Kraj mita

Srpski ministar policije Dušan Mihajlović pričao je pred novinarima da je Milošević u noći između petka i subote (30/31. mart) policajcu koji je ušao u rezidenciju u Užičkoj da bi mu uručio nalog za privođenje poručio da ga „živog neće odvesti u zatvor“. Po agenciji Asošijeted pres, Milošević je rekao da ne „priznaje ovu policiju i ovu vlast“ jer su „sluge NATO-a“. U drugoj verziji, koju priča Mihajlovićev pomoćnik policijski general Lukić, Milošević je tvrdio da u šaržeru ima 25 metaka, dvadeset za druge a pet za svoju porodicu. Po verziji potpredsednika SPS-a Branislava Ivkovića, koji se nalazio u toj rezidenciji, Milošević je pak rekao da je živeo uspravno i da će uspravno umreti.

Po nekim novinskim verzijama, koje treba uzimati s rezervom, Slobodan Milošević je tokom pregovora dva puta uperio pištolj sebi u glavu, a njegova ćerka Marija ga je pozivala da puca u nju, majku i sebe. U saopštenju MUP-a se navodi da prilikom privođenja Slobodana Miloševića nije bilo pružanja otpora, kao ni primene sile. Policija je nekoliko puta stavila do znanja da ima naređenje da završi operaciju bez ljudskih žrtava.

Pošto je Slobodan Milošević odlučio da se pokori vlastima, njegova supruga i ćerka, kao i nekoliko funkcionera SPS-a i JUL-a, kao i ono što neki nazivaju „lično obezbeđenje“ a neki „grupa pobunjenika“, ostali su u kući gde su neki od njih pohapšeni. U kritičnim momentima bilo je spekulacija da je u toj kući i unuk Marko, no on je s majkom Milicom, po jednoj verziji u Požarevcu, po drugoj na nekom drugom mestu. Sin Marko je negde u bekstvu (ako dobro zaključujemo ne od vlasti). Brat Bora Milošević je u Moskvi, odakle je bratu davao psihološku podršku. „Razgovarao sam sa njim oko ponoći (u petak), i on je rekao da se oseća dobro“, rekao je telefonom agenciji Rojters, dodavši da vlasti u Srbiji čine grešku pokušavajući da uhapse Slobodana Miloševića i optužio ih da su sluge Zapada.

AFEKAT: Dok je kolona automobila (a on u jednom od njih s ličnim vozačem i advokatom) zamicala kroz kapiju da bi ga odvela pred istražnog sudiju, Marija Milošević, videvši da joj izvode oca iz kuće, u afektu je počela da puca oko sebe. Po drugoj verziji pucala je na Čedu Jovanovića, šefa poslaničke grupe DOS-a, koji je po Đinđiću bio glavni pregovarač, a po Branislavu Ivkoviću čovek koji je dao nemerljiv doprinos smirivanju situacije i razrešenju bez krvi. Kod Marije Milošević su kasnije pronađena tri pištolja – bereta 9 mm, valter 9 mm i damski pištolj. Parafinska rukavica otkriva barutne čestice na njene obe ruke. Zbog te pucnjave protiv nje je podneta krivična prijava.

Po dolasku u zatvor Slobodan je imao povišen pritisak i bio je pod sedativima, pa je ostavljen da pre početka ispitivanja nekoliko sati spava u delu Centralnog zatvora koji zatvorenici zovu „Hajat“. Zatvorenik broj jedan će biti sam u sobi u kojoj ima toplu i hladnu vodu, imaće pravo na svakodnevne posete, na knjige i novine. Njegova supruga Mirjana snimljena je u ponedeljak kako dolazi u posetu svom suprugu u Centralni zatvor, kao i policajci koji nose dva kofera i nešto kao poslužavnik s hranom.

GDE SU OSTALI: Advokat Toma Fila rekao je novinarima da je Slobodan Milošević po dolasku u zatvor pitao gde su ostali sa zajedničke optužnice, a to pitanje će se pojaviti i u njegovoj žalbi na odluku o pritvoru.

