao je Milošević, ponovivši da će ako NATO napadne, „doći do razvoja po drugačijem scenariju“, i dodavši da Beograd u tom slučaju „računa na rusku solidarnost i pomoć“.
Tekst „Sporazuma iz Rambujea“ bio je predmet razmatranja na prvoj prolećnoj redovnoj sednici Narodne skupštine Srbije, zakazanoj hitno nekoliko dana ranije. Posle patriotski intonirane rasprave Skupština je donela dve krucijalne odluke: a) da ne prihvata prisustvo stranih vojnih trupa na Kosovu i Metohiji i b) da je spremna odmah po potpisivanju političkog sporazuma o samoupravi o kome se dogovore predstavnici svih nacionalnih zajednica koje žive na Kosovu da razmotri obim i karakter međunarodnog prisustva na Kosmetu (srpska zvanična terminologija upotrebljava nazive „Kosovo i Metohija“ i „Kosmet“, dok Albanci i međunarodni posrednici koriste naziv „Kosovo“ – razlika koja se pokazuje veoma dramatičnom tako se odražava i u nazivu). Iz toka skupštine rasprave može se pouzdano zaključiti da se time mislilo na sporovođenje one verzije sporazuma koji su u Parizu članovi državne delegacije potpisali i dostavili Kontakt-grupi. Taj predlog je američko-evropska strana otvoreno odbacila, a ruska strana je, sve do same kulminacije krize, to činila indirektno, sudeći bar po izjavi ministra inostranih poslova Ivanova koji je pozvao jugoslovensku stranu da potpiše sporazum iz Rambujea koji jugoslovenska strana, kao što znamo, smatra nepostojećim. To rusko nagovaranje Beograda na kompromis na Zapadu je, dok je rasla napetost i sat otkucavao, pozdravljeno kao „korak u dobrom pravcu“.
Rusi su ponavljali svoje protivljenje vojnoj intervenciji, ali je do poslednjeg trenutka bilo neizvesno kako bi praktično mogla izgledati njihova reakcija na američku rešenost da bombarduju Srbe.
DRAMATIČESKIJ ŠAG: Amerikanci su izgleda pokazivali višak arogancije i prema Rusima u ovoj priči, pa je čak objavljena i jedna izjava Sendi Bergera, savetnika za bezbednost američkog predsednika, da gospodin ruski premijer, ako mu je neprijatno da bude u Vašingtonu za vreme bombardovanja Srba, može tu svoju posetu da odloži. Za Ruse koji pregovaraju o nekih 11 milijardi (u nekim vestima 15) dolara novih kredita to je moralo biti veoma ponižavajuće, ali je ruski premijer Jevgenij Primakov, ponavljajući svoje protivljenje intervenciji ipak krenuo za Vašington. Posle razgovora sa američkim potpredsednikom Alom Gorom na pola puta, u avionu nad Atlantikom Primakov je odlučio da se vrati u Moskvu. Avion je, kažu izveštaji, tu nad Atlantikom smesta promenio kurs za 180 stepeni i vratio se u Moskvu. Dmitrij Jakuškin je saopštio da je Primakov odložio posetu Vašingtonu po nalogu šefa države. Ruski predsedenik Jeljcin primio je pre toga pismo američkog predsednika Bila Klintona o američkim ratnim ciljevima na Balkanu, ali na njega nije smesta odgovorio i iz Kremlja je stiglo objašnjenje – „predsednik Jeljcin proučava pismo“. U sredu prepodne dolazile su tvrdnje da Jeljcin sprema odgovor Klintonu a iz drugih izvora je najavljivano da bi ruski odgovor mogao da bude veoma snažan, ma šta to značilo. Rusi su tražili hitnu sednicu Saveta bezbednosti u slučaju da napad počne i rekli da će se osporiti embargo na uvoz oružja u Jugoslaviju kako bi se ovoj omogućilo da se brani u slučaju napada. Kasnije su dolazile vesti (Rojtersova analiza u sredu) da bi Rusi mogli zapretiti podizanjem stepena borbene gotovosti svoje vojske i ponovnim lociranjem atomskih bombi u Belorusiji blizu poljske granice. Naš dopisnik iz Moskve Branko Stošić piše kako pre Primakovljeve posete Vašingtonu svi stari bilateralni problemi u odnosima Rusije i SAD nisu ni za dlaku manji nego što su bili. Neratifikovani (u Moskvi) Sporazum o ograničavanju strategijskog nuklearnog naoružanja (START-2), namera SAD da jednostrano ponište još stariji sporazum o protivraketnoj odbrani i da se vrate novoj verziji programa „zvezdanih ratova“, Iran – kao izvor deviza za rusku državnu blagajnu i opasnost da ruska nuklearna tehnologija dođe u neželjene ruke.
Primakov je po povratku u Moskvu izjavio: „Mi ne trgujemo svojim principima u šta ćete se uveriti…“
U sredu se u Beogradu čekalo šta će konačno reći ruski predsednik Jeljcin. U pismu Klintonu Jeljcin je upotrebu sile ocenio kao neprihvatljivu. To kratkoročno nije mnogo razjasnilo stvari. Predsednik Milošević je telefonom razgovarao s premijerom Primakovim i u beogradskim saopštenjima posle razgovora pozdravljeno je principijelno držanje Rusije i njenog predsednika Jeljcina i rečeno je da će kontakti biti nastavljeni, ali u tim dramatičnim momentima nije bilo jasno kakav je praktični značaj tog razgovora. Srpska strana možda smatra i u tome izgleda traži šansu da najnovija ratna kriza možda dramatizuje pitanje da li će NATO uzeti pravo da interveniše gde hoće i da li će Rusija i u budućnosti u ovakvim stvarima biti ignorisana.
„Samo što sam razgovarao sa (predsednikom Francuske) Žakom Širakom i Bilom Klintonom. Sa Klintonom je razgovor bio veoma dug“, rekao je Jeljcin i dodao da su su ga dvojica predsednika obavestili o početku vazdušnih udara na ciljeve u Jugoslaviji. „To je udar na celu međunarodnu zajednicu“, rekao je ruski predsednik i ocenio da je to pitanje „bezbednosti Evrope, rat u Evropi, a možda i šire. To je veoma ozbiljan korak, i preduzeti ga, bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, više je nego neshvatljivo“. Pozvao je one koji su preživeli rat, i njihovu decu i one koji donose odluke da zaustave Klintona da ne preduzima taj dramatični korak (dramatičeskij šag, u dubokom basu). Klinton je taj apel ignorisao stavljajući na kocku ozbiljnije zahlađenje sa Rusijom. Predsednik Rusije Boris Jeljcin je potom odlučio da opozove predstavnika Rusije u NATO i da zamrzne rusko učešće u Partnerstvu za mir čija je članica od 1997. godine. Najavio je da bi njegov odgovor mogao uključivati i neke vojne) ili vojno diplomatske mere. Neke vesti su govorile, a nisu se kasnije više ponavljale da ruski kontingent u Bosni neće slušati NATO komandu, već samo zapovesti Jeljcina. Oko 80 ruskih predstavnika u Kosovskoj verifikacionoj misiji, kako javlja Itar-tas, napušta Makedoniju i letom Aeroflota vraća se u Moskvu. Sednica saveta bezbednosti nije dala nikakav rezultat.
VRŠITE DUŽNOST: Predsednik Milošević se u sredu popodne obratio jugoslovenskoj javnosti podržavši odluke Skupštine Srbije i angažman predsednika Srbije Milana Milutinovića, naglasio da se ovde ne radi samo o Kosovu već o celoj zemlji, da je jugoslovenska vlast odlučna da nastavi sa političkim sporazumevanjem; da će se zemlja braniti u meri u kojoj to bude potrebno i da će svako tome najbolje doprineti ako radi svoj posao. To nije bilo redefinisanje stanja neposredne ratne opasnosti u ratno stanje, već poziv na rad, red i mir. Ostajemo, dakle, na tankoj crvenoj liniji.
„Poslednja reč“ jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića objavljena je još u ponedeljak 22. marta Radio-televiziji Srbije u formi pismenog odgovora Kuku i Vedrinu ministrima inostranih poslova Britanije i Francuske:
„Gospodo ministri…
Razgovori u Parizu za koje kažete da ste ih završili nisu ni održani…
Prema tome, moj odgovor na vašu rečenicu „sporazum je na stolu“ je sledeći: Na stolu može biti samo predlog sporazuma, a prazan sto ne donosi sporazum, kao ni popunjena samo jedna strana stola. Za stolom moraju da budu oni kojih se sporazum tiče.
Što se vaših pretnji vojnom intervencijom NATO tiče, Vaši narodi bi trebalo da ih se stide, jer se spremate da primenite silu nad malim evropskim narodom zato što štiti svoju teritoriju od separatizma i svoje građane od terorizma i svoje istorijsko dostojanstvo od hulja, koje ne znaju ni šta je istorija ni šta je dostojanstvo.
Kažete da su veliki pokreti naših snaga bezbednosti veoma zabrinjavajući. Ako mislite da su zabrinjavajući za separatiste koji bi da otcepe deo teritorije Srbije i Jugoslavije, i treba da budu. Ako mislite na eventualne agresore izvan Jugoslavije, takođe i za njih treba da budu zabrinjavajući.
Zar, zaista, neko normalan može da misli da onaj kome se preti neće pokazati nameru da se brani.
Vi ste, gospodo, ministri inostranih poslova dve evropske zemlje i kao takvi ste istaknute diplomate i u tom svojstvu imate pravo da posredujete, pregovarate, zastupate dobru volju, zalažete se za mir u Evropi i svetu i bolje odnose među narodima, ali nemate pravo ni da pretite drugim zemljama i njihovim građanima niti da uređujete život u njima.
Ostajemo pri svom čvrstom opredeljenju da probleme na Kosovu i Metohiji treba rešavati mirnim sredstvima, putem pregovora. Što ti pregovori nisu održani ni u Rambujeu, ni u Parizu, ne znači da od njih treba odustati, bar sa našeg miroljubivog i demokratskog gledišta. Slobodan Milošević“
PRAZNA SOBA: Mada je sve na srpskoj strani bilo jasno, rasprava u Skupštini Srbije u utorak 22. je bila u korelaciji sa vestima iz Belog dvora. Kad je za govornicu izašao predsednik Srbije Milan Milutinović i zatražio da se rasparava ne širi jer „oni“ (Amerikanci) hoće trupe i samo trupe, jasno je bilo da će Ričard Holbruk, „buldožer diplomata“ za koga istoričar Milan St. Protić kaže da je opasan i „neopterećen knjiškim znanjem“ odneti veoma nezgodno pismo u Brisel. Nekako posle Milutinovićevog govora među skupštinskim izveštačima je prostrujala vest da je Holbruk otkazao sobu u Hajatu. Kažu da je neki od jugoslovenskih fudbalera razočarano konstatovao. „Isto ovako su otkazali sobu kada je otkazana utakmica sa Irskom!“ Nekako sa ovim vestima preplitale su se vesti o tome da UEFA razmatra da li da odloži utakmicu Jugoslavija-Hrvatska. U sredu je došla vest da je UEFA odložila utakmicu za 18. avgust, a utakmicu Makedonija-Irska za 4. septembar. Paradoksalno, u takvoj situaciji počeli smo da se smejemo konstataciji kako UEFA zna nešto što mi ne znamo, a što izgleda ne zna ni većina aktera.
Skupština Srbije donela je dve odluke i pet zaključaka, koji se svode na jednu rečenicu: „Narodna skupština izražava jednodušnost u spremnosti da branimo Srbiju i SR Jugoslaviju od svakog agresora, ma kako se on zvao i bez obzira čime svoj zločin bude motivisao“.
Na stranu kakva sve može biti njena predistorija, ta rečenica odrediće možda budući veoma dramatični tok događaja i mnoge pojedinačne sudbine. U sredu oko tri popodne, blizu Slavije (tamo spomenik Dimitriju Tucoviću, socijalisti i pacifisti koji je poginuo na Ceru 1914. stoji sam), kao neki lahor koju nagoveštava oluje ispod te mirne površine, jedan starac raduje se što je u prodavnici pronašao so. Iskustvo ga uči da je u ovakvim vremenima nekada najteže bilo bez soli. Obični svet se sprema za dugo preživljavanje. Posle mnogo pokušaja jedan od vaših reportera uspeva da dobije telefonsku vezu sa svojom majkom u jednom šumadijskom selu. Pita je da li je čula vesti, i zatim joj kratko kaže da je „proglašeno ratno stanje“. Iz slušalice se čuje kratko: „Jao…“ i dugo čutanje. Na usplahireno: „Alo, jesi li tu? Čuješ li me?“ Ona tiho odgovara: „Čujem…“
Deset dana rata: Proleće Petra Labovića
( Takođe dostupno na linku Vreme vanredno izdanje broj 3, 3. april 1999 .
Nekoliko sati pošto su ministri NATO-a odlučili da „prošire i prodube“ bombardovanje Jugoslavije, bombe su pale na Peć, za koji je portparol NATO-a, na dnevnom brifingu, najavljujući da će NATO bombardovati vojsku na terenu, tvrdio da liči na Pnom Pen, tj. da u njemu više nema stanovništva. Bilo je. Proleće šesnaestogodišnjeg Petra Labovića teče sada na klinici VMA u borbi za život – Petar je nastradao od bombe, ima velika oštećenja u stomaku, stradao mu je i odstranjen mu je jedan bubreg, a povređeni su jetra i pankreas.
Sledeće noći između srede i četvrtka bombe su, prema izveštajima RTS-a, pale na prištinska naselja Dragodan i Vranovac; kod Gnjilana su se videle velike eksplozije oblika lopte sa mnogo tačkica. Jugoslovenska strana tvrdi da NATO koristi klaster bombe, a snimci u blizini Gračanice pokazuju zeleno polje veličine igrališta vrlo pravilno izbušeno serijom malih eksplozija. U blizini, već viđen ratni prizor – krava zaklana gelerom, kuće razorene do temelja. Novinare vode na zgarište čačanske fabrike „Sloboda“ na kome, preskačući poluizgorele usisivače, neki radnik prikuplja u neku kutiju okrugle šporetske plotne. Vesti naših dopisnika s terena ilustruju ponašanje naroda u ratu. Vlasnik nekakve prodavnice kažnjen je sa šest meseci zatvora zato što je prodavao hleb po pet dinara kilogram. Sa televizije se često čuje poziv stanovništvu da prikupljaju takozvane radiolokatore koji služe za navođenje aviona. Jedan je pošao u potragu za lokatorom držeći jednom rukom lovačkog psa na uzici, a u drugoj ruci držao je metalne rašlje (drvenima od šljivovog pruća traži se voda, pa se ovaj dosetio da bi u ovom slučaju metalne bile adekvatnije za pronalaženje tog lokatora). Počinju da se čuju apeli za humanitarnu pomoć. Banjalučka fabrika duvana zaustavila je prodaju cigareta kako bi deo poslala preko Drine, jer se čulo da u Beogradu nema cigareta. Naša dopisnica iz Banjaluke javlja da su neke od izbeglica u kolektivnim centrima koje dobijaju pomoć dobijeno poslale dalje. Ona pominje grupu žena iz kolektivnog centra kod Banjaluke koje su dobile vunu od neke nemačke humanitarne organizacije i od te vune isplele džempere i spakovale ih u tzv. Dodikov paket koji je trebalo da stigne u Srbiju. Dobar deo ovdašnje javnosti bio je zaprepašćen vešću da humanitarni paket vredan 1.300.000 maraka nije „pušten“ u Srbiju, izgleda da je bilo pokušaja da se pomoć usmeri preko sumnjivih privatnih angažmana iza kojih stoje ljudi iz političkog vrha Srbije i Jugoslavije na šta vlada RS nije mogla pristati.
U zoru, u 5 časova u četvrtak 1. aprila NATO je „slavno“ obeležio svoju godišnjicu tako što je njegova avijacija srušila stari varadinski most koji povezuje centar grada sa starim jezgrom Petrovaradina, podno Varadinske tvrđave. Trenutak rušenja mosta snimila je jedna od tri fiksne kamere Televizije Novi Sad koje sa Mišeluka, brda sa leve obale Dunava (gde je smeštena ova TV kuća), osmatraju grad. Stanari zgrada neposredno uz stari most (koji je doskora imao naziv Most Maršala Tita) kažu da su prvo čulo rafalnu protivavionsku paljbu, zatim su na prozorima videli narandžasti odblesak neke (verovatno) bombe za osvetljavanje, a potom su čuli dve teške detonacije i zvuk aviona. Most je na dva mesta pogođen tačno na mestima najdužih raspona, oko nosećeg stuba u sredini reke. Ima, istina, onih koji tvrde da su videli i treći projektil (navodno, jarko crvene boje) koji je oborila protivavionska artiljerija. Neki svedoci kažu da je paljba sa zemlje išla prema nebu, a da su rakete došle bočno, kao vatrene zmije koje idu nisko iznad Dunava.
Nakon obaranja mosta presečena je jedna od glavnih vodovodnih cevi preko koje se staro gradsko jezgro Novog Sada snabdeva vodom sa petrovaradinske strane i slap vode se još dugo slivao preko krhotina mosta u Dunav… Od detonacije popucali su mnogi prozori na Keju Moše Pijade, a obe ulice koje koso izlaze na most – ulice Vojvode Putnika i Vojvode Mišića – u ranu zoru bile su pune srče od razbijenih prozora. Vazdušni udar je prema centru grada niz Bulevar Mihaila Pupina (nekada Bulevar Maršala Tita) razbio neke prozore i na daljini većoj od 400 metara. Prema prvim radijskim i televizijskim izveštajima, policija je neposredno pred vazdušni napad zaustavila gradski autobus pun radnika. Prema nezvaničnim svedočenjima most ipak nije bio zatvoren uoči obaranja, pa jedan Novosađanin tvrdi reporteru „Vremena“ da je ovaj most iz pravca Petrovaradina prešao nekoliko sekundi posle detonacije, a kada je stotinak metara posle prelaska mosta pogledao u retrovizor – više nije video portal mosta sa novosadske strane. Drugi svedoci koji stanuju u neposrednoj blizini kažu da su policijsku sirenu čuli bukvalno kad i početak protivavionske paljbe sa petrovaradinske strane – gde se neposredno uz most nalaze vojna bolnica i vojna pekara ispod Varadinske tvrđave.
Ovaj most čelične konstrukcije, koji je montiran neposredno posle Drugog svetskog rata, a gradili su ga nemački zarobljenici i inžinjeri pod nadzorom ruskih stručnjaka i uz pomoć radnih brigada Novosađana, važio je kao privremeni železnički, drumski i pešački prelaz (navodno je izgrađen na rok od 10 godina). Podignut je inače na stubovima starijeg mosta koji su bombama razorili Amerikanci potkraj tog svetskog rata. Sto metara uzvodno i danas iz Dunava štrče stubovi železničkog mosta koji je srušila vojska Kraljevine Jugoslavije prilikom povlačenja aprila 1941. godine. Otkako je pre 35 godina nešto južnije izgrađen novi železničko-drumski most od prenapregnutog betona, i otkako je pre desetak godina pušten u promet novi dvotračni drumski most nešto severnije, stari varadinski most izgubio je bilo kakav strateški saobraćajni značaj i služio je isključivo za gradski prevoz i kao pešački prelaz između Novog Sada i Petrovaradina.
Ovaj stari most bio je stalni problem za rečni saobraćaj jer je postavljen nisko nad rekom i zbog toga je bio izuzet iz normi Dunavske konvencije o plovidbi. Već mnogo puta donošene su u Novom Sadu odluke da se on temeljno renovira i njegova kota značajno podigne, ali dosad se nije pristupilo izvedbi nijednog od nekoliko gotovih projekata, jer je problem u tome što bi izlazi na most morali biti podignuti iznad prozora pribrežnih ulica.
U četvrtak, od ranih jutarnjih sati, kolone Novosađana su po lepom sunčanom danu krenule na kej da vide nesreću starog mosta preko koga su generacije Novosađana odlazile kod „tamburaša iz Varadina“. Osim besa i tužnih sentimentalnih uspomena većinu građana obuzima i osećaj čuđenja što je za rušenje izabran upravo ovaj most bez ikakvog vitalnog značaja za saobraćaj. U tom smislu izjave britanskog ministra inostranih poslova Robina Kuka i drugih predstavnika NATO alijanse da je navodno reč o jednoj od glavnih saobraćajnica deluju površno, blesavo i tragikomično. Upravo suprotno, pitanja izaziva činjenica da je srušen jedan most koji gotovo da nema nikakav značaj i koji je, sa puke tehničke tačke gledišta, odavno već trebalo srušiti i izgraditi novi. Zbog toga mnogi Novosađani smatraju da je upravo njihov grad izabran za označavanje svake nove faze u famoznom NATO planu bombardovanja Jugoslavije. Jer, Novi Sad je, da podsetimo, bio i jedan od ključnih ciljeva i prvog udara NATO avijacije 24. marta uveče. Od tog dana na grad i njegovu okolinu palo je, prema nezvaničnom brojanju našeg dopisnika, najmanje 10 teških projektila. Jedan Beograđanin, međutim, odbacuje sve te špekulacije: „Ma jok, glupi Ameri pomešali srpske pokrajine, pa umesto u južnoj intervenišu u severnoj“.
Nešto sa kompjuterima planera ovog rata nije u redu, kao da su u matricu mapa stavili istorijska mesta pa oko njih gađaju Novosadski varadinski most koji je deo imidža ovog grada, mesto tragičnih zbivanja, ratova, vojski koje prolaze i svakodnevnog života. Kao da su tamo u Pentagonu u glave navođenih projektila stavili istorijske razglednice. Prethodnog dana u Kragujevcu je više desetina hiljada ljudi otišlo u Šumarice na vanredni školski čas. Put do tog mesta vodi pored muzeja oktobarskim žrtvama iz 1941. i opet cinizmom „pametnih bombi“ pored krhotina jednog hangara, srušenog bombom NATO-a prošle nedelje. Kragujevčani to mesto zovu „Topovske šupe“; u „Topovskim šupama“ su Nemci pre streljanja držali taoce. Izveštaji iz Prištine ponovo govore da su nove bombe pale u blizini Milutinove Gračanice koja, stari i krhki kamen odoleva. Na Gračanici se fokusiraju mnoge simboličke poruke i individualni činovi, na toj tački se fokusira srpsko „ne“. Ružica Sokić ovih dana recituje pesmu Desanke Maksimović: „Gračanice, da nisi od kamena…“ ili nekako slično. Jedan čovek iz Smedereva u sredu kreće peške prema Gračanici. U Beogradu pod uzbunom traju koncerti „Pesma nas je održala“. U sredu 31. marta, oko podne, na Trgu Republike (za vreme antirežimskih demonstracija zvali smo ga Trg Slobode i takvo ime mu sve više pristaje) desetine hiljada ljudi prihvata refren pesme „Za Beograd“: „Voleo bih majko moja, da se ovo samo sneva…“ To je pesma na kraju onog filma koji se završava kad padne prva nemačka bomba na Beograd 1941. U mnogim gradovima: u Novom Sadu, u Valjevu, u Velikoj Plani, u Leskovcu…
Izveštaji zapadnih agencija ovlaš pominju te „protestne koncerte“ uz znake čuđenja, kao to Beograda podržava Miloševića jer ne zna šta on radi na Kosovu. Ti nesrećnici ništa nisu razumeli. Taj isti svet je Slobodanu Miloševiću pre agresije na Srbiju i Jugoslaviju sa istog mesta upućivao najveće pogrde u neravnopravnoj političkoj borbi za demokratizaciju Srbije. I opet će ako bude sreće. Planeri agresije arogantno su prevideli jednu „sitnicu“ – napali su Srbiju; oni kažu „režim i njegovu vojsku“, samo što previđaju da tu vojsku ne čine plaćenici iz Tunguzije nego Miloš Š ., otac jednog muškog deteta koji je završio medicinu prodajući pacifističko „Vreme“ po beogradskim pijacama u smutno vreme ratne retorike i svakojakih zbivanja tokom jugoslovenskih ratova, u toj vojsci su deca i braća ovih ljudi koji pevaju iz protesta, a da to što gori je znoj njihovih očeva. Najbolju definiciju te serije protesta definisala su dva transparenta: „Sorry, we’re singing!“ (Izvinite, mi pevamo), i drugi: „Pevamo, nismo veseli, ali smo hrabri!“
Rat – pesme i sahrane. Na groblju u Lešžu (bez velike ceremonije, sahrane u ratnim okolnostima odvijaju se po skraženoj proceduri) javnost se suočava s prvom vojničkom žrtvom u ovom ratu. Pilot major Zoran Radosavljević i zastavnik Vladimir Vujević…
Ruski ministar spoljnih poslova Jevgenij Primakov izjavio je 31. marta po dolasku u Moskvu da je na pregovorima 30. marta jugoslovenska strana dala signal, koji je, da je postojala želja, mogao da se protumači kao signal za obustavu vojnih napada NATO-a na SRJ. „Kada smo došli u Bon, ubedili smo se da postoji usaglašena linija NATO-a usmerena na produžetak vojnih dejstava protiv SRJ“, rekao je Primakov. Nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer (zeleni počinju da se distanciraju od njega) izjavio je tog dana katoličke strasne sedmice na konferenciji za novinare da će se napadi NATO-a nastaviti i tokom uskršnjih praznika koji počinju u petak i da NATO radi na izradi političkog rešenja za Kosovo. Tog dana TV prenosi raznih brifinga odisali su besom i u očitoj frustraciji pominjana je reč „odlučnost“. Engleski ministar odbrane kao s Marsa priča na brifingu u sredu 31. marta kako srpska strana o njima laže i kako je u cilju objektivnog informisanja javnosti u Srbiji postavljen novi sajt (u koji ćemo odmah ući, čim se vratimo sa sahrane, siđemo u sklonište i otvorimo laptop, jer ne vidimo šta nam se dešava). Sat kasnije, na brifingu NATO-a u Briselu opet priča o sajtovima – navodno, hakeri iz Beograda zagušili kompjuter porukama, jedan iz Beograda šalje 2000 poruka dnevno, borimo se s virusima itd., itd. Nešto od tih poruka uspeli smo da vidimo – dobro dizajnirani video džinglovi govore: „Hoćete li još jedan Vijetnam?“, „Mission: impossible“ (Misija: nemoguća), a kažu da su se na hiljadama pejdžera pojavljivale poruke: „Jeste li danas već ubili svog Srbina?“
Agencija „Beta“ prenosi da je francuski dnevnik „Mond“, praveći paralelu između informacija o agresiji na SRJ, koje proteklih nedelju dana nude sedište NATO-a u Briselu i mediji u Jugoslaviji, kroz analizu Lika Rozencvejga (Luc Rosenzweig), zaključio da je NATO „izgubio rat rečima i slikom“. Podsećajući na medijsko praćenje rata u Vijetnamu, a zatim i rata u Zalivu od koga je napravljen televizijski spektakl, autor teksta u „Mondu“ konstatuje da učesnici operacije „Savezničke snage“ (u raznim izvorima pominju se različiti nazivi bombardovanja SRJ – „moralni imperativ“, „odlučna akcija“ – predstavnici vojske Jugoslavije pominju da agresor svoju akciju naziva „plemeniti anđeo“) nisu izvukli lekcije iz prethodnih slučajeva. U sedištu NATO-a u Briselu, koji je „voljom generalnog sekretara NATO-a Havijera Solane, postao jedino mesto odakle se distribuiraju informacije o svakodnevnom razvoju situacije u vazdušnom ratu protiv Srbije, taj je aspekt (medijski), čini se, potpuna improvizacija“, piše list. Kao jedan od dokaza navodi da je, na primer, administraciji NATO-a bilo potrebno tri dana da instalira odgovarajući ekran da bi na stotine novinara u Briselu moglo da stekne uvid u mape i satelitske izveštaje-snimke o udarima.
Pariski dnevnik dodaje i da je portaprol glavnokomandujućeg NATO-a za Evropu Veslija Klarka nemački general-pukovnik Frejtag (Freytag) sklonjen sa svakodnevnih brifinga u sedištu Alijanse i zamenjen britanskim generalom Dejvidom Vilbijem (David Wilby) jer „ne bi bilo adekvatno da vojni aspket operacije objašnjava predstavnik nacije koja je već bombardovala Beograd pre pola veka“.
S obzirom na to da je i Solanin portparol Britanac – Džejmi Ši (Jamie Shea) – to britansko sadejstvo u „komunikaciji o ratu“ može svakako da „zadovolji“ anglosaksonske medije, pre svih CNN, istinski „zvanični dnevnik“ Pentagona, ali to mnogima više izgleda kao volja Amerikanaca da „kontrolišu“ izveštavanje o ratu, piše „Mond“.
To je poduprto i činjenicom da se veoma malo informacija stavlja na raspolaganje izveštačima o samim operacijama, dodaje autor analize. Dnevnik piše da izveštači u Briselu dobijaju mahom nejasne i neodređene informacije, a kao jedan od primera kakve odgovore dobijaju od zvaničnika NATO-a navodi da je Vilbi, upitan o ukupnim troškovima operacije, odgovorio: „Sigurno više od moje godišnje plate“. Zabunu u normalno izveštavanje, dodaje „Mond“, unose i „poruke koje zvaničnici puštaju“ hodnicima briselskog sedišta NATO-a. Sa druge, jugoslovenske strane, protekla sedmica bila je uspešnija na tom planu, piše list. Najfrapantnija slika rata bila je ona koju su beogradski mediji obilato koristili – oboreni F-117, dodaje „Mond“ i ocenjuje da je „uprkos maloj taktičkoj važnosti tog gubitka za NATO, poruka jasna – NATO, supersila vojne tehnologije, daleko je od toga da je neranjiva“. To je doprinelo i „uznemirenju zapadnog javnog mnjenja koje je bilo ubeđivano da je zaštićeno izvanrednom i skupom vojnom mašinom“, dodaje „Mond“. Druga pobeda Beograda, piše analitičar „Monda“, bila su okupljanja na beogradskom Trgu Republike, kao „model ratne komunikacije“. Ne ulazeći u različite ocene da li je reč o sponatnim ili organizovanim okupljanjima, analitičar „Monda“, navodi da je slika sa jednom od poruka sa beogradskih koncerata – „Izvinjavamo se, nismo znali da je nevidljiv“ – obišla ceo svet i narugala se generalima NATO-a.
Americi je posle „stelta“ („Stelt je dobar za zdravlje“, parola na Trgu Republike u Beogradu) u četvrtak ujutru iz Beograda poslata još jedna, kako oni vole da kažu kad nekoga vataju za jaja, „snažna poruka“. Radio-televizija Srbije (RTS) prikazala je 1. aprila snimke tri američka vojnika zarobljena na teritoriji SR Jugoslavije. U saopštenju Komande Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije (VJ), koje prenosi RTS, navodi se da su juče zarobljena dva američka podoficira – Stoun Džejms i Endru Ramirez, i vojnik Stiven Gonzales. „Sva trojica pripadaju izvidjačkoj četi američke divizije koja je stalno bazirana u Nemačkoj“, navodi se u saopštenju i dodaje da su oni prilikom zarobljavanja pružali otpor. Američki Pentagon saopštio je da su tri američka vojnika, na koje je pucano dok su se vojnim kolima vozili na području makedonske opštine Kumanovo – nestala. Vesti potom govore o novoj rastućoj nervozi. Solana izjavljuje da taj događaj predstavlja „veoma ozbiljan čin“ i da su Robin Kuk i drugi političari i mediji počeli priču o tome da su oteti vojnici UN-a. Došlo je dotle da Arkan u intervjuu BBC-ju hvata novinara u greški podsećajući ga da po rezoluciji SB-a trupe UN-a više ne postoje. Da li sad u ovom slučaju možemo videti traženje novog povoda za nastavak rata?
Vašington je otklonio svaku sumnju o tome na čijoj strani ratuje i koga ima za saveznika. Predsednik Klinton je istrajavao u svojoj intervencionističkoj jarosti i najavio da će ako se humanitarna katastrofa nastavi to biti kraj „srpskog svojatanja Kosova“ i da će Amerika diktirati ono što su Srbi odavno nasumnjali – nezavisno Kosovo. Portparol Stejt dipartmenta opet je rekao kako Amerika „ne menja politiku“, no takva izjava više ne može biti uzeta ozbiljno. „Srpska strana konstatuje da je američki predsednik do kraja otkrio karte.
Sa Dedinja je bila upućena poruka da prvo treba da prestane bombardovanje, a onda sledi još nekoliko koraka ka smirivanju i obećanje o povratku izbeglica. Iz zapadnih prestonica stiglo je horsko „ne“. „Milošević mora da prihvati ‘Rambuje’ i ‘trupe’ – i povećavaju broj aviona.“ Do sada su prema proračunima vojske u prvih pet dana bacili eksploziva za jednu atomsku bombu; negde nalazimo podatak da su potrošili polovinu stoka od 1000 krstarećih raketa valjda namenjenih za Srbiju.
Dr Jan Oberg Direktor TFT Tima za rešavanje konflikta na Balkanu i u Gruziji slao je pre intervencije pisma na razne e-mail adrese u kojima je veoma kritički govorio o tom rambujeovskom ugovoru. Standardna priča na CNN-u i BBC-ju i u vodećim listovima širi impresiju da su Srbi naprosto tvrdoglavi i da ometaju mirovni proces dok je albanska strana kooperativna što proizilazi iz pisma njene delegacije od 15. marta, da Jugoslavija zaslužuje da bude kažnjena a da Albanci treba da budu nagrađeni za „hrabri kompromis za mir“. To je kaže dr Oberg „virtuelna realnost“. Stvarnost je mnogo komplikovanija. Morate zapaziti da se niko nije zapitao da li možda postoje razlozi da kažu „ne“ i zašto Albanci kažu „da“. Pitajte se zašto mediji i diplomate raspravljaju o „igri i krivicama“ a ne o supstanci (the game and the blame, not the substance).
Profesor Oberg potom kaže da po tom ugovoru kosovska samouprava uključuje uticaj Albanaca na SRJ, a da je SRJ zabranjeno da se meša u unutrašnje stvari na Kosovu; da srpski Ustav ne može biti promenjen, da je ugovor nadređen samim zakonima u SRJ, da je SRJ zabranjeno da istražuje kriminal u vezi s otporom na Kosovu; da SRJ nije po ugovoru u mogućnosti da tamo sprovede izbore; da se govori o sponzorskoj konferenciji za obnovu, ali da se ne pominju sankcije i 650.000 izbeglica koje se sada nalaze u SRJ, itd…
Kao nekada kada su na Balkanu „pala tri cara“ tako igrom raznih činilaca o kojima ćemo nadugo posle rata, Srbiji zapada da se na njenim leđima lomi dilema da li NATO suspenduje UN i uzima stvari u svoje ruke i kakav oblik ima nova praksa „ograničenog suvereniteta“. Politikolog Predrag Simić kaže da Beograd ’99, u jednom pogledu liči na Prag ’68 – Prag je predstavljao moralni sumrak Varšavskog pakta, a Beograd moralni fijasko NATO-a.
Kako je agresija na Jugoslaviju otkrivala svoj besmisao, kako su se rezultati „na terenu“ pokazivali potpuno suprotnim od onoga što je u najavi rata deklarisano kao cilj, tako je fokus zapadne javnosti pomeran na kolone izbeglica koje su pešice ili na traktorima stizale u Makedoniju, u Crnu Goru i u albanski grad Kuks.
Talas izbeglica iz Peći i Dečana zapljuskuje Crnu Goru u kojoj se između napada NATO-a svakoga dana demonstrira i u kojoj građani sada izbegavaju svoja ranija politička sukobljavanja. Naš dopisnik pominje oko 40.000 izbeglica, a da je tamo već ranije bilo registrovano oko 50.000 lica, da je to više od 12 odsto stanovništva ove republike ali da Crna Gora neće zatvoriti svoje granice. Dok većina izbeglica noći provodi po različitim platoima i po drumovima najavljuje se brza intervencija međunarodnih humanitarnih organizacija.
Makedonske vlasti sprovode sporu proceduru prijema izbeglica očigledno strepeći od toga da im se u izbegličkim kolonama ne prošvercuje i UČK. Na albanskoj strani primećeni su aktivisti UČK-a koji izvlače iz kolone i „regrutuju“ i mladiće od 15 godina. Priče izbeglica s one strane granice su identične: pokupili su nam dokumenta i rekli nam da bežimo. S ove strane granice pred kamerama državne televizije izbeglice govore kako beže od bombardovanja i kako žele da spasu decu. Politički portparoli NATO-a zapleteni u sopstvenu zamku (bombardovali da bi izbegli humanitarnu katastrofu, a sada se tek suočavaju sa pravom humanitarnom katastrofom) ponavljaju kako po njima ti ljudi ne beže od bombardovanja već od srpske vojske, policije i paramilitarnih grupa i kako traže da NATO nastavi bombardovanje!
Amerikanci možda najžešće koriste izbeglički problem za jačanje intervencionističkog duha. Tamo se i najviše vidi kompromitacija stručnjaka za rešavanje konflikata (veoma komplikovana tehnologija) sa vojnom mašinom. Dejvid Filips, ekspert za rešavanje konflikata na Kolumbija univerzitetu, navodno i savetnik Ričarda Holbruka za balkanska pitanja, lansira ideju o sigurnim zonama (safe haven). Šep Lomen zvaničnik Refugee International kaže da je on za neku vrstu „drastične akcije“. Raspravljaju o trupama na terenu, možda i u funkciji pritiska na Jugoslaviju. Jedan naš čitalac javlja se elektronskom poštom pa kaže: „Administracija nema jasnu „politiku“, a to je sa Amerikancima najopasnije… Volim vas, čuvajte se…“ Vidimo i sami, a što se drugog tiče, Beograđani kažu da se napokon i dobri bog malo smilovao, pa navlači oblake. NATO je očigledno konfuznu intervenciju nekoliko puta ozbiljno objašnjavao „lošim vremenskim prilikama i u tom regionu“.
E sad, u jednoj izjavi portparola NATO-a u sredu kaže se da neki albanski lideri uprkos svemu – traže bombardovanje… To „lideri“ moglo bi se odnositi na Tačija, zvanog Zmija koji se pre nego što je sve počelo sklonio u Albaniju. Državna televizija je tvrdila da su uhvaćeni leci (prikazan je jedan crveni, sa crnim orlom i Rugovinim potpisom u kome se Albancima upućuje poziv da beže u Albaniju i Makedoniju da bi NATO mogao da bombarduje Srbe). Dan posle toga došla je vest da se Ibrahim Rugova u Beogradu sastao s predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem.
Jugoslovenski predstavnici (to su najčešće bili Vuk Drašković, Vladislav Jovanović i Milan Komnenić) ponavljali su da jugoslovenska strana ne želi da protera Albance s Kosova, da su oni građani ove zemlje, da su pogođeni katastrofom kao i ostalih deset miliona građana (26 nacionalnosti) Jugoslavije, da bombardovanje treba da prestane i da će posle toga svi moći u miru da se vrate kućama. Vladislav Jovanović je doduše precizirao da Jugoslavija ne želi ilegalne emigrante iz Albanije koje, kako kaže nijedna zemlja ne želi. Vlada Jugoslavije uputila je u sredu uveče proglas svim građanima na Kosovu i poseban poziv Albancima: „Vlada SRJ posebno poziva kosmetske Albance da ne odlaze, nego da i u nesreći budemo zajedno i da pomognu da agresija prestane što pre. Samo za teroriste i ubice u Republici Jugoslaviji nema mesta.“
Dan pre toga pritisak na jugoslovenske zvaničnike došao je i iz Haga. Najpre je, u sredu, navedeno da je protiv Željka Ražnatovića Arkana podignuta optužnica za ratne zločine u Bosni i Hrvatskoj i da se ispituju događaji na Kosovu, a onda je u emisiji „Uživo kod Larija Kinga“ na američkoj televiziji Si-En-En (CNN), jugoslovenski ministar optužio NATO da je vazdušnim napadima na SRJ „počinio zločin protiv mira i čovečnosti“. U tom pravcu išla je i jedna izjava ruskog ministra inostranih poslova Igora Ivanova koji je rekao da će neko morati da odgovara za agresiju NATO-a na Jugoslaviju. Onda je usledio poziv predsednice Haškog tribunala predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću da, koristeći svoj položaj, spreči vršenje zločina na Kosovu i da kazni vinovnike.
Prethodne večeri načelnik štaba Treće armije izjavljuje za RTS da su separatističke snage u rasulu i pred potpunim slomom, ali nije davao preciznije podatke o tome gde se šta na terenu dešava. Treća armija je u komplikovanoj situaciji, ona ima zadatak da preživi NATO udare odozgo, napade i zasede s terena, manevrišući tako da izbegne velike žrtve i da očuva svoju infrastrukturu. Jureći je, agesor počinje da dejstvuje i po naseljenim mestima. Prvih dana na meti je bila poslednja veža srpska enklava, prsten srpskih sela oko Prištine, a onda su počele da stižu vesti da bombe padaju i na albanska sela. Iz velike civilne katastrofe NATO zvaničnici pokušavaju da izvuku opravdanje svoje akcije koje tonu u besmislu. Nekoliko najvećih televizijskih mreža dočekuje izbeglice na granici – to su žene i deca koji plaču i ponavljaju priču da su oterani bez ičega. Naravno, ne znamo, a možemo pretpostaviti kakve je jarosti izazvao ratni požar na Kosovu i šta kome donosi duga nož pod uzbunom. Igor Ivanov, ruski ministar inostranih poslova izjavio je neuobičajeno određeno da su pripadnici Vokerove Verifikacione misije ostavili „oficire za vezu“ u redovima UČK-a, kako bi oni koordinirali aktivnosti sa NATO-om.
Ono što u datim strateškim i taktičkim okolnostima baca ozbiljnu senku na orkestriranu tvrdnju da je na delu etničko čišćenje, genocid velikih razmera, osnovana je pretpostavka da jugoslovenske snage sada naprosto nemaju interes da veži deo svojih potencijala rasipaju na organizovanje masovnih evakuacija ljudi, jer, jednostavno, nemaju interes da sad kad moraju da manevrišu pred višestruko nadmoćnim neprijateljem zakrče puteve i prolaze ogromnim kolonama ljudi, žena i dece, traktora i mašina i svega što se kreće i može nešto da ponese. I, najvažnije – u jugoslovenskom strateškom interesu nikako nije da nepočinstvima na terenu kompromituje odbranu zemlje od mnogostruko nadmoćnog neprijatelja. Ratno stanje je proglašeno, vojni sudovi su formirani i treba sačekati šta će oni o svom radu saopštiti.
Biće ipak da je ta žalosna reka ljudi proizvod nekoliko tragičnih okolnosti – moguće je da u takvim okolnostima počne potraga za potencijalnim kolaborantima, špijunima, izviđačima ili onima koji su „viđeni“ kao potencijalni izazivači diverzija nereda, itd. Moguće je da u takvim okolnostima geometrijskom progresijom raste psihoza sumnjičenja, kao i ogorčeni nesputani revanšizam, a i izvesno je da je UČK u nekim regionima izmešan sa masom ljudi u rasulu. To rasulo saveznika očigledno frustrira NATO na čijoj je konferenciji za štampu saopšteno u sredu pre podne o tome da je velika kolona koju čine izbeglice i nešto pripadnika UČK blokirana u dolini Pagaruše u Drenici i da po njima padaju granate. Događaj na tom mestu je, kako je to već uobičajeno, prikazan kao napad na civile. Na izviđačkom snimku vidi se nešto što je novinarima dešifrovano kao ta opkoljena kolona.
Dan pre toga, iz jednog teksta u „Vašington postu“ u sredu 31. marta razaznajemo u uzgrednom citatu nekog izveštaja „Los Anđeles tajmsa“ da UČK, koja se godinu dana pretežno borila u brdima možda angažovala u gradovima i da, možda izaziva jugoslovenske snage bezbednosti, te da to možda potvrđuje izveštaje, koji su došli do zvaničnika u Vašingtonu da je UČK preživela srpsku ofanzivu, bar tako izveštavaju „momci iz skloništa s mobilnim telefonima“. („We’re getting reports from guys in basements with cell phones that they’re hanging in there“, one U.S. official said.)
U tom kontekstu nepotvrđene vesti s terena o tome da su u nekoj vrsti noći dugih noževa stradale političke vođe kosovskih Albanaca, da je ubijen Baton Hadžiju, Fehmi Agani, da je zapaljena kuća Ibrahima Rugove i da se on krije negde u ilegali, a da su muškarci, odvojeni od žena, možda zatvoreni na stadionu, pet-šest dana uzimane su zdravo za gotovo i čini se predstavljale osnovu za eskalaciju agresije. Jugoslovenska strana je nekoliko dana ćutala, a onda je demantijima počela da razbija tu konstrukciju. Najpre je slikom pokazano da kuća Ibrahima Rugove nije spaljena, onda je pokazan prazan stadion Prištine na kome se vidi da trava nije izgažena, a onda je grupi novinara omogućeno da sasluša izjavu Ibrahima Rugove u kojoj on kaže da je živ i zdrav i u kojoj preporučuje NATO-u da se prekine stradanje Albanaca i svih ostalih i da počnu pregovori u kojima opet pominje Ričarda Holbruka i ruskog premijera Primakova.
Iz konfuznih izveštaja u kojima se jedna svima vidljiva nesreća koristi za rasplamsavanje sukoba moglo bi se naslutiti da deo te euforije možda proizilazi i iz činjenice da je UČK možda stvarno pred slomom i da panično poziva svoje saveznike, a da ovi to koriste kao pretekst za dalje razaranje Srbije, a da čuvajući dupe još (?) izbegavaju da se umešaju na teren, ali da možda razmišljaju i o tome.
Da takva verzija može da drži vodu proizilazi i iz izjave ruskog ministra odbrane Sergejeva koji je govoreći pred Dumom izjavio da NATO priprema kopnenu intervenciju, da namerava da bombarduje vladine institucije u centru Beograda i mostove. Nažalost, u četvrtak 1. aprila, na novosadskom starom mostu pokazalo se da g. Sergejev ima tačne informacije. Vesti o mogućnosti da bi centar Beograda mogao da bude bombardovan pojavila se u više agencija i u jednom članku „Vašington posta“ i relativno brzo se proširila po Beogradu. Vaš reporter je na Slaviji sreo dvojicu mladića kako živo diskutuju o mogućim metama u Beogradu. Jedan kratko kaže: „Generalštab!“ Beograd pod uzbunom odlazi na koncert. U Ulici Kneza Miloša većina ipak prolazi stranom daljom od Generalštaba. Vaš reporter ne odoleva i upućuje se onom praznom stranom prema stražaru pod punom ratnom opremom koji se pomera s noge na nogu. To je mladić, kao sva naša deca, od dvadesetak godina, okruglog punog rumenkastog lica kao neka breskva pod šlemom. Ne buni se što mu reporter prilazi i zagrli ga. Dok se on, ta stvarna živa meta pred Generalštabom smeši neodređeno, drugom stranom ulice prolaze dve devojke koje na kapi nose znak u obliku mete na kojoj piše „Target!“ i beogradskim akcentima kikotavo govore nekome: „Bombardan!“ Vaš reporter se užurbano udaljava da mladić pod šlemom ne primeti kako mu iz stomaka prodire erupcija staračkog plača. Malo gore, jedna starica ulazi u Vaznesenjsku crkvu (u čijem je dvorištu 1941. od nemačke granate u skloništu poginulo na desetine civila) – šta možemo, svuda znaci bolne istorije i pali jednu tanku sveću za mrtve i jednu za žive.
Novo sažeto izdanje Crnjanskog. Embahade… Ataka… I molitva.
Druga nedelja rata: Gori, moja gospo
( Takođe dostupno na linku Vreme vanredno izdanje broj 4, 7. april 1999 .
U subotu 3. aprila nešto pre jedan, naš reporter koji živi na Senjaku u Čolak Antinoj u prohladnu noć izašao je na prozor da bi čuo kako šapat sitne kiše sa juga presecaju dva šišteća zvuka. Na severu odatle video je jak crveni blesak na udaljenosti od oko 500 metara u vazdušnoj liniji, a potom su se čule dve eksplozije. Odmah potom čulo se i treće šištanje, pa detonacija. Posle toga opet se čulo nešto što je ličilo na pucnje, jedinačne ali vrlo česte, i s vremena na vreme potmule eksplozije. Od svega toga stakla na prozorima su se blago zatresla, manje nego kad je nedelju dana ranije gađan Topčider, koji je dalje, i sa druge strane brda.
Gorele su zgrade republičkog i saveznog MUP-a. Zgrada republičkog MUP-a, Antićeva kreacija od metala i tamnobraon stakla, jedan dobar primer uklopljenosti moderne arhitekture u staro jezgro grada bila je srećno uklopljena u usek padine na kojoj stoji bolnički kompleks.
Možda je ta razlika u nivoima doprinela da se ne desi prava tragedija. Udaljenost Ginekološko akušerske ambulante meri se odatle samo desetinama metara, a malo dalje je porodilište. Reakcije medicinskih sestara govore o šoku, ne toliko zbog eksplozije koliko zbog saznanja da je takav napad moguć.
Danijela Matijašević se bukvalno porađala dok su na zgrade MUP-a padale krstareće rakete. Treća raketa je pala svega tridesetak metara od zgrade Instituta za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije. Te noći je na Institutu bilo sedamdeset novorođenčadi. Desetoro ih se rodilo te noći, među njima i jedni blizanci.
Posle prve detonacije na zgradi su popucali prozori, a osoblje porodilišta počelo evakuaciju pacijenata u obližnje sklonište. Dok su trudnice i porodilje koje su mogle da hodaju peške išle u sklonište, oko njih su padali zapaljeni delovi pogođene zgrade. Žene koje nisu mogle da hodaju, među kojima je bilo i upravo operisanih, prenete su na nosilima. Onda su svi zajedno u skloništu proveli ostatak noći. „Bebe su bile neverovatno mirne. Tek poneka je zaplakala“, rekla je posle dr Olga Antonović, pedijatar. A direktor Instituta, prof. dr Spasoje Petković kaže samo: „Znali su da su ovde bebe, a ipak su gađali.“
Tek rođena deca su u tim trenucima hitno evakuisana u sklonište, poređana jedno pored drugog, kao neke bele vekne na velikim mobilnim kolicima za evakuaciju.
Kad je u ponedeljak u rano jutro nešto gađano na Zvezdari, jedan teški bolesnik, očigledno pod anesteticima i trakvilizatorima, priča nekom TV reporteru o svom utisku posle eksplozije: „Puca strašno, a najgore što ne možeš ni da se pomeriš – ni da se uplašiš!“
Bombardovana je Zvezdara, brdo u Beogradu, nazvano po staroj opservatoriji koja je tu davno napravljena. U ponedeljak, 5. aprila izjutra, dva neprijateljska projektila pogodila su policijski kompleks na Zvezdari, u Volginoj ulici, tik uz dvorište osnovne škole „Marija Bursać“. Na školi su popucala stakla na krilu zgrade okrenutom prema bivšoj kasarni i u svoje vreme važnom centru veze koji odavno nema toliki značaj. Naime, nekadašnja kasarna iseljena je pre pet-šest godina, a policija koja se tu uselila, napustila je objekte pre nekoliko meseci. U centru su praktično ostali samo stražari, pa, srećom, nije bilo ljudskih žrtava. Pogođene su kantina i jedna ispražnjena baraka. U dvorištu kompleksa vidi se nekoliko automobila prekrivenih slojem otpalog kreča. Treba naglasiti da je direktor OŠ „Marija Bursać“ odmah došao na mesto zločina. Do ranog popodneva većina stakala već je bila zamenjena.
Ovim napadom agresor nije postigao nikakav vojni cilj, ali je zagorčao život stanovnicima ovog kraja, naročito žiteljima Čingrijine ulice i Ulice Milana Rakića. Osim školskih, popucala su mnoga stakla na privatnim kućama. Jedan „jugo“, koji je inače stalno u garaži, te noći slučajno je ostao napolju i geler mu je probio krov. Šoferšajbne nekoliko automobila takođe su stradale, kao i neka vrata i prozori u ovom kraju blizu sportskog centra „Olimp“. Eksplozija je probudila i uznemirila pacijente u kompleksu Gradske bolnice, na kojoj, naizgled, nema oštećenja.
„Jedan poveći geler izvalio mi je kosnik s krova na kući koju upravo zidam“, kaže jedan od žitelja ovog kraja i pokazuje štetu koja mu je naneta. „To je bila poveća greda, 14 centimetara visoka i 12 centimetara debela. Prva eksplozija me je probudila, onda sam čuo fijuk i posle nekoliko sekundi udarilo je opet. Osetio se karakterističan miris raketnog goriva. Vatrogasci su brzo stigli i ugasili požar. Osim izvaljenog kosnika, otpalo još nekoliko crepova i razbijen mi je prozor u spavaćoj sobi.“
Blagi miris paljevine policijske zgrade u subotu osetio se posle dvadesetak minuta i na Senjaku u Čolak Antinoj, odakle je nebo na severu izgledalo tamno-narandžasto-crvene boje. Jedna „kredibilnost“ je viđena na delu – bomba je pala u jezgro Beograda. Dramatičnost trenutka bila je u tome što su plameni jezici lako mogli da zahvate rastinje na platou iznad RMUP-a i što je temperatura tog požara mogla lako da zagreje i zapali bolničke zgrade. Pola sata posle detonacije, na Mostarskoj petlji sa senjačke strane nešto više od sto ljudi je gledalo u pogođene zgrade u plamenu. Čuli su se naknadni pucnji, valjda iz zgrada koje gore, a naknadne potmule detonacije izbliza su zvučale više kao da unutar zgrade republičkog MUP-a s vremena na vreme padne nešto vrlo teško. Republički MUP je goreo jako, plamen se dizao dvadesetak metara iznad centralnog dela zgrade koji je bio potpuno obavijen vatrom. Konstrukcija zgrade je ostala cela, čak i ispust na stubovima, prema Ulici kneza Miloša, koji se kasnije srušio. Požar u zgradi saveznog MUP-a bio je slabiji, najburnije je gorelo krilo okrenuto petlji. Na sred nadvožnjaka bilo je nekoliko ukrivo zaustavljenih automobila, otvorenih vrata, očigledno zaustavljenih u trenutku eksplozije. Nekoliko policajaca sa te strane petlje nije obraćalo pažnju na okupljene, samo su gledali u požar. U Ulici kneza Miloša između zgrada, videlo se par desetina vatrogasnih kola, a preko nadvožnjaka su, u oba smera, s vremena na vreme prolazila još poneka.
Sutradan posle „napada na policijsku stanicu“ Ulica kneza Miloša bila je zatvorena za saobraćaj, a na početku nadvožnjaka i u parku ispod saveznog MUP-a bilo je sigurno više od hiljadu ljudi. Jedan mladić na licu mesta ispravlja retoriku državne televizije koja, u novom standardu, ovaj i druge događaje naziva „agresijom fašističkih zločinaca predvođenih zločincem i ubicom Klintonom“ (nekad se tome dodaje i jedno „saksofonista“); mladić kaže: „E, ovo je klasični oružani napad na policijsku stanicu!“ Tu je i nekoliko cisterni „Gradske čistoće“ koja je deo svojih kapaciteta odvojila za brzo raščišćavanje. Ispust prema ulici na republičkom MUP-u kao da se istopio. Na delu fasade te zgrade okrenutom autoputu nije bilo tragova požara, i prozori su ostali celi. Na krilu saveznog MUP-a koje je najviše gorelo na sredini fasade velika garava mrlja, a na krajevima ništa. Jedan balkon („Rankovićev“) se srušio, ali se nigde ne vidi mesto ulaska projektila. Niz prozore curi voda, ponegde se diže para. Na ovoj zgradi je popucala većina prozora, ali ne svi. Sa boka zgrade, grede su pukle negde iznad polovine visine zgrade i savile se ka spolja. Na okolnim zgradama ima dosta polomljenih stakala, ali sve što nije okrenuto pogođenim zgradama, ili je zaklonjeno drugom zgradom ili drvetom ili roletnom, ili je niže, ili se prozor sastoji od više manjih staklenih površina, ostalo je neoštećeno. U Sarajevskoj nema mnogo popucalih prozora, ali ima nekoliko raspuklih izloga. U Durmitorskoj je polupanih prozora više na vrhu, a kibicfensteri nove zgrade na uglu sa Kneza Miloša na gornjim spratovima izgledaju kao da je kroz njih nešto uletelo. Na drugim prozorima krpe, zavese vire i lelujaju se preko izlomljenih talasa kao da ih je udar iznutra izbacio napolje. U staklu okruglasta rupa, a oko rupe staklo stoji. Najviše su nastradali prozori na zgradi Jugoslovenskog rečnog brodarstva, a najdalja šteta je na izlogu ekspoziture Beobanke, prekoputa nemačke ambasade. Kanadska ambasada u blizini, veoma lepo zdanje od kamena i stakla, ona zgrada u kojoj je do skora hiljade ovdašnjih mladića čekalo za vizu bežeći iz balkanskog pakla izgleda takođe prilično razbijeno, ali to ne izgleda da je od eksplozije već od „ručnog rada“ onih koji su nekoliko dana ranije Kanađanima crvenim slovima poslali poruku istovetnu kao onu Francuzima: „Republika Kvebek“. Američka ambasada, kojih sto metara dalje stoji zaključana. Mnogo uvredljivih aluzija i sa jednom obešenom lutkom, koja mora da se od tog udarnog talasa jako ljujlala, ali se nije od udara posle eksplozije otkinula.
Beograd je u podne pun dece sa zvončićima oko vrata i sa tek olistalim vrbovim prućem u kosi, u Beogradu je praznik koji se zove Lazareva subota, jedan od veselih hrišćanskih prolećnih praznika s kojim su kombinovani i neki paganski običaji povezani s plodnošću. Nekada su na taj dan dodolke pevale moleći se bogu za kišu. Na Trgu Republike muzika je za dva stepena jača, za mikrofonom je Cane, Partibrejkersi, naši drugovi iz antiratnih manifestacija iz 1991. i 1992, mlađi svet je ispunio Trg i razmileo se do Terazija, tamo gde na Mc Donaldsovom razlupanom, pa belim panoima zakrpljenom, zatvorenom restoranu stoji neki grafit o leskovačkim ćevapčićima. U hrpi parola stoji ispravljena poruka: „Sorry we’re still singing!“ Na jednoj, na engleskom piše: „Srećan Uskrs!“
Uveče svet se tiho povlači sa ulica i grad utihne čekajući da kao u nekom sonaru uhvati gde je sad palo.
U prvi sumrak u subotu tog trećeg aprila na novosadskom mostu „Sloboda“ koji vodi ka Mišeluku i Sremskoj Kamenici ima putničkih vozila, pešaka i biciklista. Jedan od onih koji će malo kasnije završiti u bolnici tvrdi da je video kako dolazi projektil i kako je zalegao „onako kako smo učili“. Televizijski snimak sa Mišeluka pokazuje kako se ogroman slap vode diže pošto se srednji deo mosta prelama i pada u Dunav. Jedan jedriličar tvrdio je izveštaču Bete da je video kako su automobili padali u reku i kako je kroz polumrak čuo pozive u pomoć. Naš izveštač iz Novog Sada piše da je novosadska televizija javila da su se u vodu srušila dva automobila, a da se još vidi kako se jedan zadržao na kosini oborenog dela mosta. Kaže da su prisebni spasioci sa nekoliko čamaca izvukli nekoliko ljudi koji su s mosta pali u vodu.
Protivavionska odbrana je delovala i prema nepotvrđenim izveštajima pogodila, ali ne i oborila napadača.
Veći deo Novog Sada je u prvom satu napada ostao bez vode, ali je potom snabdevanje vodom nekako normalizovano. Gradonačelnik Novog Sada dr Stevan Vrbaški na jednoj od preostalih radiostanica kaže da je gradska vlada posle rušenja Varadinskog mosta uz mnogo napora prebacila vodosnabdevanje na Most Slobode – a onda je i on oboren. Problem je u tome što je Novi Sad postavljen tako da mu je prerada vode smeštena na bačkoj strani, a izvorišta na sremskoj, te što se prerađena voda mora prebacivati na obronke Fruške Gore da bi prirodnim padom obezbeđivala potreban pritisak u sistemu, tako voda dva puta prelazi Dunav. Iz toga proizilazi da se uredno snabdevanje posle rušenja dva mosta održava teškom mukom i uz smanjeni pritisak. Iz Jugoslovenskog ministarstva za inostrane poslove čula se izjava da je zapravo ugrožen regionalni vodovod i da nestašica vode preti čak za 600.000 ljudi. Most Slobode izgrađen je pre desetak godina i služio je isključivo za saobraćaj prema Rumi i ka širem području Fruške gore. Promet kamionima preko njega je bio zabranjen ne samo zato što se preko njega ulazi u u zonu gradskog centra, nego i zbog toga što je desna obala Dunava sva u klizištima, pa su i na ovom mostu stubovi sa desne strane stalno kontrolisani stacionarnim sistemom instrumenata. Njegovim rušenjem odsečen je od grada i u svetu poznati Institut za kardiovaskularne bolesti u koji se voze najhitniji slučajevi srčanih udara. U prvi mah ta bolnička ustanova koja ima teške i hitne slučajeve ostala je bez vode.
U Novom Sadu, u mirnim Lalama, piše naš dopisnik raste osećanje ogorčenog besa. U prvom naletu srušeni Varadinski most je na mestu sa koga su tokom nacističke racije u toku Drugog svetskog rata fašisti bacali svoje žrtve u ledeni Dunav. Gađani su i delimično oštećeni i mostovi kod Beške i most „25. maj“ u Bačkoj Palanci. Među Novosađanima se stalno ponavlja pitanje šta planeri ovog užasa iz Brisla strateški žele postići napadom na četiri mosta koji spajaju Bačku i Srem. Na brifinzima NATO-a ponavlja se surovo hladna analiza o sistematskom uništavanju kapaciteta za vođenje rata, ali u zapadnim medijima se primećuje da je deo tih ciljeva namenjen kolektivnom kažnjavanju i masovnoj torturi stanovništva koje prkosi pesmom po gradskim trgovima. Da beogradska mladež stasala u demonstracijama kapira podmukle namere govori i brzi odgovor na grafitu: „Klintone, dabogda te budio Avram Izrael“ (portparol gradskog Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje). Odgovor ulice je po pravilu vispreniji od državne ratne propagande i od raznih portparola agresije.
Oni znaju da pevati u ovakvim okolnostima može da bude i pogrešno tumačeno, ljudi ginu, izbeglice, metež i nesreća su pred njihovim pragovima, ali oni istrajavaju u slanju te poruke možda jače od raketa i topova sa zemlje: „Gospodo, što se nas tiče vaša sila se topi u apsurdu, izvolite gađajte, svi smo mi meta.“ U trenutku kada se razaraju fabrike („Sloboda“ Čačak je po TV snimcima potpuno slupana i prevorena u krš, a pet hiljada radnika je ostalo bez posla) jedna proizvodnja raste – proizvodnja malih metalnih belih bedževa na kojima su odštampani koncentrični crni krugovi. Meta? Target? Na zaključak o bombardovanju s ciljem masovnog terorisanja na svoj način govori vreme, mesto i objekat – katolički Uskrs, srpske Cveti u zoru, pet časova ujutru, Toplana u Novom Beogradu koja greje čitav Zemun i Novi Beograd. Naša saradnica bila je tog uskršnjeg, nedeljnog jutra na dvanaestom spratu solitera u 28. bloku, nekoliko stotina metara daleko od tog mesta; kad je puklo, pala je s kreveta, zgrada se tresla kao da je zemljotres i ona je jedva napravila ona dva koraka do prozora da osmotri šta se zbiva, postupak koji se onima koji nisu novinari nikako ne preporučuje, preporuka za takve prilike govori da treba biti što dalje od prozora, u ragastovima, pod stolom ili u skloništu.
