Hiljadu koraka integracije

Od 2008. godine, azil ili supsidijarnu zaštitu u Srbiji je dobilo 16 ljudi. To su oni koji su uspeli da prebrode sve nedostatke procedure azila, nedovoljnu zainteresovanost nadležnih institucija, probleme oko smeštaja tražilaca azila, netoleranciju lokalnog stanovništva… Međutim, šta im preostaje kada konačno dobiju neku od ove dve zaštite

O tome za „Vreme“ govori Sonja Tošković, pravnica Beogradskog centra za ljudska prava, organizacije koja je izvršni partner UNHCR-a i pravni zastupnik jedne grupe tražilaca azila u Srbiji.

Sagovornica, pre svega, kaže da je zbog nepostojanja integracijske politike, polovina od pomenutog broja lica sa izbegličkom zaštitom – već napustila Srbiju.

VREME: Krenimo iz početka. Šta se dešava nakon što lice dobije neku od izbegličkih zaštita?

SONJA TOŠKOVIĆ: Zakon o azilu Republike Srbije nudi određena prava koja su manje-više u skladu sa Ženevskom konvencijom. Zakon garantuje pravo na rad, pravo na socijalnu pomoć, na zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, na pokretnu i nepokretnu imovinu… Mnoga od tih prava su usklađena sa pravima stranaca u Republici Srbiji. Mi to garantujemo osobi koja dobije zaštitu, ali je onda izjednačavamo sa strancem. To znači da su prava koja osoba sa zaštitom ima veoma restriktivna.

Ako dobro razumem, osoba sa nekom od izbegličkih zaštita je pred zakonom isto što i stranac?

Ona bi trebalo da ima više prava nego stranac, ali u praksi – nema. Međutim, to nije tako samo u Srbiji. Isto je i u mnogim zemljama Evropske unije.

Posebna zaštita treba da postoji i to naš Zakon o azilu i predviđa u nekim slučajevima. Izbeglica ima pravo na smeštaj godinu dana od dobijanja statusa izbeglice. Mi smo se obratili Komesarijatu za izbeglice i migracije koji je nadležan za integraciju sa pitanjem šta to u praksi znači. Komesarijat je odgovorio, prilično opširno i generalno, da će se ta odredba sprovoditi shodno mogućnostima Republike Srbije. Zakon, dakle, garantuje smeštaj ili novčanu nadoknadu kojom bi lice sa statusom platilo sebi smeštaj. Do sada nismo imali ovaj drugi slučaj, a što se tiče prvog, imamo, na primer dva lica, koji već dugi niz godina imaju supsidijarnu zaštitu i žive u centru za azil.

Šta je sa ostalih 14 osoba koje su dobile neku od izbegličkih zaštita?

Ostali su uglavnom sami sebi plaćali smeštaj. Nisu se ni obraćali Komesarijatu za smeštaj. Mi smo Komesarijat pitali u vezi sa planom integracije za jedan par iz Turske koji je dobio izbegličku zaštitu, međutim, Komesarijata je odgovorio da trenutno nemaju plan integracije niti su u mogućnosti da ponude bilo šta što bi na neki način uredilo proces integracije.

A plan integracije bi trebalo da postoji?

Trebalo bi da postoji i to ne prema Zakonu o azilu, već prema Zakonu o migracijama koji je u jednom delu nadležan za integraciju izbeglica. Komesarijat, koji ima potpunu slobodu u toj oblasti, trebalo bi da sastavi ne samo plan integracije već i nekakav podzakonski akt, da inicira nešto, bilo šta… Trenutno ne postoji ništa. Tu je čitav set socijalnih, ekonomskih, kulturnih prava koja izbeglice treba da imaju da bi mogle da se integrišu.

Konvencija o statusu izbeglica UN ima član koji propisuje da lica koja dobiju izbegličku zaštitu treba da se asimiliraju i naturalizuju. Taj član državama koje ratifikuju Konvenciju prepušta slobodu tumačenja asimilacije i naturalizacije. U prevodu, asimilacija znači da se status izbeglice izjednači sa statusom državljanina.

To, naravno, ne postoji u praksi. Možda bi bukvalno sprovođenje tog člana i bilo najlakše za izbeglicu koja bi nakon što dobije izbeglički status sačekala tri godine, kako nalaže Zakon o državljanstvu, i onda podnela zahtev o državljanstvu. Međutim, tu bi trebalo da postoje neke posebne, zaštitne mere. Nije isto biti stranac u Srbiji i izbeglica. Stranci su ljudi koji su došli ovde da rade, otvorili su firmu, rade za nekoga, imaju socijalno i zdravstveno osiguranje… Izbeglice nemaju ništa.

