Gde se stiče upotrebljivo znanje?

Početkom prošle nedelje, pažnju javnosti koja prati teme i procese u obrazovanju, privukao je autorski tekst Radmile Radić-Dudić, koordinatorke programa obrazovanja u „Građanskim inicijativama“. Tekst se bavi rezultatima fokus grupa koje su „Građanske inicijative“ sprovele među učenicima završnih razreda osnovnih i srednjih škola iz devet gradova Srbije: Novog Sada, Bačkog Petrovca, Ade, Medoševca, Beograda, Novog Pazara, Niša, Pirota i Aleksinca. Cilj ovih fokus grupa bio je istraživanje percepcije i stavova učenika o ulozi škole u procesu sticanja kompetencija koje su važne za njihov lični i profesionalni razvoj u okviru projekta „Podsticanje obrazovnih reformi procesom građanske participacije“. Iako autorka napominje da istraživanje nije reprezentativno, zapažanja do kojih su istraživači došli jesu indikativni i ukazuju da su obrazovanju potrebne sistemske i hitne promene.

Možda najalarmantniji podatak jeste taj da učenici smatraju da više upotrebljivog znanja ne stiču u školi, nego van nje. U razgovoru za „Vreme“ Radmila Radić-Dudić kaže da je važno imati u vidu da u našem obrazovnom sistemu nisu definisane kompetencije koje učenik treba da ponese iz škole. „Međutim, OEBS je uradio istraživanje na osnovu kog je te kompetencije načelno podelio na tri široko definisane grupe: jedna je osposobljavanje učenika da alate koje mu školstvo stavlja na raspolaganje ume da koristi i interaktivno primenjuje. Drugu grupu čine kompetencije za komunikaciju sa heterogenim grupama, jer, nakon završetka školovanja, sledi zapošljavanje, a ono sa sobom nosi komunikaciju sa strancima, sa ljudima koji znaju više od vas, onima koji znaju manje, a obrazovni sistem treba da osposobi učenika da zna kako da komunicira sa najrazličitijim spektrom ljudi. Na kraju, treću grupu kompetencija čine sposobnost za autonomno delovanje i donošenje odluka, koje se odnosi i na posao i na lični život“, kaže ona.

Fokus grupe su pokazale da većina učenika smatra da su komunikacijske veštine, snalažljivost i upotreba stranih jezika najznačajnije, ali da se u okviru formalnog obrazovanja ne razvijaju mnogo. Smatraju da su dobra komunikacija i poznavanje stranih jezika važni i u svakodnevnom životu i za poslove koje će obavljati. Ali, pitanje snalažljivosti definišu vrlo različito: od adekvatnog reagovanja na novu situaciju do prepisivanja na pismenom zadatku. Matematičku pismenost, prirodne nauke i tehnologiju učenici ne prepoznaju kao kompetenciju i smatraju da su u školi ovi predmeti na nivou teorije i nemaju mnogo veze s praksom. Većina njih gradivo uči tako da može samo da ga reprodukuje, a formule uče napamet i bez razumevanja. Smatraju da matematička pismenost više pripada onima „koji žele time da se bave u životu“.

Takođe zabrinjavajuć podatak jeste i taj da učenici nisu u stanju da bez dodatnog objašnjenja prepoznaju socijalne i građanske kompetencije, smisao za inicijativu i preduzetništvo, digitalnu kompetenciju, kulturnu osvešćenost i ekspresij… Ipak, digitalne kompetencije smatraju veoma važnim, posebno u profesionalnom životu, ali su njihova iskustva vezana za digitalne medije i razvoj digitalnih kompetencija u sistemu obrazovanja oprečna: zadovoljni su učenici sa kojima rade ambiciozni nastavnici, ,a učenici dobro opremljenih škola su ponosni jer koriste elektronske table, kompjutere i kvalitetnu opremu.