Taj stan je malo uvučen u izlomljenoj projektantskoj liniji tlocrta tog solitera i nije bilo pucanja stakla. Na izloženijim prozorima srča se rasula. Vatrena lopta je izgledala toliko velika da je u stanovima u toj zgradi u 28. bloku sve bilo potpuno crveno čak sat i po posle eksplozije, vatra pulsira, kao da se smiri pa se pojača. Posle se nad celim blokom nadvio ogroman crni oblak tako da se ništa nije moglo videti. Iz daljine tog jutra se videla ogromna crna pečurka na plavom nebu, plavljem možda zbog kontrasta sa prljavim crnim gustim dimom, možda zato što je kiša prethodne noći isprala nebo.
Pola sata posle eksplozije došli su i gradski vatrogasci kao pojačanje vatrogasnoj službi toplane.
Pred soliterom u 28. bloku ispred te visoke zgrade stoje ljudi, mahom stariji, u mrtvoj tišini. Komšija sa dva kofera kaže da se neće vratiti u stan. Neko kaže da je pre eksplozije čuo sedam tupih eksplozija – naši ga gađali, ali…
Nedelja veče, 3. aprila Radio-televizija Srbije oštro kritikuje izveštaje američke i britanske televizijske mreže CNN i SKY o noćašnjem napadu NATO-a na zgrade republičkog i saveznog ministarstva inostranih poslova u centru Beograda. „CNN je ponovo imao spektakularnu predstavu za svoje gledaoce – rat uživo, požare i stradanja u udarno vreme, u 19 časova, kada se Amerikanci ne odvajaju od televizora“. Izgleda da su s obzirom na vremensku distancu napadi na Beograd vremenski programirani tako da padaju u američko „prime time“. Trenutak za napad na novosadski most po kome šetaju civili skrajnut je u „sporedno vreme“, uostalom „s tog mesta nema TV slike. Uostalom, nije važno gde, važno je da kamera bude blizu da uhvati kako se svetla tačka približava nekoj zgradi i kako velika vatrena kugla osvetljava prizor. Kraljevo je u toj konfuziji proglašeno za grad na Kosovu, a kod Lari Kinga u razgovoru s ruskim ambasadorom, u trenutku kada se odnosi s ovom zemljom pogoršavaju, ruskog premijera Primakova zove Gari Kasparov.
Stvarno, dobro vam kažu tužna raspevana beogradska deca, jenki, idite kući, silni ste, a ništa neznate. Pravite veliku štetu. U novobeogradskom Bloku 28 park između 28. i 22. bloka pun je mlađih ljudi koji pevaju pop-pesmice uz gitaru, igralište u obdaništu puno je dece… U blizini stoje sasvim mladi policajci i noćni čuvari i puše.
Problema sa duvanom je u Beogradu bilo čim je zagrmelo, ljudi su prvo pokupovali sve što se našlo po trafikama, kod uličnih prodavaca i na beogradskom Buvljaku čiji je jedan pogon radio tu u blatu između opisanih solitera i opisanog mesta eksplozije. U ponedeljak je iz Niša došla vest da je pogođena Fabrika duvana DIN, prve vesti su govorile da je zapaljem magacin, ali naši izvori kažu da je oštećen pogon, da su radnicima rekli da fabrika do daljeg neće raditi ali da su magacini duvana neoštećeni.
Naš izveštač iz Valjeva piše kako je u ovom gradu, ko god je imao rodbinu ili vikendicu pošao selu u pohode. Seljaci su se prihvatili setve, oni što su poorali, ostali obećavaju da će zaorati čim im stigne obećana nafta (Predsednik SRJ jutro posle subotnjeg napada na Beograd razgovarao sa vladinim funkcionerima o obezbeđenju nafte za setvu.). Jedino im je noć ista kao u gradu, čim se smrači, zamračuju prozore i podnose i tu nedaću. Kako? Tako što svunoć zabrinuto gledaju televiziju. U Valjevu traje neko takmičenje u disciplini vezano za zamračenje i valjda zabave radi jedni druge „tužakaju“ medijima. Direktorka jedne škole se začudila kada je čula da svetlo gori baš u njenoj školi. Ode na lice mesta da proveri i utvrdi da svetlo gori u tolaetu zbog slomljenog prekidača. Popne se nekako i odvrne sijalicu i vrati se u sklonište. Po povratku pita prisutne da li znaju broj Radio Valjeva kako bi se zahvalila što su je opomenuli i da objasni razloge prekršaja. Kako niko nije mogao da joj pomogne, seti se da neko možda dežura u jednoj drugoj školi u blizini i pita znaju li oni taj broj: „Kako da ne koleginice, upravo sam im prijavila svetlo u vašem objektu.“ U Beogradu, naš reporter s čuđenjem primećuje kako Beograđani, rođeni šverceri i borci protiv „ridžveja“, kontrolora GSP – redovno poništavaju karte.
Tako se nekako jedna „nacija“ sa 26 nacionalnosti svih uzrasta prilagođava najvećem američkom spoljnopolitičkom promašaju posle vijetnamskog rata. „Tajm“ piše o krizi takozvane Pauelsove doktrine (Powell’s doctrine) koja je bila dizajnirana kao neka vrsta nacionalne vakcine protiv sporo-krvarećih i sporogorećih konflikata kakav je bio vijetnamski, ali prošle nedelje, Amerika ne samo da se upustila u više nego slepo nasilje, već je, takođe, ušla u konflikt ne znajući kako da iz njega izađe. Prvu nedelju te neslavne kampanje američki predsednik Klinton je kažu otišao da igra golf, u predsedničkom odmaralištu Kemp Dejvid u Merilendu, odbivši i Papin apel da prekine bombardovanje Jugoslavije u vreme katoličkog i pravoslavnog Uskrsa.
Ta „potpišite da bismo ih bombardovali“ strategija („Times“ je ipak blaže definiše kao „sign-or-be-bombed ultimatum“, potpiši da ne bi bio bombardovan) tako eksplodira stostruko većim tragedijama nego što je bio njihov obim pre nedelju dana. UNHCR izlazi s podatkom da ima oko 150.000 izbeglica. Zapadne televizijske mreže u nedelju uveče kalkulišu sa podatkom da je više od 350.000 etničkih Albanaca pobeglo s Kosova u Albaniju i Makedoniju i da moli za urgentnu pomoć. Na makedonskoj strani oni stoje bukvalno na ničijoj zemlji, jer makedonska vlada ne može da prima više izbeglica kako ne bi poremetila labilnu etničku ravnotežu. Ima slika koje pokazuju gladne izbeglice u drugom planu, a u prvom planu makedonske carinike kako fruštukuju. Po zapadnim agencijama izbeglice i dalje stižu pešice preko prevoja Morina. Tuga bez opomene, neviđena tragedija. U Kuksu, u Albaniji, polivaju ulice hlorom kako bi sprečili da bukne epidemija. Krajem prošle nedelje Kristijana Amanpur na graničnom prelasku teatralno se okrene i sagne da bi kolona izbeglica korak po korak ušla u kadar. Voajerizam nesreće, gore od onoga kada je pre četiri godine jedan reporter naše državne televizije dočekivao ojađene izbeglice iz Krajine sa: „Kojim dobrom braćo!“. Tragedija ovih ljudi koristi se, međutim, kao novi casus beli – uzrok nastanka rata i sva ova nesreća se pripisuje „srpskim vojnim i paravojnim formacijama“. U nedelju je preko nekog albanskog izvora emitovan snimak dvadesetak poginulih ljudi, tvrdi se da su oni streljani, da je to snimljeno tajno i uz rizikovanje života preneto na zapad kao svedočanstvo za potomstvo. NATO se hvata za taj detalj likujući kao kad šerif nađe leš – ako imamo leš imamo i ubistvo. TV voditeljke već izriču kaznu. Gašić u Londonu kao privatni srpski informativni zastupnik brani se kontrapitanjima – od kuda znate da su ti ljudi Albanci, a ne Srbi, da li to što su u civilnim odelima znači da su oni civili i jeste li sigurni da oni nisu ubijeni u borbi…
Medlin Olbrajt, američki državni sekretar izjavljuje da će Amerika „podeliti teret“ i da će prihvatiti nekoliko hiljada izbeglica, posle pominju čak i 20.000. Italija i Turska pripremaju ćebad dok bolesti počinju da se šire u izbegličkim logorima u Makedoniji. Nemačka na rečima „ispoljavaju spremnost“ ili „razmatraju mogućnost“ da privremeno prihvate te izbeglice. Izveštaji kažu da tiranski aerodrom vrvi od vazdušnog saobraćaja. Tri transportna aviona C130 iz Nemačke stigla su u Tiranu; a nešto šalje Francuska, Saudi Arabija, Britanija i Italija… Makedonski ministar unutrašnjih poslova Pavle Trajanov kaže da je makedonska granica tehnički otvorena, ali samo za one izbeglice koje prime treće zemlje.
„NATO i Klintonova administracija su bile totalno nepripremljene za ovu krizu“, izjavljuje Fred Abrahams istraživač ljudskih prava na Kosovu, priznajući da je i sam iznenađen.I, šta Mašina u tim trenucima radi? Bombarduje jedan civilni most s pešacima i automobilistima, u Novom Sadu lišava 600.000 ljudi pijaće vode, na Novom Beogradu uništava gradsku toplanu projektujući nepodnošljivu zimu, ruši most na Ibru kod Raške, raspravlja o slanju kopnenih trupa preko Pentagona. U nedelju objavljuje da će u Albaniju biti poslato 24 helikoptera (Apači) i 2000 vojnika za podršku. (Ken Bekon, portparol Pentagona to zove: „Čisto i jednostavno proširenje vazdušne operacije („pure and simple an expansion of the air operation,“) i dodaje da će to „stegnuti omču oko Miloševićevog vrata“. Što jes, jes. Spirala nasilja tako se progresivno širi. Sledi opis te moćne mašine koju zovu „istrebljivač tenkova koji ima veliku vatrenu moć, može da se spusti nisko iza žbunja i kuća, da opali i da brzo pobegne. Obrazloženje: „Moramo nešto brzo uraditi s ljudima na Kosovu.“ I pamet redova vidi da te mašine nikako nisu pogodne za spuštanje hrane izbeglicama, niti za spasavanje ranjenika. One su poslate da nekim spektaklom poprave američki poljuljani vodeći imidž. Naša saradnica iz Makedonije (a tamo je dolazilo više diplomata, što javno, što tajno) kaže da i među tim ljudima postoji tiho likovanje zbog toga što je onaj F-117 ostao u blatu. Privatno tvrde da su naprosto gurnuti od Amerikanaca u tu intervenciju i da su „prosto morali“. Paralelno sa tim novim turiranjem ratnih mašina pred televizijskim kamerama u Albaniji se vrši mobilizacija među izbeglicama. Jedan nemački snimak pokazuje omanjeg dečkića koji ne može imati više od 14-15 godina u maskirnoj uniformi. Taj detalj niko ne zapaža, a to nekako budi sećanje na ono vreme kada se čitava zapadna javnost zgražavala (i veliki deo domaće) zbog mobilizacije Krajišnika koji su pred „Olujom“ upravo bili izbegli u Srbiju. Jedan od njih je kasnije dobio i spor protiv ove države. Sada, nema reakcije. Očigledno se krpi neka vojska za kopnenu intervenciju, mada zapadni zvaničnici kažu kako ona „nije planirana“, ili kako „NATO neće kopnenu intervenciju, jer te trupe ne bi mogle da bidu ‘čuvari mira'“. Toni Bler proglašava vaskršnju intervenciju kao „ekstremno uspešnu“ i najavljuje novo bljuvanje prave vatre.
Pojedini svetski mediji, a još više neki od zapadnih političara (Kuk, na primer) ne prestaju da trojicu američkih vojnika zarobljenih u Srbiji blizu makedonske granice vode u rubrici „mirovnjaci UN“. Mandat trupa UN u Makedoniji (zvanično Unpredep) istekao je početkom marta pošto je Kina u SB-u stavila veto na produžetak mandata. Vojnici iz ove misije dobili su dva meseca za povlačenje iz Makedonije, a teško je poverovati da su Sančez, Ramirez i onaj treći odlučili da se povlače preko Srbije. U ovom trenutku u Makedoniji boravi bar nekoliko hiljada NATO vojnika. To su oni koji su u Makedoniju stigli pod imenom „ekstrakšen forsis“, čiji je dolazak i razmeštanje bio obrazložen isključivo potrebom da u slučaju ratne opasnosti pomognu članovima KVM-a (Kosovske verifikacione misije) da mirno napuste Kosovo. Verifikatori su Kosovo mirno napustili pre intervencije i to je bio jedan od ultimativnih poteza u „sign-or-be-bombed ultimatum“ igri. Jugoslovenska vlada je konstatovala da zbog toga žali i da će iz toga izvući konsekvence. UČK je takođe izvlačio konsekvence i počeo aktivnost na terenu kako bi pripremio teren da se g. Voker vrati. Dok je jugoslovenska pogranična policija poništavala vize g. Voker je rekao novinarima da će se vratiti za osam dana (eight days!) i da mu tada neće trebati vize. Treća armija je zauzela položaje i počela da priprema teren za odbranu, a vesti o sporadičnim sukobima vojske i policije sa UČK stizale su svakodnevno. Rusi su svoje verifikatore povukli, mada im NATO nije dozvolio da misiju evakuišu preko Beograda. Nije poznato da su u međuvremenu UN ili bilo ko drugi autorizovali njihov dalji boravak u Makedoniji. Žalba Jugoslavije zbog pretnje agresijom blokirana je u Savetu bezbednosti od većine, samo su Kina, Rusija i Malezija bile protiv. Ist river „ne zna šta se dešava“. Ruski političari (Seljeznov) traže da se sedište UN-a iz Njujorka premesti u Ženevu.
Rusi su opominjali i još opominju na to da je Savet bezbednosti lancem postupaka zaobiđen i da su UN u krizi. Posle svih vojnih manevara oni sa visokog vojnog mesta šalju poruku da se neće vojno umešati u konflikt jer ne žele da i oni unize svetsku organizaciju.
Hteo neko to da prizna ili ne, na tužnom jugoslovenskom slučaju istorijsko štivo o krizi Društva naroda postaje možda ilustracija krize Ujedinjenih nacija. Umereni Gorbačov razložno traži da se prizna greška i da se kopnenom intervencijom ne prave nove. On kaže kako je po glasovima koji od uticajnih ljudi do njega dolaze, ova agresija „pokazala Evropi ko je gazda“ (hazjajin), da je ponizila Rusiju, da će poremetiti posthladnoratovski aranžman bezbednosti i da će neminovno voditi ka novoj trci u naoružanju. Ta poslednja Gorbačovljeva pretpostavka se pomalo vidi na berzama – dok sve gori, dolar raste.
„Vašington post“ piše 5. aprila da su pentagonski generali „sa četiri zvezdice“ izrazili rezerve u pogledu pristupa Klintonove administracije Kosovu, da se bombardovanjem ne mogu postići politički ciljevi i preporučivali su – još sankcija i drugi nevojni pritisak. Prigovorili su da ne postoji dugoročna vizija Balkana i pitali da li postoji dovoljno jak američki interes da bi se zbog njega išlo na vojnu konfrontaciju. Dve nedelje posle početka bombardovanja vojni lideri, prema „Vašington postu“, ostaju sumnjičavi prema proceni da bombardovanje može da ostvari deklarisane političke ciljeve. Oni misle da američko javno mnjenje nije spremno da prihvati produžene vazdušne operacije, ali i oni su takođe frustrirani, ali se i boje da je angažovanje trupa još jedan beskonačni angažman. To nezadovoljstvo međutim sada vodi ka eskalaciji – traže da se učini sve „to get the job done!“. I pored svog skepticizma, generali navodno nisu preporučili slanje kopnenih trupa – pogotovu ne američkih, ili nisu još.
Zamimljivo je da se u svoj toj uzavrelosti uopšte ne pominje da posle slamanja UČK na terenu možda postoji i mogućnost koju simbolizuje činjenica da je Ibrahim Rugova, na primer, živ, a ne mrtav, da je sa predsednikom SRJ Miloševićem potpisao jednu političku izjavu. Izražava se sumnja da je Rugova primoran, te da uopšte nije ni bio u Beogradu, itd… Politički portparol NATO-a sad sumnja i da je taj snimak mogao da bude snimak sa ranijeg susreta. U trenutku zaključenja ovog teksta čujemo da je ruski ambasador Jurij Kotov otišao Prištinu da obiđe stadion i da lično vidi Rugovu…
Prikrivajući da su u Srbiji izgbuli tlo za svaki politički angažman, britanski i američki političari, a i Pentagon, uhvatili su odjednom da „brane“ Mila Đukanovića. Robin Kuk usred ove krize počinje odjednom da „ispoljava zabrinutost“ zbog navodmo mogućeg puča koji preti crnogorskom predsedniku Milu Đukanoviću, zbog čega će oni – bombardovati. Narodna stranka preko vikenda saopštava da su glasine o puču protiv Đukanovića – obična glupost.
Kako prenosi podgorička „Pobjeda“ u svom nedeljnom izdanju, Milo Đukanović, predsednik Crne Gore, u intervjuu američkom CNN-u rekao je da primena sile ni u jednoj fazi kosovske krize, uključujući i poslednju, ne može doneti ništa dobro, niti doprineti rešavanju kosovskog problema.
„Apelujemo protiv sila međunarodne zajednice, verujući da sila zapravo predstavlja samo pokazatelj kraha političkog procesa i da se svetska diplomatija ne sme prikloniti logici sile. Svetska diplomatija mora sada izaći na scenu i pokušati da obnovi pregovore i politički proces na Kosovu“, rekao je Đukanović.
Povodom bombardovanja Beograda Svetozar Marović, predsednik Skupštine Crne Gore, rekao je da je „užasnut“ i da NATO agresiji „ništa nije sveto, jer su na samo nekoliko metara od projektila na svet dolazili novi životi“. Marović kaže da ubijanja treba zaustaviti razumom, slogom i zajedništvom, jer mir i zemlju u Crnoj Gori zajedno brane građani, predstavnici naroda u parlamentu, vlast i opozicija zajedno.
„Kada bombe i projektili padaju na našu zemlju, svojoj državi i narodu treba pomoći služenju mira, vojnoj i ratnoj obavezi, poštovanjem civilnih i vojnih vlasti i njihovom saradnjom, jer svako ima dužnost i pozvan je da pomogne“, izjavio je Marović RTV-a Budva.
Filip Vujanović, premijer crnogorske vlade, rekao je da je intervencija NATO-a na žalost, donela do gubitka velikog broja života, do invaliditeta velikog broja ljudi, do razaranja izuzetno velikih razmera i da je povećala humanitarnu katastrofu.
Premijer Vujanović je rekao da je rukovodstvo Crne Gore svu političku energiju sada usmerilo na zaustavljanje agresije na SRJ i na ponovno otvaranje diplomatskog puta rešavanja kosovske krize, „koji je težak i dug, ali je moguć“.
Političku i sigurnosnu situaciju u toj republici Vujanović je ocenio kao „relativno stabilnu“ kojom, imajući u vidu uslove, možemo biti zadovoljni – državni organi i lokalna samouprava funkcionišu, kao i javna preduzeća i privreda, a sistemi zdravstva i školstva normalno rade. U Podgorici je u nedelju mirovni koncert napunio centralni gradski trg.
Dok se ta konfuzna igra nastavlja jedna strašna mašina lomi most po most, zgradu po zgradu, kao kad siledžija nekom detetu lomi prst po prst…
Treća nedelja rata: Smrt, laži i video trake
( Takođe dostupno na linku Vreme vanredno izdanje broj 5, 10. april 1999 .
Kuda će suza nego na oko. Rudarski grad Aleksinac u utorak 6. aprila 1999 . ujutru nekima liči na Gerniku 26. aprila 1937. u pet popodne. Prethodne večeri u 21.35 sati na ovaj grad i njegovu okolinu palo je, prema Tanjugu, sedam bombi velike razorne moći. Ono što je palo u centar ove varošice, do temelja je srušilo16 privatnih kuća, a za stanovanje je onesposobljeno više od 400 stanova, među kojima su i tri višespratnice sa 80 stambenih jedinica.
Bombe su u centru Aleksinca demolirale Dom zdravlja, stanicu Hitne pomoći, stomatološku ambulantu, Zavod za zdravstvenu zaštitu, „Jugobanku“… Jedna bomba pala je između Trgovinskog preduzeća „Agrokolonijal“ i Industrije elektro proizvoda i rasvete „Empa“, a štete od bombi pretrpela je i Fabrika betonskih elektrostubova i trafostanica, dok je jedna bomba pala kraj autoputa Beograd-Niš…
Šta je uopšte ostalo od te sirotinje, koju svakih deset godina stigne neka tragedija? Možda ono paviljonsko rudarsko naselje po kojem hroničar „Vremena“ pamti tu varošicu iz dana rudarske nesreće 1988. kada je strašna eksplozija ugljene prašine odnela sto života i ne zaboravlja, vaš hroničar, kako su u tom udaru nesreće u obližnjoj rudarskoj koloniji rudarske udovice milovale crnpuraste dečake po kosi i kako je u onoj atmosferi jauka izgledalo da je sve u raspadu a samo je radila mala fontana pred rudarskim domom. Rudnik je posle zatvoren, bilo je pokušaja da se nađe novi posao, te radiće ovo, te radiće ono, rečju, Aleksinac se borio s dušom, a tokom rata u Bosni u rudarskom samačkom hotelu bile su smeštene izbeglice iz Bosne. Mora da su rudari i pre čuli za to mesto, u tom „hotelu“ bilo je kamarata iz Tuzle.
Air Commodore u Brislu rutinski kaže da je raketa pala „kratko“, 600 metara od cilja (600 metres short of the military post targeted), da je do toga došlo „zbog tehničkog kvara ili dejstva protivvazdušne odbrane“ i da je „jedan projektil, možda, pogodio stambeno naselje; u sredu na ponovljeno pitanje ponavlja odgovor i hladno kaže kako se oni trude, što se vidi na dva slajda na kojima štapićem ponosno pokazuje kako pogađaju neku policijsku garažu, ali – „neko nije imao sreće“. Taj fenomen se zove „amoralnost pilota“ i označava fenomen da se atomska bomba iz daljine vidi samo kao pečurka. „Neko“ to je dvanaest poginulih i tridesetak povređenih.
Aleksinački lekar, dr Gaja Miladinović, bio je na dežurstvu u ambulanti u trenutku kada je bomba pogodila njegovu porodičnu kuću. U podrumu kao skloništu je bilo šestoro ukućana. Otac, sedamdesetogodišnji Dragomir i sestra Snežana (40) poginuli su i sahranjeni su u sredu 7. aprila. Majka Dragica je u teškom stanju u niškom Kliničkom centru, ali ipak priča kako se u trenu sve srušilo na njih, kako su njena ćerka i suprug poginuli na licu mesta („bez reči zbogom otišli“) i kako je njena snaha Vukica, učiteljica u Nišu, kroz krš izvukla dvoje svoje dece, Dragičine unučadi („samo da su oni živi“). Učiteljica Brana Stevanović, koja je u trenutku eksplozije bila na terasi, priča kako se se seća da je kad su je izvukli iz ruševina samo videla zvezde na nebu i nije mogla da se pomakne.
Hjuman rajts voč otvorio je „slučaj Aleksinac“, ali se naređalo i mnogo drugih, istih slučajeva.
U Lučanima, gradiću od 4000 stanovnika te noći oko 20.35 palo je osam projektila koji su pogodili i razorili tri pogona hemijske industrije „Milan Blagojević“ i, „kolateralno“, sve kuće u tom malom mestu. Dopisnik „Politike“ iz ovog mesta javlja da su vatrogasci uspeli da lokalizuju požar i da spreče ekološku katastrofu. U četvrtak ujutru vratili su se avioni da mafijaški „overe“ tu razlupanu ekološki veoma rizičnu fabriku.
U napadu na Niš srušeno je mnogo civilnih objekata, naneta je šteta zgradama Pravnog i Ekonomskog fakulteta, Tehničke škole „Neimar“, Istorijskog instituta, odletelo je u vazduh skladište hrane „Fidelinka“, oštećena je Mašinska industrija, saobraćajnica koja povezuje centar Niša sa njegovim severozapadnim krajem, na autobuskoj stanici je popucalo 150 prozora, na skladište duvanske sirovine vraćali su se dva puta… Na Novi Sad su se baš ostrvili. Ono što su svi Novosađani sa zebnjom i besom očekivali dogodilo se u utorak uveče, nešto posle 22 časa. NATO avijacija je napala i treći, poslednji gradski most na Dunavu (Žeželjev most) i Naftagasovu rafineriju nafte u njegovoj neposrednoj blizini. Napad je nastavljen i tokom noći između srede i četvrtka, nešto pre 3 časa ujutro, kada se pored rezervoara Naftagas prometa, na udaru našao i Temerinski most na delu kanala Hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav koji prolazi kroz stare gradske četvrti – Vidovdansko naselje, Podbaru, Salajku, staro paorsko predgrađe, sada već širi centar Novog Sada. Tamo živi UNICEF-ov ambasador dobre volje, pevač Đorđe Balašević, tamo je njegova Ulica Jovana Cvijića („A u ulici Jovana Cvijića sad rastu neka druga deca – neki novi klinci…“ Žeželjev most je prilično oštećen. Novosađani sada pokušavaju da noćnim okupljanjem kao „živi štit“ zaštite ovu poslednju vitalnu gradsku vezu sa sremskom obalom. Istina, preko Dunava je (posle blizu 50 godina) ponovo uspostavljen i brodski prevoz paralelno sa porušenim mostovima. Stariji Novosađani sećaju se da je posle svetskog rata brodić „Silni“ razdaljinu između Novog Sada i Sremske Kamenice, od oko 4 kilometra, prelazio uzvodno za nešto preko sat vremena uz dva pristajanja, kod Bećarca i Ribnjaka. Kasnije su veći i silniji „Rijeka“ i „Cetinje“ išli nešto brže, a korišćeni su na kraju samo prilikom velikog „Majalosa“ (za 1. maj) kada se ceo Novi Sad selio u Kamenički park.
Napadi na rafinerijska postrojenja i rezervoare izazvali su spektakularnu vatru koja se po Vojvodini videla u krugu širem od 50 kilometara, ali je dobro organizovana i dobro sklonjena profesionalna protivpožarna služba prilikom oba napada prilično brzo lokalizovala požare na postrojenjima i skladištima (uglavnom) bitumena i ulja.
Udari su bili veoma jaki pa je „Jugo“, s kojim se rukovodilac zaštite tokom napada prebacivao s jednog na drugi kraj Rafinerije, od tla odskakao u visinu veću od jednog metra.
Neverovatna hladnokrvnost i hrabrost Novosađana ispoljava se i u tome što vlasnici vinograda i vikendica pešače i satima da bi orezali i prskali voće i lozu na obroncima Fruške Gore, koja je takođe stalna meta napada i na kojoj su NATO avioni onesposobili predajnik RTS-a na Crvenom Čotu. Obraditi svoje parče zemlje, to je važnije od svega i nema te opasnosti kojoj se zbog toga Lala ne bi izložio. To se sada politički zove – pitanje mentaliteta.
Centar Prištine je u ruševinama, naročito onaj deo iza stare pošte koji je nekad malo ličio na Kosančićev venac, ostaci predratne čaršije, sa drvoredima. Ta slika je prikazana na televiziji SKY u četvrtak ujutru kao „pakao od NATO bombardovanja“, izveštač javlja da mu je neki čovek rekao da „ako je ovo demokratija ja nemam tu reč u rečniku“, a da mu je neka žena je vikala „Vi ste zveri!“ Potom je nastupio vojni analitičar koji priča kako se, eto, i to dešava i taj izveštaj se nekako na kratko povukao. Posle izvesnog vremena počinju da se lansiraju verzije kako su to Srbi sami uradili (pravili svoje Markale) da bi naštetili NATO-u.
Vilbi, Er komodore Njenog Kraljevskog Veličanstva u Brislu izjavljuje kako oni nisu gađali centar Prištine, „pretpostavlja da je to inscenacija“. Kao dokaz pominje da su oni snimali šta su radili i da „to“ nemaju na snimku. Stvar pomalo podseća na onaj deo u „Odiseji 2001“ kada kompjuter Hal poludi (poludeo iz sentimentalnih razloga zato što je pamtio babu koja ga je programirala). Tim Maršal, dopisnik SKY-a koji je bio na licu mesta, javlja se potom u program i kaže da je nesumnjivo da su sve bombe došle odozgo, a da bi bilo moguće da su Srbi to sebi uradili samo ako su stajali na krovu i nečim velikim pucali sebi u nogu.
Čuju se racionalna objašnjenja da Srbi, ovako pritešnjeni nikako nisu imali interes da razaraju vladine zgrade i komunikacioni centar u trenutku kada pokušavaju da baš tu infrastrukturu odbrane od razaranja.
Vilbijeva pretpostavka onda znači da su Srbi isto to uradili i sa Gračanicom, i sa Ćuprijom („Kuprija“) i ubili su sedamdesetogodišnju staricu na raskrsnici puta Čačak-Požega, koja je kriva zato što se probudila i izašla da vidi odakle grmi.
Vlade SR Jugoslavije i Srbije proglasile su u utorak jednostrani prekid svih vojnih i policijskih dejstava na Kosovu i Metohiji od 6. aprila u 20.00 sati i počele seriju sastanaka na kojima su razrađivani principi dogovora Milošević-Rugova: „Savezna vlada i Vlada Republike Srbije, ocenjujući da treba da se bez oklevanja pristupi realizaciji ovih opredeljenja i prvo reše akutni problemi, jedinstveno su zaključili sledeće:
1. Da se, povodom najvećeg hrišćanskog praznika Uskrsa, prekinu sva dejstva Vojske i policije na Kosovu i Metohiji protiv terorističke organizacije „OVK“ jednostrano, počev od 06. aprila 1999 . godine u 20.00 časova, i u očekivanju da će takva odluka biti shvaćena kao gest dobre volje i želje za podršku mirnom rešenju, koje predstavlja nesumnjivo opredeljenje većine stanovnika Kosova i Metohije, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost. U očekivanju, takođe, da će se ekstremni elementi, poštujući volju većine stanovništva, takođe uzdržati od ponavljanja terorističkih akcija protiv civila i predstavnika vlasti.
2. Da predstavnici vlada odmah pristupe, u saradnji sa predstavnicima onih Albanaca koje predstavlja dr Ibrahim Rugova, pripremi političkog dogovora, u smislu kao pod a) u želji da se prvo postigne jednostavan privremeni sporazum, koji bi omogućio rad zajedničkih organa samouprave na Kosovu i Metohiji albanske i srpske nacionalne zajednice, i drugih nacionalnih zajednica. Taj sporazum bi posle određenog vremenskog perioda bio osnova za trajno uređivanje suštinske autonomije Kosova i Metohije u okviru Srbije i Jugoslavije.
3. Da zajedno sa predstavnicima Albanaca, koje predstavlja dr Rugova, pripreme program povratka izbeglica, uz adekvatno učešće i pomoć UNHCR i MKCK.
Savezna vlada i Vlada Republike Srbije smatraju da se na ovaj način rešavaju sva akutna pitanja na Kosovu i Metohiji, stabilizovanje mira, povratak izbeglica i uspostavljanje samouprave, koja afirmiše ravnopravnost građana i nacionalnih zajednica i uspostavlja bazu za trajno rešenje“.
NATO je odgovorio kako to nije dovoljno, Klinton je odgovorio kako to nikako nije dovoljno, Bler je rekao da nije dovoljno – i bombe su pale na centar Prištine. Te večeri granični prelaz u Đeneral Jankoviću je posle bio već zatvoren, a veče pre napada na centar Prištine RTS je snimila prazan prelaz, kolonu automobila koji se upućuju ka Prištini…
„Ne ide baš po planu?“, pitao je ovih dana novinar Dejvid Šukman (David Shukman). „Nismo računali da ćemo avionima voditi kopneni rat“, odgovorio je Klark, naglasivši da NATO „ima jasnu inicijativu u vazduhu“. Nije, međutim, tako jednostavno, kažu britanski piloti zaduženi da projektilima iz „harijera“ uništavaju oklopna vozila na terenu, odnosno ispune deklarisani osnovni cilj intervencije. Zapadne agencije su javile da je Pentagon priznao da je u sredu izgubio jednu dvomotornu letelicu…
Vojska Jugoslavije je krajem prošle nedelje najavljivala da će već do kraja prošle nedelje uspeti da neutrališe poslednje veće uporište UČK-a u oblasti Jablanice kod Peći, a u ponedeljak je došla vest da je ta grupacija razbijena i da su ostale samo usamljene bande koje lutaju u očaju.
U četvrtak popodne, 8. aprila, Savezna vlada je proglasila da je na Kosovu zavladao mir pošto su obustavljene sve ofanzivne akcije protiv terorista koji su potpuno poraženi. U istom saopštenju Savezne vlade ističe se da su mir na Kosovu i inicijative pokrenute prilikom susreta Slobodana Miloševića i Ibrahima Rugove otvorile put za povratak izbeglica u njihove domove. Visoki ruski deputat, predsednik ruske Dume Genadij Seleznjov, posle povratka iz Beograda tvrdi u jednoj izjavi da su beogradske vlasti voljne da sa Rugovom formiraju neku vrstu privremene vlade.
Portparol u Briselu Dejvid Vilbi nije krio razočarenje što „uprkos povoljnom vremenu (NATO) ima problema da locira mete na terenu“. Vilbi ima veće probleme, pokazivao je skicu neke krivine na kojoj je navodno pogođeno nekoliko naših tenkova. Pitaju ga gde se to desilo. On kaže da je to tamo gde je on pokazao na karti. „Neprijatelj je lukav“, rekao je on novinarima. Tu, u centrali NATO-a izrađen je scenario borbe, ali događaji na terenu premašili su plan, piše u izveštaju. Šef francuske diplomatije Iber Vedrin izjavio je da Zapad već sada radi na adaptaciji nacrta sporazuma iz Rambujea, koji bi mogao da posluži kao osnova za buduće diplomatsko rešenje za Kosovo. Američki ministar odbrane Vilijam Koen izjavio je da neće biti popuštanja u vazdušnim udarima NATO-a na Jugoslaviju. „Ovo nije vreme za pravljenje pauze. Ciljevi NATO-a su jasni i naša odlučnost je nesmanjena. Prelazimo na mnogo agresivniju vazdušnu kampanju“, rekao je Koen, koji je posle razgovora sa generalnim sekretarom NATO-a Havijerom Solanom i vrhovnim komandantom NATO-a Veslijem Klarkom rekao da ne postoje planovi za upućivanje kopnenih snaga Alijanse na Kosovo u okruženje, koje je prema njegovim rečima – negostoljubivo.
Portparoli NATO-a poslednjih dana pokušavaju da dokažu da njihova strana na terenu „pobeđuje“ i da se unutar Kosova borbe još vode. Novinarka Zeraćina Tuhina, koja je napustila Prištinu pre bombardovanja, viđena u Beogradu dok se ratna mašina zagrevala, dolazi u jedan od londonskih TV studija da bi obnovila priču kako je Rugova u svojoj kući sa troje dece uhapšen, kako izgleda UČK još pruža otpor u Drenici, ali da je zabrinuta za civile koji se tamo nalaze. Vilbi potom na brifingu kaže kako je UČK „preduzeo kontraofanzivu“ i kako se srpska vojska „krije u srušenim kućama“.
U četvrtak u toku prepodneva medijska priča sa zapadne strane se sa izbeglica, dan pre toga „nestalih“ sa makedonske granice, fokusirala na nepotkrepljenu sumnju da postoje masovne grobnice u Drenici u Mališevu i drugde. Dan pre toga, „misterija“ oko izbeglica trajala je čitav dan, reporteri su se javljali sa već uhodanog lica mesta, na kome su do juče slikane izbeglice na „ničijoj zemlji“ i makedonski graničari kako s maskama prolaze kraj njih. Slika je pokazivala razbacane stvari, kutije, improvizovane šatore, jedan je imao znak Crvenog krsta, ostavljene zavežljaje, čak i porodične slike. Onda je javljeno da su oni zapravo smešteni u NATO bazi na skopskom aerodromu; onda su počele optužbe na račun makedonske vlade da ih je autobusima evakuisala u Albaniju. Onda je makedonska vlada napadana, kao i nekoliko dana ranije jugoslovenska, da evakuiše ljude bez njihove volje, da razdvaja muškarce od žena, žene od dece. Iz Stejt dipartmenta dolazi opomena na obavezu Makedonije da zadrži izbeglice, dok su na nekoliko velikih televizija stručnjaci za Balkan počeli da seciraju Makedoniju, njen nacionalni sastav, etničke odnose, a njihove analize su zlokobno prizivale asocijaciju kako bi ovi i Makedoncima rado počeli da pomažu.
Portparoli NATO-a nisu mogli da se odluče, ili su civili masovno izbegli u susedne zemlje u operaciji etničkog čišćenja (portparol NATO-a pominje 412.000 novih izbeglica i da se njihov ukupan broj sada popeo na 912.000) ili su oni pod srpskom artiljerijskom vatrom. G. Šej dan pre toga priča još jednu prilično fantastičnu stvar – kuće Srba su netaknute jer su obeležene ćiriličnim slovom „S“, što je u prilično velikoj kontradiktornosti sa očiglednim faktom da su Srbi prilično masovno napustili mešovita seoska naselja još u vreme kada je tamo harao UČK, da su se smestili u etnički čista naselja, da su ta naselja, a naročito Klina i Gračanica sistematski bombardovani i da se po procenama jugoslovenskih zvaničnika prilično veliki broj Srba sklonio severnije, u Srbiji.
U sredu je jednog trenutka izgledalo da su separatistički Albanci preuzeli vođenje engleskog ministarstva inostranih poslova. Robin Kuk se u sredu na brifingu pojavio sa nekoliko albanskih političara s Kosova (Bljerim Šalja, urednik „Bujku“-a, član pregovaračkog tima, Baton Hadžiju, glavni urednik lista „Koha ditore“ (koji je vaskrsnuo, pošto je desetak dana ranije bio proglašen mrtvim), Bilji Bukurije, prevodilac beogradske britanske ambasade iz Prištine (koju su neki zvali „naša Mata Hari“) a oni su pričali kako je to što se na Kosovu događa „Šindlerova lista“, ali da među Srbima nije bilo Šindlera da ih spase, a na kajronu je ponavljan deo nečije rečenice kako je za njih NATO-bombardovanje „pesma anđela“.
U sredu uveče Beograd je još pulsirao jer se nešto kao prkosno ignorisanje vazdušne opasnosti u Beogradu produžilo i na noć. Onda je u 23.30 pala bomba u centar Beograda. Pogodila je zgradu u Nemanjinoj 9. Prva vest je u Beogradu prostrujala kao „Generalštab“ (Rojters, u opštoj konfuziji, ulicu zove „Nemanjina Devet street“), a zgrada je nekada bila sedište Ministarstva građevina, stari Beograđani su je pominjali kao topografsku tačku kada nekog upućuju ka železničkoj stanici – „dole, pored Ministarstva građevina“, govorili su. To zdanje je 40-ih godina ovog veka projektovao arhitekta Gojko Todić, izgrađeno je u neoklasičnom stilu, sa replikama korintskih stubova koji naglašavaju značaj te građevine.
Na zgradi u Nemanjinoj 9 popucala su bukvalno sva stakla, uključujući i ulazna vrata. Dvorište iza zgrade, prema parku, puno je srče. Krhotina stakla ima i na betonskim stazama parka. „Ulazna rana“ se opet nigde ne vidi, jer je bomba kažu došla odozgo, gađajući srce ove zgrade, u kojoj po svedočenju jedne Beograđanke koja je bila unutra – nema više nijednog sprata. Čuvar u obližnjoj Zajednici jugoslovenskih železnica kaže da se pre eksplozije čuo avion i da je sa neba profijukala raketa, a on se spašavajući glavu bacio na ulicu.
Ta zgrada je inače bila u rekonstrukciji, i trebalo je da primi Ministarstvo pravde (ono što obično gađamo jajima kad neko pokrade izbore) a doskora je imala vojnu namenu – korisnici vojnih invalidnina tu su dolazili da bi im se overili čekovi za penziju. Sin jednog preminulog prvoborca, inače štedljivi i veoma razložni Piroćanac, kao znak da se ne predaje, kaže crnohumorno: „Udariše me u žljučku (stomak), e s’d će se teramo do kraj… !“
Najveća oštećenja vidljiva su sa zadnje strane zgrade, u visini trećeg sprata. Tu je opao deo fasade, a kroz polupane prozore se vidi srušen plafon. Stradali su i prozori na okolnim javnim zgradama: Saobraćajnom institutu CIP (prekoputa), Vladi Srbije (Nemanjina 11), Saveznom zavodu za statistiku (u Ulici kneza Miloša, iza pogođene zgrade). U obližnjoj bolnici „Sveti Sava“, u kojoj se leče teški cerebralno-vaskularni slučajevi po rečima dežurnog lekara Dragana Marjanovića bilo je uznemirenja među nepokretnim bolesnicima koji se tu leče od šloga. Mora da su na ecefalografima, ili kako se već zovu te mašine za onu najtežu borbu za život, one zelene linije ličile na linije seizmografske igle za vreme zemljotresa. Na suprotnoj strani, stotinak metara od mesta eksplozije u poznatom beogradskom porodilištu u Ulici Narodnog fronta još jedna grupa dece se već prve nedelje i prve noći svog života upisala u ratne veterane.
Slika ili, tačnije, zvuk noćnog Beograda liči na Orvelovu sliku Londona iz „1984“: eksplozije na jednom, pa na drugom, trećem kraju grada… Tu negativnu utopiju prebrzo smo, izgleda, shvatili kao „čistu literaturu“. Kao i Grejema Grina, odnosno roman „Naš čovek u Havani“: uzastopno, razorno bombardovanje fabrike usisivača „Sloboda“ u Čačku kao da je naručio špijun-amater naplaćujući od londonske centrale MI5 honorare za crteže uvećanih delova usisivača. Najzad, u prošli ponedeljak su se i skeptici uverili da literatura ne može nadmašiti stvarnost. Bombama razrovano groblje u Prištini kao da je slika „skinuta“ iz završnih poglavlja Remarkovog slavnog romana „Na zapadu ništa novo“. Zaista ništa, osim što je ono bio Prvi, a za ovaj još ne znamo koji je rat. Svetski jeste, jer 19 država, uključujući i „najjače“ na svetu, ratuje protiv jedne, male i same.
Možda više i ne tako same. Na londoskom radiju BBC britanski dramski pisac Harold Pinter ocenjuje da su SAD postale nekontrolisana i opasna sila, čija se politika svodi na devizu: „Poljubi me u stražnjicu ili ću ti razbiti glavu“. Kako, Pinter, u tekstu koji danas objavljuje londonski list „Gardijan“, ističe da predsednik SRJ Slobodan Milošević ne ispunjava taj zahtev, ali da ga zato ispunjava britanski premijer Toni Bler. „Akcija NATO-a je ne samo nepromišljena i katastrofalna već i nelegalna i verovatno predstavlja poslednji ekser u kovčegu Ujedinjenih nacija“, upozorava britanski dramaturg. Pinter je, iznevši nekoliko grubih opaski na račun vlasti u Beogradu (rekao za predsednika Miloševića da je „beskrupulozni divljak“) ali je zaključio da je predsednik SAD Bil Klinton takođe „divljak“, koji uz „sramežljiv osmeh nastavlja opaku tradiciju“ svojih prethodnika Ronalda Regana i Džordža Buša. Mađarski pisac Džozef Konrad, prijatelj beogradskih mirotvoraca dao je jednu osuđujuću izjavu bombardovanja.
Bivši poljski predsednik, legendarni vođa „Solidarnosti“ i dobitnik Nobelove nagrade za mir Leh Valensa, za nedeljnik „Vprost“ kaže kako mu se čini „da bombe NATO-a nisu najbolja ideja“, i dodao da solidarnost Poljske sa saveznicima u tom savezu ne bi smela nikoga da oslobodi od kritike niti da zamrači zdravi razum. On agresiju NATO-a ne odobrava iz tri razloga – kao prvo, iz moralnih razloga, jer ga bombardovanje u ime odbrane prava čoveka podseća na „isterivanje đavola Satanom“, što, kako ocenjuje, „ne može da bude ni dostojno čoveka, a ni efikasno“. „Kao drugo, akcija NATO-a budi rezerve pravne prirode“ i sa gledišta međunarodnog prava, ona bi mogla da ima prirodu agresije, pa bi na osnovu čuvenog člana 5. Vašingtonskog ugovora (NATO), to značilo da smo „i mi, zahvaljujući njemu, u ratnom stanju sa Srbima“, ocenio je Valensa. „Princip jedan za sve, svi za jednog“ može da se pokaže kao „mač sa dve oštrice“, jer ako je on na snazi i kada je reč o spoljnjim akcijama NATO-a, „onda smo svi u ratu“, konstatuje Valensa i postavlja pitanje, „zanimljivo je ko je u Poljskoj preuzeo na sebe takvu odgovornost…“ Valensa je ocenio da su napadi F-117 „tehnički nepogrešivi, ali nisu uvek politički efikasni“ i izražava bojazan da će i u Jugoslaviji doći do „kopnene invazije“. Za Jugoslovene kaže da oni „kao da poručuju protivnicima – možete nas osvojiti, ali nećete moći da nas okupirate“, te da će „takva intervencija biti teška, a može da se pokaže i kao beznadežna“. Prema oceni Leha Valense, „nemoralnost, nezakonitost i neefikasnost“ razlozi su zbog kojih mu se sve to ne sviđa, a kao četvrti razlog, on navodi da, a „to je dovoljno da mi se ne sviđa nikakav rat“.
Još prošle nedelje bombardovanje Jugoslavije su mnogi analitičari proglašavali za neuspeh, a kopnena intervencija za fikciju, pošto NATO-u za koncentraciju trupa, dovoz i siguran smeštaj municije, itd. francuski ministar inostranih poslova nešto užurbano izražava podršku Francuske kandidaturi Bugarske za prijem u Evropsku uniju (EU) i NATO. Kanadska vlada je u sredu 7. aprila saopštila da razmatra mogućnost slanja kopnenih snaga NATO-a na Kosovo, a kanadski ministar odbrane Art Eglton izjavljuje da je malo verovatno da će jugoslovenske vlasti prihvatiti raspoređivanje snaga na Kosovu kao deo mirovnog sporazuma, tako da vojni stratezi „razmatraju druge opcije za eventualno angažovanje kopnenih snaga“. Po nekim vestima Hrvatska je svoju vojsku stavila u stanje pripravnosti, a u hrvatskim medijima koji se hvataju na tlu Vojvodine sa dosta uživljavanja vojni analitičari govore o kopnenoj intervenciji i desantima.
U četvrtak je dolazak kiparskog zvaničnika u Beograd u misiju oslobađanja tri američka vojnika izgleda doveden u pitanje zbog obnovljenih vazdušnih napada NATO-a na srpske ciljeve, javljaju danas kiparski izvori. Isti izvor navodi da se vršilac dužnosti kiparskog predsednika, predsednik parlamenta Spiros Kiprijanu i dalje nada da će moći da otputuje u Beograd iz Atine, ali su intenzivna bombardovanja NATO-a stvorili „negativnu klimu“ za tu misiju.
U četvrtak popodne došla je vest da je Kiprijanu doputovao u Beograd. Agencija Beta prenosi izjavu specijalnog izaslanika UN-a za ljudska prava na prostoru bivše Jugoslavije Jiržija Dinstbira koji je ocenio da „bombardovanje Jugoslavije ne vodi ničemu“. „Sve ovo mora hitno da se okonča, sa obe strane.“ Jeljcin je rekao da Rusija zato nastoji da se održi sastanak ministra spoljnih poslova zemalja G-8. On je bombardovanje gradova, uključujući i Beograd, ocenio kao „varvarstvo“.
(Ekipa izveštača „Vremena“)
Zahuktavanje agresije: Ubistvo putničkog voza
( Takođe dostupno na linku Vreme vanredno izdanje broj 6, 17. april 1999 .
Avioni NATO-a su 12. aprila u 11,40 časova kod Grdeličke klisure, 18 kilometara južno od Leskovca, sa nekoliko raketnih projektila direktno gađali i pogodili međunarodni putnički voz broj 393 Beograd – Solun. Putnički voz se kretao iz pravca Niša prema Vranju. Izgleda da je prvi projektil pogodio konstrukciju železničkog mosta i izgleda oštetio, između ostalog, i električni vod. Voz je stao. Projektili su potom pogodili i zapalili dva vagona koja su se nalazila na kraju kompozicije, čiji se jedan deo u trenutku napada nalazio na železničkom mostu. Avioni NATO-a su gađali i drumski most, poznatiji kao „Sarajevski“. Jedan jugoslovenski zvaničnik rekao je agenciji Rojters da se nakon što je voz stao u Grdeličkoj klisuri „avion vratio i pogodio voz“.
Očevici, uglavnom meštani ovog kraja izjavljivali su da su avioni NATO-a cele noći nadletali ovo područje i da su ispalili četiri projektila. Slično je rekao i Dejan Petković, student iz Beograda koji se nalazio u prvom vagonu. Izašao je kroz polomljeni prozor. Kaže da je po izlasku čuo još nekoliko detonacija. Penzioner Radomir Janjić, koji se nalazio u zadnjem delu drugog, pogođenog vagona izjavio je reporteru „Politike“ da ga je eksplozija izbacila iz vagona i da je odleteo čak do prvih seoskih kuća. Rimski dnevnik „Republika“ u izveštaju svog reportera iz Leskovca pod naslovom „Leševi unutar spaljenih šipki“ govori o „zaprepašćenju žitelja Grdelica zbog toga što se direktno ubijaju civili“. Više žitelja Grdelice izjavljivalo je raznim medijima da ovo nije prvi put da je ovaj železnički most napadnut i da se prilikom prethodnog napada, voz nalazio na samo 100 metara od mosta. Sve kuće u krugu od 150 metara od mosta su oštećene, sa polupanim prozorima i oštećenim krovovima, dok su telefonske linije sa Skopljem bile u prekidu.
Kad je primarijus dr Tomislav Cvetanović sa ekipom hitne pomoći stigao na mesto nesreće dva vagona su još gorela, a ostali su bili prosto razbacani po koloseku. Ljudi su jaukali, neki su se izvlačili kroz razbijene prozore. Novinari koji su oko petnaest časova tog dana krenuli ka Grdeličkoj klisuri mogli su da vide istopljeno železo, da konstatuju da je najmanje deset ljudi ubijeno, a 16 povređeno i da se suoče sa strahovanjem da je broj žrtava veći pošto je izgledalo moguće da je Južna Morava odnela još nekoliko tela. Direktor zdravstvenog centra u Leskovcu Tomislav Cvetanović rekao je agenciji Beta da je tog dana do 15 časova u tom centru primljeno 16 povređenih, među kojima i četvoro dece. Reporter Bete izbrojao je sedam leševa, potpuno ugljenisanih, a na nasipu pored pruge video je delove ljudskih tela. Direktor zdravstvenog centra u Leskovcu Tomislav Cvetanović rekao je agenciji Beta da je do 15 časova u tom centru primljeno 16 povređenih, od kojih 15 lakše, dok je teže povređena stomatolog iz Niša Zorica Lukić. Prema podacima povređenog konduktera koji se nalazi u leskovačkoj bolnici, u vozu je bilo 50 putnika. Među povređenima, bilo je i četvoro dece, a pretpostavljalo se da povređenih ima i više, jer su neki primljeni i u ambulantama Grdelice i Predejana. Načelnik Jablaničkog okruga Živojin Stefanović izjavio je da se sada vidi da je cilj napada NATO-a – civilno stanovništvo.
U opisu događaja jedna okolnost je zaprepašćujuća, ona koja svedoči o izvršiocu bez skrupula. Između prvog i ostalih projektila proteklo je prilično vremena, svakako toliko da pilotu tog aviona, ako je primetio voz na pruzi koju gađa u podne, a izgleda da je mogao da ga primeti, ne može da se pripiše kriminalni nehat nego namera.
Portparol NATO-a Džejmi Ši priznao je potom da je u napadu NATO-a na most u Grdeličkoj klisuri pogođen putnički voz, ali je izneo tvrdnju da „nije postojala namera da se pogodi voz“.
U saopštenju NATO-a se doslovno tvrdi da je „most bio važan deo linija snabdevanja vojnih i bezbednosnih snaga SRJ na Kosovu“ i navodi da „vojni izveštaji koji pristižu ukazuju da se na ili u blizini mosta u trenutku napada nalazio voz“. Ši je izjavio da NATO, kako je rekao, „naravno duboko žali zbog civilnih žrtava koje se pojavljuju kao posledica vazdušnih napada“, ali je dodao da će NATO „intenzivirati vazdušnu kampanju protiv legitimnih vojnih ciljeva“ i da „ove žrtve, ma koliko tragične, ne mogu odvratiti NATO od krajnjeg cilja“. Odgovarajući na pitanje da li će povodom ovog događaja biti pokrenuta istraga i da li može da garantuje da će odgovorni piloti biti kažnjeni, Ši je izjavio: „Ova misija će biti razmotrena kao i sve ostale misije, ali zapamtite da most predstavlja legitimnu vojnu metu“.
Vrhovni komandant NATO-a, general Vesli Klark izjavio je dan kasnije, na brifingu u komandi NATO-a u Briselu, da je pilot NATO-a gađao most u dva navrata, da je „zadatak pilota bio da sruši most“ i da on, kad je „u poslednjem delu sekunde shvatio da na most ulazi voz“, više „nije mogao da zaustavi raketu“. General Klark se međutim samooptužujuće vadio kada je rekao kako je pilot ipak želeo da „završi svoj zadatak“, mada je „shvatio da je prvim hicem pogodio voz“, pa se vratio…
Da je svet kakav bi trebalo da bude neko bi mogao iz Brisela da se preseli malo u Hag…
Istog dana kada je pogođen putnički voz, u Beogradu se uz puno smetnji na slici, ali uz prilično razumljiv zvuk mogla uhvatiti neka NATO propagandna emisija u kojoj se između ostalog kaže: „Dragi Srbi, shvatili ste valjda iz dosadašnjeg bombardovanja da NATO gađa vojne ciljeve – hirurški precizno…“ zapravo, tako precizno da posle svake akcije treba da radi čitava hirurška klinika.
Beše li najava intervencije pravdana „neproporcionalnom upotrebom sile“ jugoslovenskih oružanih snaga? S čime je sad ova ratna kampanja proporcionalna? Portparol VJ je u jednom saopštenju uporedio količinu eksploziva sa razornom moći atomske bombe bačene na Hirošimu, a ruski ministar inostranih poslova je nedelju dana kasnije izneo rusku procenu da je do tog trenutka na Jugoslaviju palo eksploziva za čak dve Hirošime. General Klark saopštava da je do 13. aprila nad Jugoslavijom ukupno izvršeno 5924 letova.
Po domaćim računicama u ovim napadima poginulo je preko 300 civila dok je više od 3000 teško ranjeno (na primer u Kuršumliji je u prvom naletu bilo 13 poginulih i 25 povređenih; u Vranju su dva lica poginula, a 23 povređena, u Aleksincu je bilo 12 poginulih i preko 40 povređenih; u Prištini je bilo 10 poginulih i 8 povređenih). Načelnik VMA u Beogradu general Aco Jovičić izjavio je u utorak da je u napadu NATO-a prethodne noći na obližnju beogradsku kasarnu, povređeno između 16 i 20 bolesnika na VMA, među njima i neki koji su lečili povrede iz prethodnih bombardovanja.
Srušeno je najmanje šest, a oštećeno osam mostova: Varadinski most na Dunavu srušen je prvog aprila 1999 ; „Most slobode“ u istom gradu, na Dunavu tri dana kasnije 4. aprila; oštećeni su drumski i železnički mostovi kod Bačke Palanke (4. aprila); most kod Bogojeva 5. aprila; most kod Beške na Dunavu, Železnički „Žeželjov most“ u Novom Sadu, oba 5. aprila; most na Ibru kod Biljanovca, istog dana… Novinari „Nezavisnog“, vojvođanskog građanskog lista uz pomoć Ekumenske humanitarne organizacije izdali su seriju od šest kolor razglednica Novog Sada sa fotografijama koje je napravio fotograf Martin Candir. Ove jezive razglednice na kojima piše samo „Pozdrav iz Novog Sada“, na kojima je utisnuto vreme rušenja i ranjavanja mostova sada kreću širom sveta kao svojevrsna poruka otpora.
Posle bombardovanja desetak TV predajnika – na Jastrepcu, na Gučevu kod Loznice, na Čotu (na Fruškoj gori), na Čigoti i Torniku kod Užica, na Crnom vrhu kod Jagodine, 13. aprila, noću gađajući nešto na vrhu Kopaonika do temelja je spaljen hotel Bačište (poznat po atmosferi porodičnog odmora) i na nišan je uzeta i zemaljska satelitska antena u Prilikama kod Ivanjice. Sad ti goli skeleti ogromnog tanjira liče na neki metalni skulptorski manifest apokalipse. Da li se neko seća kakav je događaj predstavljalo otvaranje te zemaljske stanice u selu do tada poznatom samo po šaljivoj izreci: „Koliko od prilike ima do Ivanjice?“ Pet kilometara. Sada je to pet kilometara srušenih krovova i polomljenog stakla. Jugoslavija je ostala, ili će to ići zaobilazno i prilično teško, bez satelitskih veza sa Australijom, Afrikom i Evropom. Rušenje te stanice ne govori ni o čemu drugom do o nameri da se uništenje ove zemlje dopuni njenom potpunom izolacijom i degradacijom svih aspekata života u njoj. U NATO-u slavodobitno „kalkulišu uspehe“ i cinično tvrde da je učinak rušenja tornjeva na svakom drugom brdu u Srbiji to što komandanti sad ne mogu više da komuniciraju mobilnim telefonima.
U Pančevu, Novom Sadu, Somboru, Smederevu i drugim mestima pogođene su rafinerije i skladista tečnih sirovina i hemikalija za potrebe naftne i hemijske industrije, skladišta mazuta, nafte, benzina. U pančevačkoj i novosadskoj rafineriji su se iz noći u noć smenjivali požari izazvani bombama i akcije vatrogasaca koje su trajale satima. Velika je verovatnoća da će sledeće zime Novi Beograd, Zemun, Kragujevac i još nekoliko gradova sledeće godine imati velikih problema sa grejanjem stanovništva.
Na Veliki petak, u 1 sat i 16 minuta bombardovani su vitalni delovi kragujevačke fabrike „Zastava“ koja izdržava preko 20.000 porodica u ovom gradu. Slike su potom govorile same za sebe, a naročito ona koja pokazuje izgužvanu karoseriju malog belog juga na montažnoj traci.
Sa više projektila, pogođena je „Zastavina“ Fabrika automobila, „Zastava – Energetika“, energetsko postrojenje koje je opsluživalo čitavu fabriku i grejalo grad, njegove stanove, škole, javne ustanove i bolnicu. Bombe su razorile i deo koji se zove „Zastava kamioni“, neki to zovu „Privredna vozila“, ili „Iveko“. Međusobna udaljenost tih pogona je otprilike onolika koliko je udaljena Slavija od Kalemegdana. Povređeno je 74 radnika, od kojih je 27 zadržano na lečenju. Dvoje ljudi je hitno operisano a još troje je prebačeno na hirurgiju u kragujevačkom Bolničkom centru, a nastradali su iz ruševina izvlačeni u toku čitavog sledećeg prepodneva.
Srpska pravoslavna prestona crkva iz doba Kneza Miloša u čijoj porti je održavano nekoliko značajnih skupština za istoriju nove Srbije, a 1878. godine proglašena nezavisnost Srbije, stisnuta između Lepenice i starog dela „Zastave“ rastresena je i ostala bez stakala, na konaku pored nje napukli su zidovi, porazbijana su stakla i crepovi i izvaljena su vrata. Štete su vidljive na zgradi Stare skupštine koja je istorijski spomenik i koja se nalazi u porti ove crkve, a talas posle ekslozije polupao je sve što se polupati može na stanovima Kragujevčanima poznatim kao „Zastavini soliteri“; u pešačkoj zoni i duž glavne ulice popucala su stakla na gotovo svim prodavnicama, bankama, restoranima i taj rušilački tornado nje se zaustavio sve do Opštinskog suda, koji se nalazi u samom centru grada.
Može se reći da je ubijanjem „Zastave“ ovaj grad koji je naprosto srastao sa svojim Zavodom, kako Kragujevčani nazivaju 140 godina staru Zastavu, doveden možda u najteži položaj ako ne od 21. oktobra 1941. godine, ono sigurno od 1944. godine, kada su oslobodioci od nekadašnjih Zavoda zatekli samo prazne hale, pošto su Nemci gotovo sve mašine bili odneli u Rajh. „Zastava“ je jedna od retkih srpskih fabrika u čijem su kolektivu postojale tri generacije koje su radile u ovoj fabrici. Odmah nakon bombardovanja radnici „Zastave“ koji su kao živi štit od početka agresije bezuspešno pokušavali da zaštite svoju fabriku, sudeći po izveštajima „Nezavisne svetlosti“ odmah su se, u velikom broju, okupili ispred ulaza u fabriku, sa namerom da se pridruže vatrogasnim i spasilačkim ekipama, ali im je zbog bezbednosti to bilo onemogućeno, pošto su manji sekundarni požari na više mesta izbijali i sutradan. Sutradan oko 12 sati održan je i protestni zbor radnika ispred upravne zgrade. Hiljade ljudi je kasnije kao u nekom sprovodu prošlo kroz deo fabrike, preko šuta, pored razrušenih hala.
U drugom bombardovanju kragujevačke „Zastave“, koje je NATO izvršio 12. aprila 1999 . godine u 02.43 i 02.50 sati, dakle u noći između prvog drugog dana pravoslavnog uskrsa ranjeno je 36 radnika. Prva pomoć im je ukazana u Zastavinom Zavodu za zdravstvenu zaštitu, a zatim su upućeni u kragujevački Kliničko bolnički centar, gde je devetoro teško ranjenih zadržano.
Četrnaest projektila direktno su pogodili i uništili nekoliko fabrika i naneli ogromnu materijalnu štetu, dok jedan projektil stoji još neeksplodiran gore kod ulaza u fabriku automobila, blizu mesta koje Kragujevčani zovu „Kod šest topola“. Protivpožarne jedinice“Zastave“, grada Kragujevca, Vojske Jugoslavije, preduzeća „Filip Kljajić“ i kragujevačke „Gradske čistoće“.
Bombe su te noći po drugi put bačene na Fabriku automobila i među metalcima posebno cenjenu „Zastavinu“ Kovačnicu, od koje su ostali samo skeleti, a od teških parnih čekića i presa samo ruine. Zgrada elektronsko-računskog centra pretvorena je u gomilu šuta. Razorena je veoma cenjena „Zastavina“ Alatnica, onaj deo fabrike gde se koncentriše veština („ruku“) starih metalaca („sposoban da te napravi tako kako stojiš“) i novih tehnologija. Stojeći između skeleta razlupane kovačnice, hrpe koja predstavlja ostatke „Erca“ (ERC, Elektronski računski centar, jedan od prvih u industriji u Srbiji, s Kragujevčanima su svojevremeno zbijali apokrifne šale da su ga bili jednom pokvarili tako što su u njegovom hladnjaku hladili koka-kolu), Borivoje Radić, republički poslanik, predsednik kragujevačke vlade, inače jedan tih i u svemu umeren čovek stegnuto kaže za kragujevačku televiziju: „Ovo govori da ljudi koji su ovo planirali – gube razum!“ Direktor „Zastave“ Milan Beko nemoćno objašnjava da su odmah posle prvog talasa u saradnji sa vladom Srbije pokušavali da žive delove fabrike nekako povežu sa ostalim fabrikama u Srbiji i da nađu program kojim bi aktivirali fabriku, ali da su sada od toga odustali jer naprosto ne znaju gde će razaranje stati, a da su vitalni delovi fabrike pogođeni i da je njeno pokretanje u ovom trenutku nemoguće. Izveštaji kažu da je jedna od bombi pala na mesto sa koga se predsednik srpske vlade Mirko Marjanović prethodnog dana obratio radnicima. Kod ulaza u „novu fabriku“ (automobila), a taj ulaz je od starog ulaza u staru fabriku (tamo gde je razorena Kovačnica).
