Odbojka

„Nada umire poslednja“ iako „sistem ruši uspeh“, „biznis ubija kvalitet“ a „rezultati bude velike sumnje“, zato što se „neki provlače kroz mala vrata“. Od normalnih ljudi, računajući tu i one čiji je posao da vode sportske ekipe, ne očekuje se da, čak i u mučnim trenucima razočaranja, daju takve izjave. Pomenuto ograničenje, međutim, ne važi za stalež sportskih novinara.

Odnekud, oni drže – dominirajuća većina, u svakom slučaju – da im je suština posla u raspaljivanju strasti, oduševljenja zbog pobede koliko i, ili jače, tuge posle poraza. Originalni lični doprinos dao je neumrli Mladen Delić, uvodeći (monološko, tokom prenosa utakmica) obraćanje sudiji sa „Gospodine XY!“ intonirano u obliku mešavine psovke, besa, gnušanja i nepokolebljive vere da sudija namerno greši u korist „naše“ štete. Ta inercija zazvonila je i u prvom trenutku pošto su o neučestvovanju Jugoslavije na finalnom turniru svetske lige u odbojci odlučili rezultati mečeva u Argentini i na Kubi. A mi baš juče pobedili svetske prvake, reprezentaciju Italije. Odbojkaši, njihovi treneri i funkcioneri tom kukanju nisu se pridružili, u korist pravila lepog – i sportskog, uostalom – ponašanja: upućivanja čestitke onima koji su, makar i sretnim sticajem okolnosti, otišli dalje.

Važnije je, čini se, što na patos još jedne „istorijske nepravde“ nije pala publika; možda to znači da su gledaoci bolji od novinara. Ako je tako, potvrđeno je i pravilo da su građani bolji od njihovih (političkih) lidera; potonjima ostaje da kukaju nad sopstvenom sudbinom – „Mi znamo šta je za ljude dobro bolje od njih samih, čime smo osuđeni da ih usrećujemo protiv njihove volje, a da nam oni uzvraćaju nezahvalnošću“ – afirmišući tako Gliksmanovo (i Marfijevo) ubeđenje da je ljudska glupost neuništiva.

Elem, pobedili smo – u odbojci, u nekoliko utakmica – neke od najboljih na svetu. Proroci – sad ponovo podgrejani kao, na primer, mr Željko Simić – nisu se proslavili ni svojim zlatnim vizijama ni džaba obećanjima pred prošlogodišnju olimpijadu u Atlanti. Na sreću, „iskočili“ su odbojkaši kao ekipa profesionalaca neosetljivih na političarsko zanošenje onog što Amerikanci zovu balls. Ili je, zarad zdravog skepticizma, bolje reći „za sada neosetljivih“. I sjajnih, slobodno je dodati: posle prve igre sa Italijom u beogradskom „Pioniru“ (kada je meč izgubljen uprkos 15:2 u drugom setu), jedva da je neko verovao u pobedu postignutu sutradan, kroz reprizirano vođstvo od 2:0, potom nerešenih 2:2 i, najzad, u odlučujućem, po ovdašnji mentalitet pogubnom (cf. V. Dvorniković: „Karakterologija Jugoslovena“), odlučujućem taj-brejku. Ako tu nije radio nikakav, sportskim i nekim drugim novinarima omiljeni motiv (inat), već odabrani, vrhunski, elitni profesionalizam, ova naša odbojka ima budućnost.

Što se tiče njene prošlosti, izmislili su je Amerikanci, sve uprkos drevnim igrama i Odiseju koji se u jedan mah, na dugom povratku Penelopi, loptao sa prelepom princezom Nausikajom. Zanimljivo je što se G.W. Morgan, izumitelj odbojke, vodio istom potrebom kao i Džejms Nejsmit, otac košarke. Problem koji je valjalo rešiti bio je održavanje kondicije sportista u zimskoj sezoni, kad vreme onemogućava trening napolju. Morgan je 1895. godine pomešao tenis, rukomet i košarku, da dobije odbojku (verujući da je za nju pravo ime mintonette a ne volleyball, udaranje lopte u vazduhu). Krajem prošlog veka teniska mreža podignuta je na visinu od 198 cm, a ekipama je bilo dozvoljeno da, bez ograničenja, (košarkašku, dakle tešku) loptu vode, nose, bacaju ili odbijaju na protivničku stranu terena. Pre nego Evropa, odbojku će prihvatiti Kanada i Indija (1900), Kuba (1905), Portoriko (1909), Peru i Filipini (1910), Urugvaj (1912), Kina (1913), Brazil, Meksiko i Japan (1917). Tu američko-azijsku igru na otvorenom i u dvorani, na plažama, u plitkoj vodi, sa ili bez mreže, u krugu, parovima ili (uzrasno, polno, rasno) mešovitim ekipama igrao je – kao i danas, uostalom – ceo svet. Istini za volju, brzo širenje rekreativne odbojke sa odgovarajućim, adhok pravilima, uticalo je da se ona „prava“, takmičarska, razvije relativno kasno, mada je već 1913. godine bila deo Dalekoistočnih igara održanih u Manili.

Evropa je odbojku upoznala 1917, nekako baš kad su SAD odlučile da se umešaju u svetski rat, pa je tako dospela i na Balkan, tj. u Đevđeliju, gde su 1918. godine Srbe toj igri prebacivanja kožne mešine preko mreže naučili u pomenutu vukojebinu detaširani francuski vojnici, prethodno zaraženi dodirom sa Amerikancima. Pravila igre kao takmičarskog sporta formulisala je 1949. dve godine ranije osnovana Međunarodna odbojkaška federacija (FIVB). Do tada su se pravila razvijala po pravilu cvetanja hiljadu cvetova, ali podatak o visini gornje ivice mreže posredno svedoči o fizičkom rastu ljudske vrste u proteklih stotinak godina: 45 santimetara (od 198 u 1895. do 243 cm danas). Još više o njenim fizičkim mogućnostima: odraz odbojkaša po pravilu je veći od odraza najskupljih profesionalaca NBA lige. Na primer, Spad Veb je, sa svojih 169 cm visine, za zakucavanje „iza leđa u pirueti“ morao da skoči gotovo 130 cm uvis; Dražen Dalipagić – po visini odraza drugi košarkaški fenomen – to je činio skokom visokim bar 115 santimetara.

Pouka je jasna: odbojkaši su letači. To znači: sposobni da, brzo i jasno misleći, donesu najbolju odluku i da je, bez oklevanja, sprovedu. „Kuvanje“, smeč ili šut nogom, svejedno. „Pimplovanje“ i „prebacivanje lopte u tuđe dvorište“ pripadaju sasvim drugom rečniku i, valjda, drugom svetu. Otud odbojkaši umeju da se raduju i da tu radost seju oko sebe.

Neposredno. Lopta je u vazduhu, treba samo skočiti.