Novi Sad: Tragedija i posledice
U Beogradu je 7. marta preminuo Mihajlo Mihajlov, jedini pravi disident u Jugoslaviji
U nedelju, 7. marta pre podne preminuo je u svom stanu u Beogradu Mihajlo Mihajlov, jedini pravi disident u Jugoslaviji – osim možda Milovana Đilasa. Potomak ruskih emigranata naseljenih u Pančevu, Miša Mihajlov bio je profesor na Filozofskom fakultetu u Zadru 1965. godine, kada je – ohrabren hruščovljevim reformama i misleći da one nešto znače – krenuo na studijsko putovanje po tadašnjem SSSR. Vratio se i za beogradsko „Delo“ napisao putopis iz dva dela pod naslovom „Moskovsko leto“. Prvi deo je izašao, „Delo“ je bilo zaplenjeno; drugi deo nije izašao, a Miša Mihajlov je uhapšen. Današnje čitanje tog putopisa navelo bi nas na blag osmeh: Miša je bio blag, razborit i plemenit čovek do kraja života; dobričina, sklon šali do detinjastih razmera (svoje goste je uveseljavao petardama i sličnim dečjim šalama). Tadašnje vlasti, međutim, u svojoj patološkoj brizi da se ne zamere Moskvi, zaključile su da je najlakše Mišu zatvoriti, a bilo je diplomatskih i partijskih pritisaka u tom smeru.
Sedeo je Miša Mihajlov u zatvoru dvaput: prvi put zbog tog putopisa, a onda zato što prolazi kroz evidenciju, pa je bio zgodan. Onda su ga pustili i dali mu pasoš, pa je otišao u Ameriku. Tamo su ga popreko gledali, jer su Tita smatrali za prijatelja, pričao nam je. Devedesetih se vratio u Beograd posle mršavog disidentskog života u SAD. Živeo je u jednom zgodno uređenom, ali ipak mračnom podrumčetu na Obilićevom vencu, primao prijatelje, služio ih vraški ljutom votkom percovkom i nameštao im improvizovane eksplozivne zamke od bezazlenih petardi.
Sada, pred Poslednji Informativni Razgovor, svi koji su ga znali mogu da posvedoče: da je bio najbolji, detinje dobar i bezazlen čovek; da je govorio istinu; da nikoga nikada nije mrzeo; da je za sobom ostavio trag poštenja, istinoljubivosti, humora i blagosti.
R.S.V.
Mihajlo Mihajlov u Zadru je na Sveučilistu predavao rusku knjizevnost odakle je otišao na put u SSSR na neku vrstu studijskog putovanja. Godine 1965. nakon prvih delova knjige Leto moskovsko u beogradskom časopisu Delo, nakon intervencije ruskog ambasadora Puzanova Tito je u govoru okružnim javnim tužiocima zahtevao njegovo hapšenje: „Zar mi, političari, moramo uvek da pokazujemo ko je narušio zakon?! Eto, recimo, neki Mihajlo Mihajlov kleveće bratski SSSR… To je nova forma đilasizma, jeste li vi učinili nešto protiv toga?!“ Uhapšen je i već 1966. je u Zadru osuđen na tri i po godine zatvora, zabranjeno mu je javno istupanje u trajanju od četiri godine.
Evo šta je o tome kasnije govorio sam Mihajlov: „Pre ‘Leta moskovskog’ nisam razmišljao o politici, apsolutno sam bio izvan te sfere. Kakva pobuna, nisam ja Vlada-Revolucija! Uvek moram da podvlačim to da ja nisam pobunjenik, psihološki nisam takav tip. U politiku sam bukvalno nateran kada me je Tito napao i sve što sam radio, bila je sama moja odbrana. Nekoliko godina pre tog inkriminisanog teksta-putopisa, pisao sam i objavljivao tekstove o sovjetskoj kulturi, koji su dobijali najpozitivnije ocene. Verovatno zbog toga sam i poslat u Moskvu, u leto 1964, u kulturnoj razmeni studenata Zagrebačkog sveučilišta i Moskovskog državnog univerziteta. U avgustu sam se vratio s puta, tekst počeo da pišem u septembru i završio ga u oktobru, upravo kad je smenjen Hruščov. Trijumvirat Brežnjev, Kosigin i Podgorni odmah je započeo neku vrstu restaljinizacije, posle perioda hruščovskog takozvanog otopljavanja. Reportaža je počela da izlazi u januarskom broju beogradskog časopisa „Delo“, a posle drugog nastavka, u februarskom broju, sovjetski ambasador A. Puzanov uručio je zvanični protest Titu zbog klevetanja SSSR-a. Ničeg subverzivnog nije bilo u toj reportaži „Leto moskovsko“, mislim da je njima smetalo to što sam više godina u svojim člancima podržavao Hruščovljevu liberalizaciju. To je njima bolo oči. Čak, mesec dana pre nego što sam otišao u SSSR, u zagrebačkom časopisu „Forum“, objavljen je moj esej o Solženjicinu i nikome kod nas nije zasmetao.
Jedino o čemu pre toga nisam pisao u jugoslovenskoj štampi, bilo je pominjanje prvog sovjetskog konclogora kod Arhangelska 1921. U drugom tomu „Arhipelaga gulag“ u prvih desetak stranica, Solženjicin se osvrće na to moje pisanje i kaže: Mihajlov nije bio u pravu! Logor kod Arhangelska formiran je 1919, a ne 1921. Bio je to prvi koncentracioni logor za uništavanje političkih protivnika.“
Mihajlo Mihajlov je dete ruskih emgranata, rođen je u Pančevu 1934. u porodici ruskih emigranata, a školovao se u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu.
Nakon izdržane kazne Mihajlov je u Novom Sadu osuđen na sedam godina robije, zbog »neprijateljske propagande«. Nakon tri godine i dva meseca, 1977, pušten je na slobodu i od 1978. je živeo na zapadu i predavao na nekoliko univerziteta, a u Beograd se vratio 2001. godine.
Objavio je knjige Ruske teme (1966), Planetarna svest (1967) i Nenaučne misli (1979) od kojih su Leto moskovsko, kapitalne studije Povratak inkvizitora i Niče i ruski neoidealizam prevedene na veliki broj jezika.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