Kragujevac je veoma teško podnosio dosadašnji tok jugoslovenske krize. Po visini standarda stanovništva ovaj grad se pre početka krize nalazio na desetom mestu u Srbiji, a tokom krize je pao na 163. mesto. Jedan američki vijetnamski veteran potpisao je plan i izdao naredbu kojom je na pravoslavni uskrs 1999 . godine čitav jedan grad stavljen u stanje kolektivne socijalne ugroženosti. Milan Beko je procenio da je razaranje „Zastave“ koje automatski zaustavlja čitav niz kooperantskih pogona direktno ugrozilo egzistenciju 100.000 ljudi.
Komandanti NATO-a kao da bukvalno shvataju onu parolu koja se pojavila na mitingu u Nikšiću: „Što ne bombardujete i nas, nijesmo šugavi…“
Naš dopisnik iz Valjeva, piše kako su stanovnici ovog grada slavne slobodarske prošlosti šeretski govorili kako posle svega Čačku (bombardovan šest puta) i Kragujevcu „ne mogu pogledati u oči“. Seljaci u desetak kilometara udaljenom selu Tupanci nisu mogli „otpričati“ šta im se desilo. Na televiziji „Vujić“ sekretar Crvenog krsta Srđan Vujić, na pitanje da li stiže međunarodna humanitarna pomoć, crnohumorno izjavljuje da je zasad stigla samo američka pošiljka sa porukom: „Od američkog naroda srpskom narodu, sa ljubavlju“, i još valjevski „overava“ kako je ona, „pored svih osećanja morala biti prihvaćena“.
A onda su u utorak 13. aprila uveče nebom počeli da tutnje avioni koji su nešto pre šest sati pogodili najveći valjevski kolektiv „Krušik“. Da su štete veće nego što se u prvi mah pretpostavljalo pokazalo se posle posete predsednika Veća građana Skupštine Jugoslavije Milomira Minića koji se uverio da su štete nanete i obližnjem stambenom naselju, bolnici, dečjem obdaništu i Poljoprivrednoj školi… Po analogiji sa Čačkom i drugim mestima, Valjevci, uozbiljeni čekaju sledeći napad…
Pretnje da će NATO bombardovati sve što mu se prohte bez obzira na civilne žrtve (ljudi koji telima brane mostove nazvani su dobrovoljcima – volunteers, ponavljane su na brifinzima i polako otkrivale da se u jednoj nemogućoj misiji i zadatku bez jasnog političkog cilja sve više otkriva gola ubilačka namera.
Grad za gradom ostaje bez infrastrukture, energije i industrije – to je sad, kao, način da se „spreči humanitarna katastrofa na Kosovu“. U do sada nepoznate načine sprečavanja humanitarne katastrofe spada svakako i detalj da je rusko-beloruski humanitarni konvoj kamiona dva dana sprečavan da pređe teritoriju Mađarske, „partnera za mir“ koja je otvorila svoju teritoriju za dolet bombardera. U podvige spada i nedopustiva i nečuvena kompromitacija humanitaraca – naravno ako se sudski potvrdi da je tačno priznanje australijskog majora Stiv Preta koji je optužen za špijunažu prikrivenu humanitarnom organizacijom „Ker“.
Zločin je i podsticanje pobune, ohrabrivanje separatističke UČK, servisiranje, a u slučaju Robina Kuka, čak i oslonac na informacije lidera UČK. Rusija je 13. aprila, kako javlja agencija Beta, izrazila zabrinutost zbog sve češćih napisa u zapadnoj štampi o „spoljnoj pomoći“ separatističkom UČK i ocenila da, u slučaju da su izveštaji tačni, to predstavlja „grubo kršenje embarga Saveta bezbednosti UN prema SRJ koji je uveden rezolucijom 1160“. „Rusija pažljivo prati sve te zabrinjavajuće vesti i tražiće da Savet bezbednosti UN i njegov Komitet za sankcije na odgovarajući način reaguju na očigledna kršenja rezolucije“, navodi se u saopštenju ruskog ministarstva inostranih poslova.
Beogradski mediji javljaju da su granične jedinice Vojske Jugoslavije sprečile u ponedeljak pokušaj naoružanih albanskih terorista da uđu u SRJ sa teritorije Albanije u reonu karaula Košare i Morina, zapadno do Đakovice, i da je tom prilikom likvidirano najmanje 150 terorista. Pogranične borbe beleže i neke strane agencije, ali bez dramatizacije. Agencije Beta i AP javljaju da su 11. aprila nemačke vlasti vratile sa graničnog prelaza prema Austriji autobus sa regrutima separatističke UČK. Rojtersu bliski izvori iz UČK tvrdili su da je 385 žena i muškaraca iz takozvane „Atlantske brigade“ okupljeno u jednom njujorškom hotelu, da su planirali da polete sa međunarodnog aerodroma Njuark da bi se u nekom od vojnih kampova u Albaniji priključili borbenoj obuci.
U utorak 13. aprila neki posmatrač OESC-a i albansko Ministarstvo saopštavaju da je Jugoslovenska vojska ušla u selo Kamenicu dva kilometra u albanskoj teritoriji i ton se ponovo diže. Milivoje Novković, načelnik Službe za informisanje Generalštaba VJ izjavio je da su te tvrdnje gnusna laž: „Tuđe teritorije nam nisu potrebne, a naše nam niko neće oduzeti“, precizirao je i optužio je NATO da podstrekava upade UČK na teritoriju Jugoslavije i precizirao da albanski haos nije izazvala vojska Jugoslavije već NATO koji time prikriva politički i moralni neuspeh agresije na Jugoslaviju. Miroslav Pajić, savetnik u jugoslovenskom ministarstvu inostranih poslova izjavljuje za CNN da je oko 6000 naoružanih separatista pokušalo da se infiltrira na jugoslovensku teritoriju, a da jugoslovenska vojska nije i ne želi da bude na tuđoj zemlji.
Londonski „Ekonomist“ tvrdi da se u Albaniji sada nalazi čak oko 300.000 ljudi bez hrane, odeće i krova nad glavom, da to čini 10 odsto albanske populacije, da je gotovo svaki od rasklimanih autobusa i kamiona zauzet za prevoz kosovskih izbeglica do kuća i kampova i sportskih stadiona, napuštenih političkih zatvora, neupotrebljenih rudnika, u raznim delovima Albanije, da se nekih 20.000 smestilo u Kuksu, da su neki smešteni po kućama, a neki na ulici pod plastičnim folijama. Za Kuks se kaže da je grad koji je živeo od gastarbajterskih plata i izvoza na Kosovo između ostalog i „kućnih potrepština, kao što su automatske puške“ (and other household esentials such as automatic rifles). Sada pozdravljaju NATO, italijanske vojnike koji prave naselja od šatora za izbeglice dok su, kako piše „Ekonomist“ bili na putu za moguću upotrebu u Jugoslaviji. Pored straha od srpske odmazde koju to smrtonosno oružje može izazvati Albanci se plaše i da bi dolazak kosovskih izbeglica mogao da zapreti njihovoj socijalnoj ravnoteži na jedan indirektni način. Izgleda, po „Ekonomistu“ da bar neke od njih doživljavaju kao „sofisticiranije“, kao ljude koji nisu odrasli u izolaciji, kao ljude koji imaju veze u Zapadnoj Evropi, a za neke od njih smatraju da imaju veze s drogom. Boje se da „Kosovari“ ne poremete i osetljivi balans albanskog severa i prosperitetnijeg juga čiji predstavnici sada drže vlast. Sumnja se da bi Sali Beriša sa svojim dobro naoružanim pristalicama možda mogao pokušati ponovo da uzme vlast kao što je pokušao prošle jeseni…
Sledi razrada „domino efekta“ koji su Amerikanci tumačili kao povod za rat, a sada ga koriste kao pretekst za novu eskalaciju – radi vraćanja izbeglica na Kosovo – tenkovima i helikopterima „apači“. Varijante sa slanjem izbeglica na udaljena ostrva i na Kubu su otpala, izgleda da izbeglice odbijaju da se mnogo udalje od kuće, po nekim izveštajima ima epidemija, a na nekim mestima javljaju se stomačni problemi jer su ti ljudi nenaviknuti na vrstu hrane koja im se nudi (vegetarijanski gulaš, i slično), što je primećeno i u Somaliji.
NATO koji kao da je izgubio glavu, zloupotrebljava izveštaje humanitaraca o nesreći izbeglica. Sakupljaju se i gotovo histerično pumpaju u uši gledalaca i ponavljaju na vojnim brifinzima izjave izbeglica u Albaniji o tome da su navodno, lišene dokumenata, sistematično proterane iz domova, a poslednjih dana emituju se i izjave žena koje kršeći ruke tvrde u zatamljenju i uz užasan izraz našminkanih voditeljki da su silovane. Pentagon je izašao i sa tvrdnjom da ima evidenciju o navodnim grobnicama. U nekim izveštajima pominje se prilično fantastična tvrdnja da je taj dokaz o grobnicama primećen u nekom „starom manastiru“ (inside an old monastery). Jugoslovenska vlada (ambasador u UN-u Vladislav Jovanović) odbacuje tvrdnje da vladine snage stoje iza takvih aktivnosti i da su takve stvari, ako postoje, stvar neodgovornih pojedinaca.
I šta Alijansa sada radi? Kaže da će nastaviti bombardovanje za koje se ispostavlja da je planirano još u maju 1998! Više od toga, Alijansa otvoreno održava u životu jednu separatističku pobunu koja je očigledno doživela slom na terenu, a njene ekstremne vođe poziva kao ključne svedoke (Tači zvani „Zmija“ se satelitskim telefonom javlja Robinu Kuku, u toku brifinga u Londonu da bi saopštio da je to što NATO radi u Srbiji jako pozitivno). Vrhunac cinizma izlazi iz usta političkog portparola NATO-a Šia koji na brifingu te vojne mašine hvali „Iridijim“, ili neku drugu kompaniju što je za izbeglice obezbedila besplatan telefonski poziv – precizira prilično bestidno.
Velika mašina koja nije programirana da se koriguje očito puni psihološke tankove tako što forsira jedan nekrofilni voajerizam, poznat u prethodnim ratovima – knjige smo pisali o toj psihološkoj produkciji jezika pogroma – i upumpava još adrenalina u javno mnjene paradirajući sa TV uvećanjem gole, krvave, prljave ljudske nesreće. Pod inercijom te poludele mašine strada jedna lepa zemlja, puna grešnih stvorenja koja spasavaju svoje živote i što se može od zemaljskih dobara – nečim što je mešavina sabrane trpnje, probuđenog prkosa i vedrog fatalizma u tragičnim vremenima. Balašević to ume da kaže vrlo sažeto: „Lete rakete, to im je manir, Sremac oborio leteći taanjir…“
Na račun srušenih mostova, Balašević u Beogradu na Trgu Slobode, šeretski dovikuje masi: „Štaa je, niste verovali da ćemo doći – nije Baačka prsluk da se sa dva dugmeta otkopča…“
Može li se ta velika energija građana Jugoslavije, koja toliko nervira ratne planere, upotrebiti i za unutrašnju konsolidaciju prilika u regionu visokog konflikta? Slobodan Jovanović je još davno govorio kako je zemlji u ratu politika potrebnija nego zemlji u miru, jer greške u ratu se teže ispravljaju i posledice duže traju. Stoga treba pažljivo razmotriti one koji predlažu (Vuk Drašković, u utorak) da Jugoslavija u ovom momentu krene sa sopstvenom mirovnom inicijativom, jer ratni cilj ove zemlje nije da pobedi pobesneli NATO nego da se uspešno odupre agresoru, da dostojanstveno preživi i da otvori vrata budućnosti. Pametno bi bilo da se partijske zastave spuste i da se ne infiltriraju u opštenarodni civilni otpor ratu i agresiji. To je energija koja je „pokvarila kompjutere“ u Briselu i Pentagonu i ne treba je nikako arčiti na sitne aspre partijskih zađevica i podmuklih obračuna. Ovde je reč o životu i smrti čitave zemlje i hiljada ljudi u njoj.
Ratna mašina NATO-a u slepilu negira, na primer, pokušaj da se prilike konsoliduju sporazumom sa Rugovom. Jasno je zašto oni koji su zaigrali na UČK sada sangvinično odbacuju sve ostalo i istrajavaju na vojnom rešenju, zanoseći se da NATO vojnici na tlu Srbije objektivno mogu da budu tretirani drugačije nego vermahtovci pre pededeset četiri godine.
Agencije Beta i AP javljaju 14. aprila da SAD i zvaničnici NATO-a koji razmatraju opciju slanja kopnenih trupa na Jugoslaviju, proučavaju istoriju jugoslovenskog otpora u Drugom svetskom ratu tokom koga stotine hiljada nemačkih vojnika nije uspelo da slomi odlučni partizanski otpor. Nacistička kampanja, nazvana „Operacija kažnjavanja“, bila je odraz Hitlerovog gneva „prema jugoslovenskim partizanima koji su svrgli vladu kada je Beograd zaključio pakt sa Berlinom“. U agencijskoj vesti navodi se kako je ime tadašnje kampanje bilo odgovarajuće – „jugoslovenski civili su napadani snagom koja prevazilazi sve što NATO može da razmotri“. Na kraju je Vermaht bio kažnjen. Kada je NATO prvi put, prošle jeseni, proučavao slanje kopnenih trupa, planeri Klintonove administracije su navodili nemačko iskustvo kao jedan od razloga protiv slanja kopnenih snaga kao opcije za kosovsku krizu.
„Mi uvek gledamo u istorijske bitke – to je nešto što uvek radimo“, izjavila je predstavnica američkih kopnenih snaga major Šeli Stelvagen. Ali, dodaje ona, „istorija sama po sebi nije dovoljna – mora se gledati u veliku sliku“. Agencije navode da planeri u Pentagonu kažu da vode računa o tome da ne preteraju u poređenju sa dvema različitim armijama koje su tukle različitim oružjem i u različitom političkom sklopu. Ali, težina terena i trvdokornost jugoslovenskog naroda ostaju, kako kažu u Pentagonu, snažan zajednički činilac. Broj nemačkih invazionih snaga od 200.000 vojnika – što je brojka koju neki američki zvaničnici navode kao neophodnu za invaziju na Jugoslaviju danas – menjao se posle 1941. godine, sa najniže od 60.000 vojnika do najviše od 700.000, kažu opet u Pentagonu. Bez obzira na sve, Nemci nisu nikad uspeli da poraze jugoslovenske snage otpora. Kad već tragaju za paralelama oni koji su na osnovu jednog Fukujaminog naslova onako dajdžest poverovali da je stvarno nastupio kraj istorije i na svaki pomen uzroka događaja prezrivo dobacivali da se ostavimo istorije i da gledamo u „fjučer“ (future) mogli bi da se raspitaju kod g. Medlin Olbrajt, ako nije zaboravila, i o tome kako je Nemačka kao povod za ekspanziju i rat uzimala zaštitu sudetskih Nemaca. I šta je posle bilo…
U trećoj nedelji te destruktivne akcije, gospođa Orlbrajt s velikim leptirom na reveru u Oslu 13. aprila, glasom devojčice saopštava da se s ruskim ambasadorom Ivanovim složila da se nisu složili, odnosno da su oni suzili polje svojih neslaganja. Ivanov kaže da što se pre prekine bombardovanje pre će se naći političko rešenje. Ruski izviđački brod „Liman“ ide sporo k’o lađa francuska 1914. Jugoslovenska deklaracija (od ponedeljka 12. aprila) o pristupanju savezu Rusije i Belorusije u beogradskim novinama se karakteriše kao istorijski korak na putu integracije i jačanja stabilnosti, bezbednosti i mira na pragu novog veka, a u Moskvi se pažljivo proučava s međunarodno-pravnog stanovišta. Jedna vest u tom kontekstu može biti značajna – ruski predsednik Boris Jeljcin imenovao je bivšeg premijera Viktora Černomirdina za svog „specijalnog predstavnika“ u pregovorima o kosovskoj krizi. On je izjavio da Rusija ima šansu da zaustavi rat u SR Jugoslaviji, jer u ovom trenutku još nema ni pobednika ni poraženog, te nije isključio mogućnost da otputuje u SAD na razgovore „na najvišem nivou“. Određivanje tako jakog čoveka, sa jakim referencama na Zapadu, možda nagoveštava put ka nekom raspletu. A dotle?
Posle pravoslavnog Uskrsa u Jugoslaviji gotovo da nema više nikakve sumnje da NATO mašina ulazi u sledeću fazu rata u kojoj više ne skriva nameru da jednu zemlju istorijski ponizi, da prezre istorijsko sećanje, da njene resurse uništi, da joj onemogući razvoj i da je liši budućnosti i da generali, jastrebovi među političarima, to više i ne kriju. Neki senator iz Arizone sakuplja aplauze i ne skida se sa ekrana sa kojih govori kako bombardovanje treba da bude mnogo jače uprkos civilnim žrtvama. Kritikuje Klintona: „Ne možete dobiti rat, ako ga ne vodite!“
A on ga, kao ne vodi? Sudeći po jednom od izveštaja jugoslovenskog Saveznog ministarstva za inostrane poslove samo prve nedelje aprila 1999 . u preko 1000 napada NATO alijanse korišćeno je 430 aviona, od čega 330 borbenih, lansirano je na stotine krstarećih raketa i bačeno preko 3000 tona eksploziva. Ovih dana traži se novi kontingent od još 300 aviona. U sredu 10. aprila agencije Beta i Rojters prenose da su SAD saopštile da šalju još 82 ratna aviona u Evropu kao pojačanje. „Fajnenšel tajms“ prenosi sumnju nekih američkih analitičara da je Klarkov zahtev za novim avionima zapravo posredno priznanje da je dosadašnja taktika postepenog intenziviranja napada na Jugoslaviju bila pogrešna. Klinton traži četiri milijarde dolara za nastavak agresije.
Specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za ljudska prava za bivšu Jugoslaviju Jirži Dinstbir je 13. aprila ukazao novinarima da su Albanci na Kosovu, čak i u vreme nakon ukidanja autonomije „imali prava o kojima su Česi i sa poljuljanim komunističkim režimom mogli samo da sanjaju“.
„Demaći je, kada nije bio u zatvoru, mogao da skokne na Zapad da preuzme prestižnu nagradu „Saharov“, a dok smo mi u Češkoj ‘Lidove novini’ izdavali u ilegali, na kioscima u Kosovu je, sve dok nije pala prva NATO bomba, mogao legalno da se kupi albanski dnevnik ‘Koha ditore'“, istakao je Dinstbir. Prema njegovim rečima, letos na Kosovu nije bilo etničkog čišćenja već „samo neprimerena brutalnost srpskih snaga u borbi sa gerilom, ali su Srbi, nakon sporazuma Holbruk-Milošević, mogli da vide kako je svet skrštenih ruku gledao kako upražnjene pozicije zauzima Oslobodilačka vojska Kosova (OVK)“.
Dobitnik Nobelove nagrade za književnost Aleksandar Solženjicin izjavio je 9. aprila da ne može da shvati zašto evropske vlade „aplaudiraju takvoj akciji“ u kojoj NATO želi da uništi jednu divnu evropsku zemlju. „NATO je zbacio Ujedinjene nacije, zgazio je povelju UN-a i uspostavio zakone starog veka koji su glasili – u pravu je onaj koji je jači. I oni svima nama nude da sa tim zakonima uđemo u sledeći vek i živimo u takvom svetu“.
Bivši portugalski predsednik, sada predsednik Međunarodne organizacije Evropskog pokreta, Mario Soareš, ocenio je da intervencija NATO-a na Jugoslaviju stvara veće probleme od onih koje je trebalo da reši i da će, umesto da spreči, dodatno povećati ljudske patnje i stradanja, te da pokretanje napada na Jugoslaviju uz marginalizaciju Ujedinjenih nacija predstavlja veoma opasan presedan sa potencijalno teškim posledicama za budućnost. On je istakao da se ne protivi pravu na mešanje, kada je reč o odbrani ljudskih prava, ali ne kroz jednu vojno-političku organizaciju, kakva je NATO. Soareš je ocenio da je svaki oružani sukob poraz za čovečanstvo: „Ratovima se, kao i diktaturama, može odrediti početak, mada ponekad i to nije jasno, ali se nikada ne zna kada će i kako završiti“.
(Ekipa izveštača „Vremena“)
Mesec dana rata: Dugo i uporno razaranje jedne zemlje
( Takođe dostupno na linku Vreme vanredno izdanje broj 7, 24. april 1999 .
Rat se nastavlja kao loša beskonačnost. NATO je u sredu 21. aprila oko 3:15 ujutro pogodio poslovni centar „Ušće“, sedište Socijalističke partije Srbije, zgradu poznatu kao „CK“, tako nazvanu po nekadašnjem Centralnom komitetu Saveza komunista Jugoslavije, koja sada ima zvanični naziv „Poslovni centar Ušće“. U toj zgradi poslovni prostor koristi nekih dvadesetak firmi, a među njima i TV stanice „Pink“ i RTV „Košava“, preko odašiljača na „Ušću“ svoj program emitovala je i TV „Braća Karić“, ali redakcija te stanice locirana je na drugom mestu. Zgrada je jednim projektilom pogođena pri vrhu i kako izgleda sa dve pri dnu i bila je zahvaćena požarom. Nevolja sa požarima u tako visokim zgradama je što se teško gase. Pre desetak godina vođena je kampanja da se u Beogradu ne grade visoki soliteri upravo zbog toga što vatrogasna oprema (dizalice, vodeni topovi, itd.) na višim spratovima postaje neupotrebljiva. Bilo je u prvi mah strahovanja (komandant Ratnog štaba civilne zaštite Beograda, Dragan Čović) da su na spratovima između dva požara neki ljudi možda zarobljeni, ali se kasnije ispostavilo da je zgrada na vreme evakuisana.
Prve indikacije da je možda pogođen „CK“ došla je kao zapažanje da se ne vidi program „Pinka“, „Karića“ i SOS, „Košave“… ( NATO avijacija je u sredu ujutro pogodila i predajnik Radio-televizije Srbije na Iriškom Vencu, pa je jednog trenutka prekinuto emitovanje programa RTS i ostalih RTV-stanica na području Vojvodine).
Gađanje ove zgrade sasvim sigurno nema nikakav vojni smisao, a biće veoma zanimljivo kako će se sad političko opravdanje naći za paljevinu sedišta jedne političke partije i nekoliko bliskih poslovnih i medijskih kuća. Nalogodavac je jamačno bio u tripu u kome je pre dve decenije bio Nikola Kavaja koji je uhapšen u Americi i 1979. osuđen na ukupno 65 godina zatvora (kazna 1995. smanjena na 17 godina i uskoro je oslobođen) zbog toga što je bio oteo avion u nameri da njime doleti u Jugoslaviju, da se obruši na CK, verujući da u njemu živi Tito i da tako izvrši atentat na njega. Zgrada CK je bila motiv sa razglednica i mesto orijentacije, korbizijeovski smeštena u velikom zelenom prostoru. To radno mesto hiljada partijskih aparatčika teško da je u svesti ljudi identifikovano kao sedište stvarne vlasti. Svojevremeno se, kad već naviru anegdote ispričajmo ovde i to, u vreme tzv. „posla stoleća“ kako je nazvan izvoz u „Zastavinom“ programu „jugo-Amerika“ američki ambasador u Beogradu Skenlon, dovezao do te zgrade u „jugu“. Pošto „jugo“ nije „linkoln“ Skenlon je sedeo napred gde je mogao da opruži noge, a na zadnjem sedištu je sedeo Ričard Majls tada samo privredni ataše američke ambasade, pa se protokol zbunio i pozdravio Majlsa kao glavnog gosta. Majls je posle postao američki ambasador u Jugoslaviji koju je napustio kada je naša zemlja prekinula diplomatske odnose sa Amerikom zbog agresije.
Oko izbora civilnih ciljeva već se može naći tu i tamo različitih špekulacija: ko ih je kada i kako odredio. U jednom turskom komentaru (Turkish news, Reuters 10. april) ovaj rat naziva se „pravničkim ratom“ – uz objašnjenje da je NATO kampanja promašila cilj između ostalog i zato što ciljeve nisu određivali vojnici već političari (među njima pravnici), kao što je u toj interpretaciji i vijetnamska avantura propala zato što je ciljeve za bombardovanje određivao Lindon Džonson. Taj nesigurni polemički intoniran izvor kaže da je ciljeve u Beogradu još tokom 1998. čekirao lično Bil Klinton, „vodeći računa o političkoj senzitivnosti“, ali ta „politička sezitivnost“ je ispala veoma čudna već i samom činjenicom da su se napadi na Beograd bili zgusnuli baš oko godišnjice 6. aprila.
Među pogođenim administrativnim zgradama najveći arhitektonski značaj možda ima novosadska Banska palata ili Banovina, po nekim mišljenjima najuspešnije delo arhitekte Dragiše Brašovana, (1887-1965), jednog od naših nauglednijih arhitekata koja je pogođena je 19. aprila. Novosadski nedeljnik „Nezavisni“ piše da je maketa prve verzije buduće Banske palate bila izložena 1931. godine na Prvoj izložbi savremene jugoslovenske arhitekture u Beogradu. Banska palata je prvi projekat Dragiše Brašovana posle faze luksuznih vila, javnih građevina monumentalnog karaktera, crkava, industrijskih i drugih hala na kojima je koristio elemente srednjovekovne arhitekture, navodi list. Pre Banske palate po njegovom projektu su sazidani Sokolski dom u Velikom Bečkereku, crkva u Orlovatu, Ekskontna banka, Škarina i Genčića vile u Beogradu. Banska palata je bila sedište Dunavske banovine, jedne od devet administrativno-teritorijalnih jedinica Kraljevine Jugoslavije ustanovljene odlukom Kralja Aleksandra 3. oktobra 1929. godine; od 1936. do 1939. godine, gradilo ju je sedam stotina graditelja, a radove je nadzirao sam Brašovan. Neobičnog oblika sa kulom (42 metra) koja je decenijama bila najviša tačka Novog Sada, obložena pločama najplemenitijeg belog bračkog mermera, sagrađena od armiranog betona, tada još retko korišćenog materijala, na površini od 28.000 kvadratnih metara, dužine 185, širine 42,5 metara „otvorila“ je prvi novosadski bulevar, tadašnji Bulevar Kraljice Marije, sadašnji pod imenom Mihajla Pupina. Zgrada je osvećena 25. septembra 1939. godine, prvi ban koji je u njoj „sedeo“ bio je dr Jovan Radivojević.
Neko ko je birao ciljeve navalio je baš na Brašovana – u jednom od ranijih napada ozbiljno je oštećena i zgrada komande Ratnog vazduhoplovstva u Zemunu, koju je, takođe, projektovao Brašovan.
NATO je u četvrtak uveče 16. aprila u 22.17 i u petak rano ujutro gađao područje Pančeva, i opet, u petak, rano ujutro, ponovo je gađana Rafinerija nafte. Iz dežurne emisije Radio Pančeva te noći neposredno posle prvih eksplozija saznajemo da su četvorica vatrogasaca povređena pošto su gaseći požar morali da se nadišu otrovnih materija. Agencija Beta kasnije javlja da je u bombardovanju „Petrohemije“ u Pančevu povređeno 17 civila kojima je odmah ukazana potrebna lekarska pomoć, a kasnije se cifra povređenih penje na pedeset. Te večeri u 22.30 sati pogođena je „Azotara-amonijak“. Predsednik SO Pančevo Srđan Miković javio se u program Radio Pančeva i prvo rekao „Dobro veče“, a onda se ispravio rekavši da veče zapravo nije dobro jer su u pančevačkoj južnoj industrijskoj zoni pogođene „sve tri fabrike“. Na sreću te noći su vazdušni pritisak i pravac vetra bili povoljni i stub u kome su sagorevale otrovne materije bio je visok, a dim se povijao nekako niz Dunav.
Dva napada 19. aprila na hemijsku industriju u Bariču, kraj Beograda, srećom nisu izazvala štetne posledice po životnu okolinu, ali je postojala bojazan da bi novi napadi na postrojenja u Bariču mogli bi da izazovu ekološku katastrofu međunarodnih razmera. (Tekst o ekološkoj opasnosti vidi na strani 10.)
U 27. noći agresije snaga NATO na SR Jugoslaviju, bombardovani su objekti u Nišu, Valjevu, Prištini, selu Prilike kod Ivanjice, u blizini Nove Varoši, kao i u širem području Beograda. U do sada najjačem napadu na Niš, najmanje jedna osoba je poginula, a 12 ljudi je povređeno, srušeno je 10 kuća, a 15 je znatno oštećeno. U napadu na taj grad u centralnoj Srbiji pogođena je Duvanska industrija Niš, koja je potpuno onesposobljena za rad. Radio-televizija Srbije (RTS) javila je da je u tom napadu oštećena Fabrika pića, Istraživački institut, Energana, i restoran društvene ishrane. Dežurni doktor na Hirurškoj klinici niškog Kliničkog centra Miodrag Lazić rekao je noćas da je nakon napada NATO snaga na Niš u tu zdravstvenu ustanovu dovezeno 12 povređenih. „Do sada smo primili 12 povređenih ljudi od kojih je jedan životno ugrožen sa teškim povredama kičme i trbuha dok su dvoje sa teškim povredama ekstremitetima i prelomima“, rekao je Lazić niškoj TV 5. „Svi su šokirani i uplašeni. Radi se o civilima koji su nastradali u civilnim objektima“, rekao je Lazić. TV5 je emitovala i razgovor sa povređenom Javorkom Minić koja je rekla: „Moje komšije, muž i žena, ostali su zatrpani ispod porušene kuće“, rekla je ona. U 23.07 minuta sa sedam projektila u dva navrata pogođeno je veliko stovarište trgovinskog preduzeća „Kopaonik“ gde je izbio veliki požar koji se proširio i na okolne kuće. Najveća jugoslovenska fabrika cigareta Duvanska industrija Niš potpuno je onesposobljena za rad. Na uglu niške Lipovačke i Sarajevske ulice oboren je električni stub, a velika materijalna šteta pričinjena je u naselju Šljaka. Ima neke teške simbolike u nazivima stradalih naselja – u Novom Sadu kolateralno je stradalo naselje koje se zove Šangaj. U noćnom napadu u niškom naselju Šljaka 20. aprila, 10 kuća je potpuno uništeno, a 15 znatno oštećeno. Prema do sada raspoloživim podacima, jedna osoba je poginula, a postoji bojazan da ima još žrtava, koje su pod ruševinama kuća, navodi RTS.
U noći između 20. i 21. aprila četvrti put je bombardovan valjevski „Krušik“. Dva naselja u blizini valjevske fabrike „Krušik“ su 20. aprila ostala u mraku, nakon što su avioni NATO-a 3.17 minuta gađali valjevski „Krušik“, sa šest do osam projektila, a deo puta Valjevo-Beograd, u blizini te fabrike, zasut je kamenjem i zemljom. Vatrogasne jedinice i jedinice Civilne zaštite brzo su stigle na lice mesta… Uznemirenje građana izazvale su naknadne detonacije u fabrici u prvim satima srede, ali je olakšanje donela izjava direktora „Krušika“ Miladina Ćirića po kome do sekundarnih detonacija dolazi „od raznih stvari, recimo od protivpožarnih aparata koji nisu izneti iz pogona. Iako je materijalna šteta neprocenjiva – na sreću, ljudskih žrtava nije bilo. Koliko se zna nekoliko radnika ima lakše povrede, a povređen je i jedan građanin koji je van kruga fabrike posmatrao eksplozije. Naš dopisnik iz Valjeva piše da ako nije bilo direktnih žrtava NATO agresije bilo je posrednih. U noći između subote i nedelje (tokom ranijih bombardovanja) 15-tak građana je zbrinuto u Valjevskoj bolnici, većina od njih sa teškim povredama – slomljeni kukovi, lopatice, rebra. Razlog – pratili su kretanje aviona i krstarećih raketa i padali su sa terasa i ispadali kroz prozore. Direktor Bolnice izjavio je da grad ima veće žrtve od neozbiljnog ponašanja građana nego od bombardovanja „Krušika“, dok je direktor Zdravstvenog centra i republički poslanik dr Miroslav Srećković javno poručio građanima: „Ponašajte se kao da ste normalni, šta gledate te avione!“.
Inače u ratnoj atmosferi počela su i prva suđenja. B. Š. iz Lajkovca, osuđen je u tamošnjem opštinskom sudu na tri meseca zatvora, uslovno na godinu dana, zbog širenja lažnih vesti. Naš dopisnik javlja da je pomenuti građanin u noći sa početka NATO agresije – „obavešten da je 34 aviona iz Avijana poletelo za Lajkovac“ – odveo stotinak komšija u zbeg pod stari železnički most udaljen tri kilometra od varošice. Nesrećni Lajkovčani su se vratili kući tek pred zoru nakon što se odbornik SPS „probio“ u Lajkovac da bi video šta dalje da radi s narodom.
Dok snage NATO-a po treći put bombarduju (20. aprila) železnički most preko reke Lim, na pruzi Beograd-Bar kod Donje Bistrice, sećate se (neki od vas) kako smo nestrpljivo skandirali: „Voz kreće 73.“ i kako smo tu prugu nazivali inicijalima B.B. (Brižit Bardo) i kako smo se pitali jesu li naši završili most na Tari. Sad slušamo decu, kako, reklo bi se, iz egzistencijalne radoznalosti rizikuju povrede buljeći u svetle tačke na nebu, pitajući se jesu li naši nešto srušili navijajući: „Levo, levo majstore…“ i skandiraju zbog plamene kugle koja pada. Sa radija za to vreme dolaze kratke vesti o oštećenjima i rušenjima mostova i fabrika…
Dok se po strateškim institutima, po štampi, i po kabinetima ministarstava spoljnih poslova špekuliše o tome da li će i kada uslediti kopnena intervencija, hteo to neko ili ne, rat se preliva u susedne zemlje.
Komandanti Treće armije i Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije (VJ), general-potpukovnik Nebojša Pavković i general-major Vladimir Lazarević obišli su 19. aprila neke od jedinica protivvazdušne odbrane na Kosovu. General Pavković je rekao da mu je dužnost da obilazi pripadnike VJ na ratnim položajima i da i od potčinjenih oficira zahteva da sa svojim ljudima podele ratničku sudbinu. General Pavković u tom kontekstu saopštava da je njegova armija spremna da dočeka agresora oružjem a da su se izjalovila predviđanja NATO planera da će njihove kopnene trupe dočekati UČK – general Pavković decidno kaže da UČK na terenu više ne postoji. General-major Vladimir Lazarević u izjavi za RTS iznosi ocenu da je kopnena intervencija na Jugoslaviju zapravo već počela, pošto se iz Albanije sa dubine od 20-ak kilometara uz vazdušnu podršku NATO-a organizuju napadi UČK-a i raznih drugih elemenata na granične jedinice VJ i da vojska te napade uspešno onemogućuje. Agencija Beta 19. aprila citira vojnog portparola NATO-a, generala Đuzepea Marania koji je rekao da jugoslovenske snage, uključujući „sve više letova helikoptera, koje NATO nije u stanju da spreči“, suzbijaju akcije ostataka separatističke Oslobodilačke vojske Kosova, najviše uz granicu sa Albanijom, a ponešto i oko Mališeva i na istoku Kosova. U zapadnim prestonicama primećuje se tenzija oko toga kakve veze snage NATO imaju sa UČK. Amerikanci su otvoreno priznali da je UČK na jugoslovenskoj teritoriji navodno zarobila nekog jugoslovenskog podoficira da im ga je predala i da ga oni tretiraju kao ratnog zatvorenika. Otvorenijeg priznanja UČK za ratnog saveznika valjda ne može biti. Glasnogovornici NATO-a međutim pored prikrivanja strateškog promašaja intervencije pokušavaju da prikriju i poraz UČK na terenu. Neki neimenovani diplomata žalio se, po Rojtersu, da je NATO ignorisao ciljeve za bombardovanje na koje je ukazivala UČK, kao da bi zadržali distancu prema njoj pošto je ona ipak godinu dana ranije od nekih u Vašingtonu okarakterisana kao teroristička grupa. U Rojtersovoj vesti se kaže kako je neki „UČK oficir“ Sokolj Bašota satelitskim telefonom molio za vazdušne udare u zoni nazvanoj „in the Berisha mountains of central Kosovo“. Paralelno s tim održava se priča kako se UČK „kao feniks ponovo rađa iz pepela“ (Džejmi Šej). Ponovo se vraćaju priče o brojnosti UČK „za koju se verovalo da ima 12 do 15.000 boraca kada je počela intervencija NATO, pa se onda čas kaže da je veza zapadnih vlada i UČK „virtually non-existent“, da su informacije koje od UČK stižu neprecizne i nesigurne pošto dolaze preko nesigurnih i „otvorenih“ satelitskih telefona, da bi se onda ponavljalo kako UČK „nije pobeđena“, jer „mi redovno razgovaramo sa njihovim vođama“ („We speak to their commanders regularly“) da oni šalju dnevne izveštaje iz svojih operacionih zona, itd.
Saopštenja VJ i policije o UČK na Kosovu su prošle nedelje govorili samo kao o razbijenim očajničkim grupama i o tome da ih neko prikuplja, regrutuje i trenira s one strane jugoslovenske granice, pre svega u Albaniji. Vašington traži 5,9 milijardi dolara za nastavak rata, pritiska susedne države da daju koridor i vazdušne instalacije za novoprikupljene avione i najavljuje upotrebu helikoptera „apači“ i višecevnih bacača. Paralelno s tim NATO stavlja do znanja da nastoji da među svojim saveznicima i drugim zemljama iznudi zavođenje pomorske blokade Jugoslavije i presecanje dotoka nafte. Bler putuje u Brisel da bi se sreo sa Solanom uz veoma pojačanu retoriku .
U tom kontekstu NATO spoksmen i dalje govori o humanitarnoj katastrofi, a to ilustruje sve većim i većim brojkama – početkom nedelje govorilo se kako je čak 850.000 kosovskih Albanaca i dalje u pokretu zbog srpskih napada, mada je čak 600.000 njih napustilo južnu pokrajinu.
Jugoslovenska strana pokušava da pokaže da na terenu nastoji da vrati izbeglice kući, dokazuje da je NATO bombardovao izbeglice na njihovom povratku kući. U utorak 20. aprila 20.000 izbeglih (na traktorima, pod najlonima, pocrneli od prolećnog sunca) vraćaju se u okolinu Istoka, dele im se obroci hrane (hleb, mleko, paštete, koje izgladnela deca neutoljivo jedu pred kamerama).
Zapadni mediji i dalje u fokusu drže tužne ljudske slike patnje izbeglica s one strane granica. To ipak nije prikrilo neka po NATO neprijatna pitanja. Britanski listovi, sudeći po pregledu agencije Beta, nisu podjednako zadovoljni objašnjenjem NATO bombardovanja izbeglica jugoistočno od Đakovice, tako da, dok „Indipendent“ pozdravlja odluku NATO-a da prizna odgovornost, „Gardijan“ iznosi spisak još uvek nerasvetljenih pitanja. Sada znamo da je NATO izvršio napade koji odgovaraju snimcima viđenim na srpskoj televiziji, da su pri tom uništeni traktori puni izbeglica i da su napadi obustavljeni kako bi se utvrdilo jesu li pogođeni civili. Još nije jasno, međutim, da li je u konvoju bilo srpskih vojnih vozila kao što to tvrdi NATO, piše, između ostalog, „Gardijan“. Kako prenosi Radio BBC, list postavlja pitanje i „zašto kontrolori leta nisu na vreme reagovali na upozorenja pilota da u konvoju ima civila“ i „da li je za grešku kriv ljudski faktor ili neki tehnički nedostatak“. Pozivajući se na saznanja svog dopisnika iz Skoplja, „Tajms“ piše da NATO indirektno koristi OVK za špijunažu na terenu, mada održava distancu jer očekuje da će i sama OVK u jednom trenutku postati problem koji treba rešavati. Bonski dopisnik „Tajmsa“ javlja i da je nemačka Savezna agencija za nadzor kapitala pozvala sve nemačke banke da strožije kontrolišu odliv sredstava za finansiranje Oslobodilačke vojske Kosova i upozorila da kosovski Albanci koji žive u Nemačkoj „peru novac“ zarađen švercom heroina i šalju ga Oslobodilačkoj vojsci Kosova kroz fond nazvan „Otadžbina zove“. Pariski „Figaro“ pak poručuje da treba biti oprezan kada se iznose optužbe o navodnim masakrima i genocidu nad kosovskim Albancima, javlja Radio Frans internasional. „Teško je doći do čvrstih dokaza o tome. Kada je počela operacija NATO novinari i funkcioneri međunarodnih organizacija morali su da napuste Kosovo, a malobrojni posmatrači koji su nedavno požurili u pokrajinu nisu bili u prilici da provere spomenute optužbe“, piše „Figaro“. Međunarodni sud u Hagu poslao je svoje ljude da obave istragu, a Grejem Bluit, zamenik glavnog tužioca Haškog tribunala Luiz Arbur, izjavio je da je najveći problem dokazati postojanje pokolja u relativno kratkom roku i bez mogućnosti rada na samom mestu događaja. Prema izveštaju NATO-a, oko 3200 civila ubijeno je od početka agresije na SR Jugoslaviju. Američki ambasador zadužen za ljudska prava Dejvid Šefer tvrdi da je reč o izveštaju koji se temelji na pouzdanim informacijama. Međutim, ističe „Figaro“, u tom slučaju relativizuju se optužbe da srpske vlasti na Kosovu sprovode genocid, pošto se i navodno ubistvo 3200 ljudi, koliko god bilo užasno, ne može nazvati genocidom. List citira i Freda Abrahamsa, funkcionera humanitarne organizacije Hjuman rajts voč, koji kaže da treba biti oprezan i ne iznositi optužbe ako se nemaju proverene informacije.
Jednu od tvrdnji NATO-a o postojanju masovnih grobnica RTS demantuje slikom iz sela Izbica gde se vide njive sa pšenicom i uzorane njive. Na jednoj od njih meštanin govori kako nikakvog pokolja ni grobnice tu nema.
S druge strane agencije Beta i AFP 20. aprila prenose vesti koje ukazuju na to da pripadnici UČK-a koriste sukobe na Kosovu da bi od Makedonije načinili svoju bazu. Makedonski ministar unutrašnjih poslova Pavle Trajanov izjavljuje da oni to čine sa planom da i tu zemlju uvuku u rat. U intervjuu za AFP, Trajanov je izneo zvanične podatke da je više tajnih skrovišta OVK-a otkriveno poslednjih dana u Makedoniji. „To oružje je smešteno pošto se predviđaju oružane akcije koje OVK želi da započne u Makedoniji počev od septembra“. U prošlu subotu su pripadnici makedonskih tajnih službi otkrili jedno skrovište u napuštenom rudniku hroma kod sela Lojane, nedaleko od granice sa SR Jugoslavijom. Tvrdi se da je, sve u svemu, za nekoliko dana zaplenjeno više od 4,5 tona raznog naoružanja, uključujući i 230 granata i više od 10.000 metaka, otkrivenih, takođe u subotu, u selu Radolišta kod Struge, blizu albanske granice. U prošli petak je policija, takođe kod Lojana, otkrila oko 300 granata, pištolja i automatskih pušaka, natovarenih na traktorskoj prikolici. Zapadni vojni zvaničnici, koji su želeli da ostanu anonimni, tvrde kako „imaju izvestan napor da to prihvate zdravo za gotovo“. Makedonija je, ipak, u ponedeljak dobila obećanje od ambasadora zapadnih zemalja u Skoplju, počev od američkog ambasadora Kristofera Hila pa nadalje, da NATO neće podržati aktivnosti OVK-a na njenom tlu. Isto obećanje u nedelju je, kako tvrdi Trajanov, formulisao i vrhovni komandant snaga NATO-a u Evropi američki general Vesli Klark.
Makedonski predsednik Kiro Gligorov je međutim 21. aprila izjavio da je nacionalnom Savetu odbrane predložio da u zemlji, kako javlja naša dopisnica, proglasi vanredno stanje. Priliv izbeglica sa Kosova preti da destabilizuje Makedoniju, rekao je Glirogov, opisavši sadašnju situaciju kao „najopasniju“ od nastanka države pre osam godina. „Verujem da pretnje Makedoniji rastu… (njen) interes je da očuva unutrašnju stabilnost i spoljašnju bezbednost“, rekao je Gligorov privatnoj televiziji A1. Etnički Albanci čine nešto manje od trećine makedonskog stanovništva i vlasti upozoravaju da dolazak još albanskih izbeglica sa Kosova, povrh već prispelih 130.000, može da destabilizuje zemlju. U Makedoniji se nalazi i 16.500 vojnika NATO-a. Gligorov je rekao da se narednih dana očekuje dolazak još 4000 vojnika i da brine da se planira da ti vojnici uđu na Kosovo, iako Brisel kategorički odbacuje nagađanja o planovima za kopnenu intervenciju na tlu Jugoslavije. Naša dopisnica iz Skoplja javlja da je Gligorov pred polazak u Vašington izrazio izvesnu rezervisanost oko toga da li će NATO poštovati stav zvaničnog Skoplja da ne dozvoli da se makedonska teritorija koristi za napad na bilo koju zemlju. Gligorov je ovako interpretirao odgovor Vesli Klarka: „Toj malku pomisli pa mi reče – ne, zasega takva odluka nema. No tokmu toa ‘zasega’ moram da kažam, mene me zagriži…“
Zapadno od zone ratnih operacija u Crnoj Gori stvari se kreću po tankoj liniji. Pošto su razjašnjeni odnosi između vojske policije (Maraš tvrdi da su korektni), pošto se podigla temperatura oko optužbi od strane VJ na račun dr Novaka Kilibarde, dolaze vesti da temperatura raste oko Prevlake. Potom u utorak 20. raste tenzija oko jednog incidenta u rožajskom selu Kaluđerska Laz. Potpredsednik crnogorske vlade Dragiša Burzan tvrdio je da je tamo došlo do ubistva civila, da je ono povezano sa „paravojnim formacijama“ i rezervistima koji se nalaze na severu Crne Gore. Potpredsednik crnogorske vlade je rekao da je informacije o ubistvima civila dobio od očevidaca i da nije upoznat „sa mnogim detaljima“ jer je region blokiran. Burzan je, kako prenosi crnogorski državni radio, pozvao Vojsku Jugoslavije da „izruči pravdi“ ljude odgovorne za ubistva civila na području Rožaja. On je dodao da treba preduzeti mere kako bi se „sprečili oni koji hoće konflikt sa Kosova da prenesu u Crnu Goru“. Predsednik opstine Rožaje Nusret Kalač je pozvao crnogorske vlasti da preduzmu mere kako bi se sprečilo prenošenje sukoba u Crnu Goru.
Druga armija VJ potom saopštava da su četvorica pripadnika separatističke Oslobodilačke vojske Kosova ubijena u večernjim časovima 18. aprila u sukobu sa jedinicom Vojske Jugoslavije (VJ) u rejonu sela Kaluđerski Laz kod Rožaja na teritoriji Crne Gore. U saopštenju se navodi da su jugoslovenski vojnici „razbili tu grupu terorista“ i da nije bilo posledica po pripadnike VJ. „Vojno-istražni organi su izvršili uviđaj, pri čemu je i na njih otvarana vatra od strane terorista“, saopštila je Druga armija. U toku je potraga za ostalim članovima te grupe… Poslednja vest našeg dopisnika iz Podgorice govori da se i stanje oko Prevlake smirilo, odnosno da je nađen način „da se jedni drugima (vojska i policija) ne mešaju u posao“.
Dok padaju bombe i balkanski rat ide svojim suludim tokom više svetla je palo na rusku mirovnu inicijativu. Ruski predsednik Boris Jeljcin 19. aprila u Kremlju je održao savetovanje o kosovskoj krizi sa premijerom Jevgenijem Primakovim, specijalnim izaslanikom za Jugoslaviju Viktorom Černomirdinom i ministrima inostranih poslova i odbrane Igorom Ivanovim i Igorom Sergejevim. Ivanov je nakon sastanka rekao novinarima da skoro jednomešecno bombardovanje SRJ potvrđuje pravilnost ruske pozicije, koja se sastoji u tome da „vojnog rešenja kosovskog problema ne može biti“. Prema njegovim rečima, Jeljcin je učesnicima savetovanja dao niz konkretnih zadataka za dalje traženje izlaska iz krize. „Spremni smo da tesno sarađujemo sa svima koji su zainteresovani za povratak na političko rešavanje krize. Takva mogućnost postoji. Važno je da u državama NATO-a postoji neophodna politička volja“, rekao je Ivanov. „Rusija je na to spremna, kao i generalni sekretar UN“, dodao je šef ruske diplomatije. Černomirdin je saopštio da je ponovo razmatrana pozicija Rusije i najavio preduzimanje svih napora za mirno rešenje krize. Mora se „raditi sa svim stranama, kako sa SRJ, tako i sa vođstvom NATO-a“, rekao je Černomirdin. On je ukazao na opasnost širenja vojnog konflikta na Balkanu i istakao da se ne sme dozvoliti kopnena operacija NATO-a protiv SRJ. Ruska strana će nastaviti pregovore i konsultacije na različite načine i na različitim nivoima, rekao je Černomirdin.
Patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksej Drugi stigao je u Beograd 20. aprila, nešto pre sedam sati, avionom, dobivši dozvolu za prelet preko Mađarske i Rumunije. Ruski patrijarh oko 8.30 sati zajedno sa patrijarhom srpskim Pavlom i episkopima kreće prema beogradskom hramu Svetog Save na Vračaru gde je s patrijarhom Pavlom i sveštenstvom služio liturgiju i moleban za mir. Na desetine hiljada ljudi ispunilo je taj veliki plato. Aleksej Drugi je izjavio da je glavni uslov za početak mirovnih pregovora okončanje bombardovanja Jugoslavije i svih vojnih akcija u Jugoslaviji. Patrijarh moskovski i patrijarh srpski su potom proveli duže vreme na ručku kod predsednika SRJ Slobodana Miloševića koji ih je primio zajedno sa svojom suprugom i sinom Markom.
Dan kasnije, 21. aprila došle su vesti koje govore da je patrijarh moskovski ocenio da je njegova poseta Beogradu bila uspešna. „Vraćamo se sa optimizmom“, izjavio je patrijarh Aleksej Drugi pošto se 20. aprila kasno uveče vratio iz Beograda u Moskvu. „U to sam se ubedio u susretu sa Ibrahimom Rugovom (liderom Demokratskog saveza Kosova) koji se takodje zalaže za isključivo mirno rešenje kosovskog problema“, rekao je ruski patrijarh.
I aktiviranje Černomirdina i poseta moskovskog patrijarha probudili su nadu u srpskom političkom tkivu da je u trenutku velikih razaranja mir ipak moguć.
Nova demokratija (ND) je 19. aprila ocenila da su najnovije mirovne inicijative predsednika Rusije Borisa Jeljcina „velika šansa za pobedu razuma, prekid bombardovanja SRJ i uspostavljanje političkog dijaloga koji jedini može doneti mir na prostore Kosova i Metohije“. Predsednik Srpskog pokreta obnove (SPO) i potpredsednik Vlade SRJ Vuk Drašković izjavio je 20. aprila da „polaže velike nade u predstojeću misiju“ specijalnog ruskog izaslanika Viktora Černomirdina i izrazio uverenje da će „uskoro zavladati mir u SRJ“. Drašković je na konferenciji za novinare izrazio nadu da će agresija NATO biti zaustavljena „kompromisom“ koji će biti verifikovan kroz Rezoluciju Saveta bezbednosti (SB) Ujedinjenih nacija (UN). On je ocenio da je do sada SB „zaobilažen, a da nije bilo tako ne bi bilo ni agresije na SRJ“. Prema njegovim rečima, Rezolucijom UN „mora biti uspostavljen trajni mir koji će pokopati uzroke sukoba“, a to su po Draškovićevoj oceni, želja za stvaranjem etnički čiste Velike Albanije na teritoriji Srbije i podrška albanskim teroristima. Lider SPO je izrazio uverenje da će jugoslovenski zvaničnici prihvatiti svako rešenje koje „obustavlja agresiju na SRJ, a ne ugožava integritet i suverenitet Srbije i Jugoslavije“. On je naveo da će nakon završetka agresije „srpski narod morati da se pomiri“ i sa agresorima i sa Albancima, i da u saradnji sa njima pristupi obnovi Jugoslavije.
Drašković je još osudio „ekstremne stavove pojedinaca“ u Jugoslaviji, ocenivši da „sada nije vreme da se iz grobova vade petokrake, već je potrebno da se Srbi okupljaju pod zajedničkim simbolima“. Prema njegovim rečima, SPO takođe neće dozvoliti da se ratno stanje iskoristi za „progon političkih neistomišljenika sa patriotskih pozicija“.
Predsednik DSS Vojislav Koštunica je pozdravio uključivanje Viktora Černomirdina, specijalnog izaslanika ruskog predsednika Borisa Jeljcina u pregovarački proces o Kosovu, ocenjujući da je bitno da diplomatski pokušaji ne budu obustavljeni, „u istoj meri u kojoj je bitno da odmah prestane bombardovanje Jugoslavije“. Koštunica je rekao da je odluka Jugoslavije da prekine diplomatske odnose sa Albanijom „opravdana“, ocenjujući da je to trebalo da bude učinjeno i ranije, s obzirom na to da je iz Albanije „doturano oružje teroristima na Kosovu i Metohiji“.
Gotovo mesec dana agresije NATO na SR Jugoslaviju pokazalo je da je strategija zapadne alijanse neuspešna, piše američki dnevnik „Vašington post“ 19. aprila: „Razlog za taj neuspeh nije teško naći. Postoji raskorak između sredstava i ciljeva politike. Upotrebljena vojna sila naprosto nije adekvatna zadatom cilju“, ocenjuje se u komentaru lista. „Vašington post“ navodi da je NATO u rešavanje krize na Kosovu ušao sa „ambicioznim ciljevima, a skromnim instrumentima“, i dodaje da se kao posledica toga „stanovništvo Kosova pretvara u izbegle ili raseljene… a sam kredibilitet NATO doveden u pitanje“. Prema pisanju lista, takav dosadašnji ishod agresije na SR Jugoslaviju podelio je zapadne saveznike na one koji zagovaraju izolacionizam i koji bi se ograničili isključivo na humanitarnu pomoć ugroženom stanovništvu Kosova, i na one koji su spremni da intenziviraju vojnu agresiju sve do, kako se navodi, postizanja svih postavljenih ciljeva. „Problem koji postoji jeste da naši interesi naprosto ne opravdavaju takav prilog u krvi i sredstvima“, konstatuje američki komentator.
Javnost u Srbiji je zapravo psihološki dobro pripremljena za eventualno razbuktavanje rata. Predsednik SRJ kaže da jugoslovenska strana na kopnenu intervenciju gleda kao na izvesnost. Alijansa je sakupila toliko aviona da postoji izvesna verovatnoća i da oni počnu međusobno da se obaraju.
Jedan grafit sa Slavije šeretski poručuje „Nemate šansu, Srbija je u transu…“ U Herceg Novom neko je napisao: „Na rubu nerava i Balkana stojim, i strah me je jer ničeg se ne bojim…“
Književnik Mirko Kovač, a to bi trebalo da znaju i oni koji su ga razumeli kada se po cenu promene domovine bunio protiv rata i oni koji su zbog toga ljuti na njega, izjavio je ovih dana da je užasnut zbog bombardovanja Jugoslavije jer „strada nedužni svet, jedna država, jedan celi narod“. „Iako je (predsednik SRJ, Slobodan) Milošević predugo nasiljem pokušavao da ostvari svoje ciljeve, ne mogu nikako podržati da se sada bombama on pokušava zaustaviti. Ne vjerujem da se u politici bilo šta može rešiti bombama i ja sam užasnut zbog toga. Jezivo je sve to“, rekao je u Ljubljani za Betu Mirko Kovač . „Svaki put kada u Rovinju čujem avione koji preleću, doživljavam neku vrste traume kao da se nalazim tamo gde bombe padaju. Nikako ne mogu prihvatiti da se razara čitava jedna zemlja, čitava njena infrastruktura“, izjavio je Kovač . Prema njegovim rečima, više se ne može reći da NATO nije počinio zločine, jer je „to sada evidentno“. Ove reči kao da potvrđuje poslednja vest koja je u našu redakciju stigla posredstvom Tanjuga, u sredu 21. aprila oko 10 sati pre podne u izbegličkom Majinom naselju, desetak kilometara od Đakovice, od NATO bombi poginulo je desetak ljudi, među njima i sedmogodišnji Ivan Ivančević, izbeglica iz Krajine.
(Ekipa izveštača „Vremena“)
Pet nedelja rata
( Takođe dostupno na linku Vreme vanredno izdanje broj 8, 1. maj 1999 .
Herald Tribjun: „Jugoslavija izdržala 3000 vazdušnih napada i ne pokazuje znake posrtanja“
U pravu su oni koji opominju da ne valja što se u ratu toliko koriste teške i ružne reči. Naravno, ostajemo mirni jer nemamo sebi šta da prebacimo, biramo reči: nema više nikakve sumnje da aprila 1999 . NATO alijansa protiv Jugoslavije i njenih građana vodi uporni totalni uništavajući rat.
Vojni objekti, mostovi drumski i železnički, mali i veliki, od prednapregnutog betona i oni metalne konstrukcije, varošice, sela, vile, partijska središta, redakcije, informativne, zabavne, sportske, pornografske, emisiona tehnika, montažni stolovi, pošte, mobilna telefonija, traktori, radari, vojni i meteorološki, jedan putnički voz na mostu, tremovi s poljoprivrednim mašinama, kovačnice, trake za montažu putničkih automobila, trafostanice, toplane, rezervoari za mazut, azot, i benzin, magacini vojne opreme, sirovog duvana i ko zna čega još, kasarne, prozori, seoske kuće, palanačke ulice, prestoničke palate, krše se i krune kao onaj kamenolom u Rakovici uz samo dva objašnjenja: „legitimni cilj“ i „kolateralna šteta“; uz dva objašnjenja „za spas kosovskih izbeglica“ i „mi ne ratujemo protiv srpskog naroda nego protiv režima“, i uz jedno sadistički ponavljano pitanje: „Šta sada kaže Beograd, hoćete li sada primiti naše peace keeping trupe?“ „Neće. Prestanite da bombardujete, srušili ste…“ „Ali NATO je rekao da je to bio legitiman cilj. Hvala lepo, što ste bili s nama…“
Dramski pisac Dušan Kovačević u intervjuu za nemački „Zidojče cajtung“, ocenjujući da napadi NATO na SR Jugoslaviju pre svega predstavljaju katastrofu civilizacije, taj tragični paradoks sažima u pitanju „zašto se bombarduju Mađari u Vojvodini ako je cilj NATO-a da spase Albance na Kosovu“.
Šta su proglasili za legitimni cilj – nagađamo, a šta pogađaju – vidimo. Prema izjavi javnog tužioca, u Surdulici 27. aprila 1999 . u ulici Jovana Jovanovića Zmaja do sada ima 16 poginulih, dvanaestoro od njih su deca od pet do dvanaest godina, razrušeno je i oštećeno oko tri stotine kuća…
Pet dečaka je poginulo, a dvojica su teško ranjeni od eksplozije kasetne bombe avijacije NATO-a, koja se dogodila u subotu 24. aprila oko podne, u selu Doganović, 15 kilometara južno od Uroševca, sapštio je Media centar u Prištini. Poginuli su Edon (3), Fisnik (9), Osman (13), Burim (14) i Valjdet (15) Kodža, a dva ranjena dečaka prebačeni su u prištinski bolnički centar, gde su operisani, navodi se u saopštenju Media centra.
Šestogodišnja Arta Lugić je poginula, a teško su ozleđena njena braća – osmogodišnji Egzon i Neron i njihova sestra Rieta, stara sedam godina – 25. aprila kada je NATO projektil eksplodirao u selu Velika Dobranja u opštini Lipljan na Kosovu, javio je Radio Beograd. Ranjena deca zbrinuta su na odeljenju dečije hirurgije bolnice u Prištini.
U zoru 23. aprila u 2.06 projektil NATO avijacije pogodio je zgradu Radio-televizije Srbije u Aberdarevoj ulici u samom centru Beograda. Pre eksplozije čuo se jak huk aviona, a potom snažna detonacija, da bi se uskoro videli dim i snažan miris paljevine u centru grada, koji je oko 2.30 utonuo u mrak, pošto je došlo do kratkog prekida električne energije… Projektil je pogodio sam ulaz u zgradu iz Aberdareve (Aberdareva 1, kao što znamo, prva je adresa beogradske televizije). Eksplozija je po ulici rasula delove šuta, televizijsku tehniku i trake, čiji su se dronjci zakačili i za okolno drveće, polomljeno udarom eksplozije, a na stazama parka „Tašmajdan“ rasuo se pepeo, sitni šut i pokidane grane. Projektil je zapravo pogodio emisionu tehniku, „master“, srce televizije u kojoj u svako doba dana i noći radi velik broj zaposlenih. Podaci o prvih šest poginulih 23. aprila u RTS-u osvetljaveni su sa ljudske strane, poginuli su ljudi koji svoje specifične zanate obavljaju tiho, iza kamere, oni čija smo lica prvi put videli na umrlicama, mehaničar Milovan Janković, rođen 1940. godine, majstor šminke Jelica Munitlak, rođena 1971. godine, tehničar Dragan Tasić, rođen 1968. godine, radnik obezbeđenja Dejan Marković, rođen 1959. godine, monter Slobodan Jontić, rođen 1945. godine, i radnik obezbeđenja Milan Joksimović, rođen 1952. godine…
Nekoliko spratova zgrade u kojima je bila smeštena emisiona tehnika potpuno je urušeno. Uništen je i deo glavnog predajnika koji se nalazi odmah ispred zgrade televizije, jedna slomljena satelitska antena ležala je na zemlji. Neposredno nakon detonacije, sa televizijskih prijemnika nestali su programi državne televizije. U studiju iz koga su emitovane vesti sve je odjednom počelo da se ruši i da leti – kamere, reflektori…
To što se mesta razaranja lociraju prema istorijskim toponimima, ovde nije u funkciji propagandističkog natezanja oko toga da su pogođeni tzv nelegitimni ciljevi. Njihov „zvanični spisak“ je već dovoljno monstruozno širok, ovde se samo, kao i na drugim malim primerima, nekako odmah vidi kako svaka bomba pogađa – sve.
Poslednji novosadski most preko Dunava, „Žeželjev most“, srušen je 26. aprila u rano jutro, oko 1.30, sa više projektila. U prethodna tri napada, „Žeželjev most“ je bio teško oštećen i građani su ga demonstrativno branili. Počeli su da ga zovu „Ranjeni most“. Preko tog mosta išao je železnički i drumski saobraćaj, a njegovim rušenjem Novi Sad je odsečen od Srema. Grad na velikoj reci koja više nije plovna već pet dana se zlopati zbog toga što je snabdevanje vodom svedeno na trećinu. Radnici novosadskog vodovoda pokazali su svojevrsno herojsko zalaganje i stalno su pravili i realizovali nove kombinacije kako bi sremska strana gradske zone dobila makar tehničku vodu kroz cevovodne instalacije. Baš kada je najavljeno da su u tome uspeli, avioni su dokusurili Žeželjev most i njihov trud bacili u vodu. Taj most, pušten u saobraćaj 1961. godine, projektovao je Branko Žeželj, član SANU-a, autor mnogih pronalazaka iz oblasti prenapregnutog betona. Da li da ovde kažemo, jer oni gađaju sve što vredi u ovoj zemlji i ne umeju da stanu, da je pored tog mosta Žeželjeva pionirska kreacija i kupola Beogradskog sajma? Taman kad je izgledalo da je u noći između nedelje i ponedeljka izgledalo da je NATO završio posao u Novom Sadu, kad u sredu, u po bela dana, u 14.30 ponovo se dim zaviorio nad gradom. Po šesti put je napadnuta Rafinerija nafte…
Rezidencija predsednika SRJ u Užičkoj 15. na Dedinju pogođena je 22. aprila sa tri laserske bombe, od kojih je jedna eksplodirala u spavaćoj sobi, ali predsednik SRJ Slobodan Milošević i članovi njegove porodice nisu bili u zgradi u trenutku napada.
