Špilhozne

Ne sećam se ni kada sam ni od koga prvi put čuo reč „špilhozne“. Među mnogobrojnim licima onoga što se – gledano odozdo, iz sasvim dečje perspektive – uopšteno nazivalo familija, jezička raznovrsnost bila je ponekad zbunjujuća. Nerazumljivo pitanje („Ćipi li grneto?“) postavljale su inače sasvim drage, rođene babe; ono što su jedne nazivale „špilhozne“ kod drugih su bile „gaće“, a pokušaj domaćinskog kompromisa te lingvističko-odevne papazjanije proizveo je jednog leta bastard od flanelskih gaća na koje su ogromnim, „jorganskim“ dugmadima, bili prikačeni tregeri od „lastreša“.

Bila je to sasvim udobna kombinacija, uostalom. Neku godinu kasnije naučili su me da i špilhozni ima raznih: jedne su za igru (Spielhosen, nisam imao pojma šta znači: naučili me rođaci koji su imali sreću da rat provedu u nemačkom zarobljeništvu) a druge, šivene kod „šnajdera“ ili „kupovne“ mogu i u goste, dok su nove i čiste. U svakom slučaju, dečja radna odeća, ako se tako može reći; kratke pantalone za svaki dan i jedan od prvih dokaza muškosti, kad se babe odluče da sa nogavica skinu „lastreše“.

Sticajem različitih okolnosti, dugotrajni pokušaji najrazličitijih faca da me u životu privedu nekom odevnom redu nikada nisu proizveli naročite efekte. I ono malo rezultata propalo je tamo negde krajem šezdesetih, kad se sa trulog Zapada do Beograda dokotrljao oslobodilački pokret dece cveća, a onda i sve ostalo. Bilo bi dugo za nabrajanje, a za ovu priču nije ni važno. Neka vrsta osnovne pouke uspela je da preživi, bar u obliku svesti da svaka odeća baš i nije za svaku priliku, koliko god se čovek u nekim od tih – prilika i odeća – osećao nelagodno. E, sad: otkud mi na pamet padoše špilhozne?

Sva zasluga pripada poslanicima skupštine Jugoslavije i Srbije. Tačnije, onima koji su se prošlog utorka okupili u pomenuta dva najviša doma narodnog suvereniteta. Deo zasluga, valja priznati, pripada Radio-televiziji Srbije i BK Telekomu, odnosno urednicima koji su nas počastili izborom iz nastupa narodnih predstavnika, s jedne strane onih koji su birali predsednika savezne države, s druge onih koji su u skupštini Srbije čekali da oni prvi svrše posao. U nekom trenutku „specijalke“ državne televizije o istorijskom izboru „trećeg predsednika treće Jugoslavije“ uhvatio sam sebe kako, u stvari, uopšte ne slušam oratorsko umijeće obrazloženja genseka Gorice Gajević, nego gledam u njenu frizuru, sa neodoljivom utiskom da je oblikovana pomoću kosilice za travnjake. Onda su, na nesreću, naišli i drugi.

U stvari, ozbiljno me je zaprepastilo – razmislio sam, nije prejaka reč – što se u sali saveznog parlamenta neki narodni poslanici šetaju u majicama za plažu, a neki tako izlaze i za govornicu. Usput biraju predsednika države, tvrdeći da je to istorijski čin. Osim majica, upečatljivi su bili i poslanici u košuljama sa kratkim rukavima (sa i bez kravata). Onda, oni sa odelima tipa u narodu poznatog kao „svadbeno i mrtveno“. Sa značaju trenutka usklađenim izrazom lica, dakle ozbiljan kao što ga je Bog dao, Čedomir Mirković je napravio zanimljiv lapsus linguae obaveštavajući poslanike da danas biraju „gospodara, pardon, gospodina Slobodana Miloševića“. Drugi svojim govorima nisu uspeli da mi odvrate pažnju od načina na koji su odeveni. Jedan je bio u potpuno belom odelu i sa nekakvom krem kravatom; poneki od onih u tamnim odelima isticali su se kariranim kravatama. Jedan poslanik levice nosio je zadivljujuću kombinaciju dvobojne košulje (bela kragna, „liht“ plava košulja) za sjajnožutom kravatom i kariranom maramicom u džepiću tamnog sakoa; njegov šef Ljubiša Ristić bio je uobičajeno razbarušen, noseći sako preko „rubaške“. Posle njega, Ivica Dačić delovao je gotovo elegantno, bacajući sve na jedan akcenat (kravatu); taj utisak još je pojačao izlazak njegovog stranačkog i poslaničkog kolege, koji je preko prugaste košulje nabacio mašnu kariranu „na baklave“.

Savezna skupština je, po prirodi stvari i vrsti prošlonedeljnog izbora, nešto veće od skupštine Srbije. Svima koji su u to sumnjali poslanici ove potonje dokazali su na licu mesta. Horsko pevanje – sa ojkanjem – omiljenom predsedniku dve od tri države koje se predstavljaju kao SR Jugoslavija predvodio je nenadmašni Bidža, domaćinski razgaćen do nedoumice oko toga da li mu je iz pantalona ispala samo košulja ili i košulja i trbušina. O znojavim, zajapurenim licima i zastrašujućem utisku kao se iz tv-ekrana širi kiselkasti vonj – mešavina mirisa kasarne, vlažnih čarapa i zapuštenog obdaništa – nećemo ovog puta. Zato što sam se pri pomisli na obdanište istovremeno setio Goldingovog „Gospodara muva“ i – špilhozni, povoda ovoj priči.

Među onima koji su me, sad već ohoho poodavno, učili nekom ponašanju i – uprkos svemu – utuvljivali u glavu osnove lepog vaspitanja, bila je i jedna stara učiteljica. „Kako to sediš, nisi u kafani“, imala je običaj da kaže. Pitam se da li bi sad, istim onim strogim glasom, đake korila rečima: „Nisi u skupštini“.

P.S. Poslanici opozicije, njihove „špilhozne“ i ponašanje ovde nisu pominjani, zato što ih RTS u specijalnoj „specijalki“ nije prikazao. U horskom pevanju narodnih poslanika skupštine Srbije, koliko se moglo videti, opozicija nije učestvovala.