Švarceneger & Co.

Kada su zblanuti bioskopski gledaoci „Terminatora“ ispustili kolektivno „aaah“, kao reakciju na lagano otkrivanje brižljivo vajanog tela Arnolda Švarcenegera, a Vitni muzej izložio živa ljudska tela Frenka Zejna, Eda Kornija i fenomenalnog Arnija – bio je to jasan dokaz da je došlo vreme za filmske momke koji liče na fotke iz Fitnessa i Shapea, razlikuju dobro od zla i pomažu čoveku da bar nakratko kidne od stvarnosti.

Zakržljalih intelektualaca, nadobudnih drkadžija, zlih snagatora i nervoznih prznica ionako je pun ekran. „Asta la vista, baby“ – rekao bi Arni, dobri momak u odelu od tečnog metala sa holivudskom etiketom.
Deca me hvale da mi se ukus iz godine u godinu bitno poboljšava. Ne gledam dnevnik, ne slušam vesti, boli me uvo za okrugle stolove. TV kutija samo je ekran za video, a moja potera za dosnimljenim nastavcima filmova gde dobro pobeđuje zlo, a dripci uvek izgube – obično uspešna.
Što da krijem, uživam da gledam Konana Simerijanca, ultimativnog dasu planetarne pop kulture, rođenog iz herojske fantastike Roberta Hauarda, čija je glavna odlika da sa ljudima nema nikakvih nevolja. Probleme mu, eventualno, zadaju čarobnjaci, demoni i nečiste sile, koje ovo savršeno dete novog Holivuda pobeđuje kao od šale. Jer, Švarceneger đ Co. poštuju kodeks časti, priču staru koliko i civilizacija, u kojoj tamo negde između legende i oklopa dobro pobeđuje zlo.

Uostalom, u filmskom i TV biznisu čitava armija mozgolupača računa baš na ovakve kao što sam ja. Dokaz: kada je Dejvid Patnam pokušao da skrpi lovu za svoj film „Lokalni junak“, pošto je već osvojio Oskara i veliku zaradu „Vatrenim kočijama“, investitori su ga lepo pitali: „Zašto da radite nešto drugo? Zašto ne pokušate sa Vatrenim kočijama II?“

Samo za poslednjih nedelju dana gledala sam „Robokop II“, III i IV, „Karate Kid III“, „Indijana Džons II“ i III, „Kriteri II“, „Supermen IV“, „Gremlini II“, „Krokodil Dendi II“, „Povratak u budućnost III“, „Commando II“, „Red Heat“, „Predator“, „Terminator I“ i II, „Total Recall“…

Baš mi je fino dok zevam u crno maskiranog Darta Vejdera što diše kao bronhitični buldog (znam da će sve biti OK), Luka Skajvokera kako zamahuje svojim zujećim svetlosnim mačem, zamišljam da jurcam zvezdanim brodom „Enterprajs“ što juri prečicom kroz zakrivljeni prostor, odlazeći tamo gde pre nikada nije ni bio.

Nije džaba ILM dobio tuce Oskara, dva Emija i pola tuceta nagrada Britanske akademije. Kao i čarobnjak iz Oza, čudotvorci iz ILM rade nevidljivo, povlačeći konce i pritiskajući pedale, e da bi projektovali moćne slike u naše mozgove. „Ceo trik je da se model pokreće kao životinja, a ne kao robot“ – rekli bi momci iz Lukasove slavne ekipe.
Za čarobnjake ILM efekata, stvarnost je samo sirovi materijal. Za domaće monstrume, takođe. Zato i ne mogu da ih gledam. Uostalom, čitavi timovi u fiktivnom svetu holivudskih trokrilnih opsenara kontali su bajkovita kembečenja, sa jedinim ciljem da meni bude lepo, a oni na tome da maznu lovu. Znam šta dobijam.

Jedan od postera duž ILM koridora od milijardu dolara je za „Draga, smanjio sam decu“. Gledala sam ga sa klincima tri puta. Ljudi iz ILM imaju zašto da se ponose svojim kolegom, ali brinu zbog Holivudskog egotizma. Zato su umanjili njegov poster na veličinu poštanske marke. Na njemu sitnim slovima piše: „Draga, smanjio sam poster!“

Ovdašnje bildere zloće ne možeš da smanjiš, ali možeš da isključiš kad žvalave na TV. Ruku na srce, prilično bedna eskivaža. Jer, nisam mutava, znam da oni i dalje piče i da sam u prilici da iskopčam jedino sebe. Interfejs sa infuzijom zla suviše je stvaran, otrovan, gadan i zloslutan. Zato i ne gledam drame. Nemam živce. Dosta mi je drame oko nas. Švarceneger đ Co. dovoljna su mi zanimacija za popunjavanje mentalnog videa. Ne moram da cvikam, mogu da se smejem i navijam, a ako mi se ne sviđaju – ‘ladno ih smesta vratim u video klub na uglu moje ulice. I još mogu da se bunim da je film sranje, kopija bedna, a kaseta razdrndana. Što je najlepše, nailazim na puno razumevanje. Pa kako da odolim? Kad u domaćem filmu što curi uživo mogu samo da patim i statiram. Ne mogu čak ni da ga vratim i kažem: „Neću, hvala!“

P.S. Obožavam onu scenu iz „Policajca u vrtiću“, kada dobri učitelj Švarceneger mazne pesnicom sadističkog dripca u odelu uglednog građanina, a stroga upravnica škole ga pita – kakav je osećaj kad udarši takvog skota? Zbilja, kakav je osećaj? E, to bih volela da znam. Jedva čekam „Policajca u vrtiću“, drugi deo.