Na konferenciji za novinare, jugoslovenski ministar bez portfelja Goran Matić istakao je da je to bio pokušaj atentata na predsednika SRJ i nazvao ga je „organizovanim terorističkim kriminalnim činom po svim međunarodnim standardima“. Kao „vrhunac licemerja“ Matić je nazvao tvrdnje predstavnika NATO-a da nije gađan Milošević lično, već njegova zgrada. „Pa, gde bi trebalo predsednik SRJ da živi nego u svojoj rezidenciji?“, upitao je Matić. On je istakao da je napad na rezidenciju jugoslovenskog predsednika još jedan dokaz da NATO „zanemaruje vojne ciljeve i nastavlja sa agresijom na civilne ciljeve“. Portparol SPS-a Ivica Dačić ocenio je da je bombardovanje rezidencije predsednika SRJ Slobodana Miloševića u Beogradu „akt bez presedana“ koji je dokazao da je NATO „teroristička organizacija“. Portparol Ministarstva inostranih poslova SRJ Nebojša Vujović izjavio je da je obišao razorenu rezidenciju i da tamo „nije bilo nikakvih elemenata i pokazatelja da je to sedište komande“, kako je to tvrdio NATO. „Mi gađamo vojsku i vojnu infrastrukturu koja podržava instrumente represije na Kosovu“, rekao je novinarima u Vašingtonu portparol Pentagona Kenet Bejkon, tvrdeći da meta napada NATO-a na predsedničku rezidenciju nije bio jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević, već da je to bio pokušaj da se „odseče glava“ njegove vojske. „Tamo nije bilo nikakvih žica niti dugmadi. Nameštaj u dnevnoj i spavaćoj sobi i u trpezariji je uništen“, izjavio je potom Nebojša Vujović. On je decidno tvrdio: „To nije prvo rušenje zgrade u ovoj agresiji. Prva srušena zgrada je ona na Ist Riveru u Njujorku, gde se nalazi sedište UN-a“, rekao je on. Vujović je rekao da je napad na rezidenciju jasna poruka građanima da se ne mogu osećati bezbedno ni u spavaćim ili dnevnim sobama svojih domova. „NATO pretvara naše spavaće i dnevne sobe u polja smrti“, istakao je portparol MIP-a. Agencije Beta i Rojters inače preciziraju da američki zakoni zabranjuju bilo kakve pokušaje atentata na lidere stranih država. „Miloševićeva kuća samo je jedna od milion i po srpskih kuća. Mi tu ne pravimo razliku i svako rušenje jednako osuđujemo“, istakao je savezni ministar za informisanje Milan Komnenić. Inače, predstavnik saveznog ministarstva za informisanje objasnio je da je konferencija za novinare održana u prostorijama Srpskog pokreta obnove jer je ocenjeno da se u zgradi Palate federacije više ne može garantovati sigurnost novinarima.
No i sa tezom da je u Užičkoj 15. gađana zgrada, a ne čovek ne stoji baš najbolje jer je srušena jedna zgrada koja čuva sveže i važno istorijsko sećanje. Zgradu sa elementima srpskog romantizma u Užičkoj 15 (nekada se zvala Rumunska 15) podigao je 1933/34. inženjer Aleksandar Acović, industrijalac, vlasnik nekih rudnika i građevinskog preduzeća „Labor“. Neka sećanja upućuju na činjenicu da se u skloništu te zgrade 6. aprila 1941. sastaje Simovićeva vlada, najviše zahvaljujući okolnosti da je Simović toga dana nameravao da prisustvuje venčanju svoje ćerke u Topčiderskoj crkvi. Za vreme rata Nemci iseljavaju porodicu Acović i u njoj jedno vreme boravi nemački general Ler, čovek koji je bombardovao Beograd, a potom Nojhauzen koji je, kažu, pre povlačenja Vermahta s Balkana nameštaj iz te vile spakovao i poslao u Nemačku. Po dolasku oslobodilaca Beograda 1945. u susednoj kući u Užičkoj 13 useljava se deo štaba Prve armijske grupe. Od 1948. zgrada je uknjižena u korist države i postaje deo rezidencijalnog kompleksa Josipa Broza i njegove supruge Jovanke. Izgleda da je u toj rezidenciji pripremano istorijsko „ne“ Staljinu.
Ta zgrada je nekoliko puta renovirana. Poslednja veća rekonstrukcija se vezuje za ime slikara, urbaniste i arhitekte Bratislava Stojanovića. Za taj kompleks vezane su mnoge, često romaneskne pojedinosti iz duge Titove vladavine, uključujući i onu vezanu za tzv. aferu prisluškivanja i Brionski plenum 1965, pa i onu koja govori kako ostareli Tito – navodno sukobljen sa svojom suprugom – možda i odvojen od nje nekim mutnim komplotom, privremeno napušta vilu i, kad je u Beogradu, dane provodi u obližnjoj cvećari u kojoj je i sahranjen i koja se zove Kuća cveća. Jovanka je tu kuću napustila posle Titove smrti, po nekim svedočenjima ne baš dobrovoljno. Ta Ackovićeva vila bila je deo Memorijalnog kompleksa „Josip Broz Tito“, nekoliko godina posle Titove smrti bila je meta hodočašća – ljudi su prolazili pored garde u plavim uniformama, pored Titovog groba u Cvećari, kroz senoviti park iz koga je dopiralo kreštanje pauna, a od prilike do prilike i kroz salone i kabinete u kojima je radio Tito, gde su zagledali slike, porculan i skupoceno staro oružje, poklon Cara Selasija i iranskog šaha Reze Pahlavija. Zgrada je petnaest godina bila prazna, a 1995. je postala zvanična rezidencija predsednika Srbije, a potom predsednika SRJ.
Siđimo s Dedinja u Obrenovac, radničko predgrađe u kome kapetan Zoran Milosavljević predaje zastavu ocu poginulog vojnika Nikole Nikolića iz Obrenovca, dok njegovi bližnji, obrenovački Romi plaču…
Savezni ministar za informisanje Milan Komnenić saopštio je 22. aprila da je u dosadašnjim napadima NATO-a na SRJ život izgubilo 517 civila, od kojih je trinaestoro dece (pet dana kasnije ta brojka će bitu udvostručena); da žrtava ima i među pripadnicima Vojske Jugoslavije, kao i da je oko 4500 građana teže ranjeno od početka agresije na Jugoslaviju. „U 7200 vazdušnih udara razoreno je nekoliko stotina civilnih objekata, usled čega je oko 100.000 ljudi ostalo bez vode, a skoro pola miliona ljudi ostalo je bez posla“, naglasio je Komnenić. Prema njegovim rečima do tog dana je u SRJ srušeno i 13 mostova, 12 železničkih stanica i pruga, oko 200 škola i 40 velikih privrednih sistema. Savetnik potpredsednika savezne vlade Vuka Draškovića Predrag Simić istakao je na istoj konferenciji za štampu da se od početka agresije iz najvećih srpskih gradova iselilo oko milion ljudi. „Samo Beograd je napustilo oko 400.000 ljudi. Neki od njih otišli su u inostranstvo, a neki u unutrašnjost zemlje“, rekao je Simić.
Komnenić je tada saopštio da je radi mirnog rešenja sukoba „Jugoslavija spremna da prihvati sve ono što bi prihvatila i bilo koja zemlja članica NATO-a u slučaju da ima isti problem“.
To je bilo jedno od tumačenja koje je ukazivalo da je u susretu Milošević-Černomirdin u Beogradu možda došlo do nekog napretka.
Vuk Drašković je 28. aprila razrešen dužnosti potpredsednika savezne vlade, što su neki akteri političkog života u Srba najavljivali još tri dana ranije, 25. aprila, kada je u intervjuu Televiziji Studio B, u to vreme potpredsednik jugoslovenske vlade i lider Srpskog pokreta obnove, Vuk Drašković pozvao državne rukovodioce da „više ne lažu narod u Srbiji i da mu konačno saopšte istinu“. Drašković je rekao da narodu treba reći da NATO nije pred slomom, da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da je svetsko javno mnjenje protiv nas, te da građani treba da znaju da naš neprijatelj najavljuje eskalaciju razaranja infrastrukture i da možda neće poštedeti ni velike civilne sisteme. On je kazao da „takozvane patriote lažu narod da ćemo za koji dan ostvariti pobedu nad NATO-om i da je NATO pred slomom, kao i da Rusija samo što nije ušla u treći svetski rat“. Drašković se založio da se na Kosovu i Metohiji rasporede međunarodne snage pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija (opširnije strana 6). Drašković je osudio rečnik kojim se služi državna propaganda u SRJ („zlikovačka agresija“ i „zlikovački avioni“, „kurva“, „peder“, greška prirode“…) i u saveznoj vladi je zatražio da se oni koji upotrebljavaju te termine upoznaju sa rečnikom kojim su srpski oficiri komunicirali s neprijateljima u Prvom svetskom ratu.
Izgleda da su ovaj Draškovićev nastup na zapadu tumačili kao znak nesigurnosti i popuštanja na jugoslovenskoj strani. Zvanični zapad se drži izveštaja generala Veslija Klarka koja glasi: „On gubi, mi pobeđujemo, i on to zna…“ Spoksmen Stejt dipartmenta Džejms Rubin izjavio je kako je to bilo priznanje realnosti („recognition of reality“).
Draškovića su odmah pitali da li on postaje opozicija Miloševićevoj sadašnjoj politici, što je on u više navrata negirao rekavši da on nije opozicija svojoj zemlji, da veruje da g. Milošević ulaže napore da se nađe mirno rešenje isto kao u Dejtonu, da je on, Drašković, iznenađen da su njegove izjave naišle na iznenađenje i podsetio je da je savezna vlada objavila poziv izbeglicama da se vrate, da je izrazila spremnost da se prihvate misije pod autoritetom SB-a, itd.
Drašković se, drugim rečima, vratio u svoju vrhunsku političku formu, a on je naročito dobar kada podseća da čojstvo mora biti spojeno s junaštvom.
Portparol saveznog ministarstva spoljnih poslova Nebojša Vujović 26. aprila u intervjuu satelitskoj TV stanicu „BBC World“ kaže: „Maločas sam o Draškovićevim izjavama razgovarao i sa vašim (BBC) radiom. Rekao sam im da je i samo javno davanje takvih izjava dokaz medijske slobode.“
Kratkoročni gubitak koji je Jugoslavija možda imala zbog toga što na osnovu ove polemike neprijateljski portparoli misle da su konačno dobili ono što priželjkuju – unutrašnji rascep i demoralizaciju – mogao je, i može još uvek, s malo taktičnosti da preraste u veliki dobitak: može se pokazati da je stepen osnovne saglasnosti takav da je i u ratnim okolnostima moguće održati politički život, da bombe ipak nisu razorile političke institucije u meri u kojoj je to na početku izgledalo, da nije zacarila stara deviza „zemlja u ratu opozicija u blatu“. Napokon održanje odgovornog političkog života čini neuverljivim one koji se kolateralno brukaju pišući ovih dana o tome kako je „bombardovanje Miloševića“ u stvari „dobro za srpski narod“, kako to ipak vodi „denacifikaciji Srbije“, i onih koji izjavljuju kako Srbi pevaju po mostovima jer znaju da ih gađa precizni NATO a ne, kao onomad u Sarajevu, pijani srpski generali, itd…
Ima jedna rečenica Isidore Sekulić u „Zapisima o mome narodu“ o izloženosti opasnosti kao konstantnoj karakternoj crti koja ohrabruje zaključivanje u tom pravcu: „Beograd je grad izložen i biće sve izloženiji ukoliko se bude više peo i više uspravljao i istanjivao u zvonike, tornjeve i strele. Izložen je i po tome što se ničim ne može zaštititi. Takvi gradovi su kao krupne ptice što na stenama žive i svaku nepogodu bez zaklona trpe. Izloženost Beograda je opasnost njegova i ponos njegov i lepota njegova. Sve u Beogradu, i stanovnici Beograda imaju nešto od svojevoljnog ispadanja u nezaklonjenost, izlaska na videlo i na megdan…“
Tu dijagnozu ne treba mešati sa retoričkom penom političke demagogije niti sa eliptičnim humorom, na primer, uličnih grafita poput onog koji stoji na ogradi gradilišta Jugoslovenskog dramskog u ulici Srpskih vladara u Beogradu: „Srbija do kosmosa!“ (inspiracija za to redefinisanje pojma „nebeska Srbija“ možda je izraz opšteg seirenja zbog srušenog F117). U tom mentalitetu ima, a treba da bude obuzdavan, i onog tragičnog ponašanja o kome govori vest iz Sutomora gde su dvojica ljudi poginula dok su pokušavali da za ogradu, valjda kao trofej, zavare protivtenkovsku minu (mislili su da je školska). Postoji i ona crnohumorna igra s nesrećom, pomešana sa već odomaćenim temama, kad je Čačak bio bombardovan neko je istakao parolu: „I Užice je u Srbiji…“, a kad je bombardovano i Užice, u tom gradu se navodno pojavio grafit: „Smrt fašizmu – ‘Sloboda’ Čačak…“
Ljudi pritisnuti nesrećom i tragedijom koja se uvećava traže načine za umirenje. Jedini vidljivi redovi su redovi za cigarete. Kragujevačka „Nezavisna svetlost“ obišla je popularne krčme. Na pitanje da li se sada pije više ili manje nego pre rata jedan veteran odgovara sigurno: „Pije se više!“ „Po čemu znaš?“ „Po sebi.“ Beogradska deca zavijajući zvuk sirene koja najavljuje uzbunu nazivaju „šizela“, a onaj jednolični zvuk koji najavljuje kraj opasnosti – „mirela“. Tako i u ovdašnjoj ratnoj politici treba tražiti izlaz upravo između „šizele“ i „mirele“.
Rat po svojoj logici nameće cenzuru i neguje paranoičan strah, ali je narodu koji se brani više nego drugima potrebno da budu otvoreni svi kanali izražavanja – umetničkog, socijalnog i političkog.
Elementi onoga što je Drašković rekao nalaze se razbacani u raznim saopštenjima ministarstava, partija, vojske, itd. Konstanta tih poruka je ispoljavanje očekivanja da Černomirdinova misija donese rezultat koji neće bitno ugroziti jugoslovenski ratni cilj i da se prema toj inicijativi treba ozbiljno odnositi (opširnije strana 7).
Portparol vladajuće Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić rekao je 24. aprila da SRJ „visoko ceni“ ulogu Rusije u rešavanju jugoslovenske krize, dodavši da se od Rusije ipak očekuje da „natera agresora da agresija stane“. On je ocenio da zajednička izjava predsednika SRJ Slobodana Miloševića i izaslanika ruskog predsednika za Jugoslaviju Viktora Černomirdina „nije donela nikakve izmene u politici SRJ“; da je za Jugoslaviju „moguća samo civilna misija pod okriljem Ujedinjenih nacija, uz učešće Rusije i bez učešća zemalja agresora na našu zemlju“; da „Jugoslavija nije kapitulirala, naprotiv; agresor nije uspeo da ostvari nijedan od svojih ciljeva, nije uspeo da nas vojno porazi“.
On je tada izjavio da „danas nije vreme za stranačku politiku“ tako da će se SPS i dalje zalagati za koncept Vlade narodnog jedinstva, koji se pokazao kao „najbolji koncept u odbrani zemlje“. Dačić je dodao da u SRJ danas gotovo da ne postoji „peta kolona“, jer je „narod toliko jedinstven u odbrani zemlje da praktično nema nikakvih izuzetaka“. Povodom Draškovićevog istupa SPS se do zaključenja ovog teksta nije izjašnjavao. RTS Draškovićeve nastupe nije primetio niti se na njih osvrtao, nije ni puštao druge da o njoj govore, sem jedne retuširane polurečenice iz saopštenja Predsedničkog kolegijuma Srpske radikalne stranke u kojoj se napadaju neki koji se nude da budu gaulajteri NATO-a. Na snimku sa sednice savezne vlade vidljivo je bilo da Draškovića nema u kadru.
Lider Srpske radikalne stranke i potpredsednik Vlade Srbije Vojislav Šešelj izjavio je inače 22. aprila da NATO „priznaje poraz“ u sukobu sa Jugoslavijom tako što „neuspehe na vojnom polju pokušava da nadoknadi bombardovanjem civilnih ciljeva“. Srpska radikalna stranka je potom 25. aprila izrazila uverenje da su Srbija i srpski narod „zadali žestok udarac“ NATO-u „stavljajući mu do znanja da sila i oružje ne mogu pobediti nesalomivi duh i jedinstvo svih građana“.
Predsednik jugoslovenskog udruženja za međunarodno pravo Ranko Petković izjavio je 26. aprila da su sada vidljiva nastojanja najvećih svetskih sila, uključujući predvodnike NATO-a, a i Rusije, da se suštinsko rešavanje kosovskog pitanja ipak preseli u Savet bezbednosti UN-a“. To treba da znači, naglasio je on, da „Jugoslavija mora da bude politički i diplomatski spremna za taj novi izazov“. Petković je rekao da je Drašković „svakako morao da vodi računa o tome kako će se njegovi stavovi reflektovati na funkciju potpredsednika savezne vlade i kako će to uopšte biti primljeno u političkom vrhu Jugoslavije“. On je kazao da su „moguće dve situacije: jedna, da njegovo izlaganje bude prihvaćeno kao svojevrsno sondiranje javnog mnjenja u SRJ, a takođe i terena za obnavljanje političkog procesa, a druga, da njegovo izlaganje iskoči iz pravila igre koja je Drašković prihvatio uključivanjem SPO-a u saveznu vladu“. „U tom slučaju (iskakanja iz pravila igre) mogle bi se očekivati određene političke reperkusije ili replike, ne samo od direktnih Draškovićevih oponenata iz Radikalne stranke nego i iz krugova Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice“, rekao je Petković. Drašković je u sredu suočen sa političkim reperkusijama.
U beogradskom „krugu dvojke“, a to ne bi bio krug dvojke da nije tako, dok se špekulisalo šta će doneti novi Draškovićev istup – da li sukob sa Šešeljem, da li nešto drugo – jedan opozicioni lider kaže da ne zna tačno ali da je siguran ko je toga dana najneraspoloženiji Beograđanin – Zoran Đinđić. Zaista, predsednik Demokratske stranke (DS) Zoran Đinđić je tog dana na nekoj od stranih televizija izjavio kako je Draškoviću lakše da govori nego običnim opozicionarima, on je deo vlasti i ima gde to da kaže.
Iz intelektualne sfere dolaze nešto bolje vesti nego iz zapadnih pulova javnog mnjenja. Krug nemačkih intelektualaca „Vili Brant“ zatražio je da NATO na 48 sati prekine vazdušne napade na Jugoslaviju. Intelektualci bliski nemačkoj socijaldemokratiji, okupljeni u Hamburgu, traže da za isto vreme sve ratne operacije prekinu i jugoslovenske snage i oslobodilačka vojska Kosova (UČK). „Obe strane dobile bi tako vreme za razmišljanje i priliku da izbegnu eskalaciju koja bi mogla da dovede do rata na kopnu.“ Saopštenje Kruga intelektualaca nazvanog po nekadašnjem socijaldemokratskom kancelaru Viliju Brantu potpisali su, između ostalih, i Egon Bar (Bahr), jedan od tvoraca nemačke politike prema Istoku u Brantovo vreme, Fridrih Šorlemer, nekadašnji borac za građanska prava u Istočnoj Nemačkoj, kao i književnici Krista Volf i Ginter Gras. Ne treba zaboraviti da je na početku NATO intervencije u Jugoslaviji Gras podržao bombardovanje Jugoslavije smatrajući je putem za sprečavanje „humanitarne katastrofe“.
Papa Jovan Pavle II primio je sedam dobitnika Nobelove nagrade za mir ponovo je 22. aprila uputio apel za mir na Balkanu. „Pitanje mira predstavlja srž političkog života, a ovaj susret se dešava u trenutku veoma tragičnom za Evropu“, rekao je papa. „Možemo samo da ponovimo energičan apel da se etnički konflikt na Balkanu obustavi, kao i zveket oružja, u cilju povratka na dijalog i poštovanja dostojanstva svakoga i cele zajednice, u ime suštinskih ljudskih prava“, dodao je Jovan Pavle Drugi. Sastanku su prisustvovali Mihail Gorbačov, Frederik de Klerk, Jozef Rotblat, Šimon Peres, Beti Vilijams, Rigoberta Menšu i Dejvid Trimbl. Gorbačov je optužio NATO da je „pred svetom pokazao svoje ludilo i neodgovornost u krizi na Kosovu“.
Austrijski književnik Peter Handke izjavio je 27. aprila u Kragujevcu da je bombardovanje Srbije najveći zločin posle Drugog svetskog rata.
Nema indicija za zaključak da je zbog male polemike u Beogradu došlo do političke krize. Naprotiv, izjava portparola jugoslovenskog Ministarstva inostranih poslova Nebojše Vujovića data 28. aprila najavljuje napredak na neočekivanom mestu – on tvrdi da bi „u najbližoj budućnosti“ moglo da dođe do potpisivanja važnog sporazuma između vlasti Jugoslavije i Srbije sa predsednikom Demokratskog saveza Kosova Ibrahimom Rugovom, koga je, po vestima Radio Tirane, UČK osudio na smrt.
Na drugoj strani, američki sekretar za odbranu Vilijem Koen naredio je 24. aprila da se u Albaniju pošalju tenkovi, oklopna vozila i nova artiljerijska oruđa, kao i novih 2000 vojnika, što će povećati broj američkih vojnika na 5350. Novi vojnici koji dolaze iz baza u Nemačkoj i SAD biće raspoređeni iduće nedelje. Planira se da 24 helikoptera „apač“, opremljeni antitenkovskim raketama, bude uključeno u akcije protiv jugoslovenskih snaga bezbednosti na Kosovu. Prema pisanju „Tajmsa“, komandant NATO-a u Evropi general Vesli Klark zatražio je na samitu u Vašingtonu još 400 aviona za napade na Jugoslaviju, čime će broj letelica koje učestvju u bombardovanju dostići oko 1.400.
Dok se ratna mašina uvećava i zahuktava, dok traju pregovori Rusa i Amerikanaca („nema sumnje da SAD i Rusija zajedno rade na rešenju tog problema“), dok zapadna alijansa priprema naftni embargo kome se Rusija protivi, ruski premijer Jevgenij Primakov pitijski upozorava da bi Rusija mogla da preduzme i neka „asimetrična dejstva“.
Ruski premijer Jevgenij Primakov 25. aprila izjavljuje kako se „apsolutno ništa nije promenilo u ruskom stavu prema situaciji u Jugoslaviji“. Što se narednih koraka tiče, „Rusija ima planove i ideje…“. Beta iz Moskve javlja 22. aprila, pozivajući se na dobro informisane izvori u Generalštabu ruske armije, da su snage NATO-a „faktički pristupile kopnenoj operaciji“ protiv SR Jugoslavije i da „komandosi NATO-a ulaze na teritoriju SRJ sa obaveštajno-diverzantskim zadacima“. Na Zapadu, Tonija Blera, najgorljivijeg zagovornika kopnene intervencije, neki listovi nazivaju „mišem koji laje“…
Američki dnevnik „Herald tribjun“ sažima: „Posle mesec dana vazdušne kampanje na Balkanu, Jugoslavija je izdržala gotovo 3000 vazdušnih napada i ne pokazuje znake posrtanja.“
Bombardovanje Televizije: Šokantno ubijanje informacija
Posle oštećenja predajnika na avalskom tornju, RTS je potpuno ugašen, ali su se na sastanku sa ministrom za informisanje Srbije Aleksandrom Vučićem direktori i glavni i odgovorni urednici ostalih televizija („Politika“, „Pink“, Studio B, „Palma“ i BK) obavezali da će prenositi informativne emisije RTS-a
Program Radio-televizije Srbije prekinut je na brutalan način u petak 23. aprila, rano izjutra. Negde oko dva časa po ponoći začula se snažna detonacija, alarmi na automobilima parkiranim u okolnim ulicama odmah su se aktivirali, a u vazduhu se ubrzo osetio miris paljevine. Zgrada RTS-a u Aberdarevoj ulici je gorela. Istovremeno je prestao program RTS-a, i to za vreme vesti, dok je emitovan intervju koji je predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević dao američkoj TV-stanici CBS – projektil je pogodio sam ulaz zgrade u kojoj se nalazi emisiona tehnika i gde u svako doba dana i noći radi veliki broj ljudi. Direktno je pogođen master, „srce“ televizije, koji je bio smešten iznad ulaza u zgradu. Urušila su se četiri sprata zgrade, a gvozdena ograda oko kompleksa RTS-a naprosto je iskidana. Uništen je i deo glavnog predajnika koji se nalazi odmah ispred zgrade. Po ulici i po tašmajdanskom parku rasuli su se delovi tehnike, trake, šut, polomljeno drveće, granje… Svi prozori u krugu od stotinu metara oko zgrade bili su polupani, a u prvi mah se učinilo da je pozorište „Duško Radović“ koje se nalazi u neposrednoj blizini uništeno, pošto su razbijena sva stakla, a uočene su i rupe na zidovima, kao i oštećenja na nosećim stubovima. Ozbiljno su oštećeni i obližnji Gradski centar za decu i omladinu, ruska crkva Svete Trojice i crkva Svetog Marka. U parku su pronadjeni i delovi ljudskih tela.
Vatrogasci, hitna pomoć, pripadnici Vojske Jugoslavije i policije brzo su došli na lice mesta. Zbog više puta ponovljenih pretnji NATO-a da će se na udaru naći RTS, kao i zbog bombardovanja poslovnog centra „Ušće“, dežurne ekipe bile su spremne. Malo ko je, doduše, verovao da će biti gađana zgrada u kojoj, dobro se zna, uvek ima ljudi i koja se nalazi u samom centru grada. Na nesreću, pretnja je ostvarena.
Oko zgrade u plamenu okupili su se radnici RTS-a, rođaci i prijatelji onih za koje se znalo da su u zgradi i zaprepašćeni građani, mada je komandant Štaba civilne zaštite Beograda Dragan Čović u izjavi za televiziju Studio B zamolio građane da ne dolaze na lice mesta. Čović je potvrdio da ima povređenih radnika, a saznalo se da je jedan radnik obezbeđenja poginuo. Kasnije će se, nažalost, videti da je broj nastradalih znatno veći. Angažovane su i teške građevinske mašine da bi pomogle u izvlačenju ljudi koji su zatrpani.
Pola časa nakon napada na zgradu u Aberdarevoj ulici, na lice mesta stigli su potpredsednik vlade Srbije dr Vojislav Šešelj, ministar informacija Aleksandar Vučić, glavni i odgovorni urednik RTS-a Milorad Komrakov i vlasnik RTV „Pink“ Željko Mitrović. Ministar Vučić je rekao da će „takve zločince“ sigurno „stići zaslužena kazna“. Istog jutra i gradonačelnik Beograda Vojislav Mihailović izjavio je da „medijski rat može da se dobije samo istinom, nikako bombama“. Požar je do jutra ugašen, a 18 povređenih prebačeno je u Urgentni centar.
Ujutro, u 7 časova i 15 minuta, RTS je emitovao informativnu emisiju iz studija televizije Studio B. Prikazan je snimak oštećenog studija iz kojeg su emitovane vesti u trenutku udara, videli su se iščupana vrata i polomljene stolice. Prostorija u kojoj je smeštena režija razorena je, a tehnika uništena.
Nekoliko novinara RTS-a koji su se u trenutku udara našli u zgradi izjavili su da ih je samo čudo spasilo, pošto su se nalazili nedaleko od mesta gde je zgrada praktično presečena, a više spratova potpuno urušeno. Voditelj emisije „Vesti“ u dva časa izjavio je da se bacio pod sto kada je čuo detonaciju jer su počeli da se ruše reflektori i drugi predmeti u studiju. Bojan Mijatović, povređeni radnik obezbeđenja, rekao je novinarima da ga je eksplozija zatekla na stepeništu ispred zgrade. Objasnio je da je video avion koji je ispalio raketu i da se ukočio. Silina detonacije odbacila ga je desetak metara, na parking. To ga je spasilo, jer bi se inače deo građevine srušio na njega. Rekao je da pretpostavlja kako se u zgradi nalazilo oko 30 ljudi, „možda i više“, a na pitanje šta bi mogao da kaže onima koji su ga gađali odgovorio je: „Ma, nemam ništa…Kad bi samo sišli dole“. Povređeni tonac RTS-a Predrag Đuričić u trenutku napada nalazio se u režiji. Uz njega je u prostoriji bilo još sedam-osam kolega koji su radili emisiju „Vesti“. „Ne mogu da vam opišem kako je bilo“, rekao je i dodao da su izlaz našli slučajno, uz upaljač i da su se spustili kroz ruševine.
U subotu 24. aprila, nekoliko hiljada Beograđana okupilo se na Trgu republike, ali koncert nije održan. Umesto koncerta, na inicijativu Skupštine grada, građani su odali poštu poginulim radnicima Radio-televizije Srbije. Na binu je izašao Bora Đorđević, pevač „Riblje čorbe“ koja je toga dana trebalo da nastupi, i rekao: „Pevaćemo u neka bolja vremena“, i pozvao građane da se prošetaju do ruševina zgrade RTS-a. Pošto iz bezbednosnih razloga prilaz samoj zgradi nije dozvoljen, građani su zapalili sveće i položili cveće oko drveća u parku Tašmajdan. Delegacija u kojoj su bili savezni ministri za sport i za informisanje Velizar Đerić i Milan Komnenić, zatim predsednik i potpredsednik gradske vlade Spasoje Krunić i Milan Božić, kao i rodbina poginulih radnika upalili su sveće i položili cveće ispred zgrade. Beograđanima su se ovom prilikom pridružili građani Banjaluke, tu je bilo desetak gostiju iz Nemačke, aktivista „Pokreta za mir“, kao i nekoliko stotina Grka, članova Konfederacije za mir i razumevanje i Federacije zidara Grčke.
Istog dana, ljudi iz Dečjeg pozorišta „Duško Radović“ odigrali su „Bajkoviziju“, uprkos svemu.
Do trenutka kada ovaj broj „Vremena“ ide u štampu (sreda 28. april) identifikovano je devet poginulih radnika RTS-a: Jelica Munitlak, rođena 1971. godine, Milovan Janković (1940), Dragan Tasić (1968), Dejan Marković (1959), Slobodan Jontić (1945), Milan Joksimović (1952), Slaviša Stevanović (1967), Aleksandar Deletić (1968) i Nebojša Stojanović (1972). Povređeno je 17 radnika nacionalne televizije. Raščišćavanje ruševina još traje, uključene su i ekipe planinara i speleologa, a strahuje se da bi broj žrtava mogao da bude veći, pošto nema nikakvih vesti o sudbini još sedmoro radnika koji su se nalazili u bombardovanoj zgradi. Sve žrtve su radile u tehničkim službama (monter, majstor šminke, tehničar, mehaničar, radnici obezbeđenja…). Zato je razumljivo insistiranje jednog lakše povređenog radnika RTS-a pred kamerama Studija B da se naglasi da su na meti projektila bili svi radnici RTS-a, dok mediji pominju samo novinare.
Na napad na nacionalnu televiziju među prvima su reagovale kolege nastradalih radnika RTS-a. Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) izdalo je saopštenje u kome se, uz žaljenje zbog izgubljenih ljudskih života, zahteva da se takav bezumni akt nikad i nigde više ne dogodi. „Pod ruševinama, zajedno sa ljudskim životima, zauvek nestaje i svaka mogućnost istine i slobode“, navodi se u saopštenju. Međunarodna federacija novinara (IFJ) najoštrije je osudila bombardovanje sedišta RTS-a u Beogradu, optuživši NATO alijansu da je „prekršila dato obećanje“. Generalni sekretar IFJ sa sedištem u Briselu Ejdan Vajt izjavio je BBC-u da ga je bombardovanje šokiralo, jer je dobio pismenu potvrdu portparola NATO-a Džejmija Šeja da ova alijansa želi da izbegne civilne žrtve, posebno među novinarima. „NATO nam je čak rekao da je otkazao neke akcije kako bi izbegao civilne žrtve, pa smo dodatno šokirani tom iznenadnom promenom taktike“, rekao je Vajt. Oglasila se i Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM): „Nikakav oblik represije, što je pokazalo iskustvo, ne može da spreči slobodan protok informacija, niti da spreči slušaoce i gledaoce da biraju svoj izvor informacija. Ponajmanje to može učiniti organizovano i planirano ubijanje novinara.“
Na inicijativu nemačke televizije ARD, u petak se oko 100 stranih i domaćih novinara okupilo u beogradskom hotelu „Hajat“ kako bi izrazili saučešće porodicama nastradalih radnika RTS-a. Svi su nosili oznaku „meta“, a pismo saučešća potpisali su novinari nemačkih, italijanskih, američkih, britanskih i austrijskih televizija, agencija i novina. Bombardovanje zgrade nacionalne televizije osudila su novinarska udruženja Republike Srpske, a banjalučki elektronski mediji svoj protest zbog agresije NATO-a na SRJ i solidarnost sa kolegama iz RTS-a izrazili su u petak petominutnim prekidom programa. Atak na srpsku državnu televiziju osudile su obe novinarske asocijacije iz Crne Gore, kao i udruženja novinara Holandije, Italije, Rusije, Grčke, te niz medija iz zemlje i sveta.
Oglasili su se državni organi Jugoslavije, Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, političke stranke, nevladine organizacije i svi su jedinstveni u osudi gašenja ekrana bombama. Posle oštećenja predajnika na avalskom tornju, RTS je potpuno ugašen, ali su se na sastanku sa ministrom za informisanje Srbije Aleksandrom Vučićem direktori i glavni i odgovorni urednici ostalih televizija („Politika“, „Pink“, Studio B, „Palma“i BK) obavezali da će prenositi informativne emisije RTS-a.
Na samitu povodom 50 godina postojanja NATO alijanse, šef italijanske diplomatije Lamberto Dini rekao je da je napad na zgradu RTS-a „strašan“, da „bombardovanje jugoslovenske državne televizije nije bilo planirano“ i da ga on ne odobrava. Zvanični Vašington odbacio je Dinijevu kritiku izjavom portparola Bele kuće Džoa Lokarta da je ova zgrada „legitiman vojni cilj“. „Ne treba ići daleko u istoriju da bi se našli primeri upotrebe televizije u svrhe propagande, dezinformisanja i podsticanja nacionalističke groznice“, rekao je Lokart. Kako to, na primer, šminkerka od 27 godina „podstiče nacionalističku groznicu“, valjda samo Lokart zna.
(Ekipa izveštača „Vremena“)
Četrdeset dana rata: Kad je padala Avala
( Takođe dostupno na linku Vreme vanredno izdanje broj 9, 8. maj 1999 .
Neobjavljeni rat NATO-a prerastao je u golu idolatriju moći i aroganciju vlasti i prve nedelje maja pogađao je ljude u njihovim domovima, u predgrađima, u radničkim kolonijama, na prugama, na mostovima, u autobusima, rušio je simbole i graditeljske podvige koji su obeležavali modernizacijski pokušaj ove zemlje u drugoj polovini XX veka.
Kad je puklo 30. aprila oko 22.40 Petar Jovanović iz Belog Potoka ispod Avale bio je u svojoj kući, eksplozija ga je odbacila nekoliko metara: „Nismo čuli kada je toranj pao, već tek kada je svanulo videli smo da ga više nema“.
To „više ga nema“ odnosilo se na telekomunikacioni toranj na Avali, sagrađen 1965. godine, na onu iglu na nebu po kojoj smo godinama vrańajući se s juga u „naš Beograd“ s kojim smo se identifikovali kao u mladalačkim ljubavima, brzo i strasno, po kome smo već od Malog Požarevca ili od Ralje ili od Zuca znali da stižemo kući, dok su nas deca na to podsećala radosno vičući: „Alava, Alava.“
Njegov betonski stub, koji su projektovali Uroš Bogunović i Slobodan Janjić, a čiju je konstrukciju proračunao akademik Milan Krstić, prosto je srastao s okolinom i bio jedna od onih Isidorinih kula preko kojih Beograd stremi naviše. Avala, koja se u Beogradu vidi tek sa nekoliko tačaka bila je nekako spoljni znak prepoznavanja i identifikacije iz plave daljine.
Čitave generacije su prošle pored te nove znamenitosti prosperiteta koja je sa obližnjim spomenikom Neznanom junaku od crnog jablaničkog granita, delo Ivana Meštrovića, koji je izgrađen 1938. godine, činila vrh Avale mnogo višim od njenih 511 metara. Toranj je bio napravljen na mestu gde se nekada nalazila srednjovekovna tvrđava. Taj toranj iz 1965. godine, svrstan je u sto najznačajnijih dela građevinarstva Srbije, čime su se ponosili inženjeri, kao i tesari, betonirci, armirci i fizikalci, GP „Rad“ i „Janko Lisjak“. Neki su njegove diimenzije ponavljali kao što se ponavljaju podaci o visini i obimu grudi neke lepotice – betonska konstrukcija tornja bila je visoka 136,65 metara, nosač ferala 6,20, a ukupna visina tornja je bila 202,87 metara na koti 102,75, noge tornja bile su ukopane u stenu u dubini od 1,4 metara, sedmospratna gondola imala četri otvorene terase pri vrhu tornja sa koje se videlo pola Šumadije. Avalski toranj je bio jedinstven u svetu po tome što je za osnovu imao ravnostrani trougao.
Stavljanje tog simboiličnog tornja na Avali u metu (Target) u agencijskim vestima je pominjano uz ostale repetitore u Srbiji koji su sistematski rušeni u kampanji razaranja RTS i telekomunikacionog sistema. NATO avijacija je od početka agresije 23. marta u više navrata pokušavala da sruši avalski toranj, a zatim su se jake detonacije čule na području Avale i 26. i 27. marta, kao i 23. aprila. Dva dana kasnije, 25. aprila, pogođena je trafo-stanica u blizini avalskog restorana „Panorama“. Program RTS-a je tada bio u prekidu punih 12 sati. Gađan je u noseće stubove sa dva projektila, a pao je celom dužinom preko prilaza kojim se ulazilo u toranj, kao neki poseĺeni jablan. Vrh antene je pao u letnju baštu jednog od restorana na vrhu Avale, punog nestašnih uspomena.
Jutro posle toga, nešto je palo na Ĺuburu. Preciznije poznavanje topografije o koju se u Beogradu ne valja grešiti ni u najteža vremena, kaže da je to ipak bilo na Neimarskoj padini, u naselju koje s malim kućicama od čatmare čuva duh nekadašnjeg predgrađa, opkoljenog betonskim Beogradom, zgradama od betona sa velikim prozorima, koje onako unakrst izlepljene selotejpom deca zovu: „Windows 99“.
Tu odmah ispod Čubure srušen je jedan mali restoran koji se zvao „Zlatni ovan“ vlasništvo Dragana i Zorice Đorđević, kažu da su tu đaci išli na giros (hrabriji i na pivo), na uglu Maksima Gorkog i Marulićeve. Pedesetak metara dalje u Vardarskoj ulici 7, jednoj od onih slatkih malih sirotinjskih-ali-pošteno ulica, strmoj, po kojoj se zimi sankaju deca, uništena je prizemna kuća Svetlane Đerić u kojoj je podstanarski živeo bračni par Đurića (Đorđe i Dragana). U toj sirotinji na Neimarskoj padini teško su povređene Sofija (23) – operacija tankog i debelog creva i krvnih sudova – umrla je u bolnici u sredu 5. maja…
Sutradan se onaj fino specifični vračarski svet skupljao da vidi tu nesreću u komšiluku, koja je imala oblik krša, iz koga se videlo kako krpež kuću drži, vide se grede i stara cigla i ostaci novih malih investicija koje je dopuštao sirotinjski džep, jednog proleća dozidano kupatilo, druge udarena metalna ograda, na čijoj je kapiji pričvršćeno ime ulice. Sudeći po tome što su gotovo sva stakla na susednim kućama čitava, ovde nije bilo detonacije. Štagod da je palo na ugao Marulićeve i Vardarske, napravilo je nekoliko metara duboku rupu u kolovozu i preseklo magistralnu vodovodnu cev iz koje je do jutra šikljala voda. Sa sredine ulice ispod kašike velikog bagera kuljao je veliki mlaz vode iz oštećene vodovodne cevi, dok su znatiželjnici, ne udaljavajući se, opominjali: „Pazi, majstore, eksplodiraće, eksplodiraće…“ U Vardarskoj i Južnom bulevaru raznosio se tanak sloj blata. U kući na uglu je, u trenutku kad je pogođena, spavalo nekoliko ljudi, među njima i ona trudnica, ali su ih komšije odmah izvukle iz ruševina. I druga zgrada potpuno je srušena, ali ni tamo niko nije poginuo niti ozbiljno povređen. Jutros su tu na sred ulice, na dva kauča sedeli stanari ovog kućerka i razgovarali sa novinarima. Oko njih frižider, bojler, nešto knjiga i odeće.
Tik uz ruševine u baštici nekim čudom neoštećenoj ljudi su sedeli u belim plastičnim stolicama pod krošnjom kajsije nežnozelenih listova. U Marulićevoj, na sred ulice iznete stvari iz zgrade broj 1. Ljudi sede na kaučima, na sred ulice. Jedan mladić je Britancu koji ga je intervjuisao rekao: „Poručite Bleru da Bog čuva Srbe“. Jedan strani dopisnik primećuje među stvarima spasenim iz ruševina paket karata za tablić i neke knjige – Fokner, Hemingvejevo „Zbogom oružje“ i poster Vuka Draškovića (and the inevitable Vuk Draskovic). Žena izvlači ostatke garderobe i kaže nekom novinaru kako ne bi želela da se to ikome desi.
Dvojica komšija se sa zgađenošću pitaju kakva je pamet onoga ko je ovo našao da ruši. Onaj viši izgovara jedno: „Zna šta!“ koje Beograđani upotrebe kad nemaju reči da opišu osećaj prezira i posle kraće pauze dodaje zasoljeno besom: „A’jmo na pivo!“
Smešite se, ali kroz suze. Sedam ljudi je povređeno, od toga dvoje teško, a dve osobe se vode kao nestale nakon bombardovanja 3. maja civilnih objekata koji se nalaze uz fabriku „Krušik“ u Valjevu. Komandant čete za spasavanje valjevskog Štaba civilne zaštite Dragan Batinić i predsednik opštinske komisije za utvrđivanje ratne štete Snežana Tomašević rekla je novinarima da je na Koloniju „Milorada Pavlovića“ palo 16 projektila koji su potpuno uništili sedam zgrada sa po 12 stanova. Prema njenim rečima, u celom naselju, koje se nalazi uz fabriku „Krušik“, ima 400 stanova sa oko 2000 stanara. Svi stanari će morati da se isele, jer su zgrade toliko oštećene da nisu bezbedne za stanovanje.
Kolonija „Milorada Pavlovića“ je tipično naselje koje se gradi uz fabrike u Jugoslaviji, sa zgradama koje imaju najviše dva sprata. Stanari Kolonije su rekli da je na naselje te večeri u 21.12 sati palo najmanje osam projektila, dok je susedni „Krušik“ bombardovan sa najmanje 16 projektila. U naselju se može videti nekoliko velikih kratera, prečnika po desetak metara, koji su, udaljeni nekoliko metara jedan od drugog, praktično razrovali celu Koloniju. Jednu od zgrada direktno je pogodio projektil, prepolovivši je na dva dela. U toj zgradi su živela dva stanara, za koje se ne zna gde su bili u vreme napada i „niko ne zna gde su jutros“. Susednu zgradu pogodio je projektil koji nije eksplodirao, ali je probio ceo objekat i zabio se u podrum. Ekipe Štaba civilne zaštite rade na raščišćavanju ruševina, dok stanari Kolonije iz razrušenih kuća iznose preostale čitave delove nameštaja, slike, lične stvari i dokumenta. Stanar naselja Despot Novaković (75) rekao je novinarima da već 50 godina živi u Koloniji, ali da „takvu katastrofu do sada nije preživeo“. Njegovu suprugu Veru je, nakon detonacija zatrpao šut, ali, kako je rekao, ona nije ozbiljnije povređena. Ljilja Karadarević (73) rekla je da to što je „Krušik“ vojni cilj, ne znači da „treba (NATO) da gađaju decu i narod pored fabrike“. Skoro sve drveće u naselju izvaljeno je nakon bombardovanja tog dela Valjeva.
Naš reporter iz Valjeva opisuje Koloniju scenama iz ratnih filmova. Crep sa krovova odnet, umesto prozora rupe, na zgradi pola spratova nedostaje… Stanari iseljavaju preostalo pokućstvo, u traktorsku prikolicu slažu čekije drva, plastičnu burad za kupus… Omer Karadarević sedi na tronošcu pred onim što mu je bila kuća. Drugu polovinu zgrade odnela bomba. Sedi, gleda, ćuti. U rupi od prozora jedne od zgrada jedna žena sa ćerkom. Čuvaju regal koji još nije iznet. Priča, kad su udarili u podne, naselje bilo puno ljudi, nije bila označena vazdušna opasnost, pola ih palo u nesvest. Srećemo radnika Ministarstva odbrane, sleže ramenima, kaže „šta ćeš, sve udara na sirotinju“.
S njim je i novinar i fotoreporter lista „Vojska“. Jedan od stanara daje izjavu, beležim je: „Pošto je očigledno da ne važe međunarodne konvencije i dogovori, nego zakon jačeg, naš predsednik treba da se ponaša u skladu sa situacijom – znači onako kako se može, da ne bi bila prevelika cena. Ne vredi nama ni od čega ništa ako Srbija bude totalno razrušena. Prilagodi se jačem, jer ne možeš glavom kroz zid…“
Sa druge strane naselja nalazi se kompleks valjevske bolnice, tako da su na zgradi tog objekta popucala prozorska stakla. Naspram Kolonije je nekoliko solitera na kojima su takođe popucali prozori, a razvaljeno je i nekoliko krovova. Generalni direktor valjevske bolnice Miroslav Srećković izjavio je 3. maja da je tokom noći i jutra u tu bolnicu primljeno 14 osoba povređenih u sinoćnjem napadu NATO na grad i dodao da su neki zadržani na lečenju. „Oko naše bolnice, koja je sa sve četiri strane vidno obeležena znacima Crvenog krsta, padali su projektili a nekoliko desetina gelera palo je u bolesničke sobe“, rekao je Srećković novinarima koji su u organizaciji pres centra Vojske Jugoslavije posetili grad. „Noćas je bio pakao u valjevskoj bolnici. Grad je pogođen desetinama projektila“, dodao je Srećković. Stakla su polupana na odeljenju za hirurgiju i u operacionoj sali. Vrata su izvaljena, a u nekim delovima zgrade su popadale plafonjerke. Stakla ima u i oko bolnice. U trenutku napada NATO-a, u bolnici se porađala jedna žena, kada su počeli da otpadaju delovi plafona, ali su lekari uspeli da dovrše porođaj.
Sledece reportersko svedocanstvo pocinje u stanu na uglu Kneza Miloša i Bircaninove, 30. aprila oko pola tri po ponoci kada su se nad centrom Beograda culi avioni u niskom letu. To je bio pocetak serije napada na centar prestonice u kojima su razoreni Generalštab VJ i RMUP i SMUP. Nova zgrada Generalštaba spada u važnu noviju aritektonsku baštinu. To je delo znamenitog arhitekte Nikole Dobrovica, clan SANU, jednog od priznatih istraživaca novih oblika kome je podignuta bista u auli Arhitektonskog fakulteta. Verovatno po želji investitora zgrada je, kažu hronike, bila inspirisana bitkom na Sutjesci (otuda, valjda i te kaskade koje oponašaju planinske klance). Prilikom podizanja zgrade vodena je javna polemika zbog prethodne ideje da jedna pasarela izmedu dve zgrade premosti Nemanjinu ulicu i zatvori pogled prema Savi, odozgo sa Slavije. Projekat je korigovan i Beogradani su se navikli na tu zgradu i prihvatili je kao jedan od gradskih simbola. Naša vojska je razaranje te zgrade ispražnjene vec na pocetku rata objasnila nepostojanjem vojnicke casti kod neprijatelja i njegovim pokušajem da našu vojsku uništi barem „simbolicki“.
Zacula se i protivavionska artiljerija, zatim snažno šištanje, pa dve jake detonacije, od kojih su se zatresle zgrade. Od Generalštaba širio se gust oblak prašine, u mraku je izgledala crna. Potpuno je ispunila dvorište.
Naš reporter posle nekoliko minuta silazi na lice mesta, da bi se, kao što ćemo videti prosto igrao skrivalica s raketama. Na uglu se već skupilo tridesetak ljudi. Uzbrdo u Miloševoj, kod Generalštaba, stajalo je desetak vatrogasnih i nekoliko kola hitne pomoći. Jedna vatrogasna kola upravo su stizala iz pravca Gazele. Samo što su prošla, opet je počelo da šišti, vrlo jako. Ljudi koji su upravo dolazili odmah su počeli da trče unazad, a vatrogasac je neverovatnom brzinom ubacio u rikverc. Kad je naă reporter stigao do stotinak metara udaljene poljske ambasade čule su se još dve eksplozije.
Na zgradu Generalštaba (to je sad s druge strane Nemanjine) pala su dva projektila. Jedan je ogolio konstrukciju nekoliko spratova dvadesetak metara iznad ulaza, a drugi je pao na dvorišni deo zgrade.
Zgradu Ministarstva odbrane, onu preko puta Birčaninove, pogodila su dva projektila sa podmuklim zakašnjenjem. Tog jutra u toj zoni povređen je Ratko Bulatović, gradski sekretar za inspekcijske poslove kome su amputirane obe noge, Nebojša Starčević, sekretar za privredu i još tridesetak ljudi, oni koji su povređeni u u prvoj seriji i oni koji su došli da njih spasavaju.
Od isturenog hodnika glavnog ulaza ostala je gomila šuta. S jedne strane te gomile stajao je na vrhu stepenica trem sa stubovima i ulazna vrata, staklena, polomljena. Sa druge strane u zgradi je napravljena rupa visine nekoliko spratova. Drugi pogodak je bio pri vrhu zgrade na krilu izbačenom prema Nemanjinoj ulici. Tu je od nekoliko spratova ostala samo armatura.
U krugu od 60-70 metara ulice su bile pune srče i kamenja. Trolejbuske i tramvajske žice ležale, pokidane, neke leže i na kolovozu. U ovom delu grada je posle napada nestalo struje. Nekoliko metara ispred policijske kućice kod Ministarstva inostranih poslova lokva krvi sa komadićima tkiva unutra.
Tri trafike na uglu Nemanjine zgužvane. Kraj jedne od njih grčki sanduk za sladoled, na njemu, ili preciznije, u njemu kamenčina prečnika pola metra. Na jednom saobraćajnom znaku rupa prečnika pet santimetara. Narod skuplja gelere – tamnosive komade metala kvadratnog oblika, nepravilnih, oštrih stranica dugačkih baš tih pet santimetara. U Nemanjinoj oborena dva drveta. U Kneza Miloša jedno očerupano. Stakla su popucala i na okolnim stambenim zgradama, na obližnjoj zgradi Vlade Srbije i visokim spratovima palate Beograđanka. U foajeu vladine zgrade vidi se neka zimzelena biljka u celoj posudi. Sutradan je prikazan kabinet potpredsednika vlade Vojislava Šešelja, pun šuta.
Kasnije su domaći i strani novinari obišli zgradu Ministarstva spoljnih poslova (SMIP), koja je takođe oštećena u napadu NATO-a na centar Beograda u četvrtak. U napadu je oštećen kabinet šefa jugoslovenske diplomatije, u kojem su vidljiva četiri oštećenja na plafonu, trag gelera na zidu i vratima. Na diplomatskom izlazu odvaljen je drveni ram, a vrata koja su pet metara od tog ulaza potpuno su razvaljena i ostale su samo šarke. Stakla na prozorima su popucala, izbijeni su štokovi od prozora, pocepane zavese, a nameštaj je polomljen. Na podu je razbacano lišće od biljaka koje je ukrašavalo kabinet. Oštećen je i kabinet zamenika ministra gde su popucala stakla, a ima i dosta šuta. Fotografija predsednika SRJ, koja stoji na zidu, je naprsla.
Perverzija tog napada na centar grada je što su bombe dolazile u seriji u razmacima koji kao da su pogađali kad će na ruševine izaći hitna pomoć i vatrogasci. To sumorno jutro se završilo tako što je Beograđane još jednom uznemirio, u 5,30, zemljotres na Maljenu, ali to je bila samo jedna u seriji tragedija.
U napadu na most kod Lužana, 20 kilometara severno od Prištine na putu Priština-Podujevo, 1. maja je poginulo 40 ljudi. Napali su u 13 sati, a autobus „Niš-ekspresa“, koji je dolazio iz Niša i koji se zadesio u tom trenutku na mostu direktno je pogodila raketa tako da je ostao presečen na dva dela – deo autobusa je ostao na mostu, dok je drugi pao ispod mosta. Prema tvrđenju očevidaca, tela 40 poginulih su „izmasakrirana i ugljenisana“. Autobus „Niš-ekspresa“ trebalo je da krene iz Niša u pravcu Prištine jutros u 9 sati, ali je u polasku kasnio oko 40 minuta. U 13.50 sati avioni NATO-a još jednom su gađali most u mestu Lužani i tom prilikom je stradalo vozilo hitne pomoći koje se nalazilo na licu mesta da ukaže pomoć unesrećenima iz autobusa. U tom drugom napadu jedan medicinski tehničar ekipe hitne pomoći je zadobio povrede glave. U izveštaju RTS-a se navodi da je samo četvoro ljudi preživelo napad.
Autobus „Niš ekspresa“ jarko crvene boje saobraćao je na redovnoj liniji Niš-Priština, bio je pun putnika i u trenutku napada nalazio se na sredini mosta. Eksplozija je prepolovila autobus, jedna polovina je ostala na mostu, dok je druga polovina pala sa mosta. Polovina na mostu je potpuno izgorela i u njoj se nalaze tri ili četiri ugljenisana leša. U drugoj polovini autobusa, koja je pala sa mosta, vidi se sedam ili osam raskomadanih tela. Pored autobusa leži nekoliko tela bez glave, dok se na nekih 20 metara od autobusa nalazi ruka malog deteta. Pored puta leži kompletan ljudski mozak, dok se iznad celog mesta širi zadah nagorelih ljudskih tela. Deo autobusa koji je koji je ostao na mostu potpuno je ugljenisan i jedino što odudara je crvena boja ljudske utrobe. Sam most je lakše oštećen, a kada su na mesto tragedije došli novinari ostaci autobusa su još uvek tinjali. Meštani su odmah nakon eksplozije pokušali da ukažu pomoć unesrećenima, ali, kako je rekao jedan policajac, „strašno je gledati ljude kako gore i zapomažu, a ne možeš da im pomogneš“. Ovaj policajac je rekao da je do sada imao loša iskustva sa novinarima i naveo da su njegovi snaja i njeno dete pre izvesnog vremena ranjeni u selu Merdari, a da su novinari koji su ih intervjuisali napisali da je reč o Albancima. Jedan od meštana, Rajko Maksić, koji se u trenutku napada zatekao u svojoj bašti, na nekih 100 metara od mesta tragedije, izjavio je da je video avion kako ponire i kako izbacuje bombu, nakon čega se čula strahovita eksplozija i tresak autobusa koji je pao dole. Maksić je naveo da je krenuo da pomogne, ali da je jedino mogao da pruži pomoć jednom čoveku koji je ispao iz autobusa i koga je stavio u kola i odvezao u prištinsku bolnicu. Putnik kome je Maksić pomogao ima teške opekotine i veliku posekotinu na glavi. Nekih pola sata nakon napada pet ekipa hitne pomoći je odvezlo pet povređenih ka Prištini, s tim što je drugo vozilo hitne pomoći pogođeno na drugom mostu, desetak kilometara od mesta nesreće kod mesta Prugovac i u njemu je povređen doktor. Među petoro povređenih koji su prebačeni u Prištinu je i jedno dete koje se nalazi u teškom stanju. Istražni sudija Okružnog suda u Prokuplju Mijat Bajević rekao je novinarima da za 30 godina koliko radi svoj posao nije video nešto tako strašno. On je naveo da je među poginulima i najmanje dvoje dece koje je on video, ali je naglasio da ispod autobusa ima još tela i da strahuje da je broj poginulih veći. Bajević je rekao da se autobus „Niš ekspres“ kretao sam, bez ikakvih vozila u pratnji i naglasio da je tehnička ekipa koja vrši uviđaj pronašla i delove projektila, što nedvosmisleno ukazuje da je reč o napadu NATO avijacije. Dok je istražna ekipa vršila uviđaj zonu su u niskom letu nadletali avioni NATO-a, nedaleko odatle čula se i veoma jaka detonacija, dok su policajci upozorili novinare da sa okolnih brda konstantno deluje snajperisti separatističke Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Za vreme boravka novinara na mestu tragedije iz pravca Prištine čulo se 15-ak jakih eksplozija. Neke zapadne agencije su se kasnije u NATO-ovskom pokušaju izvrdavanja odgovornosti pozivale na „izveštaje UČK“ koji su kao videli „uniformisane leševe“.
NATO je 2. maja ipak priznao odgovornost za napad na autobus „Niš ekspresa“, ali je izneo tvrdnju da je autobus „slučajno pogođen“, a da je na meti bio most koji se smatra ključnom rutom sever-jug za snabdevanje jugoslovenske vojske i specijalne policije koje operišu između Prištine i Podujeva na Kosovu, te da je do nesreće došlo uprkos, kako se navodi, „maksimalnim naporima NATO-a da se tokom vazdušne kampanje izbegne nanošenje štete civilima koji su se našli usred sukoba na Kosovu“.
Serija kasapljenja svedoči sama za sebe i karakteru tih „maksimalnih napora“.
Petoro ljudi povređeno je 2. maja, kada je NATO oko 23.15 bombardovao Mariće, zaselak sela Vitanovac kod Kraljeva. Teško povređeni nalazili su se u autobusu kraljevačkog „Autotransporta“ koji se u trenutku bombardovanja našao u blizini mesta na koje su pali projektili.
Devojčica Miroslava Knežević (13) peta je žrtva prekjučerašnjeg bombardovanja varošice Murino, mesta sa oko 1.000 stanovnika, između Andrijevice i Plava, na severu Crne Gore. Kako javljaju crnogorski mediji, telo devojčice je pronađeno u ruševinama jedne prodavnice.
Na putu Peć-Kula-Rožaje kod mesta Savine Vode 3. maja oko podne raketiran je autobus. Prištinski Media centar izvestio je da je autobus pogođen jednom raketom, ali se dodaje da avijacija NATO-a i dalje, bez prekida, raketira to područje, tako da spasilačke ekipe ne mogu da stignu do mesta tragedije. Prema informacijama koje je Media centar dobio od opštinskih vlasti u Peći, pogođeni autobus je bio pun putnika, među kojima je bilo mnogo žena i deca. Kasnije je saopšteno da je najmanje 17 osoba poginulo, dok je više od 40 ranjeno u tom napadu NATO-a. Pozivajući se na Radio Crne Gore, kasnije je izvešteno da je poginulo 20 osoba, dok je najmanje 10 teško ranjeno. Do napada u blizini mesta Savine vode je došlo oko 12.00 sati, a kako su u prištinskom Media centru rekli agenciji Beta, u trenutku napada, pored autobusa „Đakovica prevoza“, na putu u blizini, bila su i tri civilna automobila koji su takođe pogođeni. Među stradalima ima i onih koji su pokušavali da pomognu ranjenima, navodi se u saopštenju Media centra. Avijacija NATO-a „zasipala“ je to područje kasetnim bombama više od dva sata, navodi se u saopštenju prištinskog Media centra. Isti izvor dodaje da je na mestu napada ostao veliki broj neeksplodiranih kasetnih bombi, koje su onemogućavale spasilačkim ekipama da evakuišu ranjenike. U bolnicu u Peći smeštene su 43 osobe, javljaju beogradski mediji. U tom napadu poginulo je najmanje 17 ljudi. Većina ranjenih zadobila je povrede od gelera, rekao je dežurni lekar u pećkoj bolnici. On je dodao da su većina ranjenih Srbi, ali da ima i Albanaca i Roma. Predstavnici NATO-a najpre (3. maja) „nisu mogli da komentarišu izveštaje“, a zatim (4.) da još nisu u mogućnosti da potvrde odgovornost za napad na autobus: „Nismo u mogućnosti da to potvrdimo. Mi to (napad) ne isključujemo, nastavljamo da radimo na tome“, izjavio je portparol Alijanse. Onda je NATO saopštio da „nema nikakav dokaz“ da su avioni Alijanse pogodili autobus. (Džejmi Šej na konferenciji za novinare, kao neki kadija koji tuži i sudi: „We can find no evidence, no evidence, of any NATO involvement in this incident“, ali priznaje da su imali nekoliko aviona u tom području). Onda je jedan zvaničnik Alijanse, koji je zahtevao anonimnost, izjavio da je zona u kojoj je izvršen napad „borbena zona“, pa je „autobus. možda upao u zasedu“, pošto su poslednjih dana na tom području registrovane borbe između srpskih snaga i UČK-a, ali NATO opet nema potvrdu da je autobus upao u zasedu ali im se to objašnjenje čini mogućim.
„Indipendent“ koji navodi da britanski premijer „ume lepo da govori ali suviše često u ovom ratu po pitanju izbeglica, troškova i verovatnoće kopnenog rata koristi reči ne da bi pojasnio namere nego da prikrije razlike između stvarnosti i osećanja“, navodi takođe da su vojni istražni organi NATO-a 3. maja pokušavali da utvrde da li bi Alijansa trebalo da prizna odgovornost „za drugo nenamerno bombardovanje civilnog autobusa za samo tri dana“. „Taj incident dodatno podržava mišljenje da avioni NATO-a koji namerno lete na velikim visinama da bi izbegli jugoslovensku protivvazdušnu odbranu, u svojim dejstvima izazivaju veliki broj civilnih žrtava. Vojni izvori priznaju da je sa visina sa kojih se sprovodi većina akcija nemoguće izbeći greške u identifikovanju ciljeva“, dodaje list.
Greške u identifikovanju ciljeva ili promašaji zbog toga što je „cilj nestao“ dobijaju i tragikomične dimenzije kao ono kad je raketa promašila državu i onako „nevođena“ dospela do predgrađa Sofije, gde je valjda našla neki stari upaljen televizor.
Malo je reći da je Novi Sad, osim Prištine najbombardovaniji grad – Neoplanta i njena okolina bili su na meti 36 puta.
Srušena su sva tri mosta, a Temerinski, na Kanalu DTD, je teško oštećen. Razvaljen jer niz objekata na padinama Fruške Gore uključujući tu predajnike na Crvenom Čotu i Vencu.
Grad je na rubu ekološke katastrofe između ostalog i zato što je posle deset uzastopnih brzo gašenih požara ponestalo specijalne pene kojom se gase zapaljeni rezervoari nafte. Došlo je i do izlivanja u zemlju znatne količine nafte što može da dovede do zagađenja podzemnih voda i arterskih bunara.
