Okovane keceljama

U susret Osmom martu, grupa aktivistkinja i naučnih radnica uvredila je vaskoliku patrijarhalnu javnost serbsku takoreći skrnavljenjem spomenika znamenitih velikana. Te besprizorne huliganke okačile su, zamislite, kecelje na spomenike Nikoli Tesli, Jovanu Cvijiću, Josifu Pančiću, Dositeju Obradoviću, patrijarhu Pavlu i Borislavu Pekiću. Na keceljama su stajale poruke „Nauka je ženskog roda“, „Abortus je žensko pravo“ i „Podržavam ženski štrajk“.

Dreka se nadigla kao da su, daleko bilo, oblepile Terazijski tunel nalepnicama. U prilogu Televizije N1, o akciji koju su sprovele govorile su Nađa Duhaček i Biljana Stojković. Ko su te dve žene, upitaće se neobavešteni čitalac. Pa evo malo podataka do kojih nije teško doći prostom pretragom na internetu.

Magistarka Nađa Duhaček radila je u Kancelariji za Evropske integracije Vlade Srbije (2008) i Inicijativi mladih za ljudska prava (2006-2007). Aktivistkinja je Žena u crnom. Članica je Britanske asocijacije za rod i obrazovanje (Gender and Education Association – GEA). Oblasti istraživanja su joj rod i obrazovanje, feminističke obrazovne politike, etnografija osnovne škole, pedagoška uloga popularne kulture. Na promociji nauke među devojčicama sarađivala je sa Unicefom.

Profesorka Biljana Stojković je diplomske studije na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu završila 1996. godine. Magistarske studije u oblasti genetike i evolucije je pohađala od 1996. do 1999. godine, a titulu doktorke nauka iz iste oblasti je stekla 2007. godine. Naredne godine postaje docentkinja na Katedri za genetiku i evoluciju. Na istoj katedri od 2013. godine ima zvanje vanredne profesorke. Pored većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, prof. Stojković je autorka i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Zajedno sa prof. Nikolom Tucićem napisala je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju“ (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija“ (2012). Članica je Evropskog društva za evolucionu biologiju.

Šta nam govore biografije ove dve žene? Pa, da im kritičari nisu ni do kolena i da im životna postignuća daju svako pravo da istupe jasno, glasno i, ako baš hoćete, bezobrazno – u ime svake žene. Obe ove žene poznajem samo preko njihovih javnih nastupa. Zapravo, lažem, jednom sam se sa Biljanom Stojković zatekla u istom društvu. Ja, kao žena, žena u Srbiji, žena na tržištu rada, žena možda buduća majka, želim da me u javnosti predstavlja Biljana Stojković. Želim da se u javnosti vide naučice, spisateljice, rediteljke, fotografkinje, žene koje voze tramvaj, žene koje rade na viljuškaru… Jer one postoje, a ne vide se. Jer nemamo spomenik nijednoj naučnici, nijednoj spisateljici, nijednoj političarki. Jer u ovoj zemlji postoje devojčice koje tek treba da odluče šta će biti u životu, a jedina heroina koju ovo društvo priznaje jeste Milunka Savić, protiv koje nemam ništa, ali ne želim da, ako jednog dana odlučim da rodim dete i to dete bude ćerka, ona dobije od ovog društva poruku da vredi samo ako je ratnica ili radnica. Ne želim joj kecelju. Ili bar ne samo kecelju, jer suprotno uvreženom mišljenju, mi, feministkinje, ne bežimo od kuvanja. Naprotiv, smatramo da svako samostalno i nezavisno ljudsko biće treba da bude sposobno da samo sebe prehrani. Problem je kad nas svedu samo na to.

Šta je ta kecelja i zašto kecelja? Kecelja je simbol neplaćenog ženskog rada, kuvanja za celu familiju, ribanja tuđe štroke, činjenja svega za druge i ničega za sebe. Kecelja je okov. Da nije, ne bi se mnogi uznemirili što je neko okačio kecelju na spomenik patrijarhu Pavlu. Jer šta? Pokojnom „živom svecu“ ne priliči kecelja? To što nekome smeta kecelja na patrijarhu najpreciznija je dijagnoza stepena patrijarhata u kom živimo. Lepo ste se prepoznali. Nego, gde je spomenik nekoj monahinji?