Gojko

Šta bi trebalo da uradi otac kada mu se dete obrati na sledeći način: „Tata, daj mi Gojka“. Verovatno ništa, osim da ga posluša i da se zamisli.

„Gojko“ je, inače, okrugla gumena naprava koja u domaćinstvu služi za otpušavanje lavaboa, sudopere, slivnika i sl., a uglavnom nosi naziv „vakuum guma“. Kada je sa mokrim čvorovima sve u redu, „Gojko“ se može upotrebiti i na drugi način: uklanjanjem drvene drške, pravilnim postavljanjem „Gojka“ na zid i prislanjanjem desnog uha na uski otvor ove naprave, moguće je razgovetno čuti glasove u susednoj prostoriji.

Ovaj pojam, zasad lokalnog značenja, primenjuje se među starosedeocima Novog Beograda (i takvih ima) iz takozvanih Paviljona. Kao pojava, prerasla je u omaž pokojnom čika Gojku, jedinom vlasniku goreopisane spravice u kraju, čoveku koji je svojim neprikosnovenim autoritetom obeležio detinjstvo tamošnje generacije „iz pedeset i neke“.

Autoritet je nastajao (i potvrđivao se) kada bi nekog klinca, usled odsustva starijeg brata odgovornog za zapušeni lavabo, majka poslala kod čika Gojka po „gumu“. Na prvi pogled, prilično jednostavan zadatak, ali… Poslušni dečko bi strčao niz stepenice i u drugom ulazu zgrade pozvonio na vrata u prizemlju. Vrata bi se odmah otvorila i usledio bi dijalog čija je ubojitost, možda zbog protoka vremena, donekle ublažena:

„Dobar dan, čika Gojko, poslala me je mama po gumu.“

„Kao prvo, mladi druže, ja za te nisan čika, nego san druuuug, a k`o drugo, koju gumu, Gospe ti?“

„Nije mi, druže, rekla, samo nam curi voda, pa…“

„Tako mi veli“, rekao bi drug Gojko i nestao za trenutak, da bi pri povratku prepadnutom klincu u ruke gurnuo tu slinavu napravu, ali i nekakav papir. Usledila bi kroz brkove odsečna komanda: „Potpiši!“

„Razumem, druže.“

„Ne razumiš ti, jer ako ne vratiš za po ure, eto mene!“

Razume se da u odsustvu oca i brata, dečak i njegova majka nisu uspeli da iskoriste dragocenu napravu koja je, uprkos tome, blagovremeno vraćena. Za nju je dobijen čitko potpisani revers druga Gojka.

Dečak je posle ovoga, u strahu i iz potaje, poput ličnih biografa našeg predsednika, posmatrao druga Gojka, stvorivši vremenom univerzalni lik čijeg je značenja tek ovih dana postao svestan.

Nijedna akcija nije mogla da prođe bez druga Gojka: kada se izlio Dunav, on je privremeno zabranio napuštanje mesta stanovanja i odlazak u zavičaj onima koji su ga tada još imali, te organizovao dopunsko ispumpavanje vode i noćna dežurstva za slučaj da se stihija ponovi; isterao je sve golubare koji su tumarali po krovovima; uhvatio je Radeta kako vežba karate udarcima po oluku; javno je zabranio poštaru da isporuke udovici Margiti obavlja u noćnim časovima; sastavljao je spiskove dece koja su u odsustvu čuvara parka gazila po zelenim površinama; za praznike je zgradu ukrašavao državnim i partijskim zastavama, propraćajući ceremoniju jutarnjim urlikanjem pesme koje su se čak i oficiri odricali; davao je podatke za odsutne stanare prilikom popisa stanovništva; određivao je mesta za postavljanje televizijskih antena; iscrtavao je pravougaonike i u njih upisivao brojeve vozila uprkos protivljenju njihovih vlasnika; pravio spiskove stanara za utvrđivanje potrošnje vode i ko zna za šta još; javno je odbio honorar za privođenje dece kada je sniman „TV intermeco“, ali je na kraju, ipak, uzeo pare, da se ljudi ne uvrede; redovno, mada uzaludno, isticao je svoju kandidaturu za predsednika kućnog saveta obezbedivši pred svake izbore dva glasa „fore“ (dovodio je i ženu); za funkciju sekretara mesne zajednice obučavao je svoga sina koji je, opet, po uspešno obavljenom poslu, ovlastio svog potomka (Gojkovog unuka) da popisuje stanare koji duvaju u pištaljke…

Nedovršeni spisak aktivnosti, sastavljen zbrda-zdola i nasumičnim nabrajanjem, ne opravdava motiv za aktiviranje potisnutog sećanja. Međutim, opsednut tragovima opisanog lika i razbuđen kćerkinom molbom da joj doda spravu koju je tokom stvaranja sopstvenog domaćinstva, po prirodi stvari nazvao „Gojko“, ovaj odavno izrasli dečak na trenutak je pomislio da bi nam drug Gojko bio preko potreban u ovim vremenima komunalne anarhije. Pomisao je sa olakšanjem odbacio kada se setio da je Gojkov unuk postao vlasnik „samiške“ i agencije za obezbeđivanje objekata i ljudi, slučajno sa sedištem u nekada potopljenim podrumima-skloništima. Ali dobro, pošto smo bombardovanje bar zasad eskivirali, nema razloga da se diže prevelika buka oko ovog oblika privatizacije.

Nametnuti povod ove zabeleške nije pitanje upotrebljivosti korisne gumene sprave, već uočljiva rasprostranjenost klonova druga Gojka (skoro kao u filmu „Momci iz Brazila“) u Beogradu poslednjih godina, naročito poslednjih nedelja iščekivanja vazdušnih napada. Takođe i sugestija građanima da svima kod kojih prepoznaju navedene simptome bez zazora odbruse: „Gojko si“, i da sebe, okolinu i nadležne uredbodavce oslobode obaveze daljeg obaveštavanja. Hvala Gojku, svaka zgrada u našem gradu ima svoga malog boga.