Posle noćnog bombardovanja Rafinerije, kada je sudeći po izjavi pomoćnika direktora Rafinerije Vladimira Dopuđe, „teška avijacija NATO-a, koja je sa oko četrdeset bombi zasula postrojenja“, i kada je gorelo „30 i nešto rezervoara u kojima ima nafte i naftnih derivata“. Teški dim, pun čađi, ugljen-monoksida i dioksida mogao se videti iznad celog Novog Sada i, verovatno, celog južnobačkog okruga. „Dizao se dim i do dvesta trista metara, kako je koji rezervoar pogođen“, rekao je Dopuđa. Prema njegovim rečima, u bombardovanju nije bilo povređenih, ali je tokom gašenje požara povređeno nekoliko vatrogasaca.
Crn, gust dim iz novosadske rafinerije vio se već treći dan nad gradom. Na ulicama se mogao primetiti tek po koji prolaznik koji kao zaštitu nosi maramicu preko usta. Ispred pekara, koje su radile uz pomoć agregata, bili su veliki redovi za hleb. U gradu su veliki redovi za sveće i za baterije za tranzistore. Novosađani kupuju i velike količine mineralne vode. Snabdevanje vodom je nekako bilo normalizovano nakon havarije na vodovodu izazvane rušenjem poslednjeg novosadskog mosta preko Dunava. Onda je, zbog nestanka električne energije, Novi Sad opet ostao i bez vode, a kako je saopštio vodovod, u delovima grada gde je stigla struja radi se na normalizaciji snabdevanja.
Onda, 3. maja, iz pravca sremske strane Novog Sada vidi se plamen. Avijacija NATO-a gađala je zgradu Televizije Novi Sad. Ispaljena su dva projektila. Grad je u dimu i mraku – osvetljen požarom. Vedar duh ipak nije napustio glavno lalinsko mesto. Novosađani su svom gradu nadenuli novo ime: „Garavi sokak“. Deci smeštenoj u Zavodu za napuštenu i decu ometenu u razvoju u Veterniku, humanitarnu pomoć donela je Enelore Lamhe, dugogodišnji prijatelj Novosadana, koja je došla da se upozna sa stanjem u ovom gradu i da prenese prave informacije svim gradanima Dortmunda…
NATO je 3. maja u napadu na elektroenergetski sistem Srbije upotrebio takozvane „meke bombe“, koje eksplodiraju iznad mete i raspršavaju grafitnu prašinu, koja provodi struju i izaziva kratak spoj u prekidačima, ali ne i ekstenzivna materijalna oštećenja, navodi se u izveštaju.
Bez struje su ostali Beograd, Niš, Kragujevac, Novi Sad, Kikinda, Smederevo, Kučevo, Požarevac, Velika Plana, Loznica, Lazarevac, Kruševac, Šabac, Valjevo, Kostolac.
Pao je sistem. Pogasile su se i radio-stanice, sem nekoliko njih koje su imale agregate, mogli smo na FM-talasima da slušamo čak i neke Bugare. Začudo, ratna noć u gradu puna je mesečine i dugo se čuje žagor pred zgradama.
Život u Beogradu se uz geganje i malo posrtanja, uz povremene gužve za hleb normalizuje posle privremenog raspada elektroenergetskog sistema. Snabdevanje vodom do kraja dana se kako tako normalizuje zahvaljujući izuzetnom i efikasnom radu zaposlenih u Javnom komunalnom preduzeću „Beogradski vodovod“. Proizvodni pogoni vodovoda ostali su prošle noći bez struje, ali su u rezervoarima sačuvane neophodne količine vode tako da su pojedini delovi grada sve vreme imali vodu, a od ranog jutra delovi Beograda ponovo su priključeni na vodovodni sistem.
O snabdevanju električnom energijom Beograda i cele Srbije stara se Elektroprivreda Srbije (EPS), koja ulaže velike napore da svi potrošači što pre dobiju struju, navodi se u saopštenju beogradske vlade. Vlada je apelovala na Beograđane da u sadašnjoj teškoj situaciji štede vodu i struju, „i time pokažu punu solidarnost sa svojim sugrađanima u čije domove struja i voda treba da stignu“. „Od građana očekujemo da i u ovoj prilici, kao što su činili i u proteklih 40 dana agresorskog bombardovanja, ispolje sabranost“. Autobuski i trolejbuski saobraćaj u Beogradu funkcioniše prema novom planu Gradskog saobraćajnog preduzeća za ratne prilike koji se primenjuje od 1. maja. Tramvaji takođe saobraćaju, osim na linijama prema Voždovcu, Banovom Brdu i Rakovici, gde do zastoja tramvajskog saobraćaja dolazi usled privremenog nestanka struje. Posle prekida rada prethodne noći, pokrenuti su svi proizvodni pogoni u Beogradskoj pekarskoj industriji. „Beograd je preživeo veoma tešku noć. Po prvi put posle Drugog svetskog rata, jedna evropska prestonica i najveći deo Srbije, ostali su u potpunom mraku. Bez struje, a često i bez vode, bile su i bolnice i porodilišta, tako da su životi tek rođenih beba i bolesnika koji čekaju hitne operacije ili zavise od dijalize više sati bili u opasnosti“, navodi se u saopštenju beogradske vlade. Zdravstvene ustanove prve su dobile vodu i struju, tako da je najgore, srećom, izbegnuto. U saopštenju se izražava zahvalnost Beograđanima „na pribranom i hrabrom držanju u protekloj noći, jednoj od najtežih koje je grad ikad preživeo, nadajući se da će NATO agresija uskoro prestati i da ćemo se vratiti obavljanju svojih redovnih poslova i obaveza“.
Portparol NATO-a Džejmi Šej saopštava u Briselu da su avioni NATO-a bombardovali termoelektrane i transformatorske stanice u Srbiji zato što su to „vojni ciljevi“, pošto se „koriste za potrebe vojnih i policijskih snaga, za njihove komunikacije, funkcionisanje štabova, kompjuterske sisteme, te da je cilj napada da se „parališe“ delovanje jugoslovenske vojske i policije, naročito na Kosovu…“ Bez stida je kazao da se „nastojalo da posledica budu pošteđeni civilni objekti, naročito bolnice“.
Istog dana NATO je saopštio da će „sistematski nastaviti“ sa, „posebnim bombama koje su prvi put upotrebljene“, a vojni portparol NATO-a, nemački general Valter Jerc je izjavio da ne može dati nikakve pojedinosti, osim da je u pitanju „bomba koja dosad nije korišćena“. Na pitanje novinara kakva je korist od takve operacije, ako je isporuka struje obnovljena za nekoliko sati, general Jerc je uzvratio da se ne želi uništenje, već onesposobljavanje rada elektrosistema i to tako da „civili ne budu ugroženi“.
Civilni portparol NATO-a Džejmi Šej rekao je da je 70 odsto teritorije Srbije bilo ostalo u mraku, seireći nad tim da eto „NATO sad u svojim rukama ima prekidač za struju u Srbiji i da može da je pali i gasi kad hoće“
Demokratska stranka Srbije ocenila je 3. maja da je „smišljeno izazivanje havarije elektro-energetskog sistema Srbije samo najnoviji vid zločina koji NATO čini nad Srbijom, SR Jugoslavijom i Republikom Srpskom“. „Agresor je sebi očigledno stavio u zadatak da one civile koje ne stigne da pobije, psihički do te mere iznuri, da ih dovede u stanje beznađa i panike, i da im onemogući normalno životno funkcionisanje“, navodi se u saopštenju DSS. Ta partija je podsetila na dopunski protokol Četvrte Ženevske konvencije iz 1949. godine kojim se izričito zabranjuju akti čiji je glavni cilj zastrašivanje civilnog stanovništva. Kako se navodi u saopštenju, tim međunarodno usvojenim pravnim propisima striktno se nalaže i zaštita objekata neophodnih za opstanak civilnog stanovništva. „Nikakvim voluntarističkim kvazipravnim tumačenjima cinici iz Brisela neće moći da opravdaju ovaj zločin. Oni su, uostalom, celom svojom akcijom protiv SRJ već odavno pogazili sve pravne i ljudske norme. Jedino što priznaju i poznaju jeste gola sila“, navodi se u saopštenju DSS-a.
Predsednik SRJ Slobodan Miloševic saslušao je u utorak 4. maja izveštaj komandanta Trece armije general-pukovnika Nebojše Pavkovica i komandanta štaba Ministarstva unutrašnih poslova Srbije za Kosovo i Metohiju general-majora Sretena Lukica. U saopštenju se kaže da je „težišni zadatak u narednom periodu i dalje uporna odbrana od spoljne agresije i istovremeno ocuvanje potpune bezbednosti, zakonitosti javnog reda i mira i slobode kretanja na celom prostoru Kosova i Metohije…“ Na sastanku je ocenjeno da su „potpuno uništene jedinice, štabovi i infrastruktura teroristicke organizacije koja sebe naziva Oslobodilackom vojskom Kosova i da na citavoj teritoriji Kosova i Metohije funkcioniše civilna vlast i socijalne funkcije države“. Konstatovano je da se „zdravstvena zaštita, hrana i lekovi dostavljaju stanovništvu koje je zbog bombardovanja i teroristickih akcija napustilo svoje domove“. Konstatovano je da su „zadaci ostvareni u veoma složenim uslovima s obzirom da je vec prvog dana agresije rukovodstvo teroristicke organizacije OVK, uz otvorenu podršku najviših funkcionera zemalja agresora, bilo pozvano u opšti napad na sve državne organe i objekte“, da je „njihov cilj bio da stvore utisak o tobožnjem opštem ustanku na Kosovu i Methoiji“, da je to „u uslovima bombardovanja, dovelo do teških sukoba u gradovima, selima, na komunikacijama širom teritorije Kosova i Metohije“, da je „posebno bio težak sukob organa bezbednosti sa gradskim terorizmom“, i da su „uporedo sa ostvarivanjem ovih složenih zadataka, organi bezbednosti istovremeno eliminisali i brojne pojave nasilja, ubistva, pljacke i drugih kriminalnih dela i pri tome uhapsili nekoliko stotina izvršilaca cija su kriminalna dela predstavljala veliku opasnost za civilno stanovnisstvo“, da su „takve pojave onemogucene“ i da su „vojni sudovi, u skladu sa postupkom predvidenim za ratne uslove, vec izrekli veci broj kazni u trajanju od pet do 20 godina zatvora za navedena dela“.
Te vesti možda govore o izvesnom, hajde da kažemo „sazrevanju rata“, možda i nekom nagoveštaju da se njegov kraj primice.
U naredbi vrhovnog komandanta (Slobodana Miloševića) o oslobađanju ratnih zarobljenika govori se smirujućim tonom: „Ne gledamo u njima neprijatelje, već takođe žrtve rata i militarizma“ (opširnije strana 7).
Priča sa zarobljenim američkim vojnicima otkrila je nešto na šta nekoliko naših političara, a najčešće Vuk Drašković, dugo ukazuju kako je čojstvo i ljudski gest u ovakvim okolnostima od neprocenjive važnosti. Neki naš stražar je zarobljenim „Jenkijima“ davao cigare i uopšte bio korektan s njima. Jedan od njih, onaj malo viši, napisao je poruku na engleskom i na kraju, na srpskom, dodao: „Bog vam pomogao“ i „Hvala lepo, vrlo ste ljubazni“. Potpisao se kao Kris Stoun „Slobodan“, sa velikim „S“. To „Slobodan“ naši spikeri, međutim, ne akcentuju onako kako se akcentuje ime nego reč koja opisuje da je neko izašao na slobodu.
Upitan da li trojica vojnika pate od takozvanog „stokholmskog sindroma“ koji se manifestuje psihološkom identifikacijom zarobljenih sa onima koji ih su ih zarobili, američki general-major Dejvid Grendž je kazao da će se to tek ispitati. „Njujork Tajms“ pišući kako je briga o životima civila veoma skupa, kako svaka krstareća raketa „tomahavk“ košta oko milion dolara, dok su krstareće rakete koje se ispaljuju sa bombardera B-52 duplo skuplje, prenosi i izjavu glavnokomandujućeg NATO-a u Evropi Veslija Klarka koji je, reagujući na primedbu da nije baš jeftino projektilima od milion dolara gađati 10.000 ciljeva kao što su mostovi na rečicama ili usamljeni vojni kamioni, istakao da „NATO ne ratuje sa ograničenim budžetom, mi ratujemo da bismo bili efikasni“.
Taj ratni larpurlartizam jednog vijetnamskog veterana zapravo definitivno osvetljava karakter ove agresije. Jedan američki pilot, stacioniran u bazi Avijano u Italiji, izjavio je kako je „najveća opasnost u akcijama nad Balkanom preti od sudaranja sa savezničkim avionima“. „Ovde je otprilike kao na njujorškim ulicama“, našalio sa pilot lovca F-16. Gužva jeste, ali ipak nije baš tako smešno. U sredu u 13.35 zabeležena je prva NATO-NATO kolateralna greška: ovdašnji mediji su javili da je NATO bombarder pogodio vidno obeležen grčki konvoj humanitarne pomoći – tri šlepera i jeda džip u pratnji. Na sreću nema žrtava. Grčka ambasada ulaže protest – u Brislu „ne znaju šta se desilo“.
Vojska je počela da slikama dokumentuje ono što tvrdi i objavljena je slika američkog aviona „F-16“ oborenog nad Mačvom, u blizini Šapca. Severnoatlantska alijansa je saopštila da se jedan avion AV8B Harijer, iz sastava američkog ratnog vazduhoplovstva, tokom trenažnog leta srušio u Jadransko more. Iz okoline Prištine objavljena je slika razorenog motora aviona, ko zna kako se zvaše.
„Njujork tajms“ registruje rastuću nervozu posle šest nedelja „Nintendo“ rata iz vazduha. „Nervozi doprinosi intenzivirano bombardovanje uz učestale greške, pogađanje kuća i autobusa i civilne žrtve“, piše „Njujork tajms“ i nabraja incidente sa velikim civilnim žrtvama u Lužanima i Surdulici, kao i pad rakete na Sofiju, u Bugarskoj, tamo gde je parlament za sat vremena ratifikovao ugovor o koridorima za bombardere, a vlada zaustavila rusku pomoć.
Član francuske Akademije Elen Karer Denkoz izjavila je 4. maja da dosadašnji bilans vazdušnih napada NATO-a na Jugoslaviju dokazuje da je ta operacija „pripremana suprotno zdravom razumu“. „Lakomisleno smo dozvolili da budemo uvučeni u beznadežni konflikt na izuzetno teškom mestu, pri čemu ni sami ne znamo do čega želimo doći“, rekla je Elen Karer Dankoz, autorka zapaženih studija o savremenoj istoriji. „Potcenili smo uticaj bombardovanja na psihologiju Srba. Čak i oni, koji su bili u opoziciji prema Miloševiću, danas su ujedinjeni u patriotskoj euforiji. Tome treba dodati da je od početka lansirana koncepcija rata sa ‘nultim gubicima’, što je potpuni apsurd i isključuje mogućnost kopnenog rata“, kaže poznata francuska istoričarka. Prema njeni rečima, operacija NATO-a opravdava se prividnom odbranom prava čoveka, ali iza nje zapravo stoje geopolitički interesi Vašingtona. „Čudila bih se kada bi bilo drukčije, kada bi američka supersila dozvolila da se uvuče u tako skupi i rizičan čvor protivrečnosti, na mestu dalekom od interesovanja njenih građana, a da se pri tom ne rukovodi prvenstveno strateškim interesom“, kaže ona.
„Vašington post“ je objavio i analizu Tomasa Hatsona, koji je kao činovnik američkog ministarstva spoljnih poslova osam godina službovao u Jugoslaviji, BiH i Hrvatskoj, u kojoj on tvrdi da oružanim akcijama protiv SR Jugoslavije nije moguće izdejstvovati znatnije političke promene u Beogradu, niti rešiti kosovski problem. On ukazuje na karakternu osobinu kojom se Srbi ponose – inat, a koju je jedan kanadski diplomata eufemistično nazvao „nedostatkom pragmatizma“. „Tu definiciju je (glavnokomandujući NATO-a za Evropu) Vesli Klark pribeležio. S obzirom na Klarkove brilijantne sposobnosti i njegove dosadašnje intimne kontakte sa srpskim liderom, teško mi je da poverujem da on misli da bombardovanjem može potčiniti Srbe“, ocenio je Hatson. On je istakao da mu je veoma teško da prihvati da je američki državni sekretar, Medlin Olbrajt („Madeleine, izvini ipak ne“, grafit na Američkoj čitaonici), kao osoba koja potiče iz jedne slovenske zemlje, mogla da napravi lošu procenu očekujući „rušenje“ predsednika SRJ Slobodana Miloševića. „Još više sam uznemiren mogućnošću da moja zemlja, čiji Ustav daje pravo Kongresu da odlučuje o ratu, povede NATO u neobjavljen rat, ako ni zbog čeg drugog, onda da bi sačuvao kredibilitet Olbrajtove“, poručio je analitičar „Vašington posta“.
Neki taj rat opisuju kao idolatriju moći i aroganciju vlasti, kao na primer senator iz Ohaja Džordž Voinović koji je rekao da ne vidi potrebu za podizanjem još jednog kosovskog memorijala pored onog podignutog vijetnamskim veteranima (Kosovo memorial in Washington like those honoring soldiers who died in Korea and Vietnam).
Naš reporter javlja da je 4. maja na Cetinju obeležena 19-ta godišnjica Titove smrti. A sirene nam stalno sviraju…
(Ekipa izveštača „Vremena“)
Pedeset dana rata: Noć kad se i Kina zatresla
( Takođe dostupno na linku Vreme vanredno izdanje broj 10, href 15. maj 1999 .
Ako neko u dva dana ošteti električna postrojenja i ostavi dvomilionski grad u mraku, a potom u više talasa bombarduje centar i periferiju prestonice (Beograd 8. maja); ako u drugom po veličini gradu (Niš 7, 11. i 12. maja) posle noćnog bombardovanja u novom naletu u podne izruči klaster bombe na najprometniji deo centra grada i na pijacu; ako u trećem po veličini gradu (Novi Sad, Detelinara 6. maja) u gustom naselju izruči bombe koje iskopaju krater prečnika 20 i dubine deset metara; ako se u nekoliko dana prekinu železiničke i putne veze između sedam najvećih gradova u Srbiji, ako se u dva navrata u malom mestu Murino u cilju razaranja mosta razori svaka kuća – šta je, onda to?
Očigledno je da je komanda NATO-a odlučila da u prvoj nedelji maja, u cilju izazivanja masovne patnje i dugoročne bede, pojača akciju otvorenog terorisanja civilnog stanovništva u Jugoslaviji. To je bio neprikriveni pokušaj da se u napadnutoj zemlji proizvede metežno stanje i da se slomi moral. Objašnjenja NATO portparola su bila šematizovana i cinična – (1) nemamo još informacije; zatim (2) došlo je do greške, ali mi se trudimo… i na kraju (3) uostalom to je sitnica prema onome što se dešava na Kosovu…
Avioni Alijanse su 7. maja nešto pre 11.30 sati, dakle bezmalo tačno u podne, na pijačni dan, bombardovali centar Niša kod gradske pijace, blizu Tvrđave i prostor oko sedišta Patologije Univerzitetskog kliničkog centra. Ubili su 14 osoba, a 60 povredili. (Opširnije, tekst našeg reportera s lica mesta, strana 5)
Na poternicama Haškog tribunala prilično visoko se kotira ime Mileta Martića nekadašnjeg predsednika Republike Srpske Krajine. Martić je na ovu listu dospeo jer je u proleće 1995. u vreme kada je Franjo Tuđman čistio Istočnu Slavoniju od Srba, zato što je prema optužnici naredio bombardovanje Zagreba. Martić je navodno naredio da se dalekometnom artiljerijom gađa zagrebački aerodrom i neki vojni ciljevi. Optužnica kaže da je tom prilikom korišćena neka vrsta zabranjenih kasetnih bombi, da je vojni cilj promašen i da je ubijeno nekoliko civila. Ovakve „kasetne bombe“ (bomba puna bombi, koja formalno nije zabranjena, mada je gora) mogu, kažu stručnjaci, da eksplodiraju i posle 15 godina i „niknu“ negde iz trave i njiva po kojima su poslednjih nedelja masovno posejane. Hjuman rajts voč traži da se njihova upotreba zabrani.
Pre nekoliko dana u Nišu NATO je, po sopstvenom priznanju, koristio zabranjene kasetne bombe, promašio aerodrom i ubio 14 nedužnih civila. Haški tribunal i Luiz Arbur za sada ćute, a nije primećeno da se general Vesli Klark i njegovi saradnici kriju od ruke pravde. Kao alibi oni ističu svoja šematska izvinjenja. „Nije postojala namera da se tokom tog napada ugroze civili. NATO preduzima sve mere opreza da izbegne civilne žrtve tokom svojih operacija“, dodaje se i u ovom saopštenju.
Baš sve mere! Serija napada na civile je tako velika da izgleda da su „sve mere“ preduzete da se oni ugroze, zastraše i da im se život oteža.
Od početka agresije NATO-a na SRJ, dvomilionski Beograd je 8. maja preživeo najtežu 45. noć u kojoj je avijacija NATO-a u četiri talasa žestoko bombardovala najstroži centar grada, ambasadu Kine na Novom Beogradu, hotel „Jugoslavija“ i šire područje grada.
Te noći (8. maja) Beograd je bio u mraku jer je Elektroprivreda Srbije pokušavala da otkloni posledice napada NATO-a na trafo stanice – po drugi put za pet dana na elektroenergetska postrojenja bačeni su, kako se to kaže „specijalni materijali visoke provodljivosti“, nekima koji su nešto od toga videli oni liče na konjsku dlaku, a drugi su videli nešto kao nekakvu vatu. „To“ je 8. maja ponovo izazvalo delimičan raspad elektroenergetskog sistema, ali se sada grad psihološki lakše, ali zato tehnički sporije oporavljao. NATO je ostavio bez električne energije sve bolnice, vodovod. Prioritetni potrošači su imali prednost. Kad se u petak, nešto pre ponoći, čula jaka detonacija, našem reporteru u Birčaninovoj, bilo je jasno da je pogođeno nešto u centru grada, ali su ukućani brzo zaključili da to nije „naša“ meta, zgrada Ministarstva odbrane. Bio je to pogodak u nešto dalju zgradu Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova. Nepun minut kasnije počele su eksplozije oko Ministarstva odbrane i Generalštaba. Bilo ih je mnogo, detonacije su se spojile, a i reporteru više nije bilo do brojanja (bilo ih je bar pet). Ovoga puta nije bilo zviždanja ni šištanja. Obukli su decu, usput ustanovili da su pukla neka prozorska stakla, sišli u dvorište, pa otišli u sklonište. U dvorištu se hodalo po staklu.
Zgrada ministarstva odbrane pogođena je opet kod ulaza. Eksplozija je otresla i mesto ranijeg pogotka iz Nemanjine, a ovoga puta su popucali ama baš svi prozori, iz kojih vire otromboljene roletne od lake plastike. Pogođena je i velika garaža u dvorištu zgrade, i koliko se da videti kroz kapije, od nje nije ostalo mnogo. Ispred zgrade, u ulici Kneza Miloša, nekoliko polomljenih borova. Ulični drvored je sasvim očerupan.
Jedan projektil prošao je kroz celu novu zgradu Generalštaba. Ušao je na vrhu, sa strane bliže Beograđanci, i prošao ukoso, do prvih spratova iznad Nemanjine ulice. Na staroj zgradi video se izbušen krov i fasada, ali kamene figure ratnika na vrhu zgrade ovoga puta nisu ranjene. Prošlog puta je jednom golom strelcu otpala noga, umesto koje sada stoji samo žica armature, kao kost. Sad strelac liči na junaka priče „Sve će to narod pozlatititi“ („Onaj s nogom…“. „Koji?“ „Ma, onaj bez noge…“)
Zgrada vlade Srbije na uglu Nemanjine i Kneza Miloša ostala je bez poslednja dva sprata. Tako se na listi oštećenih arhitektonskih znamenitosti našla i ova palata (nekadašnje Ministarstvo finansija) podignuta između 1926. i 1928. po akademističkom projektu belog Rusa arhitekte Nikolaja Krasnova prema konkursnom rešenju iz 1918, sa skulpturom Đorđa Jovanovića na vrhu kupole koja personifikuje Jugoslaviju.
I zgrada Ministarstva inostranih poslova, delo istog autora, Nikolaja Krasnova, je sva boginjava, jer je fasada na nekoliko desetina mesta obijena sve do cigle.
Od snage eksplozije projektila komadi kamena, stakla i ostale građe razleteli su se dvadesetak metara daleko od zgrade, a sa zgrade Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova padali su zapaljeni komadi. Pripadnici Vojne policije i MUP-a zatvorili su Ulicu kneza Miloša za saobraćaj zbog bezbednosti. Nepun sat nakon bombardovanja, u svim okolnim ulicama još su padala stakla sa zgrada. Na palati Beograđanka izlozi su potpuno polupani, kao i na okolnim zgradama. Masarikova ulica je puna izvaljenih prozora i roletni, ulica je puna srče i krhotina. Stakla i perde popadali su sa skoro svih prozora u okolini bombardovanih mesta. Stakla na robnoj kući u Beograđanki pukla su čak sa suprotne strane – tamo u Srpskih vladara…
U ranim jutarnjim satima još se dizao dim nad centrom Beograda, gde su prethodne noći u nekoliko navrata pogođene zgrade Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova u Ulici kneza Miloša, kao i Saveznog ministarstva odbrane i Generalštaba Vojske Jugoslavije u Nemanjinoj ulici. Dnevno svetlo otkrilo je da su prozori popucali stotinama metara unaokolo, sve tamo do Balkanske. Nekoliko centralnih beogradskih ulica su čitavo jutro ujutru zatvorene za saobraćaj, a na njima se nalazilo dosta stakla, šuta, kamenja i delova razorenih zgrada. Posle eksplozije je ona „prokleta raskrsnica“ (Nemanjine i Kneza Miloša) prekrivena crvenkastom zemljom, to je valjda prah od cigle i crvenog ukrasnog mermera sa Dobrovićevog zdanja.
Stanari zgrade u kojoj živi naš reporter nekoliko dana su izbacivali krhotine stakla iz stanova, pa su kod kontejnera napravili od stakla, roletni i šuta brdašce prečnika deset metara koje još uvek raste.
Urološka klinika u Beogradu, u neposrednoj blizini zgrade Generalštaba Vojske Jugoslavije, glavna apoteka Kliničko-bolničkog centra Srbije i Ginekološka klinika znatno su oštećene te noći. Direktor Urološke klinike Savo Mrkšić rekao je da je klinika potpuno onesposobljena za rad, popucali su prozori, oštećena je drvenarija, iskrivljene su roletne, a deo unutrašnjosti te zgrade, koji su novinari mogli da vide, bio je pun stakla i delova drvenarije, stradali su aparati, operacione sale, pogotovo endoskopske sale za operacije prostate ili tumora bešike, kao i laboratorija. Očuvani su samo aparati koji su bili premešteni. Prema njegovim rečima, svih 68 pacijenata je prebačeno na dva odeljenja u Urgentnom centru. Mrkšić je rekao da će lekarima Urološke klinike biti teže da rade, jer će morati da operišu u samo jednoj sali u Urgentnom centru. On je dodao da su, zbog ratnog stanja, na Urološkoj klinici ležali samo ozbiljno bolesni ljudi, sa karcinomima bešike, bubrega, prostate i određen broj drugih hitnih slučajeva.
U nedelju su stanovnike okolnih zgrada i preko dana terali u sklonište (zvonili na interfon), iako nije bilo vazdušne uzbune. Trebalo je da detoniraju jednu neeksplodiranu bombu kod zgrade Generalštaba. Pala je na travnjak prema ulici. Čulo se jedno jako: „Bum!“ i poneko: „Cangr!“, ali je to posle svega delovalo smešno. U ponedeljak popodne na velikoj staklenoj zgradi na uglu Sarajevske i Nemanjine visi alpinista. Vadi polomljena stakla i baca ih dole, na trotoar. Sarajevska je zatvorena za saobraćaj, i žuto crvene trake sa natpisom: „Stop, policija!“ su obmotane oko stubova zgrade i saobraćajnih znakova, ali se ispod traka provlače pešaci. Jednoj ženi se oveći komad stakla rasprsao na nekoliko metara iza leđa. Malo uzbrdo u Nemanjinoj, stoji parkiran policijski „stojadin“. Jedan policajac sedi unutra, drugi naslonjen na haubu ravnodušno posmatra atrakciju. Na primedbu da je sve to vrlo slabo obezbeđeno odgovara: „Slabo, jebo te Bog! Provlaču se tuda, će poizginu od to staklo.“ Nije se ni pomerio.
Stanari zgrada oko saveznog MUP-a najviše se žale na prašinu. Uvukla se kažu svuda, i u stanove i u pluća. Stanovi su im, kažu, crveni. Kad se prođe kroz travu u parku iznad Mostarske petlje, crne cipele postanu bele. Ova zgrada pogođena je pri vrhu, sa zadnje strane, na dva mesta. Tu se vide male ulazne rupe, ali je zato spreda na tim mestima sredina zgrade srušena do prizemlja. I komadi ove zgrade leteli su svuda unaokolo. Višespratnica pri kraju Sarajevske je od toga sva izbušena, od prizemlja do krova.
U bombardovanju zgrade kineske ambasade na Novom Beogradu poginula su tri državljanina Kine, četiri osobe su povređene – u trenutku bombardovanja nalazilo se oko 30 ljudi, izjavio je novinarima savetnik za kulturu kineske ambasade Liu Žićan. U zgradi ambasade Kine u Ulici trešnjinog cveta, najverovatnije tako nazvanoj baš zbog lokacije kineske ambasade, na Novom Beogradu, oštećenja su velika pošto je ona direktno pogođena sa dva projektila sa one strane koja gleda na blok 28. Jedan projektil je pao između zgrade i rezidencije, a drugi pogodio čelo zgrade i oštećenja su najveća u unutrašnjosti zgrade. Između rezidencijalnog i službenog dela ambasade nalazi se veliki krater dubine oko dva i širine oko pet metara, a na tom delu je izvaljena i velika metalna ograda. Na visokoj ogradi je ostala zakačena i jedna plinska boca koja je deformisana. Stražnji deo zgrade je potpuno urušen, otpala je fasada, a na jednom delu fali ceo zid jedne kancelarije. Oko ambasade nalaze se delovi prozorskih okvira, gelera, šuta i stakla. Dvadesetak metara iza ambasade nalazi se parkiralište autobusa JAT-a, koji su potpuno uništeni. Na vozilima su razbijena sva stakla, a na nekoliko je oštećena i karoserija. Na stambenim zgradama, poslovnom prostoru i lokalima novoizgrađenog eskluzivnog naselja „Enjub“ popucala su sva stakla, pokidane su roletne, kao i svi izlozi. Na zgradi „Energoprojekta“ koja se nalazi sa druge strane ambasade, takođe su uništeni svi prozori. Potpuno je uništeno i nekoliko privatnih autobusa koji su bili parkirani ispred ambasade. Na mesto događaja dolaze državljani Kine koji žive i rade u Beogradu. Oni nemo i zapanjeno gledaju uništenu zgradu. Uz njih je i dosta Beograđana koji im nude pomoć.
Ispred vašeg reportera, negde oko podne među mnoštvom prolaznika koji nastavljaju razgledanje i posle zvuka sirene jedan čiča vukući dve torbe krivi vrat na desnu stranu i kaže: „Vidi, kineska zastava, cela…“ Baba sikće na njega: „Ajde, požuri, šta gledaš tamo…“
Posle je iz Vašingtona i Brisela došlo priznanje da je CIA kao pogrešno identifikovala cilj jer se orijentisala prema starim kartama. Beograđani, a i za većinu njih Novi Beograd je tera inkognita, trebalo bi da znaju to mesto na kome je 1992. po kineskom idejnom projektu a po razradi „Energoprojektovih“ studija, realizovan jedan primerak savremene arhitekture sa ponekim kineskim akcentom – ono nije daleko od nekadašnjeg nadvožnjaka na kome je ’68. policija tukla studente. Jedan Zemunac se seća da je na mestu na kome je sada kineska ambasada u njegovoj mladosti bila bara s velikom trskom i među prve dečačke izazove spadalo je i to da se ubere nekoliko dugačkih „bambusa“ i da se kao trofej pri tom zaradi i po nekoliko pijavica na nogama.
U dva navrata, nešto pre ponoći 8. maja i u 1.50 posle ponoći 9. maja pogođen je hotel „Jugoslavija“, smešten kraj rukavca Dunava koji opasuje Ratno ostrvo, ogromno na kraju – ipak korbizijeovsko zdanje, završeno negde ’67/8, čiji prozori gledaju na zelenu džunglu Ratnog ostrva i na zemunski Lido i na čamce u rukavcu, zgradu čija je gradnja započela još 1947, koja je bila namenjena da udomi Kominform i redakciju časopisa „Za trajni mir i međunarodnu saradnju…“ Zbog sukoba sa Staljinom skelet te građevine je godinama stajao i zemunski dečaci su se posle kupanja u Dunavu tu sunčali na golom betonu. Toliko o „starim kartama“.
Radnici hotela „Jugoslavija“ su zapanjeno gledali razrušenu zgradu, koja je noću bombardovana u dva navrata. Potpuno je izgorelo levo krilo, „zemunski deo“ hotela u kome se nalazi garaža, perionica i kuhinja. Jedan projektil pao je na samo nekoliko metara od glavnog ulaza u hotel i razorio je donje spratove u kojima se nalazi administrativni deo, poslovni prostor i hotelski butici. Drugi projektil pao je na pet do šest metara levo od glavnog ulaza u hotel. Potpuno su uništene i konferencijske sale, dok je najveći deo soba ostao čitav. Sva stakla su popucala i na okolnim stambenim zgradama. Potpuno su izgorela i četiri automobila koja su bila parkirana ispred glavnog ulaza u hotel. Ispred hotela bilo je dosta stakla, šuta i delova zgrade, kao i kancelarijskog materijala. Kroz prozore vise napola otkačene roletne, zavese, pa čak i tehnika. Obezbeđenje ne dozvoljava prilaz zgradi jer se strahuje da nešto ne padne i ne pukne.
Jedan projektil je pao na levo krilo gde je smeštana kuhinja, nekoliko velikih sala i administrativni deo, a prema saznanjima reportera Bete u momentu bombardovanja, u hotelu je bilo 7-8 gostiju u takozvanom „beogradskom krilu“, ali su oni na vreme izašli iz zgrade. Kasnije se saznalo da je jedan čovek u tom hotelu izgubio život. Vatrogasci su nastojali da ugase požar, dok su se čule i povremene eksplozije, možda od stakla koje se lomi…
Britanski ministar inostranih poslova je sutradan rekao da je hotel „Jugoslavija“, u stvari bio na meti, te da je da je to bila „legitimna meta“ zato što se „smatra da se koristi kao štab lidera paravojnih snaga Arkana“. Arkan je rekao da „štab Tigrova“ nije pogođen i da oni nisu čak ni ranili nijednog „tigra“ i da „tigrovi“ spremni čekaju NATO.
Sutradan, a dan je bio sparan, pored table „Razgledanje grada“, tik uz pogođeni aneks hotela kružila je čitava procesija Novobeograđana koji su uz „cc“ razgledali ruševine. Za to vreme su u holu i u svečanim salama koje izgledaju kao da je kroz njih prošao tornado, kelneri raščišćavali staklo. Pogođen je administrativni aneks hotela, tabla govori da je tu bilo predstavništvo „Tojote“, kažu da je razorena kuhinja i poslastičarnica i hotelska garaža koja je služila kao konsignacija „nisana“. Naš reporter je gledao kako izpod gomile šuta vozač ulazi u prilično zgužvani „nisan“, jedna otvarajući vrata. Okreće ključ, motor tog čuda radi bez buke i on onako rovašen auto vozi do obližnjeg transportera. Reporteru se vrzma po glavi kako bi neko s kamerom „nisanu“ mogao da proda jedinstveni reklamni film. Okolo po ulici vetar raznosi papire neke turističke agencije. Na jednom štampanim slovima piše: „Dear madame Nathalie…“ i dalje se objašnjava kako je „situacija komplikovana jer mi bismo poslali naše klijente u Vaš hotel, pošto oni ne mogu da dobiju francusku vizu“, pa „moramo da otkažemo rezervaciju“, a inače „imamo ljude koji bi želeli u Pariz da obiđu svoje rođake, a da u Vašem hotelu budu samo dve noći…“, itd, itd… Stakla hotela „Jugoslavija“ su i tokom jutra pucala i ispadala iz prozorskih okvira.
Osim Beograda, u 45. uzastopnoj noći bombardovanja Jugoslavije, na meti su bili i Kraljevo, Sombor, Novi Sad i Paraćin, most na Ibru i skladište „Beopetrola u Bogutovcu“, dvadesetak kilometara jugozapadno od Kraljeva i, opet, mesto po imenu Biljanovac…
U Nišu je 11. maja usred bela dana na već srušeno skladište „Jugopetrola“ ispaljen projektil koji je, kako javlja agencija „Beta“, pao samo 20 metara od delegacije koja je obilazila ruševine i tom prilikom je lakše povređen član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije (SPS) Dušan Matković, jedan policajac je teško povređen… Istog dana bilo je pet povređenih u Mrčajevcima, izveštaji kažu da su to zdravstveni radnici. U selu Samajli desilo se da su povređeni kelner u kafani i seljak na njivi… Istražni sudija u Čačku saopštio je 11. maja da su identifikovane četiri osobe poginule prethodnog dana u 15.10 časova u bombardovanju industrijske zone u tom gradu, javili su beogradski mediji. Poginuli su: Velija Džemailović (44), Dragan Obrenić (22), obojica iz Čačka. „Politikin“ izveštač piše da je neposredno pre nego što je bomba pala Velija šišao Dragana pod kruškom. Poginuli su i radnici građevinskog preduzeća „Standard“ iz Beograda Nasko Ristić (50) i Miloš Jovičić (46) koji su se nalazili u kamionetu na obilaznom putu kod Čačka kada je u neposrednoj blizini njihovog vozila eksplodirao projektil. U istom napadu povređeno je 12 osoba, od kojih četiri teško. U Vladičinom Hanu, 11. maja oko 21.45 poginuli su devetnaestogodišnji Milan i Gordana…, koji su se nalazili na suprotnim stranama mosta.
Nakon bombardovanja nadvožnjaka nadomak Velike Plane 11. maja u 23.05 oštećeni su pruga Smederevo-Velika Plana i deo autoputa Beograd-Niš na toj deonici. Avijacija NATO-a pogodila je sa četiri projektila nadvožnjak nadomak Velike Plane, oštetila kolovoznu traku autoputa Beograd-Niš i železnički kolosek ispod nadvožnjaka. Otpravnik vozova u železničkoj stanici Smederevo Milan Šijan rekao je agenciji Beta da vozovi od Smedereva prema Velikoj Plani saobraćaju do stajališta Saraorci. Na autoputu Beograd-Niš kod Velike Plane obustavljen je saobraćaj, a vozila se preusmeravaju na sporedne puteve.
Uz sav pijetet prema nevino stradalim službenicima kineske ambasade, ovde se mora primetiti da je ta skandalozna „greška“ zatrpala seriju, ajde da se čuvamo oštrih reči, kažnjivih postupaka.
Nepunih 24 sata nakon što su dva NATO projektila pogodila gusto naseljeni deo Novog Sada – Detelinaru – stanovnici zgrada pokraj kojih su eksplodirale bombe užurbano se 7. maja iseljavaju – na duže ili na stalno. U reportaži specijalnog gradskog izdanja nedeljnika „Nezavisni“ opisuje se kako se u desetak kamiona gradskih i javnih službi i u poneki privatni automobil utovara sve što je još uvek upotrebljivo nakon razaranja. Jedan 14-godišnjak je, unoseći stvari u automobil objasnio da postoji opasnost da se dve stambene zgrade „uruše“ u krater prečnika 15 i dubine sedam metara koji je napravio projektil. „Dovoljna je jedna jača detonacija u blizini, pa će sve pasti“, rekao je on pokazujući na zgrade sa jedne strane kratera. Sa druge se nalazi osnovna škola „Svetozar Marković-Toza“. Ivice kratera dosežu do krajnjih zidova zgrada, a lamele najbliže udaru totalno su uništene. Ulazna vrata do pola su zatrpana zemljom koju je nanela eksplozija, a zgrada se na tom delu vidno iskrivila, zidovi su popucali, prozori izbijeni, a terase odvaljene. Naš reporter piše da su obližnja škola i druge stambene zgrade oblepljene blatom do četvrtog sprata. Oko kratera zemlja se ugiba pod nogama, a na parkingu ispred zgrade je desetak potpuno uništenih automobila. U napadu, srećom, nije bilo žrtava. Pred zgradama je velika gužva – tu su oni koji se sele, njihove komšije iz delova zgrada za koje se veruje da su stabilni, radnici koji utovaruju stvari, radoznali sugrađani, novinari, policajci i vojnici. Stotinak metara dalje pao je još jedan projektil, u delu gde se završavaju stambeni blokovi i počinju livade koje se prostiru do novosadskog Novog naselja. Sa solitera udaljenih 50 metara od tog kratera popadale su roletne, a mnogi prozori su izbijeni iz ležišta. Dok su novinari obilazili razorene zgrade, čula se sirena za vazdušnu opasnost, pa su se okupljeni užurbano razišli.
Naš reporter javlja da je u Novom Sadu primećen zabrinjavajući talas otkazivanja radnji i malih preduzeća, pošto vlasnici nemaju računa da rade pri radikalno sniženom prilivu publike i poručilaca. Veoma su zabrinuti poverioci NIS-a, a takvih je u Novom Sadu priličan broj, pošto su sada mali izgledi da od ove firme naplate davno obavljene isporuke. Briga za ekonomsko sutra raste iz dana u dan i zamenjuje strah od bombardovanja.
Ukratko, prema podacima koje je izneo jugoslovenski diplomatski predstavnik u UN Vladislav Jovanović, NATO je od početka agresije na SRJ izvršio više od 12.000 poletanja aviona, ispustio deset hiljada tona bombi i ispalio više od 3000 krstarećih raketa. „Tragični rezultat jeste 1200 civila žrtava i 5000 povređenih, od kojih su mnogi doživotno onesposobljeni. Sve to se cinično naziva kolateralnom štetom, uključujući i više od sto ubijene dece“… Pomoćnik jugoslovenskog ministra za rad, zdravstvo i socijalna pitanja Maksim Korać je na konferenciji za novinare u Domu Vojske Jugoslavije rekao da je zbog bombardovanja SRJ, koje je počelo 24. marta, više od 500.000 radnika bez posla, a oko dva miliona ljudi je „ostalo bez egzistencijalnih uslova za život“.
A građani, kako oni to podnose?
Kao i sve ostalo. Beograd je dobio novo ime – Bombaj ob Savi.
Mali D. viče, gledajući u nebo: „Ljubice, sirena, sirena!“ „Pa nije sirena na nebu“, smeje se Ljubica. A on začuđeno znatiželjno: „Nije? A gde je?“
Za razliku od ovog talentovanog početnika, izbeglice iz Hrvatske i iz Bosne, koji su i te kako osetile ratove od 1991 – 1995 obnovile su rečnik iz tog vremena. Slušajuci detonacije i ocenjujući ih prema jačini i učestalosti, izriču definicije poput „sadi“ (to su one pojedinačne dum, dum, dum), „trpa“ (to je serija gustih eksplozija dum-dum-dum) i „ravna“ (jedno jako drrrrum). U jednoj kafani, izbegličkom okupljalištu inače, za vreme jednog od najjačih bombardovanja, bilo je pitanje časti da, dok se prozori tresu, ni na koji način pažnja sa partije „bele“ (osam karata po čoveku, četiri igrača) ne skrene na bombardovanje. Kada je za seriju od nekoliko eksplozija, posle dugog gutljaja piva, bivši veteran bivše krajiške vojske hladnokrvno, skoro s dosadom, rekao „trpa“, njegov prijatelj iz Srbije nije izdržao: „Utrpam ti ga majci!“
Posle prve detonacije – ispred ulaza u skloništa majke počnu da dozivaju decu da ulaze u kuću, komšija Jova pita ko je zaključao sklonište, a pred ulazom u zgradu broj muškaraca se udvostručuje i počinje glasna rasprava o tome šta može, a šta ne može. Mlađarija, na krovovima ili između zgrada, gleda svetleće granate protivavionskih topova i navija: „Desno majstore, desno“, „Šaraj, samo šaraj, naleteće“, „Pogodak, keve mi, tamo gledajte…“ U stanovima, tada počinju sesije telefoniranja, te jel’ se čulo, te jel’ zatreslo, te „a kako je tek kod vas“, i naravno jadikuje se zbog „onog mog“ koji je baš sad ko zna gde.
Naš reporter iz Valjeva odlazi u kafić „Kod pilota“, društvo dogovorilo pasulj u zemljanom loncu. Autentičnost nalaže da sledeći pasusi tog izveštaja, te čehovljevske mešavine smeha i suza, koja je naslovljena sa „Valjevski dani teku“, budu preneti u prvom licu.
Vidim, ništa, kao i obično, neko zakazao. Ipak ostajem u kafiću, koji je sklonjen u prolazu, i oni u njemu su nekako sklonjeni od uzbuna i pratećih dešavanja. Uveče biju zgradu MUP-a. Prijatelj koji je bio na „uviđaju“ kaže da je zgrada pogođena „laserom“ – prosto odsečen deo objekta, na neoštećenom delu čitava stakla, nepomeren nameštaj, cveće u prozorima…
Na Dan pobede, pasulj iz zemljanog lonca „uredno“ spremljen, salata od sremuša. Nema uzbuna, u Koloniji demontiraju neeksplodiranu bombu koja je završila u podrumu. Tonac radio Valjeva, Željko Matić, koji je bio u stanu za vreme napada, voljom Svevišnjeg ostao je živ. Prisutni Kolonijaš kaže, „eno im sad Kolonije, pa neka vladaju“. Niko nema savet šta se pije posle pasulja. Preporuka za kiselu vodu biva odbačena.
U ponedeljak ustajem u isto vreme, komšinica na svom mestu. U gradu svi trče, čuli, „gađaju poštu u 10 sati“. Telefoni u opštini „ćute“, iseljeni i opština i sve službe iz centra grada. Vele da je iseljen i SPS. U žurbi, u opštini ostao zaključan čovek. Osta pošta. Uveče opet tuku zgradu MUP-a, jača detonacija.
Ujutro idem da vidim MUP. Prolazim pored SPS-a, na ulazu dva maskirno uniformisana grmalja. MUP prosto leg’o, ono što je ostalo izašlo na ulicu. Susedne kuće oštećene. Semafor i ulična bandera, do MUP-a, čitavi.
Oko podne, sirena za opasnost, zvuk aviona. U centru, uza zid zgrade SPO, nekoliko Cigana. Reklo bi se porodica, dete, žena, starija žena, dva muškarca. Parkirali moped, napred korpa – prikolica. Ciganin na stepeništu naginje pivo iz flaše, obraća se ostalima sa „Svak voli svoj život“. Na znak sirene primiču moped zidu. Nebom tutnji, narod nagrnuo odasvud, ovi zauzeli trotoar, povadili alat, gomilu gvožđurije, dali se u popravljanje. – „Crkla bombina“, kaže majstor, „na buvljaku 180 dinara, pišaj se u nju“, i nastavlja da čačka oko motora. – „Pošo za Beograd, kod ćalca i keve, šta ću, biju brate svaki dan, kod kasarne sam, oću da poginem jel neću, idem u Beograd, možda će tamo biti bolje“, govori o namerama. Uto eksplozija, primiču se zidu. Na nebu ogromna dimna pečurka, avioni i dalje tutnje, ulicom retki automobili, bicikli, svi gaze do daske. Jedan sa bicikla pita, „Jel ‘Krušik'“, i sam odgovara, „Jašta je“.
Nešto kasnije, preko radio Valjeva, koje emituje program iz improvizovanog studija, predsednik opštine informiše da je, po deveti put, sa tri projektila, pogođen „Krušik“. Pretpostavlja da je dim od pogođenih energenata. Kaže da žrtava nema, samo je jedan građanin, u drugom delu grada, povređen u saobraćajnoj nesreći dok je pretrčavao ulicu. I tome je, kaže, „posredno uzrok napad neprijateljske avijacije“. Dim se dugo kanura nebom, „Kod Pilota“, svadbarski kupus iz zemljanog lonca. Nema sira, samo mlad luk. Lukić im daje recept za pasulj, kaže da vatra mora da bude tiha, pasulj samo da šapuće, „bez ključa“… Pada noć, ljudi iz delova grada koji su mogući ciljevi odlaze u selo, kod prijatelja.
U sredu zbor radnika „Krušika“ u sali bioskopa. Direktor Miladin Žirić objašnjava deo socijalnog programa namenjenog onima koji imaju uslova da ostanu na selu. Vlada Srbije odredila 125 miliona za 2000 porodica iz Kolubarskog okruga koje će na taj način rešiti „svoje pitanje“. Zna se da 758 radnika dolazi na posao sa sela, a da ih se samo 51 izjasnilo „da bi nastavilo egzistenciju na poljoprivredi“. Obaveštava prisutne da mogu dobiti kredite, u proseku 60.000 dinara, iz kojih će kupiti krave, ovce ili maline. Može i kombinovano, „jedna krava i maline, 5 junadi i maline, ili ovce i višnje“. Upoznaje ih da je na spisku 5700, a da će posla biti za 2600 radnika, da je zagarantovan lični dohodak 230 dinara, da više ne može da se obezbedi. Otvara diskusiju. Jedan radnik „zaobilazi“ krave i pita šta da radi sa 230 dinara, ima ih sedmoro u kući, stižu računi za struju, komunalije, nema ni za lebac…
Direktor odgovara da su ovi programi najpovoljniji za „rešavanje egzistencije“, da treba da se opredele, jer je druga ponuda dohodak od 230 dinara, dok se ne pokrene proizvodnja. A kad će da se pokrene, neka odu u „Krušik“ i sami vide. Što se tiče odlaganja plaćanja dažbina, „nije za očekivati da će biti oprošteno ono što je potrošeno, a kako će se to platiti, pa ljudi će se snaći“. U sali žamor, pojedinci napuštaju skup…
Neki surfuju. Od nekog našijenca iz Kine stiže e-mail u kome se do detalja opisuje kako su oni sa decom izašli na balkon koji gleda na glavnu ulicu, kako Boba maše jugoslovenskom zastavicom, kako je Marko, raširio target majicu a kako „Steva i ja dižemo uvis tri prsta, mašu nam, otpozdravljaju i pljeskaju, foto-reporteri nas slikaju, a masa viče ‘Nan Slav FU, Nan Slav Fu (Jugoslavija)…’ Kako se iz tog teksta vidi da su se ovi ljudi uželeli toga da ih neko pozdravlja i voli…
Vrhovna komanda Vojske Jugoslavije (VJ) saopštila je 10. maja da je 9. maja od 22 časa započela vraćanje dela vojnih i policijskih jedinica sa Kosova i Metohije, kako se kaže, „obzirom da su dejstva na Kosovu i Metohiji protiv tzv. OVK završena“. Istovremeno, konstatovano je da će, kada bude postignut dogovor sa Ujedinjenim nacijama o upućivanju misije UN na Kosovo i Metohiju, i time prestane spoljna opasnost od ugrožavanja teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije, biti moguće da se realizuje plan, kojim će vojne i policijske snage na Kosovu i Metohiji biti svedene na mirnodopski nivo od pre početka agresije. Pri stanju dobrog obezbeđenja državne granice, koje onemogućava ubacivanje terorističkih bandi iz Albanije i Makedonije, mirnodopski nivo vojske i policije, prema službenoj proceni kompetentnih vojnih i policijskih organa, garantuje bezbednost građana i imovine na celoj teritoriji Kosova i Metohije. Pojedinačni teroristički napadi manjih grupa razbijene OVK, koji se ne mogu isključiti, spadaju u domen brige i aktivnosti redovnih organa.
Predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević pozvao je 10. maja organizaciju UN da „preuzme ulogu koja joj pripada i da obezbedi poštovanje Povelje UN kako bi bilo omogućeno da, na razuman način, bude postignuto mirno i pravedno rešenje“. U razgovoru sa japanskim diplomatom Jasušijem Akašijem, Milošević je rekao da je SRJ, kao napadnuta zemlja, od samog početka agresije NATO-a, zahtevala od Organizacije UN da preduzme korake za njeno zaustavljanje i povratak na politički kolosek.
Sve političke grupe u zemlji pozdravile su ove korake, ali on u zapadnoj Alijansi nije uvažen („nemaju informacije da je zaista započelo povlačenje“, „to je daleko od naših zahteva“, itd.)
Držeći Srbe u stanju odsudne odbrane NATO produžava satanizaciju čitave jedne nacije i drži svoje javno mnjenje u uverenju da je bombardovanje sela, gradova, kasarni, mostova i pruga, centara gradova i siromašnih predgrađa — način da se pomogne hiljadama izbeglica podno Prokletija.
Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) 10. maja u Ženevi objavljuje procene da je od 1,8 miliona ljudi, koliko ih je na Kosovu bilo do marta 1998. godine, polovina otišla u susedne zemlje Jugoslavije – Albaniju, Makedoniju, BiH, kao i jugoslovensku republiku Crnu Goru. UNHCR, koji dnevno prati koliko je osoba otišlo u navedne zemlje i koliko ih je otišlo u druge zemlje, odbija, međutim, da pruži podatke o broju osoba koje su napustile Kosovo posle 24. marta, kada je počela agresija NATO-a u SR Jugoslaviji. Agencije Beta i AFP, uzmajući u obzir ranije podatke koje je objavljivao UNHCR, dolaze do brojke od 730.000 kosovskih Albanaca raseljenih iz svojih domova od početka bombardovanja do 10. maja. Naime, pre 24. marta ova specijalizovana agencija UN-a registrovala 170.000 izbeglica.
Portparol UNHCR-a Kris Janovski izjavio je kako je jedan od problema UNHCR-a da ubedi izbeglice koje se nalaze u Makedoniji da iz te zemlje odu za Albaniju. Od 240.000 tih osoba, samo njih 600 je, navodno, prihvatilo da bude prebačeno u Albaniju. Makedonija je, međutim, odlučila da zatvori granice sa Jugoslavijom i dozvoli da u zemlju uđe samo onoliki broj ljudi koji napusti njenu teritoriju. Između 5. aprila i 10. maja, 36.222 osobe su napustile Makedoniju, a od tog broja trećina je otišla u Nemačku. Neki novinski izveštaji govore o tome kako su pri transferu u Nemačku izbeglicama pri upisu za transfer udarali pečate na podlaktici i da se po dolasku kontingenta u Nemačku u izbegličkim kampovima pojavilo mnogo više punoletnih muškaraca nego što su oni na osnovu TV reportaža s granice pretpostavljali da će ih biti. Neki izveštaji ukazuju na to da su Albanci iz zapadne Makedonije za 100 ili 200 maraka kupovali „mesta“ („kaži da sam ti brat“) u izbegličkim porodicama.
Visoki komesarijat UN-a za izbeglice (UNHCR) saopštio je 11. maja da u Makedoniji trenutno boravi 238.800 izbeglica sa Kosova i upozorio da organizacija više nema dovoljno sredstava za izdržavanje izbegličkih kampova u toj zemlji. Portparol UNHCR-a Ron Redman izneo je najnovije podatke UNHCR-a, prema kojima od ukupnog broja izbeglica 89.100 lica boravi u izbegličkim kampovima, dok je 114.920 našlo smeštaj u porodicama u Makedoniji. Prema istom izvoru, iz Makedonije je u treće zemlje do sada evakuisano 36.902 izbegla kosovska Albanca. „Stanje u izbegličkim kampovima postaje iz dana u dan sve teže. Atmosfera je naelektrisana, i to je i razlog bunta (10. maja) u izbegličkom logoru Stenkovac“, rekao je Redman, nagoveštavajući da će UN verovatno uskoro u Makedoniju uputiti i službenike sa policijskim iskustvom, koji bi trebalo da igraju ulogu posrednika između izbeglica i makedonske policije koja obezbeđuje izbegličke kampove.
Izbeglice u Stenkovcu su 10. maja zatražile da njihov kamp, umesto policajaca Makedonaca, obezbeđuju policajci albanske nacionalnosti. Kao odgovor na takav zahtev, makedonska vlada je odlučila da povuče obezbeđenje iz samog logora, tako da će policajci ubuduće biti raspoređeni izvan ograde i njihov će zadatak biti isključivo da paze da izbeglice ne napuštaju kamp. Briga o unutrašnjoj bezbednosti kampa biće prepuštena UNHCR-u.
Izveštaji zapadnih agencija iz Albanije govore o izgradnji šatorskih naselja za izbeglice, o tome da se švercerskim kanalima neke od izbeglica prebacuju u Italiju, o tome da ima slulajeva trgovine ženskim belim robljem i o paničnim stanjima koja zahvataju izbeglice zbog namere NATO-a da ih prebaci u Drač, Skadar i Korča. Ljudi ne žele da napuste svoje traktore, koje banditi sa Albanskog razuzdanog severa hoće da im opljačkaju. Humanitarni radnici raspravljaju se sa vojnicima NATO-a o tome šta je bolje za izbeglice. Džejmi Šej kaže kako oni još i – anketiraju izbeglice radi popune fajlova za Hag…
Jugoslovenski ministar bez portfelja Goran Matić je 10. maja optužio NATO da scenariom o etničkom čišćenju na Kosovu opravdava bombardovanja civila i ponovio jugoslovensko zvanično objašnjenje da ljudi beže sa tog područja isključivo zbog bombi NATO snaga. Jugoslovenska strana to smatra glavnim uzrokom katastrofe, mada sa svoje strane priznaje da je pojedinačnog nasilja bilo i da je izvestan broj lica osuđen na robiju od pet do dvadeset godina.
Novinarima je prikazan snimak na kojem se vide bombardovane kuće i ljudi u uniformama VJ i srpske policije koji pomažu u otkopavanju građana iz ruševina. Matić je rekao da je reč o albanskim kućama koje je bombardovala avijacija NATO, a na snimku se vide mrtva i ranjena deca, žene i stari ljudi. „Ni izbeglice ni humanitarna katastrofa na Kosovu nisu postojale sve dok NATO nije počeo da bombarduje SRJ“, rekao je Matić.
Matić je rekao da predstavnici NATO-a i zvaničnici zemalja članica tog saveza daju različite informacije o broju izbeglica sa Kosova i Metohije, koji se kreće između 270.000 i milion i po, i ocenio da su saglasni samo u tome da Jugoslaviju treba bombardovati. Prema Matićevim rečima, jugoslovenski zvaničnici su sabirali broj izbeglica koji su davali zapadni zvaničnici i tako su došli do brojke od 3,5 miliona ljudi, a da, prema poslednjem popisu stanovništva, na Kosovu živi manje od 1,5 miliona stanovnika. On je najavio da će jugoslovenski zvaničnici saopštiti tačan broj izbeglih sa Kosova. Pomoćnik jugoslovenskog ministra za rad, zdravstvo i socijalna pitanja Maksim Korać izneo je 11. maja podatak koji govori da je od početka agresije NATO-a na SR Jugoslaviju oko 200.000 građana Kosova napustilo tu pokrajinu i smestilo se u druga područja SRJ.
Tri dana ranije, 7. maja, sličan podatak je izneo generalni sekretar Jugoslovenskog Crvenog krsta Rade Dubajić, koji je izjavio da se na Kosovu nalazi više od 100.000 raseljenih lica i naveo da ih na teritoriji Srbije bez Kosova ima oko 30.000, a u Crnoj Gori oko 70.000. Dubajić je na konferenciji za novinare, kojoj su prisustvovali i predstavnici Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i Međunarodne federacije Crvenog krsta, rekao da je „distribucija pomoći na teritoriji SRJ veoma otežana zbog pokidanih saobraćajnih veza usled napada NATO-a, ali i zbog nestašice goriva“.
U britanskom parlamentu pritiskaju premijera da im kaže da li će on ovakvom strategijom vratiti izbeglice kućama do zime, ili će oni dočekati zimu pod šatorima. NATO alijansa ponavlja da će u cilju zaštite izbeglica i osiguranja njihovog povratka i dalje bombardovati. Veoma perverzan način „zaštite“: svaki dan nekoliko mostova manje, pedesetak razorenih kuća, zapaljenih rezervoara. Sećamo se rečenice nekog vijetnamskog veterana iz šezdesetih: „Da bismo zaštitili selo Mi Laj – spržićemo ga…“
Dok traju diplomatske igre, ovde se uslovi za preživljavanje ljudi na terenu iz dana u dan sužavaju.
(Ekipa izveštača „Vremena“)
(Ekipa izveštača „Vremena“)
Šezdeset dana rata: Kratka pamet generala Šorta
( Takođe dostupno na linku Vreme vanredno izdanje broj 11, 22. maj 1999 .
Zašto Robert Fisk, najnagrađivaniji britanski spoljnopolitički novinar, upoređuje NATO sa mrtvozornikom. Reporterski zapis o kosovskoj svakodnevici. U Kukešu domaćini dobijaju 11 dolara mesečno po izbegličkoj glavi. Frakcijske borbe unutar albanske političke scene. Saopštenje VJ povodom protesta u Kruševcu. Letak u Valjevu: prvo se nabode na šiljak, a onda spali. Srpski političari ponovo u svađi, da li se to naslućuje kraj rata
Centar za kombinovane vazdušne operacije u Vićenci, zgrada bez prozora. Iz nje se vodi vazdušni rat nad Kosovom. Veliki ekrani u zamračenom centru pokazuju avione NATO-a u naletu nad Jugoslavijom. Tu su stotine oficira, uključujući ratne planere, kontrolore leta i specijaliste za obradu podataka… Američki general Majkl Šort, obučen u zelenu letačku uniformu, tvrdi da je svojim mladim pilotima naložio da obaveste pretpostavljene o tome šta gađaju: „Zovite me, opišite selo i recite: ‘Bos, vidim selo i vidim tenkove parkirane pored kuća u selu. Šta da radim?’ A ja ću reći: ‘Recite im da gađaju tenkove!’ I, ako on greškom pogodi kuću, to je moja odgovornost.“ To je Šort rekao u intervjuu za „Njujork Tajms“.
U bombardovanju sela Koriša u četvrak 13. maja oko ponoći poginulo je, prema dosadašnjoj istrazi, 87 civila, a ranjeno 78, mahom žena i dece, Albanaca izbeglica. Tela nekih od njih spržena su i pitanje je kada će biti identifikovana. Avijacija NATO-a ispalila je više projektila na to selo, pet kilometara severoistočno od Prizrena. Bačene su, prema našim vojnim izvorima, termalne bombe koje razvijaju visoku temperaturu i „cilj“ u selu Koriša pretvoren je u spržena tela, izgorele traktore, razbacane leševe, mrtvo dete ležalo je u ruševinama kao da spava… Užas bez opomene. Jedan od preživelih pričao je kasnije reporterima da je najpre nešto sevnulo, da je usledila serija eksplozija i da su, nešto kasnije, bombe padale i po grupi ljudi koja je pokušala da se spase bekstvom ka obližnjim njivama.
NATO je u subotu 15. maja priznao da je izvršio napad na selo Koriša i izrazio „duboko žaljenje“ zbog civilnih žrtava, ali je, kao i ranije u sličnim prilikama, izneo tvrdnju da je to bio „legitimni vojni cilj“, te da ne može da saopšti „razloge zbog kojih su civili bili na toj lokaciji u vreme napada“.