No, Radmila Radić-Dudić kaže da to i dalje ne isključuje činjenicu da se „pametne“ table koriste samo da bi se sa njih prepisivalo ili kada su prinuđeni da uče programski zastareli Pascal, čiju primenu ne razumeju, niti će im koristiti: „Tokom jedne studijske posete školi u Sjedinjenim Američkim Državama, gde sam bila sa koleginicom iz Bujanovca, deca su uz pomoć mape na pametnoj tabli znala da pronađu ne samo Bujanovac, nego i školu gde koleginica radi.“

Zbog toga, sagovornica „Vremena“ smatra da su nastavnici ključni faktor u unapređenju slike koju učenici imaju o školi: „Nastavnici su jedna heterogena grupa, ali ja verujem da je većina njih sjajna i da se zalažu i ulažu u učenike i studente.“ Međutim, ona naglašava da to zalaganje ne treba da bude individualno opredeljenje, nego nam je potrebno sistemsko rešenje i tačno utvrđivanje kriterijuma koje nastavnik treba da ispuni: „U moru zakona koji su doneti, podzakonskih akata, uredbi, dokumenata, nastavnici su se zaista našli u nemogućoj situaciji da treba u isto vreme da rade svoj posao i da se bore sa gomilom propisa.“

Fokus grupe su pokazale da učenicima smeta formalan i nezainteresovan stav nastavnika čiji se časovi svode na čitanje iz knjiga, diktiranje, prepisivanje sa folija i koji prilikom propitivanja insistiraju na memorisanju podataka da bi dobili dobru ocenu. Većinu tako prenetog gradiva učenici brzo zaboravljaju jer se ono ne povezuje ni sa prethodno naučenim, ni sa realnim životom. Ovo im se čini kao nerešiv problem jer misle da niko ne može da utiče na nastavnike da se razvijaju i idu u korak sa promenama koje se događaju u užem i širem okruženju: „Čak i kada govore da bi obrazovanje trebalo da bude bolje, ne vide mogućnost da se sadašnje stanje promeni – zbog nedostatka novca, zastarelih programa, nastavnika koji nemaju veštine za novi način prenošenja znanja koji više uključuje učenike.“

Radić-Dudić upravo zbog toga ističe važnost projekta „Podsticanje obrazovnih reformi procesom građanske participacije“: „Važno je senzibilisati školu da uvaži ulogu onih koji nisu direktni akteri obrazovnog procesa, kao što su roditelji, civilni sektor, privreda… Samo tako možemo postići efikasnu reformu sistema, jer, često se sva odgovornost pripisuje Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Njihova odgovornost jeste najveća, ali nisu jedini, jer je vrlo važna i adekvatna reakcija drugih, na primer, Ministarstva zdravlja, i još važnije: Ministarstva finansija.“

Građanske inicijative su upravo sa tom motivacijom pokrenule projekat koji zagovara sveobuhvatnu, efikasnu i participativnu reformu obrazovnog sistema Srbije. Ciljevi inicijative za reformu obrazovanja su okupljanje relevantnih aktera, kao što su organizacije civilnog društva koje se bave obrazovanjem, strukovna udruženja zaposlenih u obrazovanju, univerziteti, škole, učeničke i studentske organizacie, roditelji, nezavisni eksperti i ostali koji žele da aktivno utiču na reformu obrazovnog sistema. Takođe, projekat treba da pomogne uključivanje građana u mapiranje problema i predlaganje rešenja za unapređenje obrazovnog procesa na svim nivoima, utvrđivanje prioriteta reforme i razvoj stručnih i primenjivih predloga za rešavanje mapiranih problema, zagovaranje da se predlozi i rešenja vezana za stvaranje modernog i efikasnog obrazovnog sistema nađu u relevantnim zakonima, strategijama i ostalim dokumentima i obezbeđivanje dalje podrške za prikupljanje svih relevantnih podataka o obrazovanju i sprovođenje detaljne analize oblasti obrazovnih politika Srbije.

„Kampanja za reformu obrazovanja jeste reakcija na neadekvatan rad države i u ovoj oblasti, netransparentnost iztrade strategije i zanemarivanje važnosti obrazovanja za celokupan razvoj Srbije“, kažu u „Građanskim inicijativama“.