Plafonjera

Svaki moj ulazak u hotelsku sobu, vikendicu prijatelja, WC u kafeu, iznajmljeni stan, ili bilo koji drugi prostor u kome treba da provedem neko vreme, propraćen je istim refleksnim radnjama: pogled ka plafonu, propinjanjem na prste ili guranjem stolice, hoklice ili stočića, penjanjem na istu i „ispravljanjem plafonjere“ – okretanjem pravougaone svetiljke u položaj paralelan zidovima prostorije. Priznajem, to je nastrano ponašanje, ali nije znak ludila. U stvari, to je inercija, posledica dugogodišnje borbe sa samoukim dekoraterima. Taj konflikt nije začet položajem plafonjere, ali se na tom pitanju zaoštrio i još uvek traje. To svetleće telo okruglog, slobodnog, a najčešće četvrtastog oblika predmet je koji ilustruje moj spor sa globalnim društvom.

Konstrukcija te svetiljke je od lima, a poklopac od mlečnog, livenog ili brušenog stakla, i baš je ta poslednja veoma omiljena u narodu. Njena pojava se vezuje za šezdesete. Tada mi se ukazala kao deo revolucionarnih kulturnih promena i znak uključenja u globalne trendove. Tokom vremena, ona je gotovo sasvim istisla iz upotrebe „kuglu“ od mlečnog stakla koja je, simbolizujući elektrifikaciju, krasila WC-e, podrumske prostorije, ulaze, kuhinje i ostale javne ili vlažne prostorije. U mom ranom detinjstvu, livena kugla u kupatilu personifikovala je poetiku meseca, mada je ta metafora sa današnje tačke gledišta banalna i prenaglašena, a i tada je u kontekstu mahom tesnih i/ili prenatrpanih prostorija pre bila izraz zanesenosti i volje da se podvali. Ipak, otisci prstiju i senke uginulih insekata na njenom dnu dočaravale su mesečevu zasenčenu topografiju i podupirale rečenu asocijaciju. Plafonjera se pojavila kao posledica tehnološkog pomaka (uključujući i manju trajnost i nje i sijalice u njoj), ali je pojava sama, njen oblik, rezultat stvarnog progresa u kulturi stanovanja, nižim prostorijama i široj primeni. Najzad, plafonjera je prestala da bude pitanje odluke, već jedini mogući izbor, jer je kugla u međuvremenu postala redak objekat sa buvljih pijaca i roba preprodavaca relikvija porodičnog identiteta.

Elem, moje prvo iskustvo sa plafonjerom datira od tog vremena revolucionarnih promena i vezan je za realizaciju mog prvog i zadugo jedinog objekta. U kontekstu rečenih promena bilo je logično da je gotovo svako sijalično mesto, bilo na plafonu ili na zidovima, opremljeno sa po jednom ili više plafonjera. Električari su izveli instalaciju, postavljeni su okrugli metalni nosači i u njih ušrafljene sijalice. Došlo je vreme i za završni čin – postavljanje staklenih paralelopipeda svetiljki. Na moje iznenađenje, pred ulazom, u kuhinji, na stepeništu, u kupatilu, rečju sve do jedne plafonjere su bile dijagonalno postavljene prema geometriji prostorija ili zidova, izazivajući prostorni konflikt i stvarajući privid tenzije. Zahvaljujući fleksibilnom nosaču svetiljke bilo ju je lako zarotirati i postaviti u planirani položaj, u skladu sa mojim verovanjem u prožimanje malog i velikog. Dok sam zadovoljno posmatrao prizor u kuhinji pojavio se majstor. Neopisivo je zaudarao na beli luk. Ne hajući na pohvalu za obavljen posao propeo se na vrhove prstiju i okrenuo plafonjeru u prvobitni položaj. Ne želeći da se zameram sa onim ko drži gajtane sudbine u ruci, dobronamerno upitah: Zašto? „Tako je lepše“, samouvereno odgovori majstor, sada već spreman da zbori i o drugim temama. Do završetka izgradnje roditeljske kuće plafonjere su više puta menjale položaj. Neka, mislio sam, moja će ipak biti poslednja. Čovek, međutim, u kući nikada nije sam. Po useljenju moja majka je imala samo jedan pokušaj subverzivnog okretanja svetiljke. Ovo ne samo zbog njenog relativno niskog rasta, već i kao posledica mog vatrenog monologa posle koga je, kao i obično, ostala pri vlastitom uverenju i sa verom da će me život naučiti poštovanju starijih. Za života u toj kući sam po položaju plafonjere mogao bolje nego po drugim znacima da utvrdim da li je bila spremačica, da li je zamenjena pregorela sijalica ili štedimo struju.

Plafonjera se tako upisala kao metafora mog sukoba sa vlastitom sredinom, ali i sa globalnom kulturom. Ispravljajući, evo već decenijama, plafonjere širom sveta, došao sam do neoborivog zaključka da naivni narodni dekorativizam nije specifičnost jedne kulture. Istovetni konflikt postoji svuda, širom Evrope. Čak i tamo gde je kolevka modernog estetskog senzibiliteta. To što su plafonjere drugačijeg kvaliteta i estetskih vrednosti nema gotovo nikakvog uticaja na opštu ljudsku potrebu za ulepšavanjem, a posebno ne na popularno shvatanje lepog. Oblik sam ne ispunjava. On je sredstvo kojim se zadovoljava potreba za davanjem ličnog pečata. Nagon za ulepšavanjem, stvaranjem „bogatijih“ prostornih odnosa aranžiranim neredom, odnosno sukobom redova, kako bi to rekao Argan, reda oblika i reda konteksta, lampe i prostorije u ovom slučaju, kao i u svakoj situaciji kada se gomila više nego potrebnih simbola – prethodnica je kiča. U tom svetlu priklanjanje jednog od strana je, kao i uvek, pitanje političkog izbora. Pošto mesta za politički dogovor nije bilo, nije bilo ni odgovarajućeg rešenja. Preostao je jedino sukob. U tom, sada već tridesetogodišnjem plafonjerskom ratu učestvujem predano ali se osećam nekako usamljeno. Zbog toga mi se vlastiti napori ponekad učine bespredmetni i borba neravnopravnom, ali ja ne odustajem. Ispravljanje plafonjera postalo je moja misija. Ispravljam ih gde god stignem: u stanovima, na policama elektro-radnji i na reklamnim panoima specijalizovanih robnih kuća. Ovo ne radim samo iz ubeđenja da se svet menja u malim koracima, da je detalj esencijalni element okruženja i jezgro preobrazovanja, već i zbog očite frustracije amaterima.