Šta bi mogle da budu te posebne zaštitne mere?

Pre svega, da se normativno propišu precizna prava i obaveze. Sa Zakonom o azilu treba uskladiti druge zakone, poput Zakona o državljanstvu, Zakona o strancima, Zakona o visokom obrazovanju, o srednjem obrazovanju, Zakona o socijalnoj pomoći i gomile drugih zakona. Iako se nigde to ne kaže eksplicitno, izbeglice se mogu podvući pod neku od postojećih pravnih normi koje daju zaštitu ranjivim grupama. Sa druge strane, naši državni organi apsolutno ne prepoznaju kategoriju izbeglica po Zakonu o azilu. Oni prepoznaju izbeglice iz bivših država SFRJ, ali ovo sada je za njih potpuno nepoznato.

Imali smo i još uvek imamo mnogo poteškoća u vezi sa integracijom jednog od naših klijenta, sa izadavnje njegove putne isprave, sa nostrifikacijom diplome zbog uvođenjem na tržište rada – samo da dobije radnu knjižicu tj. jedinstveni evidencijski broj. Bez radne knjižice ne može ništa. Da ne pričamo o tome da naš Nacionalni akcioni plan za zapošljavanje uopšte ne prepoznaje, kao ranjivu grupu, izbeglice po Zakonu o azilu. To ne znači da neće. Treba inicirati takvu promenu. Ceo sistem azila je neefikasan, a integracija je potpuno zapostavljena.

Šta su posledice zapostavljene integracije?

Posledice su te da ko god ovde dobije azil, a sve više ljudi ga dobija, neće uspeti da se integriše u društvo, biće prpušteni sam sebi. Posledica je i to što su, recimo, dva turska državljanina koje smo zastupali i koja su dobila izbeglički status, posle nepunih godinu dana otišli da žive u drugu zemlju. UNHCR im je pomogao da odu u jednu zemlju Evropske unije. Otišli su zato što ovde nisu imali nikakve šanse da se integrišu. Tražili smo od Komesarijata da im omogući integraciju u naše društvo. Da im, za početak, organizuje kurs srpskog jezika, tražili smo od MUP-a da im izda putnu ispravu za izbeglice kako bi mogli slobodno da se kreću… Nažalost, ništa od toga nije bilo ispunjeno.

Osim učenja jezika, šta bi konkretno još moglo da postoji što bi im pomoglo u integraciji?

Osim učenja jezika, tu je svakako pristup tržištu rada. To bi značilo i prekvalifikacije, dokvalifikacije, priznavanje stranih diploma što je jako teško, učenje kulture i istorijskog nasleđa zemlje u kojoj sada žive, pristup osnovnom i srednjem obrazovanju za decu, pravo na jednogodišnji smeštaj, pravo na zdravstvenu zaštitu i pravo na socijalnu pomoć koja inače jeste propisana Zakonom o azilu, ali to do sada niko od tražilaca azila ili lica sa izbegličkom zaštitom nije dobio. To je set prava koja propisuju i Ženevska konvencija i direktive EU.

Na koji način se izbeglice leče? One nemaju zdravstvenu zaštitu?

Izbeglice imaju pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu. U Hrvatskoj, recimo, imaju pravo samo na osnovnu zdravstvenu zaštitu ili urgentnu zaštitu i ništa dalje od toga, i to je sada menjano poslednjim promenama njihovog Zakona o azilu.

Kod nas izbeglice i lica sa supsidijarnom zdravstvenom zaštitom imaju pravo na kompletnu zdravstvenu zaštitu. Troškove jednim delom snosi Ministarstvo zdravlja, a drugim delom UNHCR i Danski institut za izbeglice. Isto važi i za tražioce azila. To je pohvalno, ali opet, ne znači da se nešto neće promeniti ako se poveća broj osoba kojima je potrebna takva pomoć.

Beogradski centar za ljudska prava je pravni zastupnik izbeglica iz Tunisa i Iraka. Šta vam oni pominju u komunikaciji? Da li pominju baš ove probleme?

Kako da ne. Naš kiljent poreklom iz Iraka je, recimo, šest godina potpuno nepravedno zapostavljen i jedva da je ostvario i minimum svojih prava. Regulisano mu je jedino pravo na smeštaj. Živi u kućici u dvorištu Centra za azil u Banji Koviljači i to je više nego što Zakon propisuje, ali on nema ništa drugo. Zahvaljujući Danskom institutu za izbeglice, uspeo je da se zaposli tako što prevodi i to je to.

