Petoparac

Tu, odmah iza Pete gimnazije, tokom ranih sedamdesetih, mladi su mogli da osete uzbuđenje svetskog provoda. Na betonskom koridoru, dugačkom jedva dvadesetak metara do ulaza u diskoteku, sedeli su neki lepi klinci, pažljivo prateći dolazak odraslih. Ritual ostajanja ispred „Cepelina“ posle „matinea“ bio je neka vrsta pripravničkog staža koji su oni odrađivali do punoletstva. Đuskajući na prazno, uz pevušenje refrena Oejms Brauna, uspevali bi da ižickaju kintu za viršle sa senfom u obližnjem „Zdravljaku“ ispred ćoška.

Na dnu tog pešačkog prolaza odrasli su prolazili čišćenje, tako što ih je poznati lik pretresao, proveravao uzrast i oštrim pogledom utvrđivao eventualno stanje alkoholisanosti ili ono drugo stanje. Taj lik omanjeg rasta, čistog tena i i debelih usana radio je svoj posao besprekorno. Kasnije će se utvrditi da je na tim vratima stekao mnoga iskustva, dragocena za njegovu dalju karijeru. Kao pozornik na rejonu Taša, on je revnosno obavljao svoj zadatak, naizmenično u uniformi i civilu. Zapažen po hitrim pokretima i urnebesnom dijalektu, u sitne sate demonstrirao je svoju đusku, karate koreografiju, sa zrakastim skokovima i blagim udarcima u dignute šake likova koje je okupljao oko sebe. Upijao je ponašanje gradskih faca, čežnjivo merkao njemu tada nedostupne damice i intervenisao prilikom retkih koškanja uglavnom finih momaka. Nadimak „Baoa“ nosio je ponosno, a pravo ime niko od posetilaca diskoteke tada nije imao potrebe da sazna.

Posle prolaska pored sada čuvenog nesretnog vratara, osvetljenim hodnikom, pa levo, kroz dupla mat crna vrata, ulazilo se u centralnu prostoriju, i tada bi neizostavno naviralo neko pozitivno uzbuđenje. „Inagadadavida“ udarilo bi u uši, a oči bi se dugo privikavale na šok izazvan svetlosnim efektima.

Na bočnim podijumima, na čijim ivicama su u velikim separeima sedela „šac“ društva, igrao se „stiskavac“ bez obzira na ubitačni rok ritam. Centralni, uzdignuti podijum bio je poprište nezvaničnih takmičenja igrača iz velike škole beogradskih improvizacija, mnogo pre filma „Konje ubijaju, zar ne?“. Desno od podijuma bio je uzdignuti prolaz, zaposednut poluzainteresovanim igračima, tzv. njihačima. Zbog njih je prolaz do šanka bio otežan, pa se češće koristio donji, širi prolaz, načičkan parovima koji su pribijenih tela gledali na dešavanja u suprotnim smerovima. Međusobni razgovori bili su u žargonu, uprošćeni i potpuno nerazumljivi za slučajne posetioce.

Iznad podijuma, u čijem dnu se jedno vreme prostirao šank, smešteni u zastakljenu kabinu, atmosferu su dozirali disk-ookeji Slavenko, Tonči i mnogi drugi šire nepoznati, koji su tu bili na obuci kod renomiranih: Raše i Makse. Levo, pre šanka, provlačile su se stepenice za galeriju, gde se menjala osnovna atmosfera. Rekonstrukcijom je za potrebe proširenja centralnog prostora izmešten šank u zadnju prostoriju, u produžetku, a prolaz sa bočno postavljenim ogledalima. Jače osvetljenje i udaljenost od moćnih zvučnika, smestilo je u ovu prostoriju staru gardu rokera, koja je ovde držala najveći separe. Tu je organizovano korišćenje konzumacije, koja je podrazumevala piće i hot-dog.

Rokeri su u svom separeu igrali „gluperde“, igru koja je zasigurno izmišljena upravo u tom separeu. Smrtno ozbiljne, poznate face tadašnje rokscene, podeljene u tročlane ekipe, po celu noć sakrivale su petoparac ispod niskog stola u šaku, jedne od šest ukrštenih ruku. Po komandi su dizali šake na sto i igra je počinjala. Neko iz suprotne ekipe rekao bi: „Furda, otvori svoju levu“. Prazna. Uzdah olakšanja, pa: „Pope, izađi sa desnom“. Prazna. „Batice, izađi ti sa desnom.“ Šaka je lenjo bila otvorena, otkrivajući u dnu korena palca oznojani petoparac. Usledilo bi oduševljeno grljenje, kao kada je tih dana Oaja spustio Englezima onu „kvarnu“ u Firenci. Metalni novčić je prelazio u posed druge ekipe, a posebnu ulogu dobio bi klinac koji je za ekipu koja je „gađala“ upisivao rezultat 2, kao broj otvorenih šaka. Upisivanje je trajalo dok jedna od ekipa dostigne broj 31, nakon čega je bila u obavezi da pobednicima plati turu, za koju bi se često ogrebala brojna publika. U okolnim separeima, veštinu sakrivanja petoparca vežbali su momci sa „primenjene“ i pravnog, stalno izazivajući veterane koji su pristizali sa „tezgi“, puni love i neobjašnjive strasti za „gluperde“.

„Tata, našao sam stare novčiće!“, pravdao se klinac pošto je ovih dana, u špajzu razbio žuto-zatamnjenu teglu punu petoparaca. Ovu teglu otac je selio i smeštao na najviše mesto police, tik uz slatko, u ubeđenju da klinac nije dorastao da dosegne nivo te police. Dečak je pokupio novčiće pošto je otac sakupio delove razbijene tegle. Čišćenje je bilo otežano jer se srča razletela sve do ispod dna torbe od skaja. U toj torbi su uredno složene „longplejke“ sa tragovima kapi od voska i sokova. Ova oštećenja su nastala davno, na žurkama, posle izgovorenog: „Neka se poljubi ko se voli kada ova fota ugasi svetlo!“