Londonski „Indipendent“ 15. maja 1999 . piše kako je na početku tog brifinga general-major Valter Jerc rekao: „Sve je išlo veoma dobro. Još jedan efektivan dan… Bio je to još jedan dan vrlo efektivnih operacija.“
Robert Fisk, najnagrađivaniji britanski spoljnopolitički dopisnik (sedam puta dobijao godišnje nagrade britanskih spoljnopolitičkih novinara, poslednje dve 1995. i 1996), piše u „Indipendentu“, kako, neposredno posle masakra na putu kod Prizrena, „NATO započinje svoje ‘ludorije u tri popodne’, bez ijedne reči o ovom užasnom događaju, bez ijedne proklete reči zapanjenosti ili saosećanja“. „Umesto toga, Džejmi Šej i negov Luftvafe general su drobili o uspešnim NATO operacijama na Kosovu.“
„U Sajgonu“, piše Fisk, „za vreme Vijetnamskog rata, imali su ‘ludorije u pet popodne’. Tokom zalivskog rata, 1991, Amerikanci su se hvalili svojim vojnim uspesima u ludorijama – u četiri popodne. U Briselu, NATO-ludorije počinju u tri. Ali juče, šou Šeja i Jerca pretvorio se u teatar opscenog…“
„Projektovane na ekranu – neverovatno – stajale su reči ‘JEDAN DOBAR DAN’… A onda je g. Šej, NATO-ov Horacio Botomli, započeo sa svojim uobičajenim osudama srpskih užasa, iskopavajući nekakve stare slike navodnih masovnih grobnica, kao i neke (malo novije) na kojima su se videla spaljena sela. Citirao je i nešto iz starih članaka o ljudskim pravima i uspeo da pogrešno izgovori imena sedam kosovskih sela. ‘Sam Bog zna, iskreno, šta ćemo sve zateći kada Kosovo bude otvoreno’, rekao je, zabrinuto vrteći glavom. Sam Bog zna, siguran sam, o čemu je g. Šej razmišljao; bio je mnogo više uplašen onim što će zapadni novinari – prevezeni do scene uz pomoć srpskih vlasti – zateći u selu Koriša… Sve vreme sam se pitao na šta me ova farsa podseća. Stajala su tu ta dva NATO čoveka zapisujući, minut za minutom, sat za satom, dan za danom, uništavanje populacije Kosova – što je, bez sumnje, greška Srba, ali je, bez obzira, i simbol NATO-ovog totalnog, sveobuhvatnog neuspeha na Balkanu. Svakog dana nam govore o masovnim grobnicama i smrti i mučenju. I kasnije sam se setio na šta me sve to podseća – diskretni glasovi, prigušena svetla, zastave koje vise iza podijuma kao svelo cveće, čak i zlokobna čelična Zvezda smrti koja tmurno stoji ispred zgrade. Podseća me na radno mesto mrtvozornika. Folirantsko samopreispitivanje, stare slike, izrazi saučešća. General i kokni su tu zapravo grobari, podjednako nesposobni da osmisle kraj bombardovanja koliko i da izmisle lek protiv starenja. Kosovo je mrtvo. Njegov narod je mrtav ili obeskućen, obespravljen i obeznađen. Ko hoće da istražuje, neka pročita autopsiju. I tako sam, posle izvesnog vremena, shvatio ono što su shvatili već mnogi koji prisustvuju ovim besmislenim skupovima – nas pripremaju za smrt NATO-a.“
Jedno od objašnjenja koja su se čula na brifinzima NATO-a, bilo je da je na tom mestu tragedije u Koriši navodno bilo jedno borbeno vozilo i nekoliko topova. Portparol jugoslovenskog ministarstva inostranih poslova, pozivajući se na izjave svedoka iz konvoja, tvrdi da u krugu od pet kilometara od mesta tog užasa nije bilo nijednog vojnika ni policajca. NATO portparoli su ponavljali da „ne znaju kako su se civili našli na tom mestu“. Onda se polako otvaralo i pitanje kako da to ne znaju, budući da su 17. maja, kako javljaju agencije Beta i Rojters, zvaničnici NATO-a saopštili da su na Kosovu uočili dve velike grupe raseljenih civila i da prate njihovo kretanje, jednu na području Junika, a od 12. maja i oko 70.000 raseljenih ljudi zapadno od Uroševca koji pokušavaju da krenu prema albanskoj granici. Džejmi Šej je, pozivajući se na albanske izbeglice, tvrdio i da se još oko 40.000 raseljenih ljudi na Kosovu nalazi „blokirano u regionu između Uroševca i Gnjilana“. Posle su se vadili na to da jugoslovenske snage koriste izbeglice kao ljudski štit i ponavljali da će uprkos svemu intenzivirati bombardovanje. Vesli Klark je ponavljao kako on ima poverenja u NATO-ov način gađanja.
Sasvim određeni način.
Pedesetog dana rata već pominjani američki general Majkl Šort iz svoje zatamnjene sobe u Vićenci „Njujork Tajmsu“ otkriva nameru da otvoreno teroriše civilno stanovništvo u Jugoslaviji u cilju izazivanja metežnog stanja i slamanja morala i pomalo kuka na političare da ga, kao, u tome sprečavaju. U interpretaciji NYT-a to stanovište se saopštava bez rukavica: „Dok NATO kaže da se ne bori protiv srpskog naroda, general Šort se još nada da će uznemirenje javnog mnjenja potkopati podršku vlastima u Beogradu: ‘Mislim, bez struje u vašim frižiderima, bez gasa u vašim šporetima, ne možete da odete na posao zbog toga što je most srušen – most na kome ste držali svoje rok koncerte – a vi svi stojite s metom na svojim glavama. To mora nestati u tri sata ujutru…“
Slika Kosova u ratu je za ova dva meseca bila po pravilu mistifikovana, otuda su dolazile tragične slike i još crnje glasine i generalizacije. U tom košmaru tražen je casus beli. Kao da se u toj šumi izgubilo pitanje da li tamo uopšte ima ljudi. Posle duže pauze, na Kosovo sada mogu da dođu grupe domaćih i stranih novinara, uz dozvole i odgovarajuće akreditacije Vojske Jugoslavije. Reporter Bete 17. maja, jedan od retkih koji je zabeležio i ponešto iz svakodnevice, izveštava da su duž većine magistralnih puteva na Kosovu jasno vidljivi tragovi velikih razaranja – srušene kuće, izgoreli autobusi i krateri na njivama.
Već na samom ulasku na Kosovo, na administrativnoj granici sa Srbijom, nalazi se avetinjski prazno selo Merdare, potpuno uništeno u napadu avijacije NATO-a. Blatnjavim putem koji povezuje desetak kuća tog sela hodaju samo kokoške i napušteni, poludivlji psi. Do pre dve nedelje u tom selu je živelo tridesetak ljudi u sedam-osam sirotinjskih udžerica. Nakon bombardovanja ostale su ruševine, uništeni i isprevrtani automobili, kao i krateri od desetak projektila kojima je selo Merdare izbrisano sa geografske karte.
Nakon dvadesetak kilometara puta kroz Kosovo, nedaleko od Podujeva, proteklog vikenda su novinari, dolazeći iz Beograda, mogli da vide grupu od oko hiljadu albanskih izbeglica kako se peške vraća u svoje domove. U koloni su bili samo žene, deca i starci, iznemogli nakon tridesetak kilometara hoda. Kažu da su pobegli od borbi koje su snage bezbednosti i UČK vodili u regionu Podujeva. Privremeno su se bili smestili kod rodbine i prijatelja u Prištini, a sada pokušavaju da se vrate kućama. „Nadamo se da ćemo ostati kod kuće“, rekla je jedna od izbeglica. Oni su nerado odgovarali na pitanja gde se nalaze mlađi muškarci, rekavši neodređeno „u šumi“. Region Podujeva bio je od 24. marta česta meta NATO avijacije, a u nekim kućama ima još neeksplodiranih projektila. Srpski izvori u Prištini kažu da i na drugim mestima u pokrajini postoje velike grupe izbeglica koje lutaju i da je tako već više od mesec dana. Jedan konvoj od oko 10.000 Albanaca, koji je iz pravca Prizrena stigao do Prištine, nastavio je put severno od tog grada, prema Podujevu.
Zbog nestašice goriva, pored važnijih saobraćajnica leži napušten veliki broj vozila. Kosovskim putevima sve češće prolaze traktori koji vuku po nekoliko automobila. Ulazak u Prištinu deluje sablasno: ulice su u poslepodnevnim časovima gotovo puste, a veliki broj kuća je porušen. U centru grada su uništene zgrade pošte, Privremenog izvršnog veća, autobuska stanica, kao i nekoliko stambenih zgrada. Od detonacija su popucala stakla na većini zgrada, a nakon prekida telefonskih veza veliki broj stanovnika tog grada odlučio se na odlazak. Egzodus stanovništva iz glavnog grada Kosova i Metohije počeo je četiri dana nakon početka napada na Jugoslaviju. Te noći je uništena zgrada MUP-a, a na meti napada bila je i industrijska zona grada i lokalno groblje.
Avioni gotovo neprestano nadleću Kosovo. Za proteklih nedelju dana avijacija NATO-a je u pokrajini izvodila po 100 napada dnevno. Od oko 240.000 stanovnika, koliko se procenjuje da je u Prištini živelo pre rata, sada ih je ostalo oko 150.000, kažu srpski izvori. Prema procenama tih izvora, do sada je Prištinu napustilo više od 60.000 Albanaca i oko 35.000 Srba. Teško je utvrditi koliko je zaista ljudi otišlo, budući da pouzdani demografski podaci za Kosovo ne postoje. U pokrajini gotovo dve decenije nije obavljen popis stanovništva.
U sela podujevskog regiona, oko kojih su se ne tako davno vodile žestoke borbe između pripadnika MUP-a i UČK-a, vratilo se prethodnih nekoliko sedmica oko 32.000 Albanaca. Najveća grupa povratnika smestila se u selu Šakovac desetak kilometara udaljenom od Podujeva. U dvadesetak kuća tu privremeno živi nekoliko hiljada ljudi, ali za razliku od grupica izbeglica koje se na Kosovu mogu sresti gotovo svakodnevno, u Šakovcu ima dosta mladih muškaraca, koji su na neki način izbegli da ih mobiliše UČK.
Od puta Priština-Podujevo do Šakovca vodi uski zemljani put, a već na samom ulasku u selo vide se velike grupe ljudi, što je prilično neuobičajeno za naselja te veličine. U jednoj od prvih kuća u selu živi četrdesetak izbeglica iz sela Orlane, svega 15 kilometara udaljenom od Šakovca. Oni su, kao i većina drugih, stigli u Šakovac pre nešto manje od mesec dana, kada im je policija u okolini Prištine rekla da se mogu bezbedno vratiti kućama.
Nakon dolaska u Šakovac policija je popisala sve novopridošle stanovnike, koji su uz lične dokumente dobili i posebne potvrde da su privremeno nastanjeni u tom selu. Nekoliko grupa Albanaca vratilo se prethodnih dana u svoje kuće u samom Podujevu, dok je ostalima rečeno da će moći učiniti isto za nekoliko dana.
Prema obaveštenim srpskim izvorima, postupak povratka privremeno raseljenih lica vrši se postepeno, kako bi se izbegao haos i sprečilo ubacivanje pripadnika UČK-a, koja je svojevremeno bila posebno aktivna baš u regionu Podujeva. Drugi razlozi za takve procedure su vršenje popisa stanovništva, kao i bezbednosna pitanja.
Policajci na kontrolnom punktu nekoliko kilometara udaljenom od sela Šakovac rekli su da u okolini Orlana još ima manjih grupica UČK-a, koje ne predstavljaju ozbiljnu opasnost. Nedaleko od prvih kuća nalazi se trošna škola u kojoj su takođe smeštene izbeglice. U dvorištu te zgrade je improvizovana pijaca, na kojoj se, za razliku od Prištine, mogu kupiti i ulje, šećer i cigarete. Litar ulja na toj tržnici košta 25 nemačkih maraka, ali, kako kažu prodavci, posao ide sasvim dobro. Cigarete koštaju oko šest maraka, ali ljudi uprkos tome i dalje puše. Većina Albanaca iz Šakovca smatra da će se ubrzo vratiti kućama. Oni su domove napustili u strahu od borbi koje su, između policije i UČK-a, vođene u neposrednoj blizini sela u kojima su živeli. U dvorištima svih kuća u tom selu parkirano je po nekoliko traktora, na kojima su još uredno složene putne torbe, jer svi čekaju dozvole za povratak i ne misle da se duže zadržavaju u Šakovcu. Deo izbeglica je smeštaj našao u lokalnoj džamiji, a nekoliko porodica živi u velikim najlonskim šatorima. U selu ima i veoma mnogo dece. Prema rečima Albanaca, jedini problem predstavlja zdravstvena zaštita, jer nema dovoljno lekova, ali u selu postoji ambulanta koja radi svakodnevno.
Verovatno najinteresantniji stanovnik Šakovca jeste dvadesetšestogodišnji Bekim, koji je vlasnik pekare u Kuvajtu, a rat ga je zatekao u poseti roditeljima u Podujevu. Oženjen je Filipinkom, sa kojom ima jednogodišnje dete. Ona sa njegovom majkom živi u Podujevu. „Važno je da su oni dobro. Nadam se da ćemo uskoro ponovo biti zajedno i vratiti se u Kuvajt“, rekao je Bekim, čiji je brat bio u Kuvajtu za vreme iračke okupacije i dodao da se „ljudi u Podujevo vraćaju postepeno, u ulicu po ulicu“. „Policija u selo dolazi retko, i sa njima nemamo nikakvih problema“, rekao je on. Jedan od izvora hrane za stanovnike Šakovca je pomoć države. Na putu ka Podujevu nekoliko grupa ljudi u improvizovanim kolicima nosilo je džakove sa brašnom.
U Prištini ima dovoljno hrane, ali se ujutro pred prodavnicama mogu videti redovi za hleb i mleko. Građani Prištine kažu da se mnogo lakše živi od kako je, početkom maja, normalizovano snabdevanje električnom energijom. Priština je mesec dana bila praktično bez struje, osim u povremenim kratkim intervalima. Telefonske veze sa gradom postoje, ali samo deo prištinskih brojeva funkcioniše. Zbog gotovo konstantne vazdušne opasnosti, većina ugostiteljskih objekata u Prištini zatvara se oko 18. časova, ali već tada na ulicama gotovo i da nema ljudi, piše reporter agencije Beta. RTS tu sliku osvetljava sa svetlije strane pokazujući slikom pijacu, prodavnice, pekaru koja radi i snimak ulice u podne sa dosta ljudi na njima. Inače, gradska skupština u Prištini saopštila je u prošli ponedeljak da je na svojoj teritoriji zabranila točenje alkohola na javnim mestima…
S one strane granice, u Albaniji, prema reportaži koju iz albanskog grada Kukeš prenose agencije Beta i Rojters, izbeglički talas sa Kosova koji stiže do Albanije nošen je vetrom koji nikom ne donosi ništa dobro, ali ima i onih koji iz toga izvlače korist. Žiteljima Kukeša gotovo bi se moglo oprostiti što zarađuju na izbeglicama, trećina od ukupno 5400 porodica u gradu zavisi od pomoći države, najveća mesečna plata iznosi oko 54 dolara, dok mnogi ne zarađuju više od 28 dolara mesečno. Doskora zaobilažen zbog loše infrastrukture, čak i po merilima najsiromašnije zemlje u Evropi, Kukeš je primio 80.000 novih stanovnika, smeštenih u izbegličkom kampu ili po privatnim kućama. Dolaskom izbeglica sa Kosova stanovništvo ovog grada utrostručilo se za tri meseca. S dolaskom predstavnika medija koji prate sudbinu izbeglica stanarine su otišle u nebo, čak i kada su u pitanju izbeglice. „Kukeš je nekada bio jedan od onih gradova u koji nikada nisu dolazili Albanci iz centralnih i južnih delova zemlje. To je bio i ostao grad sa lošom infrastrukturom“, kaže Ziber Jata, šef gradske službe za privredna i socijalna pitanja. „Kada su počele da stižu međunarodne organizacije i novinari, ljudi su počeli da zarađuju na njima, ali i na izbeglicama“, dodaje on. Albanci su besplatno pustili u kuće na hiljade kosovskih Albanaca, a vlasti u Tirani obećali su im po 11 dolara mesečno za smeštaj izbeglica, iz fondova UNHCR-a. Ali, neke boljestojeće izbeglice koje su uspele da sa sobom ponesu i novac troše svoje ušteđevine na visoke kirije koje se kreću od 300 do 1500 nemačkih maraka mesečno. „Ali, to nije naša greška. Neki su sami želeli da plate kako bi se izbavili iz izbegličkog kampa“, kaže Jata. Fatmir Kabaši (Kabashi), izbeglica iz Prizrena, kaže da plaća 400 maraka mesečno za samo jednu sobu. „Na Kosovu sam plaćao 120 maraka za čitav stan. Nadam se samo da ovo neće biti dugo, inače ne znam kako ću izaći na kraj“, dodao je.
U Kukešu je ostala otprilike jedna trećina od oko 170.000 izbeglica sa Kosova koji su prešli u Albaniju, čekajući na preostalu rodbinu ili jednostavno u želji da ostanu blizu kuće. U ovom gradu nisu porasle samo cene smeštaja. Nedžmija Mučak iz sela Koriše kod Prizrena smeštena je u izbegličkom kampu. Ona kaže da tamo dobija samo jedan obrok dnevno pa mora da kupuje hranu na pijaci, gde cene stalno rastu. Vreća brašna koštala je pre izbijanja krize 3500 leka, sada je 5000. Jedno jaje bilo je šest a sada je 13 leka, dok je kilogram sira sa 340 poskupeo na 450 leka. Preprodavci deviza trguju punom parom. Popularne su marke jer mnoge izbeglice imaju rođake u Nemačkoj, dok je dolar stigao sa humanitarcima, novinarima i NATO vojnicima.
Mesto okupljanja, za novinare i humanitarce ali i za izbeglice i lokalno stanovništvo, postao je kafe-restoran „Amerika“. Stranci tu dolaze da se upoznaju sa sredinom, ili na sastanke, a lokalci i izbeglice u nadi da će naći neki posao. Vlasnik kafea, Musli Leiši, iznajmljuje sobe po visokoj ceni, ali 13 izbeglica odselo je kod njega besplatno, a još dvoje rade kao kelneri. U Kukešu ima i onih koji su zgranuti što njihovi susedi zarađuju novac na tuđoj nesreći. „Nikada ne bih mogao da uzmem novac od svoje kosovske braće. Dao bih im i dušu ako treba“, kaže Salajdin Tabaku kod koga je već sedam nedelja smešteno deset izbeglica. „Gostoprimstvo je jedna od naših vrlina. Nije fer zarađivati na tuđoj nesreći“, dodaje on.
Kako proizilazi iz jedne analize Rojtersa, sve veća sporenja među liderima kosovskih Albanaca mogla bi ugroziti planove Zapada o uvođenju samouprave na Kosovu, kada se rat sa Jugoslavijom bude završio. Ti raskoli odraz su gorkih političkih sukoba u susednoj Albaniji, i prete da ponovo destabilizuju najsiromašniju zemlju u Evropi. Dok lideri NATO zemalja prostiru crveni tepih pred Ibrahimom Rugovom, izabranim liderom kosovskih Albanaca, portparol UČK-a, vodeće snage otpora na terenu, optužuje ga za kolaboraciju sa jugoslovenskim predsednikom Slobodanom Miloševićem. „Mislim da ga mnoge zapadne zemlje uglavnom primaju iz radoznalosti, kako bi saznali nešto o njegovim susretima sa Miloševićem“, rekao je Jakup Krasnići novinarima u Albaniji. Dodao je da „od osobe koju je Beograd poslao u Evropu ne očekuje ništa drugo nego da nastavi da radi na podelama“.
Rojters konstatuje da zapadne diplomate veruju da je Milošević verovatno želeo da poseje nepoverenje među kosovskim Albancima kada je 5. maja, nakon susreta i razgovora prikazivanih na televiziji, dopustio Rugovi da sa porodicom otputuje u Rim. Ako je tako, strategija mu se svakako isplatila. Rugova, čiji DSK drži ključeve ratne škrinje sa, kako se procenjuje, oko 60 miliona nemačkih maraka koje je od kosovskih Albanaca u inostranstvu prikupila kosovska vlada u egzilu predvođena Bujarom Bukošijem, ne priznaje privremenu vladu koju je proglasio UČK sa Tačijem na čelu. U intervjuu objavljenom u dnevniku „Frankfurter algemajne cajtung“ Rugova je Tačijevu vladu nazvao nelegitimnom. „Tragično je i u isto vreme komično da u ovom trenutku imamo dve prelazne vlade“, dodao je on. UČK optužuje Rugovu za izdaju, dok tvrda struja, prema nekim izvorima, preti čak i da će ga ubiti. „Iako se situacija na Kosovu pogoršava, postoje političari koji traže rešenje sa istim onim koji su izazvali ovu tragediju“, rekao je prošle nedelje predstavnik UČK-a u Francuskoj Bardil Mahmuti. On je dodao da je Rugova postao „Miloševićev emisar“. Krasnići kaže da DSK lišava UČK novca potrebnog za kupovinu preko potrebnog oružja i municije za borce na Kosovu. Nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer, čija je vlada Rugovi i njegovoj porodici pružila privremeno utočište, odrazio je široko rasprostanjenu frustraciju zapadne vojne alijanse kada je Rugovi, prošle nedelje, govorio o potrebi da među kosovskim Albancima postoji bolja koordinacija i da prestanu da se svađaju. Rojters, međutim, kaže kako nezavisni analitičari kažu (a videće se iz daljeg teksta da su to proalbanski analitičari) da je Rugova izgubio legitimitet među sopstvenim narodom i da nije mudro što Zapad pokušava da mu ga ponovo izgradi. Od kako je stigao na Zapad, Rugova je proveo 12 dana u nakićenim salonima zapadnoevropskih ministarstava spoljnih poslova, ali nije posetio izbegličke kampove u Albaniji i Makedoniji u kojima oko 750.000 kosovskih Albanaca živi u često jadnim uslovima. „Rugova je politički mrtav. Ali evropska desnica, Vatikan i mnoga zapadna ministarstva spoljnih poslova ga i dalje podržavaju“, kaže Miranda Vikers, autorka jedne od istorija Kosova. Prema njenim rečima, čini se da su SAD shvatile koja je stvarna snaga među kosovskim Albancima u februaru, kada je državni sekretar Medlin Olbrajt „odnegovala“ UČK i Hašima Tačija u partnere za pregovore. Ali, izgleda da sada Vašington „menja sedlo“ zbog potrebe da se sa Miloševićem postigne politički kompromis oko Kosova. Rugova bi pristao na manje od UČK-a. Vikersova kaže da su podele među kosovskim Albancima povezane sa sukobima u Albaniji, između socijalističke vlade i nacionalističke opozicije bivšeg predsednika Salija Beriše. Dok vlada u Tirani podržava UČK, Rugovin DSK ima bliske veze sa Berišom.
Beriša, opet, po nekim agencijama, opisuje UČK kao grupu kriminalaca i neodgovornih avanturista. Albanski ministri, opet, optužili su Bukošija da su njegove pristalice umešane u mračni pokušaj puča prošlog septembra. Pokušaji Albanije da okupi rukovodstvo kosovskih Albanaca u Tirani su, sudeći po tim analizama, propali jer su Rugova i DSK odbili saradnju i ostali u Nemačkoj. Šef albanske diplomatije Paskal Milo prošle nedelje je bez uspeha zatražio od Rugove da se priključi Tačijevoj prelaznoj vladi nakon što je albanski parlament usvojio rezoluciju s tim u vezi.
Na svim stranama se primećuje izvesna grozničavost, možda kao znak da se naslućuje kraj rata.
Dve stotine kilometara severno, u Kruševcu je, kako izgleda, bilo napetosti. Crnogorska televizija objavila je izveštaj svog dopisnika Slaviše Milenkovića da se oko 5000 ljudi, mahom žena i dece, sakupilo u centru grada i da je tri sata protestovalo zahtevajući povratak sa Kosova njihovih očeva, muževa i sinova koji su pre dva meseca mobilisani.
BBC je preneo tu vest crnogorske televizije izmenivši nekoliko detalja, na primer onaj o broju demonstranta, dodavši i to da su povod za proteste bili poginuli vojnici, a uz tvrdnju da je ta vest objavljena u Crnoj Gori, a da nije u Srbiji, kako se kaže, zbog cenzure… U izveštaju BBC dopisnika iz Crne Gore Hamfrija Hakslija (Humphrey Hawksley) tvrdi se da su demonstracije oko 3000 ljudi izbile spontano pošto su tela šestorice poginulih vojnika dopremljena njihovim kućama. Kaže se i da je bilo i deset ranjenih iz tog grada i da su demonstranti nosili slike poginulih. U tom izveštaju tvrdi se da su demonstracije 1000 ljudi izbile i u Aleksandrovcu kada su vraćena tela tri vojnika, te da su tokom demonstracija gradonačelnik Aleksandrovca Života Cvetković i funkcioner SPS-a Gvozdan Đolić pretučeni.
Komanda garnizona Vojske Jugoslavije u Kruševcu saopštila je 18. maja da su u gradu tog i prethodnog dana organizovane demonstracije i optužila organizatore za „podrivanje odbrane zemlje, izdaju i direktnu saradnju sa neprijateljem“. U saopštenju se kaže: „Građani Kruševca, juče 17. i danas 18. maja 1999 . godine u Kruševcu je organizovano okupljanje građana sa zahtevom da se obezbedi vraćanje pripadnika ratnih jedinica kućama. Organizovano okupljanje se pretvorilo u demonstracije koje su po svom karakteru bile rušilačke. Najbolja osećanja roditelja zloupotrebljena su od strane organizatora koji su većim delom identifikovani. Postupak propisan Zakonom o ratnom stanju, prema organizatorima i podstrekačima ovih demonstracija, je u toku. Rat je SR Jugoslaviji nametnut. Do sada je agresor izvršio više od 20.000 aviopoletanja i izručio više eksploziva nego u celom Drugom svetskom ratu. I pored toga, neprijatelj nije ostvario svoje ciljeve. Herojsko držanje naroda i njegove vojske u odbrani otadžbine i svega što nam je sveto nametnula je neprijatelju da se u ovim danima odluči da li će SR Jugoslaviji zvanično objaviti rat ili preći na diplomatsko-politički kolosek.
U toku su brojne mirovne inicijative, a naše jedinstvo i uspešna odbrana koju moramo sačuvati po svaku cenu su sigurne garancije da ćemo postati ravnopravan partner u razgovorima i izvojevati pravedan mir. Procenjujući da najveća ratna mašinerija u svetu, zločinačko i zversko bombardovanje nisu dovoljni da slome otpor naše odbrane, neprijatelj pokušava da među nama pronađe zagovornike kapitulacije i izdajnike. Rušilačke demonstracije u Kruševcu 17. i 18. imaju funkciju razbijanja naših snaga odbrane.
Odluka Vrhovne komande o smanjenju broja pripadnika VJ na Kosovu izvršava se planski i u skladu sa situacijom. U uslovima neprekidnog bombardovanja planovi o povlačenju moraju biti podređeni pre svega zaštiti života naših boraca. Zahtevi da se pitanja odbrane rešavaju na drugi način, demonstracijama, rušenjem, i razbijanjem, samovoljom i komandovanjem sa strane, direktna je saradnja sa neprijateljem i u funkciji slabljenja naše odbrambene moći.
U uslovima ratnog stanja okupljanja su moguća samo uz odobrenje nadležnih organa. Svako drugačije ponašanje, izazivanje i podstrekavanje nereda, rušenja, pronošenja glasina i dezinformacija, podleže odgovornosti prema Zakonu o ratnim uslovima. Jedinice VJ će kao i do sada davati sve potrebne informacije, a organi vlasti i lokalne samouprave i dalje će pružati svaku pomoć porodicama boraca. Nijedno pitanje neće se rešavati na ulici i neće se dozvoliti podrivanje odbrambene moći zemlje. Moramo sačuvati jedinstvo naše odbrane po svaku cenu“, navodi se u saopštenju Komande garnizona VJ u Kruševcu.
Valjevo, utorak 18 maj, četrdesetak minuta iza podneva. Na nebu, visoko, po dva paralelna traga aviona koji su se udaljavali prema zapadu. Prizor sa aeromitinga. Ispod belih pruga pojavio se dimni oblačić, posledica dejstva protivavionske odbrane, čula se sirena za vazdušnu opasnost, a onda je usledila silovita detonacija. Svakom posmatraču se činilo da je puklo baš iza susednog ugla. Nad istočnim delom grada, gde je „Krušik“, dizao se dimni oblak koji je nošen vetrom brzo zasuo grad mirisom eksplozije i baruta.
Sutradan je Štab civilne zaštite utvrdio da su u „Krušik“ pale 44 bombe, kao i još pet u okolna sela, Jasenice i Donju Grabovicu. Direktor Zdravstvenog centra dr Miroslav Srećković izvestio je da je u bolnici zbrinuto 17 Valjevaca, od kojih je šest, sa težim povredama, zadržano na lečenju, ali da su van životne opasnosti. Direktor „Krušika“ Miladin Ćirić izjavio je za lokalni državni radio da u fabrici nema povređenih radnika, kao i da u „Krušiku“ više nema šta da se ruši, sad se menja konfiguracija terena, fabrički krug se ne može ni pešice proći.
Poslednje bombe bačene na „Krušik“ donele su i prvu neposrednu žrtvu NATO agresije. U svojoj kući, u selu Jasenice, poginula je Milka Krunić (72). Kuća je direktno pogođena. Kamera lokalne televizije beleži ruševine. Suprug Milan, koji je ostao nepovređen, govori u kameru. „Ušli da jedemo ‘leba, kad čujem avione, rekao: ‘Bežite za mnom’; sina Miroljuba stiglo je po kičmi i po glavi, žena, kako je izlazila na vrata, poginula. Ovo što je na meni, to je, ostalo ne postoji“, kaže Milan, kome je nesreća izbelila lice, zategla svaku boru. Nastradala i kuća Slobodana Durovića. Po izjavama u „Politici“, Slobodan i supruga bili u njivi, Slobodan kosio, čim je čuo avione, znao da nema spasa, odmah je bacio kosu, leg’o i pokrio se travom. Supruga Miroslava bacila motiku i potrčala, tamo gde je kopala pala je bomba, zasula je zemlja, ali je ostala nepovređena. Tako je hrabra Miroslava bila žrtva od bombe.
Inače, Vojni sud pri komandi Drinske divizije radi. Odgovaraju uglavnom ona lica koja se nisu odazvala na mobilizacijski poziv. Suđenja su javna. Reporter „Vremena“ bio je svedokom kad su dva policajca došla da privedu lice koje se nije odazvalo na mobilizaciju. Kad su upoznati da je Đorđe Matunović, po koga su došli, kao dobrovoljac poginuo u istočnoj Slavoniji u jesen ’91, samo su u čudu slegli ramenima.
Po prvi put neprijateljski avioni su nad Valjevom bacili letke. Oni koji su imali bliski susret sa njima kažu da je na njima neka „ružna Slobodanova slika“, ali da je narod postupao oprezno – letku se prilazilo pažljivo i sa distance, nabadani su na drvene šiljkove, a zatim paljeni. Radoznali su se upoznali i sa sadržajem. Kažu na jednoj strani fotografija Miloševića i obaveštenje da se radi o anketi. Na drugoj strani pitanja, da ih parafraziramo, da li mislite da izbeglice sa Kosova beže od NATO bombi, te da li smatrate da je Milošević jedini izbor za Srbiju. Posle konstatacije da bi Milošević potvrdno odgovorio na oba pitanja, sledi završno, da li mislite da on i dalje treba da misli i donosi odluke umesto vas. Sve na čistoj ćirilici.
Iz nekih razloga letak je ovde često veća senzacija nego tomahavk. Jedan kolega kaže kako je njegov otac koji živi u vikendici izašao u dvorište i zaprepašćeno rekao: „Bog te, letak!“ Sadržaje nekog od tih letaka čitali su i na državnoj televiziji.
Možda se uistinu naslućuje kraj rata – srpski političari opet počinju da „časte“ jedan drugoga, po starom. Potpredsednik republičke vlade Vojislav Šešelj izjavio je u prošli petak 14. maja u intervjuu Radio-televiziji Srbije da predsedniku Demokratske stranke Zoranu Đinđiću preti suđenje „za akt izdaje“. Vođa radikala je predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, lidera Demokratske stranke Zorana Đinđića, Socijaldemokratije Vuka Obradovića, bivšu predsednicu Građanskog saveza Vesnu Pešić i lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka nazvao „otvorenim izdajnicima“ pošto su se, kako je rekao, „otvoreno stavili na stranu agresora“. Predsednički kolegijum Srpske radikalne stranke (SRS) osudio je 18. maja „izdajničko delovanje nosilaca vlasti u Crnoj Gori, kao i pojedinih političkih grupa u Srbiji čije se vođe nude NATO-u za gubernatore okupirane Srbije“.
Đinđić je potom banjalučkoj reviji „Reporter“ izjavio da njegova izjava „Njujork tajmsu“, protumačena kao poziv međunarodnoj zajednici da ne sklapa nikakav mirovni ugovor s jugoslovenskim predsednikom Slobodanom Miloševićem, nije dobro interpretirana. „Ja se slažem da Slobodan Milošević potpiše mirovni plan, ali je veoma važno da posle toga on podnese račune, ne samo za ovaj rat, već i sve što je bilo pre i da ode s političke scene“, precizirao je on. Đinđić smatra da NATO ne može da svrgne Miloševića. Ono što u tom kontekstu devojci sreću kvari jeste to što je Đinđić tada rekao „Reporteru“ da bi u Beogradu moralo da se desi „nešto pozitivno“, odnosno da se pojavi „perspektiva završetka rata“ da bi on odlučio da se vrati u taj grad. Na pitanje da li ima osećaj da je svoje ljude iz stranke u Beogradu i Srbiji ostavio na cedilu, Đinđić je odgovorio da DS „nije obdanište“ i da on nije „tata“ koji treba da bude tu „da bi ljudi mogli da rade svoj posao“.
U rano jutro 18. maja nepoznata lica demolirala su sedište Demokratske stranke u Beogradu, zapravo fasadu zgrade su polili crvenom farbom i porazbijali su spoljna stakla. Kad smo do sada pominjali predistoriju demoliranih objekata, recimo ovde uzgred i to da je to kuća čuvenog inž. Dobrivoja Božića, kreatora važnog patenta za železničke kočnice (patent je poznat po nazivu „Božićeva kočnica“, prodat je Škodi, ali ga je kažu bespravno modifikovanog prisvojio Vestinghaus), kome je imovina konfiskovana 1945, kada je emigrirao, a zatim se šezdesetih vratio u zemlju da živi skromno. Demokratska stranka je protestovala zbog napada na svoje sedište i podsetila da je to drugi po redu napad na njeno sedište, zatraživši od nadležnih organa da hitno izvrše istražni postupak i spreče ponavljanje takvih napada. U saopštenju se navodi da je na fasadi zgrade, crvenom bojom ispisana poruka:“Ovo je i vaša krv“. „Ovo je očigledan primer političkog obračunavanja sa opozicijom u Srbiji koji se ne sme dozvoliti u demokratskoj zemlji. Vandalski napad na DS svedoči da u našoj zemlji ne postoje osnovna demokratska prava, iako rukovodstvo države stalno pokušava da u to ubedi građane“, navodi se u saopštenju DS-a.
Kako su agenciji Beta rekli, u DS-u, iako je obezbeđenje stranke bilo u sedištu u trenutku kada se desio incident, fizičkog obračuna sa napadačima nije bilo, a ujutru, oko 10 sati, policija je izvršila uviđaj. RTS je uveče pred sedištem te stranke snimio jednu od svojih anketa u kojima sagovornici ponavljaju kako su „oni“ „to i zaslužili“ i da u njihovu zgradu treba useliti izbeglice.
Predsednik Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuk Drašković, osudio je napade na sedište Demokratske stranke (DS) u Beogradu, ali je naveo da bi članovi te stranke trebalo da osude izjave predsednika DS Zorana Đinđića u kojima se, prema Draškovićevim rečima, zahteva nastavak bombardovanja SRJ sve dok se ne izmeni vlast u SRJ. Prema njegovim rečima, vlast u SRJ se može menjati samo „voljom naroda, na izborima, a ne dekretom iz inostranstva“. Drašković je takođe osudio napade na pojedine novinare i medije u Srbiji objavljene u državnim medijima, ocenivši da „niko ne drži licencu za patriotizam u svojim rukama“. Lider SPO-a je pozvao medije da slobodnije izveštavaju i pokažu „građansku hrabrost“, umesto što se „protiv straha bore strahom“.
Upitan na osnovu čega očekuje da će vlasti SRJ prihvatiti inicijativu G8, kada ju je u intervjuu Radio-televiziji Srbije oštro kritikovao potpredsednik Vlade Srbije Vojislav Šešelj, Drašković je rekao da „veruje da rat u SRJ živi svoje poslednje dane“, a da će posle okončanja rata početi politička diferencijacija u kojoj će se SPO zalagati za obnovu SRJ i saradnju sa svetom, a da će ekstremne snage, koje predvodi Šešelj, voditi politiku izolacionizma od Evrope i sveta i nastojaće da Srbiju pretvore u gulag, te da se on nada da takva inicijativa neće proći. Drašković je izrazio nadu da će nakon završetka agresije na SRJ Srbija i Crna Gora „čvršće sarađivati“ i da će „podloga za tu saradnju“ biti demokratizacija cele Jugoslavije, odabir odgovarajućih kadrova i „iskustva iz ovog užasnog rata“. Protekla nedelja galopirajuće nesreće počela je pomalo da pokazuje one stare mirnodopske mane i da ilustruje ono što smo znali i ranije – da građanstvo, pritisnuto bedom, nemaštinom i stradanjima i sada ume da bude ozbiljnije od političara koji pretenduju da ga vode, a da političari kad izađu iz zemlje izgube sliku, i da na stranom jeziku vole da lupetaju više nego na maternjem.
Obećali smo da se dok traje rat nećemo upuštati u srpske političke podmetačine. Smatramo primerenim da u ovom kontekstu samo pomenemo da je trenutno u vojsci jedini šef partije mladi Goran Svilanović, predsednik pacifističkog Građanskog saveza Srbije, igrom istorije sličan s Dimitrijem Tucovićem, srpskim socijaldemokratom koji je 1914. glasao protiv ratnih kredita (što nisu, mimo dogovora, učinili tadašnji evropski socijaldemokrati) i onda poginuo u bici protiv Austrijanaca na planini Ceru. Treba moliti boga samo da se izbegne ta poslednja, fatalna sličnost.
(Ekipa izveštača „Vremena“)
Treći mesec rata: Ne lupaj jako tokom ratnog stanja
( Takođe dostupno na linku Vreme vanredno izdanje broj 12, 29. maj 1999 .
Tri udara na zatvor u Istoku, stotinu mrtvih. Tači poziva NATO da pojača vazdušne udare na Jugoslaviju. „Njujork tajms“: General Pavković je iz Kruševca ispraćen aplauzima. „Njusvikovo“ otkriće o specijalnom ratu. Kako je jednog Srbina u Teksasu saslušavao FBI
„Reći ću vam nešto što nas iznenađuje. Kad god g. Černomirdin poseti Beograd, a desilo se treći put zaredom dok je on bio u misiji koja reflektuje ne samo ruske interese već interese mnogih drugih zemalja, intenzitet bombardovanja dostigne vrhunac. Otuda pitanje: ‘Ko pokušava da potkopa pregovore?“ (Igor Ivanov, ruski ministar spoljnih poslova).
Zaista, te večeri 20. maja, kad je Černomirdin posle sedam sati razgovora s predsednikom SRJ Miloševićem otišao iz Beograda, avijacija NATO-a navalila je na Beograd i pogodila je oko 45 minuta posle ponoći zgrade u Kliničko-bolničkom centru „Dr Dragiša Mišović“, na Dedinju. Direktni pogodak uništio je zgradu neurologije Kliničko-bolničkog centra „Dragiša Mišović“. Poginula su tri pacijenta te bolnice. Britanski ministar odbrane izjavio je sutradan kako oni moraju da bombarduju Beograd gde se nalazi mozak srpske operacije na Kosovu. Dvoje poginulih u beogradskoj bolnici bili su u dubokoj nesvesti posle šloga.
Ljuljaška presečena gelerom
Irena Dinić porađala se za vreme bombardovanja. Posečena je po licu. Izneli su nju i ćerku Jelenu, kroz krš. Potpuno su razoreni objekti u kojima su bile smeštene polikliničke i bolničke prostorije za lečenje dece od plućnih bolesti, za ginekologiju i akušerstvo, neurologiju, urologiju i hemodijalizu, gerijatriju i otorinolaringologiju. Saopšteno je i da su u većini ostalih objekata i prostorija tog centra i drugih zdravstvenih objekata u njegovom susedstvu nastala znatna oštećenja. U parkiću pored bolnice, dok su radnici gradskog zelenila potkresivali obogaljene lipe, pogled našeg reportera zaustavlja se na sedištu ljuljaške presečene gelerom.
Od početka bombardovanja Jugoslavije to je deveta „greška“ koju je Severnoatlantska alijansa priznala i u svojim objašnjenjima pripisala mahom skretanju projektila sa utvrđenih ciljeva. NATO u „greške“ nije ubrojao i bombardovanje sela Koriše kod Prizrena, u kome je poginulo najmanje 87 osoba a više desetina je ranjeno, pošto i dalje tvrdi da je u Koriši bio legitiman vojni cilj. Srpski izvori navode da je u tih devet „priznatih grešaka“ poginulo najmanje 226 osoba. Agencija Frans pres čekira te do sada učinjene „greške“: 6. april – Aleksinac; 9. april – kuće oko telefonske centrale u Prištini; 12. april – voz na mostu u Grdeličkoj klisuri u kome je poginulo 55 ljudi; 14. april – dve izbegličke kolone u regionu Đakovice poginulo 75 osoba, a 25 teško ranjeno; 28. april – civilne kuće u Surdulici, 20 civila ubijeno; 1. maj – most u Lužanima, preko kojeg je išao autobus „Niš ekspresa“, poginulo je između 40 i 60 civila; 7. maj – centralni deo Niša u kome su pijaca, klinika i univerzitet – poginulo najmanje 15, a povređeno 70 ljudi; 8. maj – kineska ambasada u Beogradu, poginule su tri osobe, a oko 20 je povređeno; iste noći ponovljeni napad na Generalštab usledio kad su na lice mesta izašli spasioci…
Predsednica jugoslovenske Komisije za UNICEF Margit Savović izjavila je 22. maja da je 38-oro dece poginulo u napadima NATO-a na izbegličku kolonu u selu Koriša i na Surdulicu. U masakru u selu Koriša poginulo je 10 novorođenčadi i 26-oro dece uzrasta do 15 godina, a od 20 poginulih u Surdulici njih 12 su bila deca od 5 do 12 godina, rekla je Savović na današnjoj konferenciji za novinare. „Izgleda da je potresnija sudbina onih koji su umakli NATO bombama od sudbine onih koji su ostali pod ruševinama, jer mrtvi ne plaču“, rekla je Savović.
Krov se ruši na glavu
Avijacija NATO-a je 19. maja sa tri projektila započela seriju bombardovanja jednog neočekivanog cilja, zatvora „Dubrava“ kod Istoka, na Kosovu. U prvom talasu poginula su dvojica zatvorenika, a jedan čuvar i dvojica zatvorenika su ranjeni. Avijacija je 21. maja ponovo sa više projektila gađala zatvor u Istoku. AFP je tada javio da je bilo najmanje devetoro poginulih. Onda je broj poginulih povećan na „najmanje deset“. Prema rečima upravnika zatvora Aleksandra Rakočevića, tri stražara i jedna žena stražar su ozbiljno povređeni, a poginuo je i zamenik upravnika Nedžmedin Kaličanin. Oko 13 sati, neposredno nakon odlaska novinara, NATO je još jednom bombardovao taj zatvor u Istoku. Na zatvorski kompleks tada je palo najmanje pet-šest projektila, u trenutku kada se u zatvorskom dvorištu nalazilo nekoliko stotina zatvorenika i čuvara. Ceo zatvorski kompleks prekrio je gust dim. Na pronađenim delovima bombi vidi se natpis na engleskom jeziku „ne diži“ (No lift), kao i gotovo kompletan uređaj za navođenje. „Kada je počeo napad morali smo da pustimo zatvorenike iz ćelija, jer nismo hteli da dozvolimo da budu pobijeni“, rekao je upravnik kaznionice Aleksandar Rakočević i dodao da je „od prvog trenutka bilo očigledno da NATO gađa direktno zgrade“. Potpuno je uništena upravna zgrada, toplana, motel i pet paviljona u kojima su bili smešteni zatvorenici. Jedan projektil srušio je oko pet metara visok zatvorski zid, a ceo kompleks prekriven je komadima cigle, betona i metala. Ostatke projektila novinari su pronalazili stotinak metara od ogromnih kratera. Geleri bombi odleteli su čak 300 metara daleko od najbliže zgrade u zatvorskom kompleksu. Nekoliko bombi eksplodiralo je i na livadama oko kaznionice. Oko zidina zatvora ima nekoliko kratera, izveštava novinar Bete Rade Maroević. U napadu je uništeno i nekoliko privatnih automobila, kao i jedna ambulantna kola. Kasnije je saopšteno da je izvestan broj zatvorenika tokom bombardovanja pobegao.
U zatvoru u Istoku, na izdržavanju kazne, nalazilo se oko 1000 osuđenika. Potonji izveštaji govore da je u tom zatvoru broj žrtava veći nego što se pretpostavljalo – pominje se čak 100 poginulih i oko 200 ranjenih. Radnici nisu mogli da pruže pravovremenu pomoć povređenima jer je pogođen i objekat u kojem su se nalazili kompleti za ukazivanje prve pomoći, a prema informacijama koje su dobili zaposleni, gađana je i bolnica u Istoku. Upravnik kaznionice tvrdi da u blizini zatvora nema vojnih objekata. Kazneno-popravni dom Istok nalazi se na planinskom proplanku, a oko njega nema drveća ili drugih zaklona, gde bi se eventualno mogli sakriti vojnici ili tehnika.
Izveštač Bete citira zatvorenika koga predstavlja pod imenom Boban, nije želeo da kaže prezime, koji je rekao da se u trenutku napada nalazio u svojoj ćeliji, da je čuo strahovite eksplozije, da mu se „učinilo da će mu se krov srušiti na glavu“. „Nedugo nakon toga čuvari su otvorili vrata i izašli smo napolje“, rekao je dodajući da su „zatvorenici nastradali kada je jedan projektil direktno pogodio dvorište“. Među zatvorenicima je bio i izvestan broj osoba osuđenih za terorizam.
Portparol NATO-a u Briselu Džejmi Šej kao i vojni predstavnik NATO-a general Valter Jerc potvrdili su 22. maja da su avioni NATO-a bombardovali zatvor u Istoku, ali su ostali pri tvrdnji da je „NATO tamo gađao vojni kompleks“.
Šta je bila stvarna svrha ove operacije ostaje da se nagađa, a vaš hroničar pretpostavlja da je neko u Briselu došao na ideju da možda bombardovanjem zatvora oslobodi zatvorenika kako bi se vratili u UČK.
Još jedan događaj pokazuje neku neuhvatljivu taktiku. Portparol Šej je potvrdio i da su avioni NATO-a bombardovali područje Košare uz albansku granicu, koje se, prema albanskim izveštajima, nalazilo pod kontrolom UČK-a. Šej je rekao da su vojni komandanti NATO-a identifikovali cilj kao „Košani“, a ne „Košare“, i dodao da će proveriti da li je bilo greške u nazivu mesta, da je NATO gađao taj cilj pod pretpostavkom da se taj prelaz još uvek nalazi pod kontrolom Vojske Jugoslavije, te da će NATO skinuti Košare sa liste ciljeva ukoliko dođe do saznanja da to mesto drži UČK. U tim napadima poginuo je, prema nekim izveštajima, veći broj pripadnika UČK-a, a prema drugim jedan dok je više njih teško ranjeno. Posmatrači Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju u Bajram Curiju rekli su da su videli kako dva helikoptera ka Tirani otpremaju 15 ranjenih gerilaca – devetoricu na nosilima – i jedno telo. Oni su rekli da su iz pogranične oblasti oko Košara dopirali zvuci borbe. Borac iz Rume, ranjen u rejonu karaule Košare: „Ni metar nismo odstupili od početka rata. Strada se, ali ni oni ne mogu napred, ni mi. Još oni imaju podršku i iz vazduha. Postoji tampon zona uzduž granice i svi drže svoje, nema pomaka, mi smo na našem, sve ostalo je laž i propaganda. Zona je još davno pre rata proširena na 3-5 km, tu smo od početka i tu se ne zalazi, ali se svakodnevno žestoko brani. A oni provociraju konstantno.“
Uprkos tom napadu, lider UČK-a i predsednik njene paralelne kosovske „vlade“ Hašim Tači u izjavi televiziji AP u Tirani pozvao je 23. maja NATO da nastavi i pojača vazdušne napade na SRJ, što albanske vođe ponavljaju posle svakog sličnog događaja. Paralelno sa ovim događajima u zapadnim medijima učestalo se ponavljaju trdnje da UČK „jača sve moćnija“ i da je posle poraza od 24. marta ona narasla na 15.000 ljudi.
Jugoslovenske vlasti ponavljale su da su pripadnici Vojske Jugoslavije i policije razbili sve jedinice separatističkog UČK-a. RTS, 22. maja, u reportaži iz Lapskog kraja gde je, kako se tvrdi, bilo „najjače uporište“ UČK-a, tvrdi uz snimke s lica mesta da u okolini Podujeva nema nikakvih borbi, da UČK u tom kraju više ne postoji, da sela nisu razorena i da se „poslednji teroristi predaju ili bivaju likvidirani“. U izveštaju državne televizije tvrdi se da se u Podujevu „normalno živi, na ulicama je dosta naroda, a snabdevanje životnim namirnicama, vodom i strujom je redovno“. Ekipa RTS-a je obišla bazu UČK-a u školi u selu Obrandža, „u terorističkoj operativnoj zoni ‘Lap’ pripadnika 151. brigade“ UČK-a. Prikazan je snimak rovova i bunkera oko utvrđenog brda iznad Podujeva, sa zaklonima za minobacače. „Za Obrandžu su teroristi u stranim medijima izjavljivali da nikada neće pasti – sada, međutim, ovde nema terorista“, konstatovao je reporter RTS-a. Prikazan je i logor za pešadijsku obuku u selu Velika Reka na obroncima Kopaonika, gde takođe više nema pripadnika UČK-a kao i Gornja Lapašnica, Glavnik i Konjuševac… „I poslednji, najokoreliji zločinci koji su se skrivali u šumama bivaju likvidirani, poput terorističkog komandanta Medžmija Umnice zvanog Džoni, čija je jedinica razbijena 27. aprila“, tvrdi RTS.
Sutradan, 23. maja, RTS pokazuje još jedno razbijeno uporište UČK-a na području Suve Reke u Drenici, rovovi, zemunice i bunkeri na obroncima Jezerske planine. Major ministarstva unutrašnjih poslova Srbije Goran Veličković izjavio je RTS-u da su 8. maja završene antiterorističke akcije na široj teritoriji Suve Reke, da snage MUP-a čvrsto kontrolišu ovo područje na kome je „uništeno i neutralisano jedno od najvećih uporišta šiptarskih terorističkih bandi u Budakovu i Papazu“.
Demanti jedne špekulacije
Komandant Prištinskog korpusaVJ general-major Vladimir Lazarević izjavio je ponovo da je od 9. aprila počela „kopnena agresija albanskih terorista i NATO-a iz severne Albanije na SR Jugoslaviju sa težišnim pravcem preko Juničkih planina“: „Agresiju izvode kombinovane snage šiptarsko-terorističkih snaga, u kojima učestvuju i izbeglice sa Kosmeta, formacijski sastavi Albanije i specijalne snage NATO-a, uz neviđenu vazdušnu podršku NATO-a.“ On je dodao da je u dosadašnjim dejstvima agresor pretrpeo znatne gubitke na tom delu teritorije, što ga je nateralo da promeni plan.
Komandant Prištinskog korpusa VJ odlučno je negirao tvrdnje NATO-a da je jedinice VJ do sada napustilo 13.000 ljudi i da je NATO na Kosovu uništio 300 tenkova VJ. „Ako je to istina, zašto NATO ne ubrza ostvarivanje svojih ciljeva. To je moj najkraći komentar“, rekao je general Lazarević.
Priča o dezerterima dobijala je velike dimenzije i portparoli NATO-a i zapadni mediji su je tumačili kao znak slabosti na jugoslovenskoj strani. Rojters 25. maja uz Lazarevićev demanti špekulacija o tobožnjoj pojavi masovnog dezertiranja, pozivajući se na podgoričke „Vijesti“, govori o „nekoliko hiljada“ demonstranata koji „u gradovima južne Srbije“ (Aleksandrovac, Raška, Prokuplje i Kruševac) zahtevaju povlačenje vojske sa Kosova, te da oko hiljadu dezertera iz Kruševca i Aleksandrovca odbija povratak u jedinice. Prema istom izvoru, komandant Treće armije general Nebojša Pavković u Kruševcu nije uspeo da nagovori dezertere na povratak, što mu je prethodno uspelo u Raškoj.
„Njujork tajms“ u svom izveštaju, međutim, navodi da je ključni zahtev žena u Kruševcu bio da dobiju više podataka o svojim muževima i sinovima. Pavković, komandant Treće armije i operacija na Kosovu, razgovarao je u opštini sa stotinama žena, a istovremeno su u grad počeli da stižu kamioni sa povratnicima u uniformi, „po svemu sudeći sa dozvolom da odu sa Kosova“. Jedna od žena koja je učestvovala na sastanku rekla je „Njujork tajmsu“ da su se pritužbe uglavnom odnosile na neizvesnost i ekonomske teškoće, produbljene dugim odsustvom muškaraca.
„Njujork tajms“ piše da je Pavković, posle „povremeno usijane rasprave“, ispraćen aplauzom. Pozivajući se na izjave svedoka, list piše da je jedna od žena generalu na kraju poklonila džemper. Pavković je klasu vojnika koji su u Vojsku Jugoslavije stupili marta prošle godine opisao kao heroje i obećao da će rezervisti, od kojih su neki već više od 40 dana na Kosovu, uskoro biti zamenjeni, navodi „Njujork tajms“. Jedan oficir u Beogradu rekao je tom američkom dnevniku da su uniformisani muškarci dobili dozvolu da se vrate kućama.
Prema sagovornicima „Vremena“, deo jedne jedinice Kruševljana je, u dogovoru sa onima koji su na Kosovu ostali da „drže položaj“, rešio da se sam pobrine o ranije obećanom odsustvu. Pod oružjem su dospeli do Brzeća na Kopaoniku, gde ih je dočekao general Pavković koji se, navodno, složio da idu kući pošto predaju naoružanje. U prošlu nedelju od njih je zahtevano da se na Kosovo vrate. Trenutno, povratnici u Kruševcu lome se oko izbora hoće li biti evidentirani kao da su bili „na odsustvu“ ili kao „dezerteri“. Nekoliko dana ranije, 21. maja, iz Prištine – prethodnog dana pošteđene bombardovanja zbog gostovanja ekipe UN-a pod vođstvom De Mela – stiže vest da među ranjenicima u prištinskoj bolnici („Pola ih sa Kosova, uglavnom Metohija, onda iz Vojvodine, Užica i okoline, Cigana i Egipćana“) – leže i dvojica iz kruševačke jedinice. Jedan od njih kaže: „Imali smo nekih gubitaka, desetak naših u okolini Peći i ka granici, a mi smo bili čitava jedinica u potezu oko Istoka. Mi smo bili u rezervi, nas nekih 600-700… A znaš kako je nama na terenu, ne znamo šta se dešava kod kuće, a obećali nam da ćemo ići na slobodno već par nedelja. Nismo imali šta da radimo, sedimo bez akcija u rezervi. Ove razbismo u tom delu odavno i naš teren čist, i šta bismo drugo nego da odemo da vidimo svoje kući. Dogovor pao, dobili zeleno svetlo, pokupimo se lepo i kući. Ali, sinko, ovo je rat i dođe i do nesporazuma i različitih mišljenja i ko zna čega. Da vidim ko će mene sa ovim rupama dezerterom prozvati. Dođoše tamo i ispade bruka, ljudi shvatili kao da smo pobegli. Ne možeš svoje ubediti. Ja sam ostao po dogovoru sa još stotinjak nas da čuvamo položaj do smene i kad se ovi vrate da ja odem i ostali malo kući. I zakači me prokletinja na jednoj čuki iznad Istoka. I to ne geler, nego parče kamena koji se od bombe rasprštio po meni. I odmah posle operacije ja zovem kući u Kruševac. Kad tamo i oduševljenje i milion pitanja, a ja sluđen. Ma šta vam je ljudi, kakvi dezerteri. Nije bilo više potrebe da nas tu bude toliko, mi smo rezerva, a kući nismo bili dva meseca, šta vam je. Ma znaš, tata, ovde se priča ovo te ono, meni se u glavi zavrte.“
NATO i crnogorski mediji
Portparol Socijalističke partije Srbije (SPS) Ivica Dačić je 20. maja tvrdio: „U Kruševcu i Aleksandrovcu je reč o interesovanju roditelja za redosled vraćanja dela jedinica vojske i policije, a ne o nekim protestima, za koje NATO tvrdi da su demonstracije protiv rata.“ On je ocenio da je „normalno da se roditelji interesuju za svoju decu, posebno u krajevima gde je najviše ljudi uključeno u odbranu zemlje“, i da su roditelji u Kruševcu i Aleksandrovcu postavljali „legitimna pitanja o povratku dela jedinica“ i dodao da se nada da predstavnici Vojske Jugoslavije „vode računa o tome“. Dačić je optužio NATO da takva interesovanja predstavlja kao demonstracije protiv vojske i ocenio da „NATO uporno traži pukotine u odbrani SRJ“.
Predsednik Srpske radikalne stranke i potpredsednik Vlade Srbije Vojislav Šešelj je 20. maja rekao da su demonstracije u Kruševcu i Aleksandrovcu izazvali „antisrpski i izdajnički elementi, koordinirani sa snagama NATO-a“, a da su „zapadni mediji preuveličali incidente u Kruševcu i Aleksandrovcu“ ali da to nije problem od nekog značaja i ne može biti osnov za radovanje čelnika NATO-a. On je optužio „aktiviste“ Srpskog pokreta obnove (SPO) u Kruševcu i Aleksandrovcu da su u tim gradovima organizovali proteste roditelja vojnika i zatražio da istražni organi utvrde da li je „u to umešana i centrala SPO“.
Odbor Srpskog pokreta obnove (SPO) u Kruševcu odbacio je potom optužbe Vojislava Šešelja: „Kruševljani nisu pre neki dan protestovali zbog toga što njihovi sinovi brane Srbiju već protiv lokalnih političara i profitera koji umesto da neinformisanim građanima daju odgovore na ljudska pitanja, angažuju policiju da se obračunava sa njima“, navodi se u saopštenju Okružnog odbora SPO-a u Kruševcu uz pominjanje jednog tamošnjeg radikala.
Komanda garnizona Vojske Jugoslavije u Kruševcu verbalno je osudila organizatore demonstracija za „podrivanje odbrane zemlje, izdaju i direktnu saradnju sa neprijateljem“. Ministar u jugoslovenskoj vladi Goran Matić izjavio je 20. maja da se povlačenje dela jedinica vojske i policije sa Kosova ne može zvati dezerterstvom, da je to „propaganda“ i optužio je NATO da preko crnogorskih medija plasira priče o dezerterstvu u Vojsci Jugoslavije.
U Srbiji, „dezerterska tema“ je zatalasala političare. Lider radikala Vojislav Šešelj je 20. maja rekao da su se „stekli uslovi“ za hapšenje predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka i gradonačelnika Čačka Velimira Ilića, optužujući ih da su „pozivali narod na oružani ustanak“. „Politika“ od 26. maja, prenoseći saopštenje Opštinskog odbora SPS-a u Čačku, piše: „Predsednik SO Čačak Velimir Ilić usred rata nalazi se na godišnjem odmoru! To je zvanična informacija SO Čačak. U stvari, Ilić se krije od vojnih vlasti koje su izdale poternicu za njim zbog optužbe o „podrivanju odbrambene moći zemlje i izdajničke aktivnosti koju je ispoljio od početka rata“. Dalje se kaže: „Vrhunac ovakvog njegovog delovanja su izjave i učešće u programu radija Slobodna Evropa koja je pod direktnim patronatom CIA-e, gde Ilić doslovno civilne objekte označava kao mete, tvrdeći da su to vojni ciljevi.“ Iilić je, inače, u toj izjavi za RFE napadao izvesnog pukovnika da je negde stavio neko vojno oruđe.
Stvari su ispale još komplikovanije u Čačku gde je 18. maja formiran Građanski parlament kao organizacija koja okuplja 20 uglednih Čačana formirana sa ciljem da se bori za mir. Policija je 23. maja zabranila okupljanje Građanskog parlamenta Čačka uz obrazloženje da skup nije zvanično prijavljen. Građani su nakon zabrane otišli u čačanski restoran „Proleće“, ali morali su da ga napuste nakon što im je rečeno da je u ratnim uslovima svako okupljanje i u zatvorenom i na otvorenom prostoru zabranjeno. Nakon toga otišli su u čačansku crkvu zapalili sveće. Opštinski sud za prekršaje u Čačku 25. maja izriče novčanu kaznu od ukupno 28.000 dinara, sa rokom uplate od 48 sati grupi građana zbog prisustva i istupanja na skupovima nisu odobrili nadležni organi, a time je prekršena Uredba o okupljanju građana za vreme rata. Novčana kazna sa alternativom služenja zatvorske kazne izrečena je: penzionisanom profesoru Milanu Božoviću (7500 dinara) doktoru Mirjani Hercog (5000), profesoru Nadi Despotović (5000), opštinskom pravobraniocu Verici Barać (5000), novinaru Vesni Bijelić (2500) nezaposlenom mašinskom tehničaru Draganu Šipetiću (2500).
Pustošenje Novog Sada i okoline
Agencijske vesti o bombardovanju „Novog Sada i okoline“ i dalje su svakodnevne, ali one nedovoljno otkrivaju muke stanovnika te takozvane okoline. Na primer, Petrovaradin, grad stariji od Novog Sada, koji se u svakom pogledu utopio u Srpsku Atinu, a veći, na primer, od Šapca ili Gornjeg Milanovca, posle rušenja sva tri mosta koji ga spajaju sa centrom opštine, sada ima ogromne probleme. Na sada jedinu skelu (pošto se druga remontuje) čeka se više sati, a od 1. juna će, čini se, biti još više problema, jer je VJ najavila da gradska uprava od tog datuma treba da povede brigu o gorivu za vožnju skele. Petrovaradin već mesec i po dana ima ogromne probleme u snabdevanju vodom, mada su glavna gradska izvorišta na njegovoj strani Dunava, ali tamo nije i prerada vode. Građani imaju muka i oko registracije, pa čak i opravke automobila, jer u Petrovaradinu nema za to ovlašćene policijske stanice, a nema, to se tek sada vidi, i nijednog autoelektričara. U ovom, za srpske prilike, velikom gradu nema nijednog bioskopa, nema srednje škole, Vojna bolnica i Institut u Sremskoj Kamenici ne primaju one pacijente koji imaju problema sa stomakom, na primer.
I ostali gradići ili sela oko Novog Sada odjednom su otkrili koliko su zavisni od starog gradskog jezgra, a sve razređeniji gradski prevoz (raspoloživo gorivo je smanjeno pet puta) svaki posao u centru grada čini mučnim i sporim. Istovremeno, vazdušni udari na prigradska naselja su sve češći. Jedina prednost ovih naselja je u tome što praktično svaka kuća ima dvorište i u njemu obično dosta „čvrstog goriva“, pa je bar spremanje hrane „u okolini“ Novog Sada olakšano. Noću, svuda krčkaju kotlići.
