Povodom smrti Kapora:Odlazak majstora

Momu kapora ispratio je veliki broj građana. Među njima su bili brojni umetnici, glumci, pisci, političari, Lubivoje Ršumović, Nikola Kusovac, Dušan Kovačević, Milorad Vučelić, Vuk Bojović, Rada Đuričin, Vojislav Koštunica, Radmila Hrustanović, Kornelije Kovač, Mirjana Bobić Mojsilović, Aleksandar Berček, Olja Becković…

U svečanoj Sali Skupštine Beograda održan je komemorativni skup na kom je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas izjavio saučešće porodici Moma Kapora u ime Beograđana koje je umetnik ovekovečio u svojim knjigama, na slikama, u feljtonima i novinskim člancima. „Beograd je za Momu, koji je bio svetski putnik, bio centar sveta a svojim stvaralaštvom je proslavio i ovekovečio njegov duh, kafane, pijace, male i velike žitelje, slave, a Adu je ‘otkrio’ pre više od pola veka“, rekao je Đilas.

Nakon komemoracije o Kaporu su govorile njegove kolege i prijatelji. Dobrica Ćosić je, opraštajući se od Kapora, rekao da je on bio umetnik „koji je svojim svestranim darom duhovno, estetski, životno, uticao na sve generacije rođene u drugoj polovini 20. veka“: „Nema jugoslovenske devojke kojoj nije bila drugarica Ana Mome Kapora niti mladića kome ‘Provincijalci’ i ‘Foliranti’ nisu bile knjiga koje su ih učile da postanu Beograđani, nema čitača knjiga na srpskom jeziku koji nije pročitao roman, priču, feljton Kapora o beogradskoj svakodnevnici, napornom miru i poslednjem ratu“, rekao je Ćosić.

Matija Bećković je rekao da je Kaporova smrt jedinstvena prilika da se vidi je li Beograd živ, ili nije. „I već na njegovom ispraćaju uveravamo se da je još živ 011, i da najvrelijim suzama oplakuje svog omiljenog pisca i najvoljenijeg građanina. Od velike gospode koju je Beogradu podarila Hercegovina, Momo Kapor ostaje među najvećima kao i ponajveći Beograđanin među Beograđanima“, rekao je Bećković.

Jedan od najčitanijih srpskih pisaca Momo Kapor preminuo je 3. marta u Beogradu.

Rođen je u Sarajevu 1937. godine, diplomirao slikarstvo na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića i objavio veliki broj naslova, romana i zbirki priča. Kako je sam rekao: „Verujem da sam napisao 40 knjiga, od kojih je 20 romana. Ostalo su zbirke priča, putopisa i hronika, na primer o blokadi Beograda ili ‘Halo Beograd’, koja govori o našim naravima. ‘Vodič kroz srpski mentalitet’ na engleskom jeziku je već dugo na listama bestselera i doživeo je nekoliko izdanja. To je moja jedina knjiga koju ne mogu da pročitam jer ne znam toliko dobro engleski.“ Kaporove knjige prevođene su na mnogo jezika, a njegovi romani „Una“ i „Knjiga žalbi“ su ekranizovani.

Književni fenomen Moma Kapora u našoj književnosti prisutan je duže od dve decenije. Uvek u samom vrhu među najčitanijim piscima, šarmantno i s lakoćom osvajao je pažnju čitalaca, otkrivajući svoja različita znanja i tanani dar opažanja kao autentični tumač vremena. Uvek na strani čitaoca, trudeći se da ga oslobodi od predrasuda, na strani emocija i čistote malih stvari, Kaporov sentimentalizam i duhovitost načinili su čvrsti zid odbrane iza koga su se generacije mladih sklanjale bežeći od rutine svakodnevice. „Foliranti“ su njegov prvi roman, objavljen 1975. godine, koji je doživeo bezbroj izdanja i prevoda na mnoge jezike, i koji ga je u samom startu ustoličio kao „buntovnika s razlogom“. Jedno od „najotkačenijih“ Kaporovih psihološko-književnih umeća bilo je da „prerušen“ u tinejdžerku, godinama objavljuje kolumnu u ženskom časopisu „Bazar“. Vrlo brzo, njegova urnebesno duhovita kolumna postala je kultno mesto u životu ondašnjih srednjoškolki, koje su zbog potpisa „Ana“ bile uverene da ih piše njihova vršnjakinja. Godinama kasnije otkrilo se da je autor bio muškarac, Momo Kapor, a kolumne su sabrane u knjigama „Beleške jedne Ane“ i „Nove beleške jedne Ane“.

Proglašen je piscem „džins-književnosti“ sa vrelog asfalta, a Beograd mu je bio nepresušna inspiracija, grad kome je posvetio najveći deo stvaralaštva. „Pišem u samoodbrani i za svoju ulicu“, govorio je pisac, slikar i akademik (Republike Srpske) Momo Kapor.

Sam sebe nazivao je lakim piscem, a u poznijim godinama vidno se promenio verovatno zahvaćen vrtlogom tragedije njegovog hercegovačkog zavičaja.

Takođe, svoje dugogodišnje bavljenje crtanjem i slikanjem, pretočio je u zanimljivu i uzbudljivu knjigu „Uspomene jednog crtača“, dokumentarni autobiografski roman sa mnoštvom biografija velikih i malih crtača i slikara koje je lično poznavao.

Stariji čitaoci sećaju se da je Kapor karijeru započeo na stranicama starog NIN-a još 1967. i da je u njemu pisao godinama.

Kapor je i autor mnogih dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova – „Bademi s onu stranu smrti“, „Banket“, „Valter brani Sarajevo“, „Džoli džokej“, „Kraj vikenda“.

„Otišao je veliki majstor i u likovnoj umetnosti i u književnosti“, rekao je sociolog kulture prof. dr Ratko Božović povodom smrti Moma Kapora, „ali i veliki majstor u onome što je komunikacija i što je beseda, što je sećanje i što je memorija.“

Kniževni kritičar Vasa Pavković smatra da politički angažman Mome Kapora od devedesetih godina naovamo, kada je bio „miljenik“ Miloševićevih medija a kasnije i član komiteta za Odbranu istine o Radovanu Karadžiću, nikako ne sme da zamagli njegovo stvaralaštvo koje je ostavilo ozbiljan trag u srpskoj umetnosti. „Jednostavno može se odvojiti jedan izuzetno moderan pisac kakav je Momo Kapor bio u neke dve decenije svog stvaralaštva i pisac koji je u 90-im pisao neke drugačije tekstove, drugačije se odnosio kada je sa jednog kosmopolitskog, beogradskog ili libertinskog duha ušao u neke druge vode i počeo da zastupa i nacionalnu ili nacionalističku ideologiju, to ne bi trebalo mešati i nije Momo Kapor prvi i jedini pisac koji je tako nešto uradio“, rekao je Pavković.