Pravo na spajanje porodice na primer, koje nisam ranije pomenula… Nije video sina šest godina. Pravo na putnu ispravu takođe nije ostvario, pravo na slobodu kretanja. To ništa nije uređeno. Ne postoje normativna pravila kako treba da izgleda putna isprava za lice koje ima supsidijarnu zaštitu ili azil, ne postoji papir sa kojim bi on mogao da ode da vidi sina.

Pokušali smo da mu nostrifikujemo diplomu, ali Komesarijat nije hteo da plati taksu jer je preskupa. Postavili su jako čudan zahtev da dokažemo da će mu diploma biti nostrifikovana ako oni plate taksu. To je potpuno nemoguće…

Što se tiče jezika i kulture, on se sam edukovao.Može se reći da je on je prva, pilot žrtva loše integracijske politike u Srbiji i zbog toga je u vrlo teškom psihosocijalnom stanju.

Koji je značaj integracija u drugom smeru? Koliko bi lokalno stanovništvo u Srbiji bolje razumelo izbeglice da postoji bolji sistem integracije?

Što se tiče stavova, mislim da je poslednje istraživanje UNHCR-a i te kako pokazalo koliko smo, u stvari, netolerantno društvo. Mislim da migracijski tokovi treba da se posmatraju kao prednost, a ne kao mana. Senzibilisanje lokalnog stanovništva je dugoročan proces koji je na svima nama. Sa druge strane, nadležne državne institucije bi trebalo dobro da biraju mesta gde će otvarati centre za smeštaj migranata. Tome treba da prethodi neka edukativna politika kojom bi se ljudima objasnilo ko to dolazi u njihovo mesto, zašto i tako dalje.

Da li i to spada u integraciju?

Ja mislim da spada. U zakonu nije tako, ali senzibilizacija društva i njihovo uopoznavanje sa drugačijim kulturama i narodima može samo da bude pozitivin proces u prihvatanju različitosti. Procedura dobijanja izbegličkih zaštita je dug period tokom koga ti ljudi moraju da žive jedni sa drugima. To je prirodan proces.

U suštini, kod nas je sada dobra okolnost to što imamo malo ljudi koji treba da se integrišu. Sa njima treba praviti male pilot-projekte preko kojih bi se pronalazili dobri modeli za integraciju.

Da se razumemo, nekim ljudima i ne treba integracija. Neki su dugo u Srbiji, imaju porodice, posao, znaju jezik… Ostalima nije lako i zbog njih treba unaprediti sistem.

Kakvo je stanje sa integracijom u pomenutoj Hrvatskoj?

Hrvatska je prošla proces EU integracija i tu može da posluži kao dobar primer za nas. Hrvatska je imala slične probleme kao i mi pre nego što je postala deo EU. Ima ih i sada, posebno kada govorimo o integraciji.

Gledajući primer EU, odgovor na pitanje da li će integracija biti uspešna zavisi od toga koliko je država ekonomski jaka. Hrvatska je na dnu ekonomsko-socijalne lestvice EU zemalja. Imaju oni na raspolaganju neke fondove koje mi nemamo i ono što je kod njih uspešno jeste stambeno zbrinjavanje koje traje do dve godine. Mesečna novčana pomoć iznosi oko 600 kuna – oko 80 evra. Izbeglice dobijaju i neku humanitarnu pomoć u vidu paketa hrane. Dosta loše se sprovodi postupak obrazovanja jer se deca ne uključuju u obrazovni sistem tokom procesa dobijanja statusa, nego tek nakon toga, i tu se gubi dosta vremena. Jezik uče na Filološkom fakultetu u Zagrebu i to traje, doduše, šest nedelja, ali je barem nekako organizovano. Nostrifikacija praktično nije moguća, a i uslovi za državljanstvo su prilično zahtevni.

Kakvo je stanje u Evropskoj uniji?

Klasifikaciona direktiva, koja se bavi integracijskim politikama, zbog nejednakih ekonomskih snaga članica propisuje samo minimalne uslove integracije. To što Hrvatska garantuje pravo na smeštaj na dve godine je recimo iznad minimuma koje propsiuje direktiva.

Sa druge strane, neke od država članica su veoma restriktivne. Austrija i Nemačka, na primer. Tamo se akademska i stručna javnost bori da se izjednače prava i obaveze lica sa supsidijarnom zaštitom i lica sa izbegličkim statusom. Oni su, dakle, na tom nivou… Svi zagovaraju da se te dve zaštite izjednače, ali država to odbija jer je u pitanju ogroman broj ljudi koji ima supsidijarnu zaštitu. Najveći stepen integracijskih prava daju Švedska i Velika Britanija.