Izašla baba da prospe pepeo…
U Valjevu je i prethodnih dana bilo, takoreći, mirnodopskih aktivnosti. Opštinski šef protokola sazvao je glavne urednike lokalnih medija na sastanak u povodu formiranja pres centra Drinske divizije (poziv je bio selektivan i nije podrazumevao dopisnike, izuzimajući one koji rade u RTS-u i Politici). Sastanak je bio namenski – prisutnima je održan kratak kurs iz izveštavanja u ratnim uslovima.
Naš dopisnik ne javlja ništa o tom kursu, a moguće je da je on u duhu jedne nezaobilazne anegdote iz Obrenovca. U Obrenovcu, posle teške noći sa više uzbuna, dok je čeljad još spavala, izašla baba da prospe pepeo u kontejner. Nešto se bilo uhvatilo za dno i baba, po navici, da bi otresla pepeo, lupila dva puta jako đubrovnikom po kontejneru. Još je biju.
Može i naravoučenije – ne lupaj jako tokom ratnog stanja.
U Valjevu se dogodila i konferencija za štampu. Urednicima je na licu mesta rečeno da nema izveštavanja sa tog događaja, ali RTS je zabeležio izjavu komandanta Drinske divizije, generala Obradova, da su u zoni dejstva te jedinice oborena 22 neprijateljska projektila kao i avion F-16. Prenete su i reči, prisutnog načelnika Službe informisanja VJ, pukovnika Milivoja Novkovića, koji je pohvalio rad medija u Srbiji, dok je za državne medije u Crnoj Gori rekao da su praktično stupili u službu NATO-a.
Inače, Komanda Druge armije i Ratne mornarice Vojske Jugoslavije (VJ) optužila je vlasti u Crnoj Gori za „neosnovane i zlonamerne napade“ na VJ i najodgovornije starešine u komandama i jedinicama na teritoriji Crne Gore. U saopštenju Komande Druge armije i Ratne mornarice se ističe da je „u delu sredstava javnog informisanja intenzivirana propagandna kampanja protiv VJ“ i ocenjuje da je ona „po metodu i oblicima slična propagandnim aktivnostima agresora na SR Jugoslaviju i objektivno je u funkciji ostvarivanja njihovih ciljeva“. Bilo je vesti o demonstracijama protiv rezervista na Cetinju i o još dva sporadična incidenta prilično bogato korišćena u tamošnjoj napetoj atmosferi.
Naš dopisnik iz Valjeva na specifičan način opisuje kako i u ratnim uslovima politika pulsira, formalno i neformalno, direktno i zaobilazno. Dogodilo se, piše on, da je u Valjevu, takoreći u mirnodopskim uslovima, bio i bivši gradonačelnik ovog grada, sada lider Nove demokratije Dušan Mihajlović. Iznevši, na konferenciji za štampu, da se rat ne može koristiti u partijske svrhe, bilo za obračun sa svojim protivnicima, bilo za rešavanje pitanja vlasti, Mihajlović je rekao da je ND pozvao sve da ne čine ništa čime bi slabili slogu i odbrambenu moć zemlje, i naveo da je najveći broj rukovodstva ND-a u vojnim jedinicama. Istovremeno oni, kao partija, stalno upozoravaju one koji odlučuju da se silom ne može rešiti nijedan problem, da jedina pobeda koja se može ostvariti u ovom konfliktu jeste mir, koji je častan izlaz za sve učesnike.
Onda su novinari pitali Mihajlovića, „k’o svog“, a on im je odgovarao, novinarima se učinio, „k’o tuđim“. Pitali ga, kao političara u opoziciji, kao političara koji je bio i na vlasti, gde su na sastancima kod predsednika Miloševića – u vremenu u kom je ostvareno apsolutno jedinstvo partija i naroda – „politički primerci“ tog jedinstva. On rek’o da nije tajna da bi ND radio sve drugačije od vladajuće koalicije, te da su svojevremeno javno rekli da ne prihvataju savez sa političkom strankom i liderom koji je simbol pogrešne nacionalne i državne politike, liderom koji je simbol demagogije koja nas ne može dovesti ni do čega dobrog. Pošto Mihajlović nije imenovao stranku i gospodina lidera, moglo se pomisliti svašta, međutim, naknadno je razjašnjeno da je gospodin Mihajlović mislio na gospodina Šešelja.
Ali, odgovori lider ND-a, da to što bi oni sve radili drugačije, nema veze sa činjenicom da je naša zemlja napadnuta, jer nijedna greška režima ili aktuelne vlasti ne može biti opravdanje za agresiju, kao ni razlog da oni ne učestvuju u odbrani zemlje. Istina, Mihajlović drži da bi efekti odbrane bili bolji da je ispoljeno jedinstvo naroda iskorišćeno da predstavnici svih političkih partija sednu za sto i dogovore kako najbolje organizovati odbranu. Oni bi u tome rado učestvovali, i sa ovom vlašću, jer je za ND i najgora vlada koju izabere narod bolja od najbolje vlade koju mogu doneti NATO tenkovi.
Novinari pitali Mihajlovića, k’o svog, i konkretno, da prokomentariše u „Vremenu“ objavljenu izjavu sugrađanina iz Kolonije kome je srušena kuća, a koji je pozvao predsednika da shvati realnost i ne ide glavom kroz zid, jer nam ni od čega ništa neće vredeti ako Srbija bude razrušena. Mihajlović je odgovorio da, nažalost, Srbija sve više liči na kuću Kolonijaša, ali da je pitanje koliko sve ovo što nam se dešava zavisi samo od nas i našeg rukovodstva. Poznat kao razuman i pragmatičan političar, Mihajlović je dodao da je jasno da se radi o većim ulozima i da smo se mi poturili pod lavinu koja je mogla i da nas obiđe, jer je apsurdno da se 10 miliona Jugoslovena suprotstavi armadi 19 najrazvijenijih zemalja sveta, koja je bez ispaljenog metka srušila svog planetarnog protivnika u vidu Varšavskog pakta. Po njemu je jasno i da mi ne možemo pobediti NATO, kao što nas ni NATO ne može prinuditi na kapitulaciju, pa su mir i častan kompromis izlaz za obe strane. U suprotnom, ušlo bi se u varijantu evropskog Vijetnama, što je put bez povratka i za agresora i za nas.
FBI u poseti našem čoveku
Po danu i po mraku, na poljima i u gradovima, rat ide svim svojim tokovima. Nedeljnilk „Njusvik“ objavljuje priču o tome da SAD nameravaju da počnu tajni rat protiv SR Jugoslavije, o čijim detaljima neće biti obavešteni čak ni čelnici Severnoatlantske alijanse. Pozivajući se na izvore u američkoj administraciji, ovaj nedeljnik piše da je predsednik SAD Bil Klinton potpisao odobrenje za pokretanje novih vidova neprijateljskog delovanja protiv SR Jugoslavije, de je američkoj obaveštajnoj službi CIA odobrio otpočinjanje organizovanog obučavanja pripadnika separatističkog UČK-a za obavljanje diverzantskih zadataka, kao što su napadi na linije komunikacija i snabdevanja Vojske Jugoslavije. Kako piše „Njusvik“, CIA namerava da započne i „kompjuterski rat“ kako bi izvršila upad na račune najviših jugoslovenskih zvaničnika u inostranim bankama.
Pismo je iz malog gradića u Teksasu stiglo u našu redakciju e-mailom. Pored toga što pokazuje kako su i na Divljem zapadu Beograđani, svedoči i o nečem daleko bližem pomenutoj temi:
„E pa drago moje društvance, samo da vam kažem da je rat stigao i u Ameriku. Juče negde oko 6 uveče čujem kuc, kuc (otišao je čovek pre rata pa ne zna da se sada u Beogradu kaže Klinton) na vratima. Ko svaki Amer ja pogledam kroz špijunku i pored samih vrata stoji neki čika u odelu. Ja mislim, eto opet neki pop oće da me učlani u njegovu religiju, ali eto ko svaki kulturan čovek otvorim. Čovek kaže jesil’ ti M….(ime). Ja rekoh Yes, a on mi poturi bedž FBI. Tu mi otprilike skoči pritisak i sve ostalo. Onda će on da ima par pitanja za mene. Ja njemu prvi a jel sam ja to pod istragom. Kaže zakon ako otvoreno pitaš mora da kaže istinu. Jok, kaže on, to smo mi ovde u FBI zainteresovani za moguće terorističke napade, pa eto pošto si ti iz Srbije, mi to onako bi da imamo informativni razgovor s tobom. Ja pitam a odakle mu moje ime, on reče dobio preko univerziteta. Onda krenuše pitanjca, a kako su moji, jel se pate (idijot!), a jel’ znam čika Arkana, a jel’ ima blizu moje kuće vojnih objekata, da možda Sloba noćom ne spava kod mojih i niz ostalih nebuloza. Bilo je potpuno blesavo kad je počeo monolog kako eto u lokalnom FBI ima dosta i republikanaca i demokrata i kako postoje struje oko toga o čemu je ovaj rat. Onda on poče priču kako je bio u Vijetnamskom ratu i kako mu je čudan Bilika, jer je on prvi bio protivu rata, a eto sad šalje naše momke u tamo neku džunglu zvanu Balkan (?!). Posle svega ja mu ljubazno rekoh da ako čujem da neko planira teroristički napad u Noksvilu, da ne brine jer ću ja obavezno obavestiti nadležne organe. Tu mi on dade vizit karticu i ja uočih da mu je prezime poljskog porekla pa ga zezam da je i on slovenskog porekla. Tu on skoči da kaže da su se njegovi doselili oko 1890. He, he! Ko da to ima veze. Eto tako. Sad sedam za kompjuter i pišem pismo administraciji i gomili profesora ovde, da ih obavestim čime se eto neko na univerzitetu bavi, plus šta radi dokoni FBI u Noksvilu. Ko želi kopiju nek se javne! Iskreno, čovek nije bio neprijatan i nije bilo nikakvih pretnji, ali svejedno, ovo me podsetilo da ja u svojih 25 godina u YU nikad nisam bio ispitivan od specijalne policije, čak ni obične policije, ali eto zbog svoje nacionalnosti sam doživeo da me čika Molder ispituje o terorizmu. To me podseti na dane kad su japanske Amerikance za vreme Drugog svetskog rata trpali u logore, KKK i ostalo. Drago društvo, ako ovo potraje ko zna kako će biti ovde. Samo eto da znate, da ono čega sam se bojao – da će naša nacija biti obeležena za vjek i vjekov se ostvaruje. Vama svima u YU želim sreću i zdravlje i da čuvate glavu uz sve nedaće, a ovima s ove strane bare da se ne daju provocirati i da se ne plaše ako im čika Molder pokuca na vrata.“
Razaranje elektrana
Specijalni rat protiv stanovništva ovde je nastavljen na kraju drugog meseca rata u mraku, a opet, na specifičan način, potpuno transparentno. Beograđani su noć između nedelje i ponedeljka (22-23. maj) proveli bez struje i vode, pošto je NATO bombardovao praktično tri dana uzastopno – razornim projektilima gađao elektroenergetska postrojenja u Novom Sadu, Nišu i Drmnu kod Kostolca. Dopisnik Bete iz Požarevca javio je da se oko 2.30 iznad područja kostolačke termoelektrane „Drvno“ video jak bljesak, nakon čega je nestala struja u Požarevcu, Kostolcu i okolnim mestima. U Nišu su neposredno nakon nestanka struje prekinute telefonske veze. Elekroprivreda Srbije (EPS) saopštila je u ponedeljak da je uspostavljanje funkcionisanja elektroenergetskog sistema veoma otežano, jer je „avijacija NATO-a uništila pet najznačajnijih prenosnih kapaciteta“. Uništenje tih prenosnih kapaciteta izbacilo je iz pogona i najveće proizvodne objekte hidroelektranu „Đerdap“, HE „Bajina Bašta“, termoelektrane u Obrenovcu, Kostolcu i „Kolubaru A“. Građani su pozvani da racionalno koriste struju zbog opasnosti od novih tehničkih poremećaja. To je bio četvrti put od početka agresije na Jugoslaviju da NATO onesposobi elektroenergetski sistem Srbije, ali ovog puta su pored grafitnih koristili i razarujuće projektile. U Radio Lazarevcu agenciji Beta je rečeno da je prilikom napada na „Kolubaru“ povređeno 13 radnika termoelektrane. Isti izvor potvrdio je da su u napadu, korišćeni i razarujući projektili. Gradsko saobraćajno preduzeće saopštilo je da je jedan projektil pao i na tramvajsku prugu koja prolazi neposredno pored skladišta i da zbog toga ujutru neće biti saobraćaja na linijama. Bez struje su bili Niš, Kraljevo, Šabac, Pančevo, Subotica, Požarevac, Kostolac, Čačak, Užice, Smederevo, Požega, Požarevac, Leskovac, Kuršumlija, Blace i Paraćin. Delimično napajanje električnom energijom imaju Sremska Mitrovica, Valjevo, Ruma, Batočina i Jagodina.
Snabdevanje vodom u Beogradu bilo je otežano pošto su postrojenja vodovoda ostala bez struje, a grad se snabdevao vodom iz postojećih rezervi. Došlo je do kratke nestašice hleba. Srpska ministarka zdravstva izjavila je da je taj totalni nestanak struje bio ugrozio 1000 bolesnika podvrgnutih operacijama, 4000 bolesnika kojima je potrebna dijaliza, decu u inkubatorima.
Srpski pokret obnove (SPO) najoštrije je osudio novi napad NATO-a na elektroenergetski sistem Srbije, ocenjujući ga kao „akt bezumlja sa svim elementima ratnog zločina i zločina protiv čovečnosti“. „Ostavljajući bez električne energije i prioritetne potrošače, a to su bolnice i porodilišta, jastrebovi u NATO-u pokazuju da je njihova strategija kolektivno kažnjavanje našeg naroda uz korišćenje sramnih metoda.“ Komentar potpredsednika srpske vlade Vojislava Šešelja je u takvoj situaciji glasio: „Hrane imamo jer je sami proizvodimo, a izdržaćemo i nestašice struje, vode, duvana…“
Primećena je potraga za pećima na drva, mada je pitanje da li u Beogradu ima drva. Sve je to nekako otežano nerazgovetnim vestima o diplomatskim manevrima i mirovnim inicijativama koji našeg načitanog čitaoca sigurno podsećaju na kraj drame „Čekajući Godoa“.
Vladimir: „Dakle, hoćemo li da pođemo?“
Estragon: „Hajdemo!“
Ne miču se s mesta.
Zavesa.
Ovdašnji svet, navikao da svašta trpi, privikavao se i na to čudo, kao što se privikava na sve s dozom gorkog humora koji izbija u kafanskom prepričavanju anegdote iz Obrenovca, gde čovek ima dobru garažu sa dubokim kanalom, a žena i tašta dosetile se da kanal urede kao sklonište, raspremile ćebad i dušeke i naš prijatelj, kad one siđu, radi svake sigurnosti, iznad kanala još poređa daske…
Svaki put razmišlja da li da zakuca.
Milan Milošević
sa Draganom Todorovićem, Dimitrijem Boarovim, Aleksandrom Ćirićem,
Dragoslavom Grujićem, Duškom Radulovićem i izveštačima agencije Beta
Sedamdeset dana rata: Surdulica, Varvarin. krvav pir kome se nazire kraj
( Takođe dostupno na linku Vreme vanredno izdanje broj 13, 5. jun 1999 .
Crna hronika – špekulisanje mrtvačkim sanducima. U potrazi za strujom. Pitanje: „Jel’ stigao Černobil?“. Haška optužnica i reakcije na nju. Bliski susreti vojske i policije u Crnoj Gori
Sanatorijum u Surdulici, ponoć 31. maja, ekipe civilne zaštite raščišćavaju ruševine uz strahovanje da je broj žrtava veliki. Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja Srbije saopštava da je u surduličkom Domu za stare i penzionere u Surdulici poginulo 20 ljudi. Ovo je druga tragedija u ovom gradu za mesec dana – 28. marta, NATO je u toj varošici siromašnih, štedljivih i radinih dunđera, gađajući kasarnu Vojske Jugoslavije, pogodio sklonište u kući jednog gastarbajtera – poginulo je 25 civila. Naš reporter u Surdulici 31. maja svedoči kako su se u pogođenoj zgradi spojili plafon i pod. U ruševinama su našli dnevnik dvadesetogodišnje devojke Milene Malobabić, dnevnik u kome je ona pisala o svom momku Dejanu. Milena je tu, među starcima iz doma, živela s majkom i dvojicom braće, oni su izbeglice iz hrvatske „Oluje“ 1995. Dejan Milenković, ranjen u nogu priča iz bolničkog kreveta kako je posle eksplozije odleteo nekoliko metara, kako je pao u ćošak sobe, kako je video samo dim i prašinu…
NATO ovoga puta nije priznao grešku, portparol Šej je tvrdio da je u Surdulici gađan – „legitimni vojni cilj“. Toga dana agencija Beta saopštava da je u samo 40 sati napada NATO-a na skoro celu teritoriju Srbije bilo najmanje 37 poginulih i oko 100 ranjenih osoba.
U Varvarinu, 29. maja oko 13.25, u napadu na drumski most na Velikoj Moravi poginulo je najmanje 11 osoba, oko 40 je ranjeno. Šest osoba se vodi kao nestalo dok ekipe s čamcima danima pretražuju virovito dno Morave. Portparol Šej izjavljuje kako NATO „još nema podatke o civilnim žrtvama“, kako je to bio „označen, legitimni vojni cilj“ koji je precizno pogođen, kako piloti zapadne vojne alijanse preduzimaju sve mere predostrožnosti kako bi se izbegle civilne žrtve, kako „nikada ranije u istoriji čovečanstva ovako veliki broj ljudi nije činio tako ogromne napore da svede na minimum rizik po civile, „kako je u poređenju sa sukobima tokom istorije ovo izuzetan napredak, kako su oni „odustali od ogromnog broja misija koje su mogle biti rizične po civile“. Još je rekao taj Džejmi Šej: „Mi iste mere predostrožnosti preduzimamo i u podne i noću.“ Jedna devojka, matematički olimpijac, sklonila se iz stalno bombardovanog Beograda u mirnu varoš Varvarin. Stradala je u podne.
Nebo liči na mrežu
Deset osoba je poginulo, a više od 20 je teže i lakše povređeno u napadu NATO-a na Novi Pazar 31. maja, kada je direktno pogođena jedna stambena zgrada. Od 10 poginulih građana, petoro je život izgubilo u mesari u istoj ulici… Na Novi Pazar je toga dana ispaljeno 20 projektila.
RTS u svom izveštaju tvrdi da su na meti bili i izdavačko-informativno preduzeće „Jedinstvo“ i njegova štamparija, lokalna televizija i radio, u čijoj se neposrednoj blizini nalaze dečja bolnica i autobuska stanica… Među poginulima je dvogodišnji Marko Simić, i još najmanje devet stanovnika tog grada, javila je kraljevačka televizija. Pored dvogodišnjeg dečaka, među mrtvima su identifikovani njegov otac Vladan Simić, zatim Zvezdan Jojić, Dragan Simović, Miodrag Nikić, Đorđe Pantović, Golub Ratković i Dragomirka Bijorac…
„Nema ovde rata, već jedna strana ubija, a druga strada“, rekao je dan kasnije Vuk Dašković, lider SPO-a, i ocenio da bi hitno trebalo održati sednicu Saveta bezbednosti na kojoj bi bili okončani zločini nad jednim narodom. Drašković je tražio da se principi G8 sa srpske strane prihvate jer ovo „ubijanje Jugoslavije ne traje samo 70 dana već 70 godina“, pošto je „toliko bombi i druge mašinerije smrti palo na zemlju da je svaki dan unazađuje za jednu godinu“.
Rat, ta naša loša svakodnevica, oglašava se u tragičnim vestima, tutnjavi, eksplozijama i sirenama na koje se brzo privikavamo. Kao i na smrti nedužnih. I na različita nepočinstva. Pojac u crkvi Svetog Petra i Pavla u selu B. kaže kako ovaj narod stiže božja kazna, a on peva i prkosi jačem, mesto da se skruši i bogu pomoli.
Rat u svojoj crnoj hronici beleži, kao Ćosićevoj „Valjevskoj bolnici“, i u Kovačevićevim „Maratoncima“, i trgovinu smrću. U Smederevu nekoj ženi sude zato što je sklanjala mrtvačke sanduke.
Naš dopisnik iz Valjeva javlja da je u Vojnom sudu Drinske divizije vojnik rezervista D., srpskog prezimena Sinđelić, oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo slabljenja borbenog morala u borbenoj situaciji, za koje je zaprećena kazna od 5 do 20 godina. Po optužbi, Sinđelić je pred vojnicima „izneo tvrdnju da se NATO snage ne mogu zaustaviti zbog čega je besmislena borba u ratnoj jedinici, da nas napada 19 najmoćnijih zemalja i da će se oni ušetati u Srbiju, a da se mi protiv njih džabe borimo“. Sud je presudio da je Sinđelić izneo lični stav bez namere da izazove uznemirenje drugih vojnika, te da delo nije učinjeno za vreme borbe, ili neposredno pred nju. Sinđelić je kažnjen sa devet meseci zatvora za dela samovoljnog napuštanja jedinice i sitne krađe. U petak uveče, upitan u prolazu ima li šta novo, član najvišeg foruma vladajuće partije kaže „u ponedeljak bi trebalo da bude gotovo, samo još nešto da prodiskutujemo“… U subotu na otvaranju pres – centra Drinske divizije jedan general završava govor rečima da veruje da „neprijateljska patologija ulazi u završnu fazu – metastaze pucaju po svim šavovima“. U nedelju pre podne nebo liči na mrežu. Avioni NATO-a prave figure, ostavljaju beli trag. Nema napada. Ponedeljak, druge Trojice, slava Valjeva. Predsednik opštine sa saradnicima lomi kolač. Služba u crkvi, litija u porti, slavski ručak u restoranu.
Civil poziva oficira sa visokim činom na piće, kaže, može rakijica, pivo… Ovaj odbija, ne sme sa nepoznatim, drugi put… Civil navaljuje, oficir popušta. U utorak u noć Tanjug javlja da je valjevski režiser Zoran Đorđević na VIII međunarodnom filmskom festivalu slovenskih i pravoslavnih zemalja dobio nagradu Zlatni vitez za režiju dokumentarnog filma „Živeli“. Zora u skloništu kod „Pilota“ časti piće, duplo. Režiser i naš reporter bili, zajedno a svaki svojim poslom, u brdima kod Požege, kod junaka filma Božidara Jovićevića, koji je za života izgradio mauzolej s petokrakom na kupoli. Nazdravljaju kao Boža: „Živeli mi i naša Srbija, i niko nam ništa ne mog’o!“
Buka poželjne budućnosti
Preko vikenda su pokazali da mogu da nam isključe struju onim NATO prstom teškim pet megatona. Pošto su uništene trafo-stanice u Leštanima i na Bežaniji, dvomilionski grad je praktično ukočen. Na letnjoj sparini počelo je da nestaje vode. Ostalo je hramajući nekako išlo. U sredu 2. juna, mi iz „Vremena“, razmileli smo se po Beogradu u potrazi za onim delom grada u kome ima struje, kako bismo se poput nekih nesrećnih glumaca držali nepovredivog načela show must go on. Vaš hroničar nalazi jataka u maloj romantičnoj Sokolskoj ulici. U broju šest dete vežba solfeđo, pred brojem četrnaest devojčice igraju „eme“ visoko skačući preko lastiša, negde oko broja osamnaest građevinari bučno, a ta buka liči na neku muziku poželjne budućnosti, rade „na skele“: „Radi kako ti kažem. Tvoji komentari mi nisu potrebni… Samo drži pravac.. Dum, dum.. cang… Tu mora da se isćuti dok on radi, to se radi u sekundu, u santim… drži vertikalu… nema problema… ‘vatamo pravac… polako Mile… razrađuj žabice… što nisi sklonio to pivo, vidiš da je uzbuna… ‘el tako Mile… “ U kući u kojoj radimo na crtežu male Mine, slatke devojčice kojoj dugujemo bar čokoladu (pridodati našim zahtevima), šareni konj u skoku iznad zelenih brda, ispod teksta „Baš je lep dan“.
U Kragujevcu na autobuskoj stanici devojka plavih očiju, crne kose, s rupicama na obrazu pozdravlja se s nekim i malo plače, a onda u prolazu glasom kao sa kadife pozdravlja vršnjaka, tužno kaže da ide na tri meseca na more – da radi, ovaj, praveći se veseo, kaže kako ide u vojsku na šta ona jednom kratko uzdahne. U novobeogradskom bloku 44 zaboravili i na šizele i na mirele i cela zgrada se dala u potragu za komšinicinim papagajem, jure ga po terasama, krovu, drveću, antenama. U Leskovcu su uz poznate dve našli naziv i za treću vrstu sirene, „šizela“, „mirela“ i „zakasnela“ (ona koja zasvira pošto padne bomba, kao izvestan broj naših javnih delatnika). Ako se rat nastavi bar jedna beogradska zgrada biće desetkovana cirozom jetre. Svake večeri gledaju u zvezde, viču – eno ga, zatim peku pilota, stavljaju mu jabuku u usta i šalju ga Klintonu. Jedan u mraku pita: „Gde sam ovo ja?“, a zatim: „Kako sam ovde stigao?“ Drugi se raspituje kod komšije s tranzistorom: „Jel stigao Černobil?“
Misli na ruskog pregovarača Čeromirdina o čijem su dolasku u Beograd svakih pet minuta dolazile oprečne vesti. O tom dolasku se pričalo na isti način čitave prethodne nedelje, kada je nekoliko dana glavno pitanje bilo da li će podizanje optužnice u Haškom sudu minirati pregovarački proces. Glavni tužilac Luiz Arbur saopštila je 27. maja da je Međunarodni krivični sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji 24. maja podigao optužnicu protiv jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, predsednika Srbije Milana Milutinovića, potpredsednika savezne vlade Nikole Šainovića, načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Dragoljuba Ojdanića i ministra unutrašnjih poslova Srbije Vlajka Stojiljkovića, i da je izdat nalog za njihovo hapšenje. Kako javlja agencija Beta, Luiz Arbur izjavljuje da su oni krivično odgovorni za deportaciju 740.000 Albanaca sa Kosova, za progon i za ubistvo 340 do sada identifikovanih ljudi. U optužnici koju objavljuju podgoričke „Vijesti“, pored veoma dugog političkog uvoda koji počinje opisom političkih događaja od 1987. do danas, jugoslovenskim funkcionerima se po sistemu komandne odgovornosti stavlja na teret progon Albanaca. U optužnici se tvrdi da su policajci, vojnici i vojne starešine koristili u velikom obimu pretresanje, pretnje silom i akte nasilja da bi od kosovskih Albanca opljačkali novac i vrednosti, a da su, vlasti na pograničnim postajama SRJ sistematski otuđivale lična vozila i drugu imovinu kosovskih Albanaca koji su deportovani iz provincije. Tvrdi se u optužnici da su „širom Kosova, snage SRJ i Srbije progonile, ponižavale i degradirale kosovske Albance, civile, fizičkim i verbalnim maltretiranjem. Tvrdi se da su policajci, vojnici ili vojne starešine konstantno podvrgavali kosovske Albance uvredama, rasnim uvredama, degradirajućim aktima, premlaćivanju i drugim formama fizičkog maltretiranja zbog njihove rasne, verske i političke pripadnosti, te da su im oduzimana lična dokumenta. Tvrdi se da je bilo masovnog progona i deportacija iz Đakovice, Prištine, okoline Gnjilana („grad Prilepnica“), Kosovske Mitrovice, iz okoline Orahovca, itd… Tvrdi se da je bilo masovnih smaknuća u Račku, selima Velika Kruša i Mala Kruša, itd. Tvrdi se da su 27. marta 1999 . snage SRJ i Republike Srbije napale selo Izbica (opština Srbica), da se nekoliko hiljada kosovskih Albanaca iz sela sklonilo u polje izvan sela, da su ih, na dan ili oko 28. marta 1999 , snage SRJ i Srbije opkolile, te da su, nakon što su vojnici i policajci oteli stvari od vrednosti, muškarce odvojili od žena i male dece, i da ih je oko 130 tada ubijeno. Oko navodnog masakra u selu Izbica lomio se čitavog proleća medijski deo rata između NATO-a i Jugoslavije – o tome je bilo reči i sredinom aprila, kada su jugoslovenski državni mediji negirali da u tom selu uopšte postoji masovna grobnica prikazana na satelitskim snimcima.
Ministar bez portfelja u jugoslovenskoj vladi Goran Matić je posle podizanja optužnice po drugi put demantovao tvrdnje američke TV-mreže CNN „o masakru u Izbici“ i masovnoj grobnici u tom mestu. Novinarima su prikazani slajdovi sa delovima snimaka koje je emitovao CNN i pokazane razlike na njima, a Matić je ukazao i na različite opise istog mesta, različit nagib terena, različite kuće i vegetaciju neodgovarajuću za doba godine u kome je snimak navodno načinjen.
Matić je, inače, izjavio da je podizanje optužnice protiv najviših jugoslovenskih zvaničnika „propagandna smicalica koja ima za cilj da odloži političko rešenje i diplomatske napore“, da je „Haški tribunal privatni politički sud Medlin Olbrajt, Džejmsa Rubina i Veslija Klarka za sve one koji nisu njihovi istomišljenici“, da je podizanje optužnice protiv najviših jugoslovenskih zvaničnika propagandni potez čiji je cilj da se odloži političko rešenje i „napravi zavesa“ iza koje će se nastaviti NATO agresija na SRJ… „Ako već ne mogu da ih ubiju kada gađaju njihovu rezidenciju, mogu da traže njihovo isključenje iz međunarodne javnosti u onim zemljama koje oni NATO paktom kontrolišu“, rekao je Matić. Upitan da li ima ikakve zvanične reakcije vlasti na podizanje optužnica, Matić je odgovorio: „Zašto bismo reagovali na privatni sud?“ „Mi prihvatamo nadležnost Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, a taj sud ne prihvataju SAD…“
Politička podmetačina
Političke partije u Srbiji negativno su reagovale na te optužnice kao na političku podmetačinu. Okosnica odgovora sastoji se u konstataciji da agresor time pokušava da sudi narodu nad kojim vrši zločin. Portparol Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić ocenio je danas da je podizanje optužnice protiv predsednika SRJ Slobodana Miloševića pred Haškim tribunalom „u funkciji genocida nad srpskim narodom i državom“. „Taj šou NATO zločinaca predstavlja svu njihovu monstruoznost i licemerje, i čin koji treba da zamrači oči javnosti u zemljama NATO-a, kako ne bi videli da ta alijansa čini genocid“, rekao je Dačić na konferenciji za novinare. On je rekao da je to „jedan u nizu pokušaja da se zaustavi mirovni proces, kao i da se satanizuje čitav jedan narod i pojača vojna intervencija“. Portparol SPS-a je rekao da Haški tribunal „nema nikakvih nadležnosti za SRJ“ i da je podizanje optužnice protiv predsednika SRJ „jasan oblik zloupotrebe suda i da Luiz Arbur treba dodati na spisak za ratne zločine počinjene u Jugoslaviji“; da ona „radi na dugme“ koje pritišću oni koji i nalažu bombardovanje i genocid u Jugoslaviji, i dodao da „ceo svet svakodnevno optužuje NATO za zločine u SRJ“. On je još rekao da je ta optužnica podignuta protiv čitavog naroda i slobodoljubivog sveta, ali da će se „i ovoga puta suditi samo agresorima i zlikovcima, na bilo kom mestu, a može i u Hagu“. Dačić je u poenti upitao „kako je moguće da za zločine budu optuženi oni koji brane svoju zemlju“, dodajući da bi, u tom slučaju, Haški tribunal imao mnogo posla jer bi podigao optužnice protiv svih 10 miliona ljudi koji brane Jugoslaviju. Prema njegovim rečima, NATO je „izvršio najveće etničko čišćenje na Kosovu i time pokazao da mu treba teritorija Kosova, a ne i narod“. Na pitanje da li bi SPS i njegovog predsednika Slobodana Miloševića mogla da zadesi sudbina Srpske demokratske stranke i njenog predsednika Radovana Karadžića, Dačić je odgovorio da je SPS uvek delio sudbinu svoga naroda i svoje države. „SPS je sve činio da se dođe do mira, da se zemlja odbrani od agresije. I tu je velika razlika između dve partije“, odgovorio je Dačić.
Predsednik Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuk Drašković ocenio je da optužnica predstavlja „političku provokaciju i pritisak“ i izrazio nadu da će predsednik Milošević ne samo ignorisati te provokacije već da će se „još odlučnije založiti da bude pronađeno mirno rešenje kosovske drame, u skladu sa Poveljom UN i principima Grupe sedam najrazvijenijih zemalja sveta i Rusije“, a u „interesu našeg naroda, države i stabilnosti celog regiona“.
Demokratska stranka Srbije okarakterisala je podizanje optužnice kao „političku meru“, čiji je cilj da se „u korenu saseče svaka pregovaračka inicijativa“. „Jedino bi vredelo saznati kako se to Slobodan Milošević tako brzo pretvorio od dejtonskog ‘faktora mira i stabilnosti na Balkanu’ i ‘izuzetno veštog i tvrdog pregovarača’ – u haškog optuženika, kada on, za deset godina koliko zauzima čelne funkcije u Srbiji i SRJ, ni za dlaku nije promenio metode svoje vladavine“, navodi se u saopštenju DSS-a.
Predsednik Srpske radikalne stranke i potpredsednik vlade Srbije Vojislav Šešelj ocenio je da podizanjem optužnice protiv predsednika SRJ Slobodana Miloševića „Amerika pokušava da spreči njegovo učešće u pregovaračkom procesu… Na ovaj način Amerika pokušava da oteža pregovore i sputa sve postojeće inicijative Rusije“; da je taj tribunal „istorijska i politička sprdačina, instrumentalizovana od strane Amerike“; da je „Haški tribunal politička a ne pravna institucija, koja služi za zadovoljavanje političkih potreba SAD“; te da bi za ratne zločine „pre svega trebalo suditi Klintonu, Bleru, Širaku i ostalim zapadnim liderima, koji su ubijali našu decu, rušili gradove i prognali Albance“.
Predsednik Građanskog saveza Srbije Goran Svilanović ocenio je da najava Međunarodnog suda u Hagu za podizanje optužnice protiv predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića neće pomoći pregovaračkom procesu. Svilanović je na konferenciji za novinare rekao da ne veruje „da će Milošević ikada stići u Hag“, ocenivši da Tribunal ima veoma mali ugled među „narodima na prostoru bivše Jugoslavije“. Izrazio uverenje da će odgovornost pojedinih stranaka za rat u SRJ biti utvrđena na izborima, koji bi, prema njegovoj oceni, trebalo da se održe „ubrzo nakon završetka rata“. Prema njegovim rečima, stepen razaranja jugoslovenske infrastrukture je „ogroman“ tako da će SRJ „imati puno pravo da nakon rata zatraži odštetu od zemalja koje učestvuju u bombardovanju“. On je takođe kritikovao međunarodnu zajednicu zbog politike izolacije SRJ iz međunarodne zajednice, ocenivši da će „pomoć demokratizaciji Srbije i Crne Gore značiti i skidanje sankcija, kao i povratak Jugoslavije u sve međunarodne organizacije“. Lider GSS-a je u tom kontekstu oštro kritikovao jugoslovenske vlasti zbog progona političkih neistomišljenika i ljudi koji „apeluju da se rat zaustavi što pre“.
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu doktor Kosta Čavoški ocenio je da je glavna svrha podizanja optužnice protiv predsednika SRJ Slobodana Miloševića „njegovo izbacivanje iz pregovora“.
Previranja u Crnoj Gori
Oglasile su se i srpska i jugoslovenska vlada sličnim saopštenjima. Jugoslovenska vlada je ocenila da je podizanje ove optužnice „sramni čin i najveće licemerje“. U vladinom tekstu se kaže kako „optužnicu podižu ratni zločinci, oni koji svakodnevno bombarduju našu zemlju i ubijaju naš narod, protiv onih koji brane slobodu čast i dostojanstvo naše zemlje“. Savezna vlada je „sa indignacijom ocenila da je reč o još jednoj manipulaciji NATO agresora u odnosu na SRJ i još jednom dokazu da Haški tribunal nije nikakva institucija prava i pravde već puki instrument za izvršavanje naloga iz Vašingtona i Brisela“; da „militaristički krugovi nastoje da zaustave dalju eroziju podrške agresiji“ i da nastoje da „spreče masovne zahteve svetske javnosti da se besmislena agresija NATO-a, masakri civila i patnje i nova razaranja smesta zaustave“; da je to „pokušaj da se žrtve proglase za krivce i da se prikrije odgovornost čelnika NATO-a za genocid nad narodom naše zemlje“. „Umesto onih koji brane svoj narod i državu, na optuženičkoj klupi moraće da se nađu naredbodavci i izvršioci nečuvenih zločina počinjenih nad građanima SRJ, poput Havijera Solane, Veslija Klarka i njihovih naredbodavaca iz Vašingtona, Londona, Vilijama Džefersona Bila Klintona i Tonija Blera.“ U saopštenju jugoslovenske vlade oni su okarakterisani kao „kukavice i oficiri bez časti i političari bez morala i ljudskosti koji svakodnevno ubijaju žene i decu, bolesnike u bolnicama i bebe u porodilištima“.
Nekako u isto vreme kad je javnost u Srbiji bila zabavljena haškom optužnicom, Skupština Crne Gore počela je višednevnu raspravu o dve, sadržajno suprotstavljene rezolucije, koje su predložile vladajuća koalicija „Da živimo bolje“ i Socijalistička narodna partija . U predlogu rezolucije crnogorske vladajuće koalicije poziva se javnost, a posebno Vojska Jugoslavije, da međusobnom saradnjom i ukupnom aktivnošću doprinose ostvarivanju ciljeva nove i važeće rezolucije o miru u Crnoj Gori. Skupština bi, prema predlogu koalicije „Da živimo bolje“, trebalo da osudi upotrebu sile u rešavanju problema Kosova i da izrazi žaljenje zbog ogromnih žrtava i razaranja. Traži se da se odmah obustave sva ratna dejstva i pokušaji nasilnog rešavanja problema, kao i da se bez odlaganja pristupi mirovnom procesu i saradnjom sa međunarodnom zajednicom stvore uslovi za povratak mira i sigurnosti na Kosovu. Skupštini se predlaže da podrži principe Grupe osam (G8), kao osnov za usvajanje rezolucije UN-a i povratak mira i sigurnosti na Kosovu i u regionu. Predlaže se da Skupština podrži diplomatsku aktivnost crnogorskog predsednika Mila Đukanovića i najviših državnih organa u republici i pozove ih da preduzimaju sve u cilju hitnog zaustavljanja napada NATO-a i svakog drugog nasilja. Vladajuća koalicija predlaže skupštini da oceni da je donošenje pakta stabilnosti za Jugoistočnu Evropu nužno za stabilizaciju i razvoj regiona kako bi se njegova budućnost temeljila na miru, demokratiji i ekonomskom prosperitetu.
U rezoluciji Bulatovićevog SNP-a traži se da Skupština osudi agresiju NATO-a na SRJ i da agresija NATO-a na zemlju odmah prestane; da Skupština konstatuje da Vlada Crne Gore i drugi državni organi, shodno Ustavu, daju doprinos odbrani zemlje i funkcionisanju Vojske Jugoslavije i da potvrdi da je VJ glavna oružana sila i nosilac oružane borbe koji objedinjuje sve učesnike u oružanoj borbi i komanduje svim borbenim dejstvima. Zahteva se osuda svih zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina koji su učinjeni u toku agresije NATO-a na SRJ, a posebno se podržava utvrđivanje odgovornosti pred međunarodnim sudom pravde u Hagu za počinjene zločine političkih i vojnih rukovodilaca NATO i zemalja članica.
Po izveštaju agencije Beta, poslanici vladajuće Demokratske partije socijalista (DPS) i SNP-a u svojim izlaganjima ponajmanje su se bavili predloženim rezolucijama, i uglavnom su optuživali jedni druge. Predstavnici SNP-a su jednoglasno optuživali crnogorsku vlast za „opstrukciju odbrane zemlje, za uporno izbegavanje da osudi agresiju na SRJ“, a posebno su kritikovali crnogorskog predsednika Mila Đukanovića i njegove međunarodne aktivnosti, ocenjujući da on „vodi podaničku politiku“. Poslanik SNP-a Emilo Labudović je rekao da su Đukanovićevi susreti sa predstavnicima Nemačke i Engleske „deo specijalnog rata“ protiv SR Jugoslavije. Predsednik poslaničkog kluba SNP Predrag Bulatović je rekao da će njegova stranka prihvatiti rezoluciju vladajuće koalicije „ako se u nju unese osuda agresora i vojnih nalogodavaca“. On je, takođe, zatražio da se pred međunarodnim sudom u Hagu zatraži odgovornost onih koji su naredili bombardovanje civila u Jugoslaviji. Poslanici DPS-a su, međutim, ocenili da SNP Jugoslaviju poistovećuje sa njenim predsednikom Slobodanom Miloševićem i da „zato osuđuje sve ono što se ne slaže sa Miloševićevom politikom“. Odgovarajući na optužbe da se crnogorska vlast „susreće sa agresorima i da im služi“, poslanici DPS-a su naveli da je Milošević tražio susret sa „agresorom i zlikovcem Bilom Klintonom“ i da to SNP nije nikada osudio. Sa međunarodnom zajednicom se mora pregovarati i dogovarati, i Đukanovićevi susreti sa predsednicima Velike Britanije i Nemačke i njegovi razgovori sa ostalim svetskim liderima upravo imaju cilj da se nađe rešenja za probleme u regionu, rekli su poslanici DPS-a. Oni su poslanike SNP-a podsetili da se Đukanović, kao i crnogorska vlast „snažno zalaže za obustavu bombardovanja“. Ministar zdravlja Miomir Mugoša je rekao „da se ne može izbeći odgovornost svih onih koji rade protiv Crne Gore i nanose joj štetu“.
„Bitka“ za Ivanova Korita
U međuvremenu, u Cetinju, tačnije kod Ivanovih Korita (Vuk Karadžić je na samrti poželeo da se „napije vode sa Ivanovih Korita“), bilo je nekih koškanja. Informativna služba komande Druge armije i Ratne mornarice saopštava da je grupa pripadnika MUP-a CG izazvala incident pokušavajući da isprovocira jedinicu VJ i onemogući njihov razmeštaj u tom području. Kaže se da je to učinila grupa pripadnika MUP-a i naoružanih civila, izražava se uverenje da će policija identifikovati i razoružati te civile i preduzeti zakonom propisane mere te da vojska, oslanjajući se na podršku naroda, neće tolerisati provokacije pojedinaca i grupa i da će njihovo delovanje biti odlučno sprečeno postupcima propisanim za ratno stanje i po pravilima borbene upotrebe. Crnogorski MUP je saopštio da je na Ivanovim Koritima došlo do verbalnog konflikta i do fizičkog obračuna između pripadnika MUP-a i VJ lociranih na Ivanovim Koritima, da je tom prilikom nekoliko lica zadobilo lakše povrede, da je neposredno nakon ovog događaja održan sastanak najodgovornijih pripadnika VJ i MUP-a u cilju smanjivanja tenzija, te da zajednički istražni organi rade na rasvetljavanju ovog događaja. List „Politika“ 2. juna piše da su pripadnici vojne policije kada se ispred njih na putu zaustavio džip bele boje u kome su bila tri momka u maskirnim odelima bez oznaka svu trojicu savladali, a da je onaj među njima koji je bio naoružan Božidar Bogdanović, koji je i ranije provocirao i pretio vojsci. Banjalučki „Reporter“ od 2. juna u tekstu „Paravojska, parapolicija i parapogan“ opisuje čoveka „izuzetno nadmenog“ koji, „pun ponosa“ za sebe tvrdi da je jedan od komandanata Centra za obuku na Lovćenu, kaže: „Nijesmo mi nikakva paravojska. To su dobrovoljci koji se spremaju da odbrane ovu državu od Slobodana Miloševića. Cetinje je opkoljeno vojskom, ali ih mi kontrolišemo…“ Na pitanje ko su „mi“ odgovara: „Ljudi koji žele slobodnu Crnu Goru i koji smatraju da je politika Mila Đukanovića jedina ispravna. U početku bi vojska bila jača, a onda mi preuzimamo inicijativu i pobjeda je sigurna, a posle svake kiše dolazi sunce, što znači i u Crnu Goru. Branićemo našu zemlju od prodanih Crnogoraca, i to do pošljednjeg…“ Posle tih reči obraća se nekom liberalu: „Jesam li ovo dobro rek’o!“
Poslanik Liberalnog saveza Crne Gore Slavko Perović je izjavio da LS nije organizator onoga što se dešava na Cetinju i poručio crnogorskom ministru policije neka svoje čauše nazove pravim imenom – mupovci… Iz izjava nekih od crnogorskih zvaničnika (M. Vujović, na BBC) vidi se da crnogorska vlada nije srećna što se VJ uopše locira na Cetinju, gde „uopšte nema NATO-a“ . Posle toga iz Kotora je došla vest o tome da je neki rezervista MUP-a CG napao jednog poslanika liberala.
Dok je odgovor Hagu išao preko državnih medija i državno-političkih institucija, predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević izjavio je 27. maja da političko rešavanje problema na Kosovu pretpostavlja prestanak agresije NATO-a na Jugoslaviju i vraćanje Organizaciji UN uloge koja joj pripada. Grčki premijer i počasni predsednik Nove demokratije Konstantin Micotakis, koji je doputovao u prijateljsku posetu SRJ, preneo je Miloševiću „ličnu podršku u nastojanjima da se pronađe mirno, političko rešenje za situaciju u SRJ“; da bi kasnije negde izjavio da jugoslovenski predsednik haškoj optužnici ne pridaje neki značaj. U sredu, dok su u Beogradu trajali razgovori sa Černomirdinom i Ahtisarijem, sa raznih strana su dolazili nagoveštaji da spasa ima, da je sporazum blizu, ali da će se stradanja možda još nastaviti“.
Milan Milošević
sa Draganom Todorovićem, Dragoslavom Grujićem,Vojislavom Miloševićem,
Nenadom Stefanovićem i izveštačima agencije Beta
Rat: GOTOVO
( Takođe dostupno na linku Vreme vanredno izdanje broj 13, 5. jun 1999 .
Slobodan Milošević, Savezna vlada i Skupština Srbije prihvatili mirovni plan za Kosovo
Bombardovanje prestaje s jasnim dokazima o povlačenju vojske i policije s Kosova
NATO i Rusi dolaze, jugoslovenske i srpske snage se privremeno potpuno povlače, izbeglice se vraćaju na Kosovo
OVK se razoružava, uspostavlja se privremena administracija
Posle povratka na Kosovo srpsko i jugoslovensko osoblje čuvaće srpsku baštinu i ključne granične prelaze
Šešeljevi radikali glasali protiv sporazuma i najavili povlačenje iz srpske vlade čim neki vojnik NATO-a uđe u zemlju
Vuk Drašković na pitanje hoće li se rukovati s američkim vojnicima, odgovorio – „Naravno!“ Stranke traže izbore i ukidanje ratnog stanja
Dometi sporazuma oko Kosova: Mir na pomolu
U saopštenju iz kabineta Slobodana Miloševića kaže se da je prihvaćenim dokumentom potvrđena teritorijalna celovitost i suverenitet Jugoslavije, te da je afirmisana uloga Ujedinjenih nacija
Može biti da je mir u Jugoslaviji zaista na pomolu. Ako u to u ovom trenutku ne verujete, dabogda vas budio Avram Izrael. Predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević prihvatio je 3. juna mirovni predlog za rešavanje kosovske krize, koji su u Beograd doneli međunarodni posrednici, predsednik Finske Marti Ahtisari i specijalni izaslanik predsednika Rusije Borisa Jeljcina Viktor Černomirdin. U saopštenju iz predsednikovog kabineta kaže se da se u prihvaćenom dokumentu potvrđuju suverenitet i teritorijalna celovitost SR Jugoslavije i uloga Ujedinjenih nacija.
Istoga dana, nešto pre 13 časova, Skupština Srbije usvojila je „dokument za postizanje mira“. Mnogobrojni novinari koji su ispunili skupštinski pres-centar nisu bili u mogućnosti da se sretnu sa poslanicima koji su raspravljali iza zatvorenih vrata. U toku prethodne noći, Slobodan Milošević je informisao lidere vodećih parlamentarnih stranaka o dokumentu. Informativna služba Skupštine Srbije saopštila je neposredno nakon završetka sednice: „Na današnjoj sednici poslanici Narodne skupštine Republike Srbije razmatrali su dokument koji su doneli izaslanik EU za Kosovo predsednik Finske Marti Ahtisari i specijalni izaslanik predsednika Ruske Federacije za Balkan Viktor Černomirdin, i usvojili sledeću Odluku:
Narodna skupština Republike Srbije usvaja dokument za postizanje mira koji su doneli najviši predstavnici EU i Rusije, predsednik Republike Finske Marti Ahtisari i specijalni izaslanik predsednika Ruske Federacije Borisa Jeljcina Viktor Černomirdin.
Dokument potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet naše zemlje.
Dokument potvrđuje ulogu Ujedinjenih nacija.
Dokument je, iznad svih važnosti, osnova za mir.
Agencije Beta i AFP, pozivajući se na portparola ruskog izaslanika Valentina Sergejeva javile su da bi predstavnici NATO-a mogli da dođu u Beograd narednih dana kako bi razgovarali o sprovođenju mirovnog plana za Kosovo, a njihov dolazak bi označio kraj bombardovanja.
Sergejev je rekao da su se o tome dogovorili ruski izaslanik Viktor Černomirdin i zamenik američkog državnog sekretara Stroub Talbot u telefonskom razgovoru. „Generali NATO-a će u Beograd doći pod pokroviteljstvom UN-a. Dan i čas dolaska u Beograd generala Alijanse pod pokroviteljstvom UN biće datum i čas kraja bombardovanja“, izjavio je Sergejev. Predstavnici NATO-a imaće zadatak da kontrolišu povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosova, primenu mera koje će omogućiti bezbedan povratak izbeglica u taj region, kao i ostale (neprecizirane) mere koje predviđa mirovni plan, dodao je Sergejev. On je takođe rekao da su Černomirdin i Talbot odlučili da u Jugoslaviju bude poslata grupa vojnih specijalista ruskog ministarstva odbrane.
Dokument podrazumeva potpuno povlačenje jugoslovenskih vojnih kao i policijskih snaga sa Kosova i dolazak međunarodnih bezbednostnih i civilnih snaga pod jedinstvenom komandom.
Na zatvorenoj sednici, 136 poslanika je glasalo za ponuđeni sporazum, 74 je bilo protiv, troje je bilo uzdržanih, a jedan poslanik nije glasao. Poslanici Srpske radikalne stranke glasali su protiv dokumenta, ali su ostali u manjini. Radikali u skupštini imaju 82 poslanika. Prema izjavi jednog poslanika datoj agenciji Rojters, „radikali su bili vrlo glasni i čak su pretili da tuku neke članove SPO-a“. Na konferenciji za novinare, nakon sednice parlamenta, lider te partije Vojislav Šešelj najavio je mogućnost izlaska radikala iz Vlade Srbije jer je prihvaćeni plan – „plan NATO-a“.
Neposredno posle skupštinskog zasedanja oglasile su se Socijalistička partija Srbije i Direkcija Jugoslovenske levice (JUL) uz tvrdnju da Kosovo i Metohija ostaju u sastavu Jugoslavije i da misija UN-a dolazi u cilju obezbeđenja mira i daljeg razvoja na Kosmetu. Predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković izjavio je da „više nismo u neprijateljskim odnosima sa NATO savezom“. U partijskim reagovanjima (od radikala do GS-a) odmah su se čuli i zahtevi da se ukine ratno stanje u Srbiji i da se raspišu izbori na svim nivoima.
Bilo je glasina da je u ruskoj delegaciji bilo sporova oko sadržaja ugovora, da je vojni deo delegacije navodno bio protiv, ali je to jedan Černomirdinov savetnik demantovao.
Jedan deputat ruske Dume blizak komunistima, Nikolaj Karitonov, izjavio je: „Černomirdin ponavlja Minhenski ugovor iz 1938.“ Vladimir Žirinovski, crven u licu, izjavio je vičući kako „specijalista za gas“ ne sme da vodi spoljnu politiku. U Čeljabinsku već trenira 600 ruskih specijalaca koji treba da budu poslati na Kosovo. Agencija Beta javlja kako je najavljeno da će ruski kontingent u međunarodnim mirovnim snagama na Kosovu brojati 10.000 vojnika. O obimu zapadnih snaga manje se zna, ali se pominje da će Amerikanci dati 7000 ljudi, a Italijani 4000… Neizvesnost i relativno malo konkretnih informacija pratili su ovu misiju do njenog beogradskog (polu)finala.
Početak nedelje bio je napet i nije bilo mnogo znakova koji bi ukazivali na povoljan ishod inače komplikovanih pregovora. Evropski i ruski izaslanik za Balkan Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin ipak su, posle dva odlaganja, došli u Beograd u sredu kasno popodne, i tokom dvočasovnih razgovora predstavili predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću mirovni plan koji su usaglasili Zapad i Rusija.
Sastanak je bio posebno važan zato što je reč o prvom direktnom susretu Zapada (predsednik Finske Ahtisari izaslanik je Evropske unije koji je dobio posebno odobrenje da dođe u Beograd) sa Jugoslavijom od početka agresije NATO-a, 24. marta. Mogućnost njegovog dolaska najavljivana je i tokom prethodne dve Černomirdinove posete Beogradu, ali do toga nije došlo zbog nedovoljne saglasnosti između Rusa i Amerikanaca o najbitnijim aspektima mirovnog plana – a bilo je od ključnog značaja da izađu sa zajedničkim predlogom.
Malo je nedostajalo da ni Černomirdin ni Ahtisari ne dođu ni ovom prilikom, jer je u zadnji čas maratonskih pregovora njih dvojice sa američkim izaslanikom Stroubom Talbotom, u utorak i sredu u Bonu – Amerikanac izašao sa sasvim novim predlozima o tajmingu povlačenja jugoslovenske vojske i policije sa Kosova. Rusi su zapretili da će se povući iz pregovaračkog procesa, polazak za Beograd je dva puta odlagan, ali je konačno, u sredu popodne, potvrđen.
Prema zapadnim izvorima, Černomirdin i Ahtisari doneli su Miloševiću nacrt mirovnog plana koji bi trebalo da bude pretočen i u rezoluciju Saveta bezbednosti UN-a.
Portparol američkog Stejt departmenta Džejms Rubin rekao je da Ahtisari raspolaže sa dovoljno detalja.
Dosad se o dve najspornije tačke sporazuma koji bi mogao dovesti do prekida rata – o povlačenju jugoslovenskih snaga sa Kosova i raspoređivanju stranih trupa – saznalo sledeće:
Plan predivđa da će se na Kosovu rasporediti oko 50.000 stranaca – vojnika i onih koji vojsku opslužuju. Trideset zemalja je, prema >Njujork tajmsuNATO trupe radiće rame uz rame sa ruskim vojnicimaGardijanzasebna područja komande<. Toliko puta ponavljana fraza da NATO trupe moraju biti okosnica mirovnih snaga u četvrtak je praktično nestala iz zapadnih medija.
Predsednik SAD Bil Klinton rekao je da će SAD poslati 7000 ljudi, dok je portparol Pentagona Kenet Bejkon objasnio da će pola tog sastava biti borbenog, a druga polovina neborbenog karaktera. Nije rečeno koliko će na Kosovu biti ruskih vojnika, ali je Černomirdin saopštio – a portparol NATO-a Džejmi Šej potvrdio – da će komanda biti dvojna.
Ta stvar nije još sasvim jasna. Černomirdin je rekao da će ruske trupe >operisati zasebno u odnosu na NATOda vidimo kako ćemo izaći iz ovoga<).
Ahtisari je pre dolaska u Beograd pominjao bosanski model, na čije detalje je u četvrtak podsećala i zapadna štampa – generalna komanda pripada NATO-u, ali ruski kontingent ima izvesnu samostalnost. Problem je izgleda u generalnoj komandi nad tim trupama – Rusi insistiraju da to bude UN, Zapad (i dalje) da to bude NATO.
Zapadna štampa dodaje da su Rusi načinili bitan kompromis i time što su dopustili da NATO odredi nacionalni sastav svog kontingenta – što znači da su prihvatili da među snagama Alijanse budu i glavni agresori – Amerikanci i Britanci.
To rešenje je na tragu ranijih predloga da tokom mirovne operacije Kosovo bude podeljeno na zone, pa da u onoj koja se smatra područjem većeg srpskog interesa mir čuvaju Rusi, a u onoj koja se percipira kao više albansko područje red održava NATO. Međutim, >Gardijanzabrinutost etničkih albanskih izbeglica i UČK-akoncentracije ruskih trupa u određenom sektoru Kosovade facto podela Kosovalider kosovskih AlbanacaKategorički odbijamo ideju zasebnih zona međunarodnih snaga. Ne možemo prihvatiti raspoređivanje ne-NATO trupa ni na jednom delu Kosova.zabrinutost mogla biti umirena ako američke i druge NATO trupe budu raspoređene u područjima na kojima dominiraju Rusi<. No, ako su se SAD u dobroj veri sporazumele sa Rusima o dvojnoj komandi, verovatno imaju načina da nekako ubede Tačija da prihvati to što treba.
Kad je reč o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova, >Njujork tajmsČernomirdin dugo i uporno tražio pauzu u bombardovanjuargumenti ubedili da pauza ne bi učinila Miloševića fleksibilnijimnekoliko stotinabrzom i preciznomna proverljiv i očigledan način<- s tim što zadržava pravo da ga nastavi ukoliko oceni da je to potrebno.
Černomirdin je, prema zapadnim izvorima, ocenio da je najvažnije da se >napravi dogovor između Jugoslavije i NATO-a o povlačenju srpskih snaga i tajmingu raspoređivanja mirovnih snaga na KosovuGlasu javnostiPolitike
U četvrtak veče mnoge od ovih nedoumica, pa i protivrečnih informacija, bile su razjašnjene ili potvrđene. Očigledan je, u ovom trenutku, globalni pravac, značaj i domet sporazuma. Za građane Jugoslavije bi bez sumnje bilo najbolje da mir počne – odmah.
Principi Grupe osam
Ministri inostranih poslova sedam najrazvijenijih zemalja sveta i Rusije (G-8) saglasili su se 6. maja, na sastanku u Bonu, o principima kojima će se rukovoditi u daljim političkim naporima za okončanje sukoba na Kosovu.
G-8 čine SAD, Kanada, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Italija, Japan i Rusija.
Nakon sastanka izdato je sledeće saopštenje:
Šefovi diplomatija G-8 usvojili su sledeće opšte principe o političkom rešenju za kosovsku krizu:
Trenutno i proverljivo okončanje nasilja i represije na Kosovu
Povlačenje sa Kosova vojnih, policijskih i paravojnih snaga.
Slanje na Kosovo snažnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva, podržanog i usvojenog od strane UN koje će biti sposobno da garantuje postizanje zajedničkih ciljeva.
Osnivanje privremene administracije za Kosovo o kojoj će odlučiti Savet bezbednosti UN kako bi se obezbedili uslovi za miran i normalan život svih stanovnika Kosova.
Siguran i slobodan povratak svih izbeglica i raseljenih lica i neometan pristup Kosovu humanitarnih organizacija.
Politički proces usmeren ka osnivanju privremenog okvirnog sporazuma koji će Kosovu obezbediti značajnu samoupravu za Kosovo, uzimajući u obzir sporazume iz Rambujea i principe suvereniteta i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije i drugih zemalja regiona i demilitarizaciju OVK (Oslobodilačke vojske Kosova).
Sveobuhvatan pristup ekonomskom razvoju i stabilizaciji kriznog regiona.
Kako bi se sproveli ovi principi, ministri inostranih poslova G8 izdali su instrukcije svojim političkim direktorima da pripreme elemente za rezoluciju Saveta bezbednosti UN.
Politički direktori će sastaviti nacrte za dalje konkretne korake ka političkom rešenju kosovske krize.
Predsedništvo G-8 će o rezultatima današnjeg sastanka informisati kinesku vladu.
Ministri inostranih poslova će se ponovo blagovremeno sastati kako bi razmotrili napredak koji je do tog trenutka postignut.
Dokumenti: Nacrt rezolucije Saveta bezbednosti o Kosovu
( Takođe dostupno na linku Vreme broj 440, 12. jun 1999 .
Osuđuju se svi činovi nasilja protiv stanovnika Kosova, kao i teroristički napadi bilo koje strane (D); potvrđuje se suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije (I); odlučuje se o raspoređivanju na Kosovu, pod okriljem UN, civilnog i bezbednosnog prisustva (5); mandat tih snaga uključuje (9) uspostavljanje prekida vatre, demilitarizaciju OVK, osiguravanje javne bezbednosti, obezbeđivanje prelazne administracije za Kosovo (10) obezbeđivanje sigurnog i nesmetanog povratka svih izbeglica i raseljenih lica (11 k)
Savet bezbednosti UN-a počeo je u utorak 8. juna razmatranje nacrta rezolucije o rešavanju kosovske krize čiji je tekst usaglašen na ministarskom sastanku sedam industrijski najrazvijenijih zemalja i Rusije (G8) u Kelnu. Savet bezbednosti do srede 9. juna u 18 časova nije još bio izglasao rezoluciju o Kosovu niti su na jugoslovensko-albanskoj granici bili završeni razgovori o modalitetima povlačenja jugoslovenskih snaga sa Kosova.
Savet bezbednosti:
A. Osvrće se na rezolucije 1160 (1998) od 31. marta 1998, 1199 (1998) od 23. septembra 1998, 1203 (1998) od oktobra 1998. i 1239 (1999 ) od 14. maja 1999 ;
B. Žali zbog toga što zahtevi iz ovih rezolucija nisu u potpunosti ispunjeni;
C. Odlučan je da se reši ozbiljna humanitarna situacija na Kosovu, i da se obezbedi bezbedan i slobodan povratak svih izbeglih i raseljenih lica njihovim kućama;
D. Osuđuje sve činove nasilja protiv stanovnika Kosovo, kao i terorističke napade bilo koje strane;
E. Osvrće se na izjavu generalnog sekretara UN-a od 9. aprila 1999 , u kojoj se izražava zabrinutost zbog humanitarne tragedije na Kosovu;
F. Potvrđuje pravo svih izbeglica i raseljenih lica da se bezbedno vrate kućama;
G. Potvrđuje nadležnost i mandat međunarodnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji;
H. Pozdravlja opšte principe političkog rešenja kosovske krize usvojene 6. maja 1999 . (S/1999 /516, Aneks 1 ove rezolucije, ili tzv. Petersberški principi, usvojeni 6. maja 1999 . koje su usvojili ministri inostranih poslova zemalja G8) i takođe pozdravlja prihvatanje od strane SR Jugoslavije principa postavljenih u tačkama 1 do 9 u dokumentu predstavljenom u Beogradu 2. juna (S/1999 /649, Aneks 2 ove rezolucije, tzv. dogovor Ahtisari-Černomirdin-Talbot, koji je prošle nedelje prihvaćen od jugoslovenskih i srpskih vlasti radi postizanja dogovora o hitnom prestanku nasilja i represije, povlačenju svih vojnih, policijskih i paravojnih snaga, raspoređivanju na Kosovu efikasnog civilnog i bezbednosnog prisustva, pod okriljem Ujedinjenih nacija; organizovanju prelazne administracije za Kosovo, simboličnom prisustvu jugoslovenskih snaga na glavnim graničnim prelazima; bezbednom i slobodnom povratku svih izbeglica i raseljenih lica, privremenom, okvirnom, političkom sporazumu o značajnoj samoupravi za Kosovo; sveobuhvatnom pristupu ekonomskom razvoju i stabilizaciji kriznog regiona…) i prihvatanje ovog dokumenta od strane SR Jugoslavije ;
I. Potvrđuje da će sve zemlje članice poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije i ostalih zemalja u regionu, kao što je navedeno u završnom dokumentu iz Helsinkija i dokumentu S/1999 /649, Aneks 2;
J. Potvrđuje poziv iz prethodnih rezolucija za sveobuhvatnom autonomijom i samoupravom za Kosovo;
K. Konstatuje da situacija u regionu i dalje predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti;
L. Odlučan je da osigura bezbednost i sigurnost međunarodnog osoblja i sprovođenje zadataka koji proističu iz ove rezolucije, kao i akcije u ovom smeru koje potpadaju pod Poglavlje 7 Povelje UN;
1. Odlučan je da će političko rešenje za kosovsku krizu biti bazirano na opštim principima Aneksa 1, i kako je dalje obrazloženo u principima i drugim elementima Aneksa 2;
2. Pozdravlja prihvatanje principa od strane Savezne Republike Jugoslavije, kao i drugih elemenata iz Paragrafa 1, i zahteva punu saradnju Savezne Republike Jugoslavije u njihovoj brzoj primeni;
3. Posebno zahteva od Savezne Republike Jugoslavije da odmah prekine sa nasiljem i represijom na Kosovu, i počne/završi povlačenje u fazama vojske, policije i paravojnih formacija sa Kosova, u kratkom vremenskom roku koje se može potvrditi, a sa čime će biti sinhronizovano raspoređivanje međunarodnih bezbednosnih snaga na Kosovu;
4. Potvrđuje da će, posle povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljeno da se vrati na Kosovo, radi obavljanja dužnosti u skladu sa Aneksom 2;
5. Odlučuje o raspoređivanju na Kosovu, pod okriljem UN-a, civilnog i bezbednosnog prisustva, sa potrebnom opremom i osobljem, i pozdravlja saglasnost SRJ sa ovakvim prisustvom;
6. Traži od generalnog sekretara da, u dogovoru sa Savetom bezbednosti, postavi Specijalnog izaslanika koji će kontrolisati primenu dogovora o civilnom prisustvu, i dalje traži od generalnog sekretara da specijalnom izaslaniku da instrukcije za blisku saradnju sa međunarodnim bezbednosnim prisustvom, da bi se obezbedilo da oba prisustva rade u pravcu istog cilja i međusobno se podržavaju;
7. Ovlašćuje zemlje članice i relevantne međunarodne organizacije da formiraju međunarodno bezbednosno prisustvo koje će biti raspoređeno na Kosovu, kao što je predviđeno tačkom 4 Aneksa 2, sa svim sredstvima neophodnim za sprovođenje zadataka u skladu sa paragrafom 9, navedenim dole;
8. Potvrđuje potrebu za ranim razvojem i efikasnim međunarodnim civilnim i vojnim prisustvom na Kosovu, i zahteva da strane pruže punu saradnju u njihovom raspoređivanju;
9. Odlučuje da će odgovornosti međunarodnog bezbednosnog prisustva koje će biti raspoređeno i koje će delovati na Kosovu obuhvatati:
a) sprečavanje obnavljanja neprijateljstava, održavanje i, gde je potrebno, nametanje prekida vatre, obezbeđivanje povlačenja i sprečavanja povratka na Kosovo saveznih i republičkih vojnih, policijskih i paravojnih snaga, izuzev na način koji je predviđen u tački 6 Aneksa 2;
b) demilitarizaciju Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i drugih grupa kosovskih Albanaca, kao što je predviđeno u dole navedenom paragrafu 15;
c) uspostavljanje bezbednog okruženja u kojem izbeglice i raseljena lica mogu bezbedno da se vrate kućama, međunarodne civilne strukture mogu da rade, u kojem može da se uspostavi prelazna administracija i u kojem može da se isporuči humanitarna pomoć;
d) osiguravanje javne bezbednosti i reda dok međunarodno civilno prisustvo ne bude moglo da preuzme odgovornost za ovaj zadatak;
e) nadgledanje uklanjanja mina dok međunarodno civilno prisustvo ne bude moglo da preuzme odgovornost za ovaj zadatak;
f) podržavanje kada je potrebno i blisku koordinaciju sa radom međunarodnog civilnog prisustva;
g) odgovornosti za nadgledanje granice, gde je potrebno;
h) obezbeđivanje zaštite i slobode kretanja sebi samima, međunarodnom civilnom prisustvu i drugim međunarodnim organizacijama;
10. Ovlašćuje generalnog sekretara da, u saradnji sa odgovarajućim međunarodnim organizacijama, formira međunarodno civilno prisustvo na Kosovu, da bi se obezbedila prelazna administracija za Kosovo, pod kojom stanovnici Kosova mogu da uživaju značajnu autonomiju u okviru Savezne Republike Jugoslavije; ova prelazna administracija će upravljati u prelaznom periodu, a u isto vreme započeti i nadgledati razvoj privremenih demokratskih organa samouprave kako bi se obezbedili uslovi za miran i normalan život svih stanovnika Kosova;
11. Odlučuje da će glavne odgovornosti civilnog prisustva obuhvatati:
a) promovisanje uspostavljanja, posle konačnog dogovora, značajne autonomije i samouprave za Kosovo, uz puno poštovanje Aneksa 2 i dogovora iz Rambujea;
b) izvršavanje osnovnih civilnih administrativnih funkcija gde i koliko god je potrebno;
c) organizovanje i nadgledanje razvoja privremenih institucija demokratske i autonomne samouprave, posle političkog dogovora, uključujući održavanje izbora;
d) kada ove institucije budu ustanovljene, prenošenje svojih administrativnih dužnosti, a u isto vreme nadgledanje i podržavanje konsolidacije kosovskih privremenih lokalnih institucija, kao i druge aktivnosti usmerene ka razvoju mira;
e) pomaganje političkog procesa koji će odrediti budući status Kosova, uzimajući u obzir dogovor iz Rambujea;
f) u konačnoj fazi, nadgledanje prenošenja vlasti sa kosovskih privremenih institucija na institucije formirane političkim dogovorom;
g) podržavanje obnove najvažnije infrastrukture i ostale privredne obnove;
h) saradnju i koordinaciju sa međunarodnim humanitarnim organizacijama, podržavanje pružanju humanitarne pomoći;
i) održavanje javnog reda i mira, uključujući formiranje lokalnih policijskih snaga, kroz raspoređivanje međunarodnog policijskog osoblja koje će služiti na Kosovu;
j) zaštitu i unapređivanje ljudskih prava;
k) obezbeđivanje sigurnog i nesmetanog povratka svih izbeglica i raseljenih lica u njihove domove na Kosovu;
12. Podvlači potrebu za koordiniranim humanitarnim operacijama, kao i za tim da Savezna Republika Jugoslavija dozvoli nesmetan pristup na Kosovo humanitarnim organizacijama i sarađuje sa ovim organizacijama, kako bi se obezbedila brza i efikasna isporuka humanitarne pomoći;
13. Ohrabruje sve države članice i međunarodne organizacije da doprinesu privrednoj i društvenoj rekonstrukciji, kao i bezbednom povratku izbeglica i raseljenih lica, i u ovom kontekstu podvlači potrebu za sazivanjem međunarodne donatorske konferencije, posebno za svrhe iz paragrafa 11 (g), navedenog gore, što je ranije moguće;
14. Zahteva punu saradnju svih strana, uključujući međunarodno bezbednosno prisustvo, sa Međunarodnim sudom za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije;
15. Zahteva da OVK i druge naoružane grupe kosovskih Albanaca odmah obustave ofanzivne akcije i povinuju se zahtevima za demilitarizacijom, kako ih izloži komandant međunarodnog bezbednosnog prisustva, u dogovoru sa specijalnim izaslanicima generalnog sekretara;
16. Odlučuje da se zabrane iz paragrafa 8 Rezolucije 1160 (1998) ne odnose na naoružanje i materijal koji upotrebljavaju pripadnici međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva;
17. Pozdravlja zajednički rad Evropske unije i drugih međunarodnih organizacija na razvoju sveobuhvatnog pristupa ekonomskom razvoju i stabilizaciji regiona pogođenog kosovskom krizom, uključujući primenu Pakta o stabilnosti u jugoistočnoj Evropi, uz široko međunarodno učešće u daljem razvoju demokratije, ekonomskog prosperiteta, stabilnosti i regionalne saradnje;
18. Zahteva da sve države regiona u potpunosti sarađuju u primeni svih aspekata ove rezolucije;
19. Odlučuje da se civilno i bezbednosno prisustvo formira na početni period od 12 meseci, a koji će se produžavati osim ako Savet bezbednosti ne odluči drugačije;
20. Zahteva od generalnog sekretara da Savetu u redovnim intervalima podnosi izveštaje o primeni ove rezolucije, uključujući izveštaje civilnog i bezbednosnog prisustva, a prvi u roku od 30 dana od donošenja ove rezolucije;
21. Redovno će pratiti razvoj situacije.
Izvor:Agencija AP
Pririedio: Milan Milošević
Papiri Rambujea
Teško je zaključiti šta su posle svega „osnove dogovora iz Rambujea“ s obzirom na to da zapadne zemlje i albanska strana pod tim podrazumevaju sporazume koje je potpisala albanska strana sa engleskim i francuskim posrednikom, dakle bez potpisa ruskog garanta; dok jugoslovenska strana
uporno poziva na principe i osnovne elemente koje je usvojila Kontakt-grupa na ministarskom sastanku u Londonu, 29. januara 1999 . godine.
U opštim principima ima malo razlike između zapadnoalbanske verzije i tzv. srpske verzije:
U prvoj se na primer kaže da će Kosovo demokratski upravljati sobom kroz zakonodavne, izvršne, sudske i ostale organe i institucije; da će sve vlasti na Kosovu u potpunosti poštovati ljudska prava, demokratiju i jednakost građana i nacionalnih zajednica; da će Savezna Republika Jugoslavija imati nadležnosti na Kosovu u sledećim oblastima osim u slučajevima koji su posebno naznačeni ovim Sporazumom: (a) teritorijalni integritet, (b) održanje zajedničkog tržišta u okviru Savezne Republike Jugoslavije, koja neće ni na koji način sprovoditi diskriminaciju protiv Kosova, (c) monetarna politika, (d) odbrana, (e) spoljna politika, (f) carinska služba, (g) savezni porezi i (i) druge oblasti navedene u ovom Sporazumu.
Republika Srbija po toj verziji bi imala nadležnosti na Kosovu i za organizovanje republičkih izbora.
Građani Kosova dobijali su mogućnost da nastave da učestvuju u onim oblastima u kojima SRJ i Republika Srbija imaju nadležnost preko svojih predstavnika i određenih institucija, ne ugrožavajući nadležnosti vlasti na Kosovu.
Što se tiče Kosova ova verzija garantuje da (a) neće biti promena granica Kosova; (b) raspored i korišćenje policijskih snaga i snaga bezbednosti biće regulisan (c) Kosovo će imati ovlašćenje da održava inostrane odnose u okviru svojih nadležnosti na nivou ovlašćenja koja imaju republike na osnovu Člana 7 Ustava Savezne Republike Jugoslavije.
Bilo je predviđeno pravo građana Kosova i nacionalnih zajednica na Kosovu da se obraćaju odgovarajućim ustanovama Republike Srbije u slučajevima: (a) pomoć u pripremanju školskih programa i standarda; (b) učešće u socijalnim programima, kao što su pomoć učesnicima rata, invalidnine, penzije; i (c) drugih usluga koje se primaju dobrovoljno, pod uslovom da te usluge nisu u vezi sa pitanjima policije i bezbednosti. Republičko osoblje koje služi na Kosovu u skladu sa ovim stavom trebalo je da bude nenaoružano i da je prisutno po pozivu neke nacionalne zajednice. Republika je trebalo da ima pravo da prikuplja poreze i doprinose od onih građana koji traže usluge predviđene ovim stavom, a koje su neophodne da omoguće obezbeđivanje takvih usluga.
U izvedbi ovih principa razrađeno je funkcionisanje kosovske autonomije sa predsednikom, skupštinom, ustavnom garancijom, ombudsmanom, itd.
Jugoslovenska državna verzija, koju su potpisali predstavnici nacionalnih zajednica govori o jednakim građanskim pravima; dodatnim pravima nacionalnih zajednica; o tome da će sve vlasti poštovati ljudska prava; o pravu na demokratsku samoupravu kroz normativne, izvršne, sudske i druge institucije; o važenju svih saveznih zakona, kao i republičkih po personalnom principu, o važenju kosovskih zakona za one koji prihvataju nadležnost kosovske skupštine; o pravu na pristup međunarodnim institucijama; razgraničenju nadležnosti; saradnji sa međunarodnim organizacijama; o povratku izbeglica i prognanih lica; amnestiji, itd… U srpskoj verziji nema na primer institucije Predsednika Kosova, a što se sudova tiče, bilo je predviđeno pravo pripadnika nacionalne zajednice da izaberu koji će im sud suditi.
Najveći sporovi u političkom delu bili su oko toga da li se posle isteka prelaznog perioda na Kosovu može raspisati plebiscit (referendum) o nezavisnosti i od kakve je on važnosti. Poslednje verzije govorile su o pravu na izjašnjavanje koje se pri konačnom odlučivanju „uzima u obzir“.
Vojska i policija po „Rambujeu“
U trenutku nastajanja ovog teksta nisu poznati detalji tzv. vojnog aneksa, ali se iz već rečenog može zaključiti da će po jugoslovenske snage na Kosovu ova rezolucija biti nepovoljnija od papira iz Rambujea. Po tom predlogu koji jugoslovenska državna delegacija nije prihvatila, NATO je trebalo da bude pozvan da uspostavi i predvodi vojne snage koje će obezbediti poštovanje sporazuma (KFOR), a da se one mogu sastojati od kopnenih, vazdušnih i pomorskih jedinica iz zemalja članica NATO-a i onih koje nisu članice, a koje će dejstvovati pod komandom i političkom kontrolom Severnoatlantskog saveza u okviru lanca komande NATO-a. Po najnovijoj rezoluciji, SB „ovlašćuje zemlje članice i relevantne međunarodne organizacije da formiraju međunarodno bezbednosno prisustvo koje će biti raspoređene na Kosovu“.
Po papirima iz Rambujea bilo je predviđeno da jugoslovenske snage budu ograničene na 1500 graničara i 2500 policajaca. Dozvoljene granične snage Vojske Jugoslavije trebalo je da se nalaze u garnizonima graničnog bataljona VJ u Đakovici, Prizrenu i Uroševcu i isturenim delovima garnizona u pet kilometara širokoj graničnoj zoni, ili u ograničenom broju postojećih kasarni u neposrednoj blizini granice, koje prethodno odobri komandant KFOR-a. Elementi VJ na Kosovu trebalo je da budu ograničeni na oružje kalibra 82mm i nižeg, nije trebalo da imaju oklopna vozila (osim pokretnih vozila sa naoružanjem od 12.7mm i nižeg), niti protivavionsku odbranu. Sa izuzetkom granične zone, jedinice VJ mogle su se kretati Kosovom ka svojim ispostavama i kasarnama u graničnoj zoni ili do drugih odobrenih lokacija jedino odobrenim pravcima i u skladu sa procedurom koju je utvrdio komandant KFOR-a posle konsultacija sa šefom Misije za primenu sporazuma, komandantima jedinica VJ, opštinskim vlastima, i komandantima policije. Nikakvi protivavionski sistemi, radari, niti protivavionska artiljerija po tom sporazumu ne bi bili razmešteni niti na Kosovu ili u 25 kilometara širokoj zoni uzajamne bezbednosti bez prethodnog izričitog odobrenja odgovarajućeg komandanta NATO-a…
Srbija u razbijenom ogledalu: „Dodirnuo mi je prst…“
( Takođe dostupno na linku Vreme broj 441, 19. jun 1999 .
Otvor prozor, curice malena
Gazijo sam vodu do kolena
(Ratna pesma citirana u „Oslobodioci i izdajnici“ Milovana Danojlića, Beograd 1998)
Nema odmora dok je obnova
(Posleratna parola)
Ustaj Aco iz debela lada
Pa da vidiš ko Srbijom vlada
(Pesma koju je posle onog rata pevušila reakcija, citirana u „Oslobodioci i izdajnici“ Milovana Danojlića)
„Svim građanima i graditeljima želim uspešan i brz proces obnove i proglašavam otvorenim radove na obnovi naše zemlje“, rekao je predsednik SRJ Slobodan Milošević 14. juna na mostu kod Beške, dinamiĺno pokazujući rukom, levom, ka nekakvom objektu. Obećao je da će radovi na obnovi ovog porušenog mosta biti „sigurno gotovi za 40 dana“. Vaš reporter gledao je s grupom opozicionara prenos te svečanosti na državnoj televiziji kada je neko jetko primetio: „Zašto izabra baš 40 dana… Parastos…“
„Da odmah otkrijem tajnu, precizirao je predsednik, naravno da nije moguće izvršiti ove radove za 40 dana, ali je moguće zato što su graditelji, dok su bombe još padale, tajno pripremali elemente koje će sad ugraditi u ovaj most“, rekao je predsednik Milošević.
On je pred oko 5000 građana (procena agencije Beta, po državnoj televiziji, nekoliko desetina hiljada), koji su ovde stigli organizovano u stotinak autobusa iz raznih gradova i sela Vojvodine, rekao da je „za nama najtežih 11 nedelja od Drugog svetskog rata, u kojima je na našu zemlju izvršena najbrutalnija agresija najveće vojne mašinerije na svetu“, a da je „naš narod, svojom herojskom borbom i jedinstvom, uspeo da odbrani svoju zemlju“, da su dobijene garancije njene teritorijalne celovitosti, integriteta i suvereniteta od strane Ujedinjenih nacija, da će se problemi koji ostaju otvoreni u južnoj srpskoj pokrajini, nadalje rešavati pod okriljem UN…“
Moto predsednikovog govora bila je rečenica: „Sada su pred nama novi zadaci, kratko rečeno obnova naše zemlje.“
Pored srpskih i jugoslovenskih zastava, učesnici tog skupa nosili su slike sa likom Slobodana Miloševića i transparente na kojima je između ostalog pisalo: „Samo sa tobom idemo dalje“, „Tvoje reči su naše misli“, „Istina, pravda – pobeda“, „Živeo MUP Srbije i Vojska Jugoslavije“, „Najveći srpski patriota Slobodan Milošević“, „Slobo, samo sa tobom idemo dalje“, „Živela Srbija, živeo MUP Srbije“, „Živela Vojska Jugoslavije“… Na jednom od transparenata pored slike Slobodana Miloševića pisalo je: „Tvoje srce je i naša duša“, „Tvoje reči su i naše misli“. Glavna parola, verovatno budući izborni slogan vladajuće stranke glasila je: „Novi mostovi za novi vek“.
Nekada veoma prometan put E-75 bio je potpuno prazan, ako se izuzme veliki broj autobusa i službenih limuzina koji su išli u pravcu Beške, na svečano otvaranje. Čitavim putem, na svakih 500 metara videle su se policijske patrole sa automatskim puškama o ramenu.
Na vest da se približava automobil predsednika SRJ, građani okupljeni u Beškoj preskočili su ogradu u želji da se približe bini, ispred koje su u posebno ograđenom prostoru stajali novinari. Među mnogobrojnim saveznim i republičkim funkcionerima bio je i predsednik Srbije Milan Milutinović koji se rukovao sa građanima preko ograde iza koje su, pored njih, bili i štandovi sa osvežavajućim napicima i sendvičima, a koji su deljeni besplatno.
Na pojavu predsednika SRJ, prisutni građani su počeli da kliču njegovo ime, a govor koji je održao Slobodan Milošević prekidan je burnim aplauzima i uzvicima „Slobo, slobodo“. Reporter Bete izveštava kako se, nakon obilaska mesta na kojem je most srušen, i predsednik Milošević rukovao sa građanima koji su mu oduševljeno prilazili, tiskajući se uz ogradu kako bi stisnuli predsednikovu ruku.
„Dodirnuo mi je prst“, oduševljeno je, kroz suze, vikala jedna starija žena s maramom oko glave.
Sutradan je predsednik SRJ bio u Aleksincu gde je otvorio radove na izgradnji novog stambenog objekta. Scene su bile slične: rukovanja i pozdravi, neka žena je viknula: „Živeo“, a on je odgovorio „Zdravo!“; neki Aleksinčanin je pozdravljajući se čini se autentično, s manjkom padeža, rekao: „Živeo nam sto godine, predsedniče!“, a drugi iza njega ga je glasno ispravio: „Kak’i sto, to je malo, najmanje dvesta godine!“ Predsednik je ime njihovog grada izgovarao sa akcentom na drugom a ne na prvom slogu.
To proglašenje početka obnove podseća na promociju projekta „Evropolis“ posle potpisivanja dejtonskog ugovora 1995, a na srpskoj političkoj sceni predstavlja pokušaj da se održi politička homogenizacija uspostavljena u ratnom periodu.
Slučaj srpskih radikala ilustruje tu tehnologiju. Poslanici Srpske radikalne stranke u Skupštini Srbije glasali su 3. juna protiv sporazuma o Kosovu, koji je prethodno podržalo jugoslovensko i rukovodstvo Srbije u razgovoru sa izaslanicima Rusije i Evropske unije Viktorom Černomirdinom i Martijem Ahtisarijem. Centralna otadžbinska uprava, najviši organ Srpske radikalne stranke, najavio je 5. juna da će stranka izaći iz koalicione Vlade Srbije ukoliko sve policijske i vojne jedinice napuste Kosovo i Metohiju, ili ako na Kosovo dođu američke, britanske, francuske i nemačke trupe. Predsednik SRS Vojislav Šešelj najavio je potom 10. juna da će njegova stranka definitivnu odluku o izlasku iz vlade Srbije doneti u ponedeljak, 14. juna, na sastanku Predsedničkog kolegijuma. Šešelj je na konferenciji za novinare tada tvrdio da će njegova stranka napustiti Vladu Srbije „onog trenutka kada prvi agresorski NATO vojnik kroči na teritoriju Kosova i Metohije“. „Mi smatramo da je trebalo izdržati do kraja, spasili bismo Kosovo i Metohiju“, rekao je Šešelj i dodao da očekujekurobleme u primeni vojnog dela sporazuma. Odgovarajući na pitanje da li je Slobodan Milošević odgovoran za rezultate rata, Šešelj je rekao da je „problem u tome što je odgovornost preuzela skupština Srbije“, jer, kako je objasnio, „poslanik za svoj glas ne odgovara“. Lider radikala ocenio je takođe da postoji „ogromna opasnost da će se desiti egzodus srpskog stanovništva sa Kosova“, ali da on ne želi da „političkim izjavama podstiče izbeglički proces“.
Portparol Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić izjavio je istog dana (10. juna) da „nema nikakvog razloga“ za bilo kakve promene u republičkoj vladi. „Niko kome je stalo do zemlje nema potrebu da napušta svoje poslove. Pokazalo se da smo dobro i jedinstveno radili, jedinstveno izvojevali pobedu.“ Na pitanje šta će se dogoditi ukoliko Srpska radikalna stranka ipak donese odluku o izlasku iz vlade, on je odgovorio da je „nama i dalje potrebno jedinstvo“.
SRS posle toga 13. juna ponovo saopštava da „nikada neće prihvatiti prisustvo nijednog naoružanog stranoravojnika na našoj teritoriji „, dodajući tome ocenu da otmice i ubistva srpskih civila i policajaca koje su počinili „albanski teroristi“ nailaze na „očiglednu podršku zapadnih zemalja predvođenih SAD, kojima je jedini cilj uništenje celokupnog srpskog naroda“.
Onda je Centralna otadžbinska uprava SRS 14. juna ujutru donela odluku da „SRS ostane dosledna svojoj ideologiji i politici i odlučila da kada prve okupatorske snage uđu na Kosovo izađe iz vlade“. Radikali konstatuju da su „okupatori došli na Kosovo i već ubijaju Srbe, a i sa Kosova se kreću duge kolone srpskih izbeglica“, i jednoglasno donose odluku da napuste dva potpredsednička i 13 ministarskih mesta u vladi Srbije, te da raskinu koaliciju s Jugoslovenskom levicom i Socijalističkom partijom Srbije zaključenu 24. marta prošle godine: „Bili smo ubeđeni da ćemo odbraniti svetu srpsku zemlju“, rekao je tada Šešelj.
Svih 15 članova Vlade Srbije iz Srpske radikalne stranke krenuli su potom u Skupštinu Srbije, da podnesu pismene ostavke.
Šešelj je tog prepodneva konstatovao da su koalicioni partneri u Vladi prihvatili sporazum za Kosovo pod „žestokim pritiskom iz sveta i u dogovoru sa izdajnicima iz Srpskog pokreta obnove“, a „pošto je Kosovo pod okupacijom, mi nemamo više nikakvih motiva da ostanemo u Vladi“. Republički ministar trgovine Zoran Krasić je, obrazlažući odluku o izlasku iz Vlade Srbije, rekao da su radikali „prevareni od svojih koalicionih partnera“, a potpredsednik Vlade Srbije i SRS Tomislav Nikolić ocenio je da bi bilo „časno da cela vlada podnese ostavku i onda odemo na izbore, da vidimo ko je u pravu“. Član predsedničkog kolegijuma SRS Stevo Dragišić rekao je da „ogromna većina građana shvata da ovo što se desilo nije nikakva pobeda, već kapitulacija“. Dragišić je tvrdio da ga je u to uverila i slika sa auto-puta Beograd – Niš, gde je, kako je rekao, video „kolone srpskih izbeglica i jugoslovenske vojnike koji se osećaju poniženo“.
Radio-televizija Srbije je kratko, bez komentara, i bez odgovora na radikalsku retoriku, koja je sada već dijametralno suprotna od zvanične, izvestila o odluci SRS da istupi iz Vlade Srbije i raskine partnerstvo sa Socijalističkom partijom Srbije i Jugoslovenskom levicom.
Nova demokratija je istog dana ocenila da izlazak Srpske radikalne stranke iz Vlade Srbije predstavlja „manevar“, ali je istakla da je to ne može abolirati odgovornosti za počinjene promašaje u nacionalnoj i državnoj politici.
Ta stranka je predložila formiranje prelaznih vlada SR Jugoslavije i Srbije, zapravo prelazne, tehničke vlade koje bi imale zadatak da sprovedu rezuluciju Saveta bezbednosti UN o Kosovu i Metohiji, otvore SRJ prema svetu i organizuju slobodne demokratske izbore. Dušan Mihajlović je ocenio kako je „jasno da radikali iskaču sa broda koji tone i kreću u pohod ka vlasti“.
I ostale stranke su sa zainteresovanim iščekivanjem pratile razvoj situacije i polako ispostavljale račun: potpredsednik Demokratske stranke Slobodan Vuksanović ocenio je da su se „njihove (radikalske) pretnje celom svetu i obećanja da možemo pobediti ceo svet pokazale u slučaju Kosova isto kao i u slučaju Krajine i BiH“ i da je „svima u Srbiji sada jasno da srpski nacionalni interesi moraju da se brane mudrošću i saradnjom sa velikim zemljama kako bismo ostvarili interes za naš narod“.
Izlaskom iz Vlade Srbije predstavnici Srpske radikalne stranke „neće moći da pobegnu od odgovornosti za sve što se dogodilo sa Srbijom i posebno Kosovom i Metohijom“, ocenila je Socijaldemokratija Vuka Obradovića. „Taj čin će samo označiti početak ubrzanog odlaska sa vlasti svih onih koji su Srbiju i Jugoslaviju uvukli u rat sa najrazvijenijim zemljama sveta, doveli do ogromnih ljudskih žrtava i materijalnih razaranja.“ Socijaldemokratija je kritikovala i one koji su doveli do „poniženja naroda, privrednog i socijalnog kolapsa, a Kosovo i Metohiju učinili daljim od Srbije nego ikada u prošlosti“. Vuk Obradović pribegava najjačoj retorici: 15. juna traži ostavke svih nosilaca javnih funkcija, a naročito predsednika SRJ Slobodana Miloševića, konstatujući u saopštenju da su oni direktno odgovorni za stanje u kome se zemlja nalazi. Socijaldemokratija traži formiranje prelazne vlade i, u okviru toga, raspisivanje i održavanje opštih izbora najkasnije do oktobra ili novembra. „Ako vlast to nije u stanju da uradi, Socijaldemokratija će predložiti demokratskoj opoziciji da sama organizuje izbore.“
Predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica izneo je tri moguća scenarija za blisku budućnost političke situacije u Srbiji. „Ne znamo da li će radikali podržati manjinsku vladu socijalista“, ili će Srpski pokret obnove ući u vladu, ili će SPO podržati manjinsku vladu SPS-a, „kao što SPS podržava manjinsku vladu SPO-a u Skupštini Beograda“.
Predsednik Demohrišćanske stranke Srbije i koordinator opozicionog bloka Savez za promene Vladan Batić apelovao je na lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića da ne pristane da uđe u Vladu Srbije, tj. „da ne bude ‘baj-pas’ ovoj vlasti“.
Lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković u tom trenutku precizira da SPO neće podržati manjinsku vladu socijalista i Jugoslovenske levice, traži da se ukine ratno stanje i ponavlja neophodnost da se državna politika sada vodi tako da se normalizuju odnosi sa zemljama čije su snage dobile mandat da normalizuju stanje na Kosovu, a ne da se s njima vodi verbalni rat. Drašković traži i da se u politički život Jugoslavije uključi partija crnogorskog predsednika Mila Đukanovića i nagoveštava da bi u takvom angažmanu uzeo učešće. Đukanovića vuku na drugu stranu. Dvadeset dva profesora Crnogorskog univerziteta, među kojima je devet akademika i rektor Univerziteta, uputili su najvišim državnim organima Crne Gore Promemoriju o potrebi novog državnog sporazuma Crne Gore i Srbije.
Ne pritiskajući previše, Srpski pokret obnove razmatrao je situaciju stavljajući do znanja da manjinsku vladu podržati neće.
Počela su razmišljanja o tome da bi mogla nastupiti parlamentarna kriza i da bi moglo da dođe do izbora, kalkulisalo se s tim da bez obzira na to kakav će dobiti status, Kosovo i Metohija više neće biti oaza lako dobijenih poslaničkih mandata za SPS, te da će političku budućnost imati izborne koalicije i koalicione vlade.
Praveći koaliciju sa SRS-om, SPS-om i JUL-om pred početak rata su uzeli monopol na patriotizam, jednu od glavnih tema uoči agresije i jedinu temu političkog života u vreme agresije NATO-a na SRJ, ali su bile uzele i monopol na rešavanje kosovskog problema. SPO je koristio tu konjunkturu, a i bio je u faktičkoj koaliciji sa SPS-om i JUL-om na gradskom i saveznom nivou. SPO je u tom periodu bio manje-više na ratnoj nozi sa SRS-om čak i u vreme kada je bio uspostavljen najširi nacionalno patriotski front (svih relevantnih stranaka) u odbrani Kosova i Srbije.
SPO je tražio načine da po okončanju rata bude ona grupacija koja će biti sposobna za normalizaciju odnosa sa zapadnim zemljama. SPO nije u javnom diskursu gajio velika očekivanja u vezi sa Rusijom, za razliku od radikala čiji je lider Šešelj u jednom trenutku izjavio da ga srce boli zato što Rusi nisu isporučili oružje, ali je lider SPO-a lobirao, i to platio izlaskom iz savezne vlade, da se ruski Černomirdinov plan brzo prihvati. Sa Demokratskom strankom SPO nije svuda prekinuo odnose, ali je likovao nad činjenicom da lider Demokratske stranke u toku rata nije bio u zemlji. Izgleda da SPO zaključuje, kao i socijalisti, da je tim ratnim odsustvom Đindić izvršio političko samoubistvo. U ovom periodu on je bio najsatanizovaniji političar iz Srbije i teško je pretpostaviti da bi se mogao brzo rehabilitovati. Vuk Obradović je na državnim medijima satanizovan zbog izjava zapadnim medijima u toku rata, ali, budući da je bio i delovao u zemlji u toku rata, njegov položaj ni izdaleka nije tako komplikovan kao Đindićev, od koga su u gorem položaju samo budimpeštanske političke izbeglice.
U samom Savezu za promene stanje je za javnost ostalo definisano, mada ne može biti sjajno. Savez je bez inicijative, Velja Ilić u Čačku ušao je u štetan konflikt s vojskom i praktično bio jedno vreme „lice s poternice“. Kritičke opaske na račun Đindića mogle su se naći i u izjavama Nebojše Čovića, predsednika Demokratske alternative, pozicionirane tako da zadrži kritičku distancu prema vlasti i prema intervencionističkim silama.
U osnovi sve političke grupacije su svaka na svoj način učestvovale u otporu agresiji, tako da je i s vrha režima dolazilo priznanje da „nije bilo Milana Nedića“. Prilično je verovatno bilo da se u datoj situaciji neće lako dozvoliti g. Šešelju da viče: „Izdaja!“
Na takvu scenu 15. juna ulazi šumar u liku predsednika Srbije Milana Milutinovića, koji je, pozivajući se na svoja ovlašćenja o ratnom stanju „s ciljem daljeg neometanog ostvarivanja zadataka Vlade Srbije, doneo Uredbu o sastavu Vlade prema kojoj svi članovi Vlade ostaju na svojim funkcijama“. Milutinović je tu odluku doneo uvažavajući stavove i zaključke Vlade o potrebi punog kontinuiteta i angažovanja svih njenih članova. Kao nekad Mahmut Bakali, vođa radikala mora da odradi ostavku.
Nema odmora dok traje obnova.
Vladajuća nomenklatura pokušava da održi sve svoje šavove. Predsednik republike hvali vojsku, dodeljuje veliki broj unapređenja i odlikovanja, što ovoj koja je posle svih godina izgladnjivanja izdržala pritisak strašne sile mora imponovati.
Vojska čini nešto za negovanje svog samopoštovanja. Za dan Vojske Jugoslavije 16. juna, general Dragoljub Ojdanić, načelnik Generalstaba VJ, saopštava zvanične podatke po kojima je RV i PVO VJ oborilo 61 NATO avion, 30 bespilotnih letelica, 7 helikoptera i 238 krstarećih raketa.
Vojnici se vraćaju kući i stavljaju decu na ramena. Civili se šaltuju na stanje bez uzbuna.
Na Kosovu smutno stanje. Aktivisti SPS-a obilaze veće srpske enklave ubeđujući Srbe da ostanu na Kosovu. SPO šalje u Prištinu svog potpredsednika taktičnog Vojislava Vukčevića sa istim ciljem. U saopštenjima nekih od SPO aktivista, na terenu čuju se zamerke na račuun lokalnih rukovodilaca i nekih radikala da svojim ponašanjem unose konfuziju i osećaj neizvesnosti. NATO više žuri da pronađe grobnice i potkrepi haške optužnice protiv Slobodana Miloševića i ostalih jugoslovenskih funkcionera nego što pokazuje nameru da razoruža UČK ili da ohrabri Srbe da ostanu.
U Saopštenju Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve od 15. juna 1999 . godine (vidi tekst saopštenja u okviru) zahteva se da aktuelni predsednik SRJ i njegova Vlada u interesu naroda i za njegovo spasenje podnesu ostavku, kako bi „novi ljudi prihvatljivi za domaću i međunarodnu javnost, kao i Vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu budućnost“.
Ovakvog obraćanja nije bilo još od Memoranduma Svetog arhijerejskog sinoda iz proleća 1992. koji u to vreme (osnivanje Deposa) saopštava da se „Srpska pravoslavna crkva otvoreno ograđuje i distancira od ove i ovakve vlasti i njenih nosilaca, kao i od njihovog bez naroda donetog ustava i od pripremanih izbora, koji ne ulivaju poverenje, kako svojom ishitrenošću, tako i načinom na koji se pripremaju“. Crkva je i tada tražila „formiranje vlade nacionalnog poverenja, nacionalnog jedinstva i svenarodnog spasa“.
Tada se u Memorandumu neko podseća na to da „ničija stolica nije važnija od sudbine i slobode celog naroda i da niko nema monopol nad narodom i budućnošću naše dece“.
Po tadašnjem objašnjenju vladike Irineja Bulovića, crkva se pre toga na ovakav način obratila javnosti još posle Drugog svetskog rata i da se za to odlučila ne samo zbog toga što su ugroženi nacionalni interesi već i zbog toga što je, naprosto, ugrožena ljudskost – kako u sociološkom, tako i u metafizičkom smislu. Od tada je proteklo mnogo vode.
Milan Milošević
Saopštenje Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve od 15. juna 1999 . godine
Sveti arhijerejski sinod je duboko zabrinut zbivanjima na Kosovu i Metohiji i najnovijim egzodusom tamošnjeg našeg naroda.
Tim povodom Sveti arhijerejski sinod se obraća međunarodnim snagama koje zaposedaju Kosovo i Metohiju da štiteći prava Albanaca i njihov povratak domovima podjednako zaštite srpski narod i pripadnike drugih narodnosti koje na Kosovu i Metohiji žive.
Istovremeno tražimo i hitnu zaštitu manastira Pećke Patrijaršije, manastira Dečana, Gračanice i drugih velikih Svetišta Srpskog naroda.
Takođe se obraćamo našoj braći sa Kosova i Metohije, apelujući na njih da ostanu na svojim vekovnim ognjištima i da ne napuštaju svoje Svetinje, uvereni u istinitost Hristovih reči: „Ko istraje do kraja, taj će se spasti“.
Suočeni sa tragičnim položajem u kome se našao sav naš narod i Savezna država, uvereni da je u imenu Božjem konačni sud i pravda, a ne u instrumentalizovanom Haškom sudu, istovremeno zahtevamo da aktuelni predsednik države i njegova vlada, u interesu naroda i za njegovo spasenje, podnesu ostavku, kako bi novi ljudi, prihvativši za domaću i međunarodnu javnost, kao Vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu budućnost. Svakom razumnom čoveku je savršeno jasno da brojni unutrašnji problemi i protivurečnosti kao i izolovanost naše države na međunarodnom planu ne mogu biti rešeni i prevaziđeni sa ovakvom vlašću i pod ovakvim uslovima.
Milan Milošević
Srbija u razbijenom ogledalu :Čuvar dozivotnog mandata u prelaznom periodu…
( Takođe dostupno na linku Vreme broj 442, 26. jun 1999 .
Srbija iz ratnog stanja ulazi u stanje političkog previranja i preispitivanja svog položaja, a i svi u njoj. Već vidimo kako se roje pitanja – „gde je bio onaj vaš“; ko je pobegao a ko ostao ovdje jer sunce tuđeg neba neće te grijat’ ko što ovo grije; ko je, što kažu Rusi, „molčal“, ko je pevao, a ko je, opet, bio primoran da peva; ko ima modrice na prsima junačkim, od busanja; ko je promukao od komandi; ko je izdavao neovlašćene komande; ko je bio zabrinut, ko je, zabrinut, pobegao u panonske daljine m’glene i kalne, a ko je golim grudima jurnuo na drugu stranu, da se muči na mediteranskom suncu u teškoj, praktično arkanskoj bici za našu stvar; ko je bio ogorčen a ko egzaltiran, ko se preterano junačio; a ko je prvi rekao dosta; ko nije osudio bombardovanje zato što bi to značilo „podržati Slobu“, ko je osudio i NATO i Slobu, a ko se vadio na to da mora ćutati jer u ratu je istina kastrirana; ko je jurišao na NATO a ko mu je išao u susret; ko je u ratu činio podvige, a ko nepočinstva; ko je mudrovao, a ko srao; ko je krvario, a ko krao…
Samo su ratne žrtve ugroženije od nas živih ljudi jer njihove će kosti ponovo prekopavati radi izgradnje spomen-kosturnica i radi pisanja optužnica.
Rat obično uskomeša i najbolje i najgore ljudske osobine i ostavi teška zamršena pitanja, naizgled razrešiva samo u sledećem ratu.
Poneko od ljudi iz crkve preporučuje da se najpre prođe period epitimije, posta i kajanja, ćutanja i preispitivanja. Idite, blago meni, u Crkvu Ružicu na Kalemegdanu, to je vojnička crkva, i upalite sveću za mrtve.
U osnovi, iza te mentalitetske, režimske i disidentske, pacifističke i militarističke mešavine u narednim mesecima videće se šta je posle bombardovanja ostalo od političke Srbije, da li će se održati političke institucije, šta će ostati (a vaš hroničar sluti da neće ostati mnogo) od predratnih „istočnih“ i „zapadnih“ ideologija, od nade u „istočni bratski zagrljaj“, od formula „NATO krila štite ljudska prava“ i „rušenje Drezdena, plus Maršalov plan, plus denacifikacija – jednako nemačko privredno čudo“.
Da li će razoreno socijalno tkivo posle rata ovde proizvesti neki racionalniji jezik?
Sednica Skupštine SRJ na kojoj bi trebalo da se ukine ratno stanje zakazana je za četvrtak 24. juna. Ukidanje ratnog stanja podrazumeva prestanak važnosti ograničenja ustavnih sloboda i svih ratnih uredbi. Ovde treba podsetiti da je uvođenje ratnog stanja, koje je pred početak NATO bombardovanja marta 1999 . proglasila savezna vlada, zapravo bilo dugotrajan proces. Ova skupština je još 5. oktobra 1999 . usvojila ekspoze saveznog premijera Momira Bulatovića u kome je postojala i rečenica koja govori o tome da se Jugoslavija nalazi u stanju neposredne ratne opasnosti.
To (usvajanje ekspozea, a ne proglašenje ratnog stanja) nazivano je „korisnom nejasnoćom“ – ratno stanje je i bilo i nije bilo uvedeno, ali je „korisna nejasnoća“ bila povod ili je stvarala atmosferu da se pored priprema za rat donose i, da tako kažemo, politički ratni zakona. Vlada Srbije je, naime, tri dana posle „nejasnoće“, 8. oktobra 1998, donela Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO-a. To je bila osnova da državni organi, na primer, privremeno zapečate nekoliko redakcija. Skupština Srbije je potom, 20. oktobra, sedam dana pošto je predsednik SRJ Slobodan Milošević sa američkim posrednikom Ričardom Holbrukom potpisao sporazum o kontroli NATO na Kosovu, ukinula tu uredbu a usvojila kontroverzni zakon o informisanju.
Zakon o univerzitetu potpisan je od predsednika Srbije, pre ovog šire shvaćenog ratnog stanja – 29. maja 1998, a srpska vlada je imenovala nova rukovodstva fakulteta i univerziteta 24. juna 1998 (sada mu dođe neka godišnjica).
Prelazna vlada, ili vlada narodnog jedinstva
Glavni odbor SPO-a, u nedelju 20. juna, traži ukidanje ratnog stanja i svih uredbi donetih u ratnom stanju, ukidanje nedemokratskih zakona poput Zakona o informisanju i Zakona o univerzitetu; svođenje vojnih i policijskih snaga na mirnodopski nivo. Ova stranka smatra da treba uspostaviti diplomatske odnos sa SAD, Francuskom, Velikom Britanijom i Nemačkom, jer je protivno našem nacionalnom interesu da budemo u stanju neprijateljstva sa državama čije vojne snage u okviru KFOR-a treba da obezbede sigurnost srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
SPO zahteva: da se formiraju prelazne vlade Srbije i SR Jugoslavije, a profil tih vlada treba da bude reformsko-demokratski, njihov zadatak bio bi da se pripreme vanredni izbori na svim nivoima prema principima OEBS-a; slobodu rada svih medija i korenitu promenu rada RTS-a i ostalih državnih medija. Na RTS-u uz vest o inicijativi SPO-a odmah je emitovana „lična poruka“ Vuku Draškoviću u obliku tvrdnje da je on „jedino dosledan u svojoj nedoslednosti“ i da on žali što nije „pozvan na sastanak petokolonaša“, da nudi više nego što NATO traži, itd.
Srpska radikalna stranka raskinula je koaliciju sa JUL-om i SPS-om, ali je tzv. vlada narodnog jedinstva, formirana 24. marta 1998, uredbom predsednika Srbije Milana Milutinovića, donetom uz pozivanje na predsednička ovlašćenja u ratnom stanju, tehnički ostala u punom sastavu. SRS je ponavljao da se protivi sporazumu predsednika SRJ Miloševića sa Ahtisarijem i Černomirdinom, koji je po radikalima otvorio put NATO okupaciji južne srpske pokrajine, ali je precizirano da će 15 ministara iz ove stranke tehnički obavljati dužnost sve do izbora nove vlade, što bi moglo potrajati i do sledećeg redovnog zasedanja Skupštine Srbije 1. oktobra 1999 . Radikali su u međuvremenu intenzivirali napade na SPO fokusirajući špic napada na lokalnu vlast u Beogradu, gde SPO ima manjinsku vladu.
Gradonačelnik Beograda Vojislav Mihailović na to upućuje otvoreni poziv predsedniku Skupštine Draganu Tomiću da odmah raspiše vanredne lokalne izbore u Beogradu, ako ne odmah, onda što pre jer je SPO za njih spreman.
SPS je aktivirao sve svoje partijske i državne funkcionere da rade na dva zadatka, na početku posleratne obnove (otvaranje gradilišta, puštanje vojnog pontonskog mosta kod Mijatovca, itd.), i hitno na vraćanju oko 69.000 interno raseljenih Srba na Kosovo. Predsednik vlade Mirko Marjanović u Vranju redefiniše značenje naziva „vlada narodnog jedinstva“. Sada je to „jedinstvo vlade i naroda“ (ranije je to značilo koalicija SPS-a, JUL-a, radikala, a u ratnom periodu jedinstvo svih parlamentarnih stranaka). Potpredsednik savezne vlade Goran Matić u nekom intervjuu uzjavljuje: „Mi se patrijarha uopšte ne bojimo…“ (povodom saopštenja Svetog sinoda SPC-a, u kome se zahteva da srpski i jugoslovenski funkcioneri podnesu ostavke i da se formira vlada narodnog spasa).
Ostali? Đinđić kao „leteći Holanđanin“ obilazi evropske prestonice, dok za njim državni komentatori polomiše zube od osuda, a nevesele demokrate kao u prokislom obdaništu, kao smejući se, čekaju i pišu protestna saopštenja (poslednji protest upućen je vlasti zbog zaista cinične osude dvojice izbeglih kosovskih Srba zato što „nisu prijavili mesto boravka“ u Beogradu – u stvari pokušali da organizuju protest tamo kod Pionirskog parka gde su mnogo puta dolazili). Čović se posle verbalnog distanciranja odlučuje da svoju Demokratsku alternativu povuče iz Saveza za promene. Čačani skupljaju potpise za vraćanje lokalne televizije i za spas Velje Ilića… U GSS-u se razjašnjavaju oko toga da li je ratno stanje uticalo na izbor predsednika stranke. (Da se ovde konstatuje da vaš hroničar ne namerava da se zameri g. Svilanoviću, za koga nema reči primedbe, momak je na mestu, govorio „ne“ kad je trebalo, obukao uniformu kad je trebalo, i u tome bio jedini partijski lider, nije „ni pio ni šenlučio“.)
Kakav će efekat imati taj posleratni start?
Srbobran Branković, na prvoj sesiji Pres kluba beogradskog Medija centra saopštio je rezultate terenskog istraživanja koje je od 9. do 14. juna sprovela agencija „Medijum“. Kaže da slika našeg javnog mnjenja liči na stanje naše razorene zemlje i da se kao posle nekog zemljotresa u glavama ljudi dešava nekakvo sleganje.
On je u istoj agenciji i u Institutu za političke studije sproveo dva ratna istraživanja javnog mnjenja na uzorku od 800 ispitanika, na terenu u direktnim face to face intervjuima. O prvom istraživanju, sprovedenom krajem aprila, pisano je u jednom od ratnih brojeva „Vremena“. Po najnovijem istraživanju, psihičke patnje je trpelo 80 odsto ispitanika, zabrinutost je mučila 90 odsto populacije, 48 odsto ispitanika je povremeno napuštalo domove i išlo u skloništa, kuću je napuštalo na duže i selilo se u druga mesta 34 odsto ljudi. Logika gospode sa Zapada je, kaže Branković, bila ovakva – neko ubija nedužne albanske civile, sada ćemo mi da ubijemo toliko i toliko srpskih i da terorišemo čitavo stanovništvo. To je kao kad bi se nekoliko kuća zapalilo u nekom selu, a neko onda poplavi celo selo. Za rastuće antizapadne sentimente više ne možemo kriviti samo naše autistično javno mnjenje nego i prilično glupo ponašanje nekih ljudi na Zapadu, koji su upotrebili neproporcionalnu i brutalnu silu, smatra Branković.
Prema kraju rata srpsko javno mnjenje pokazuje i ranije sretanu kontroverznost. Na pitanje „da li podržavate odluku Narodne skupštine Srbije da prihvati sporazum…“ 38 odsto odgovara da potpuno, a 32 odsto uglavnom podržava; dok je 7 odsto uglavnom a 6 odsto potpuno protiv. S druge strane, dominantno učešće NATO vojnika u sastavu KFOR-a prihvatljivo je za 14, a neprihvatljivo za 80 odsto građana. Građani, dakle, prihvataju politički sporazum koji je suprotan onome što žele. Branković kaže da je sličnu stvar video i posle Dejtona, i da istraživač tu zapravo registruje dva nivoa razmišljanja – na jednoj ravni odlučuje o onome što je nužno, a na drugoj ravni govori o tome šta je za njega prihvatljivo.
Pitanje „Za koju stranku biste glasali“ pokazuje da bi za SPS početkom juna glasalo 21,9 odsto ispitanika, što predstavlja veoma veliki pad u odnosu na istraživanje u aprilu-maju, kada je za tu stranku bilo direktno opredeljeno 29 odsto ljudi. Tada se to smatralo delom lojalnosti rukovodstvu, koja se prirodno rastočila s nagovešajem kraja rata, no ipak najnoviji rezultat predstavlja veliki pad, a Branković očekuje da će se taj pad nastaviti. JUL, koalicioni partner SPS-a, ima 2,5 odsto pristalica. Ako ta Brankovićeva ratna sondaža odražava javno raspoloženje, a s ratnim sondažama to često ipak nije slučaj, SPS je u maju 1999 . imao svoj izborni rezultati iz 1990 (kada su sa 2.300.000 glasova „rasturili opoziciju), a u junu 1999 . se spustio negde oko nivoa iz 1992 (kada su u Srbiji pobedili DEPOS sa 1.360.000 glasova).
SPO, po Brankovićevoj sondaži, sada ima 14,7 odsto podrške biračkog tela, što je u odnosu na maj bitno poboljšanje. Branković kaže da je to najbolji rezultat SPO-a od kada u agenciji „Medijum“ prate izborno raspoloženje, a to je od proleća 1990. Naša računica govori da je to potencijalnih 850.000 birača, dvadesetak hiljada više nego što je Vuk Drašković osvojio na predsedničkim izborima 1990. kada je osvojio 825.000 glasova.
SRS ima 10,5 odsto pristalica i to je pad u odnosu na martovsko, poslednje mirnodopsko istraživanje koje je radila ova agencija, kada su radikali imali negde oko 15 odsto podrške. To je oko 590.000 glasova, što je manje od polovine glasova (1.227.076) koje je Šešelj osvojio u prvom izbornom krugu na predsedničkim izborima 1997. protiv Milana Milutinovića iz SPS-a (1.665.822).
Koštuničina Demokratska stranka Srbije ima 5,3 odsto glasova i ona je najjača iz kruga partija koje nisu bile u nekoj od vladajućih koalicija, a iza nje je Đinđićeva Demokratska stranka koja ima 3,2 odsto podrške. To je nekih 185.000 glasova, za četvrtinu manje nego što je DS, na primer, imao na republičkim izborima 1992. kada je, ne pristupivši DEPOS-u, nastupao samostalno. Od partija koje se u ovoj anketi uočavaju vidljiva je Socijaldemokratija Vuka Obradovića sa 2,3 odsto, a ostale partije imaju 5,4 odsto glasova.
Neopredeljeno je 14 odsto birača, a 20 odsto izjavljuje da neće glasati.
Pitanje „u koju političku ličnost građani imaju najviše poverenja“ otkriva pad lične popularnosti Slobodana Miloševića. On sada ima 15,6 odsto „najvišeg poverenja“, a pobeđivao je na izborima u prvom krugu, što znači da je s obzirom na to da je na biralište izlazilo nešto manje od 70 odsto, kontrolisao najmanje 35 odsto biračkog tela. Branković kaže da je to dramataičan pad.
Drašković ima 10 odsto pristalica koji ga smatraju političarem od najvećeg poverenja, Šešelj 8 odsto. Interesantno je u ovoj situaciji da 5 odsto biračkog tela taj superlativ iskazuje crnogorskom predsedniku Milu Đukanoviću. Zanimljiva je i „koncentracija protivnika“ koja možda govori o tome na koga javnost svaljuje krivicu, a indirektno svedoči o učinku političkih propagandnih kampanja – 21 odsto ispitanika opredeljuje se da za političara u koga ima najmanje poverenje proglasi predsednika SRJ Slobodana Miloševića; 11 odsto njih misli da je to Milo Đukanović, 8 odsto misli da je to Zoran Đinđić, 7 odsto njih smatra da je to Vojislav Šešelj, 7 odsto da je to Vuk Drašković.
Ko je odgovoran
Na direktno pitanje „kolika je odgovornost aktuelne vlasti“, 46 odsto ispitanika kaže da je ona „veoma odgovorna“, 23 odsto da je „uglavnom odgovorna“, a 11 odsto misli da „uglavnom nije“, dok 10 odsto misli da „uopšte nije“. To je onaj deo biračkog tela koji ostaje nepokolebljivo privržen režimu, kaže Branković, koji to naziva „samoubilačka nastrojenost dela biračkog tela“. Najnepokolebljivije pristalice režima su starije dobi, sa sela. Najveću dozu „socijalnog radikalizma“ ispoljavaju ljudi poznije dobi, kaže Branković, ilustrujući to odgovorima na pitanje „koliko može da se izdrži (NATO bombardovanje)?“ U trenutku potpisivanja plana 34 odsto građana smatralo je da može da se izdrži dokle god izdrži NATO (za takav odgovor opredeljivalo se 48 odsto starijih od 60 godina, a 28 odsto među biračima između 18-28 godina).
Da li posle svega predstoji kriza režima?
Kako se vidi, 69 odsto ljudi predsednika Miloševića smatra odgovornim. To znači da ga se dve trećine birača odreklo, ali postoji i druga strana koju on naziva „fatalna formula srpske propasti“ – na jednoj strani imate 34-5 odsto onih koji disciplinovano izlaze na izbore, a na drugoj onaj deo koji je većinski podeljen u 4-5 velikih i 15 malih, disperziranost onog dela biračkog tela koje traži da se režim promeni.
Branković misli da će se u idućem periodu nastaviti trend pada pristalica SPS-a, pošto su zemlja i vlast doživeli novi poraz, možda najstrašniji, i pošto će sve veći broj ljudi umeti da sabere dva i dva.
Biračko telo za koje je u proleće 1998. u vreme referenduma bilo zastrašujuće prisustvo 2000 nenaoružanih posmatrača sada mora da prihvati 50.000 teško naoružanih vojnika na teritoriji vlastite države. Postojaće i drugi politički limiti za režim kao što su haške optužnice. Bez obzira na to da li će se prihvatiti medijacija OEBS-a u izborima, pa ako ta organizacija i ne izrekne anatemu da se optuženi ne kandiduju, pitanje je da li možemo birati predstavnike koji nas nigde ne mogu predstavljati. Bez obzira na to kako izbori budu organizovani, izvesno je da SPS ne može više računati na 30-35 poslanika sa Kosova i Metohije.
„Zaista bih voleo da vidim na koji način će pobediti“, kaže Branković, dodajući da izborno ponašanje neće zavisiti samo od užasnih stvari koje su se dešavale u našoj svesti, već će zavisiti i od ponašanja međunarodne zajednice. On je siguran da će s te strane doći nova ucena i da će ti uslovi biti takvi da ih niko neće u izbornoj kampanji prihvatiti – na primer, da se javno obaveže da će optužene izručiti u Hag.
„Stvaraće se, kaže Branković, novi emotivni kontrapunkt i nastaviće se večiti šah u kome nas drži naš vlastodržac i Zapad, a ja ne očekujem bolje ponašanje ni sa strane Zapada.“
Šest meseci ili dve godine čekanja
Za režim bi, ako je ova analiza tačna izbori sada bili povoljniji pre nego što se tlo slegne i pre nego što se do kraja ne vide rezultati rata.
Ostaje, međutim, paradoks novog zatvorenog kruga, Zapad uslovljava početak pomoći za obnovu Srbije „odlaskom Miloševića“, na drugoj strani prilično je jasno da u Srbiji i u Jugoslaviji ne može biti izbora dok civilni upravnik UN-a za Kosovo ne kaže da su tamo stvoreni uslovi za izbore. Da Srbija organizuje delimične izbore i odrekne se republičkih izbora na Kosovu takođe nije verovatno. Iz OEBS-a dolaze procene da na Kosovu izbora ne može biti najmanje dve godine.
Vuk Drašković je u takvom kontekstu Klintonovo uslovljavanje pomoći političkom revolucijom u Beogradu nazvao nastavkom politike kolektivnog kažnjavanja čitavog naroda.
Slobodanka Nedović, iz Centra za slobodne izbore i demokratiju, u pomenutom Pres klubu citira Maksa Vebera, koji kaže da političare ne sme da vodi obična etika. Razlog: političari u svojim rukama imaju moć; hrišćanin čini ono što je pravo, a uspeh prepušta bogu. Etike volje – fiat justicia ferat mundi, neka se izvrši pravda pa makar svet propao…
Ona vidi dva moguća scenarija da počnu demokratske reforme, da se raspišu i održe fer i pošteni izbori u kojima su takmaci ravnopravni, da se građanima omogući da preispitaju odgovornost političara, da se izvrši denacifikacija javnog mnjenja, politike pa i svesti građana…
Drugi scenario vodi tome da se od jednog autoritarnog režima napravi otklon ka totalitarnom režimu; da se strasti pojačaju, da se ideja o neprijatelju pooštri; da se prizna da nije bilo potpunog jedinstva tokom rata i da se kritici, pa i progonu, izlože neistomišljenici…
Da bi se odigrao prvi poželjniji scenario, potrebno je da se prihvati kao nužno i neophodno menjanje sistema, da se vladajuća stranka odrekne prednosti koje je do sada imala, a to je zadatak najteži – kako da se izbegne institucionalna prednost, ako je 80 odsto privrede u državnim rukama, da li će ugroženi radnici da se prilagođavaju zahtevima direktora da li će imati snage da to odbiju ili će biti još više zavisni. Ona misli da i dalje postoji velika mogućnost da izbori ne budu fer i pošteni.
Stručnjaci su napravili model zakona o političkim stranka i model zakona o finansiranju političkih stranaka, postoji iskustvo sa posmatranja izbora u Crnoj Gori, sprema se zakon o informisanju.
Vladimir Goati iz Instituta društvenih nauka kaže (Pres klub) kako je prvo pitanje na vrhu igle „Qwo vadis YU?“, a da je odgovor na to pitanje teško prognozirati. Postoje dva scenarija.
Demokratski: priprema za demokratske izbore, ukidanje ratnog stanja, hepiend s drugom republikom, bilo revitalizacijom sadašnjeg, bilo donošenjem novog ustava… U tom slučaju Jugoslavija bi se „vraćala u svoju geografiju“.
Drugi scenario je neka vrsta produženja ratnog stanja: postoje stvari koje ne možemo prenebregavati, postoje neke optužnice, a teško da će ljudi o čijoj se egzistenciji radi dobrovoljno ići u Hag; produženje represije čak i veće nego dosad; izostanak demokratskih promena u Srbiji, ostanak na vlasti predsednika SRJ i posledično, osamostaljivanje Crne Gore. Treća Jugoslavija bi se pridružila svojoj prethodnici – to bi bio njen „odlazak u istoriju“.
Po Goatiju, manje verovatni, demokratski scenario pretpostavljao bi bitne promene, pre svega, u „zbunjenoj i najneuspešnijoj opoziciji u jugoistočnoj Evropi koja ne zna šta da učini“, pošto je u njenom slučaju „proces socijalnog učenja izuzetno spor“.
Izbore je, kaže Goati, dosad dobijao onaj koji broji glasove, a po njegovoj oceni dosad ovde nije došlo do slobodnih i poštenih izbora. Neko će, kaže Goati, reći da su fer izbori stvar nekog čistunstva; no, u vreme kada je demokratija jedina u gradu, ne treba zaboraviti da je demokratija jedina ulaznica za UN, MMF, jedina preporuka za kredite.
S druge strane, sudbina Kosova je u rukama međunarodne zajednice, pa su neuporedivo veće šanse da Kosovo ostane u Srbiji ukoliko ona bude demokratska. Sadašnji akteri na međunarodnoj sceni, konstatuje Goati, nemaju mnogo milosti, sažaljenja, pa ni razumevanja za poslednji autoritarni poredak u jugoistočnoj Evropi.
Po Goatijevoj oceni, svi raniji izbori bili su nedemokratski, sa izuzetnom prednošću jedne partije, mi smo zemlja sa najdebljim „izbornim dosijeom“ i mi smo tu tretirani kao neki „povratnici“, s nekim egzemplarnim primerima kao što je izborna krađa ’96. ili dopisivanje birača sadašnjem predsedniku republike 1997, kaže Goati.
Kada se ustanovi valjana procedura moguće je da se dođe do optimalnog toka izbora. U Rusiji 1993. prvi izbori za Dumu bili su izrazito nedemokratski, međutim, 1995. održani su izbori koji su zadovoljili OEBS standarde. U Crnoj Gori 1998. izbori su izvedeni po standardima OEBS-a, tako da je SNP priznao izborni poraz. Sam izborni zakon je, smatra Goati, najlakše rešiv deo posla, veći problem su, po njegovom iskustvu, izborni spiskovi u Crnoj Gori, koja ima 450.000 birača; u februaru 1998. stvorena je posebna institucija koja je napravila jedinstven birački spisak „na internetu“, sa 10 slobodnih telefonskih linija preko kojih su građani mogli da stavljaju primedbe. Bilo je 630.000 intervencija, 1,5 intervencija na svakog birača. Na 7.000.000 birača u Srbiji trebalo bi onda očekivati 10 miliona intervencija.
Zaključno: ako bi se u kratkom vremenu za mesec ili dva dana odigrali izbori po starom scenariju, imali bismo izbore koji liče na prethodne, a ja ne verujem ni u jedan od dosad dobijenih rezultata, kaže Goati.
Po njegovoj oceni, minimalni rok za organizovanje fer izbora je šest meseci, pod uslovom da vlast zaista hoće slobodne izbore – a sada nemamo još nijedan znak da ih vlast hoće.
Političkoj eliti na vlasti bi možda odgovarali što skoriji izbori, ali njihovo organizovanje nekoliko meseci bi bio veliki problem pošto se zna da je Kosovo pod međunarodnim protektoratom i da je dolazak trupa i civilne vlasti ograničio moć vlasti u Beogradu i predstavljaće trajnije ograničenje za njihovu slobodu odlučivanja. Pored već rečenog, Srbija ne bi prihvatila izbore bez Kosova, a UN koji upravlja delom Srbije (Kosovom) verovatno ne bi prihvatio izbore u neregularnim uslovima niti izbore s dominantnom ulogom jedne stranke.
Poruka je s druge adrese već upućena g. Šešelju: ostavka mora da se odradi.
S obzirom na to da politička konsolidacija u Srbiji zavisi od sanacije stanja na Kosovu, ispada da je KFOR, između ostalog, i čuvar jednog mandata u prelaznom periodu. Da se prebacimo iz ratne dramatike u predratni cinizam i po cenu da pelinom zagorčamo gorko piće ponekog od disidenata koji tu i tamo uzdišu kao u krčmi „Kazablanka“ („i sve porušiše i osta Sloba“), pa da grubo ispravimo tu dijagnozu – „čuvar doživotnog mandata u prelaznom periodu“.
Milan Milošević
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