Kriminalistička policija MUP-a Republike Srbije podnela je 30. marta Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu protiv Slobodana Miloševića zbog osnovane sumnje da je izvršio krivična dela zloupotrebe službenog položaja i udruživanja radi vršenja krivičnih dela određenih saveznim zakonom. Pored Slobodana Miloševića, istom krivičnom prijavom obuhvaćeni su Mihalj Kertes, bivši direktor Savezne uprave carina, Nikola Šainović, bivši potpredsednik savezne vlade, Jovan Zebić, takođe bivši potpredsednik savezne vlade, i Radomir Marković, bivši načelnik Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. Od svih njih u zatvoru je samo Marković, dok ostali još uživaju poslanički imunitet. Fila tvrdi da se Kertes i Šainović neće na taj imunitet pozivati i da će uskoro biti saslušani.

„Utvrđeno je da postoji osnovana sumnja da je prijavljeni Milošević Slobodan, u svojstvu predsednika Republike Srbije do 17. maja 1997. godine, a potom sve do 5. oktobra prošle godine u svojstvu predsednika SRJ, izvršio pomenuta krivična dela u nameri da sebi, odnosno određenom krugu lica u tada vladajućoj Socijalističkoj partiji Srbije pribavi, pored imovinske, i drugu korist koja se ogledala u očuvanju na vlasti te političke partije, kao i u održavanju na javnim funkcijama tačno određenih lica“, izjavio je podnosilac prijave pomoćnik načelnika Uprave kriminalističke policije Miodrag Vuković.

Milošević se tereti „da je ’94. i ’95. godine organizovao grupu saveznih funkcionera: Kertesa, Šainovića i Zebića, kao i druga lica, sa kojima je dogovorio a potom i izdavao naloge da se sistematski krše savezni propisi“. Usled sprovođenja ovakvih naloga došlo je do narušavanja i raspada platnog prometa zemlje, monetarne nestabilnosti i štete u budžetu Republike Srbije i SRJ u iznosu od 1,8 milijardi dinara, kao i skoro 200 miliona maraka. Ta optužnica za ekonomsko upropašćavanje sistema dobiće svoj vansudski dodatak u operaciji oporezivanja ratne dobiti korisnika zajma za preporod, sive emisije novca, uvoznih dozvola. Optužnica ne pominje neposrednu materijalnu korist Slobodana Miloševića, ali pominje čamac bivšeg šefa DB-a Radeta Markovića, stanove, itd. Prijava tretira i vlast kao svojevrstan plen.

Za ove inkriminacije predviđena je kazna preko pet godina zatvora, a može se kretati i do petnaest godina. Najavljeno je da će krivična prijava biti proširena. Za sada se ne pominje, ali možda neće predstavljati iznenađenje ako „krene naviše“ nekoliko velikih istraga nad bivšim saradnicima Slobodana Miloševića (na primer procesi funkcionerima službe državne bezbednosti Radomiru Markoviću za ubistvo na Ibarskoj magistrali, odnosno za planiranje likvidacije političkih protivnika; Nikoli Ćurčiću za odavanje državne tajne zbog davanja dosijea o političkim licima, ili Urošu Šuvakoviću, Živadinu Jovanoviću i drugovima za nezakonito poslovanje).

Slobodan Milošević je tokom saslušanja pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu Goranom Čavlinom, koje je trajalo tri sata, u nedelju od 12 do 15 časova, tvrdio da nije kriv ni po jednoj tački krivične prijave. Njegov advokat Toma Fila podelio je novinarima pisaćom mašinom otkucanu žalbu na određivanje pritvora, koju je Slobodan Milošević lično napisao, a u kojoj tvrdi da je pomenutim novcem manipulisano na opisani način kako bi se nabavljalo oružje i da bi bila upućivana pomoć Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, a da to nije moglo da se prikaže u budžetu zato što je to predstavljalo državnu tajnu. Da li je time nagovešteno da bi ovaj slučaj već na prvom koraku biti povezan s problematikom iz dopisane haške optužnice protiv Slobodana Miloševića za rat u Bosni?

Međutim, njega je u ponedeljak stigla nova krivična prijava zbog postojanja sumnje da je umišljajno organizovao oružanu grupu.

POBUNA: Policija je u ponedeljak najavila podnošenje krivične prijave protiv funkcionera Radikalne stranke levice Siniše Vučinića, saveznog poslanika SPS-a Ratka Zečevića (koji se pozvao na poslanički imunitet), člana JUL-a Bogoljuba Bjelice i Vučinićevog bliskog saradnika Saše Rodića zbog pružanja oružanog otpora, zločinačko udruživanje, pozivanje na otpor i učestvovanje u sprečavanju službenih lica u vršenju dužnosti.

Kod funkcionera JUL-a Siniše Vučinića tokom privođenja je pronađen plan za organizaciju oružanog ustanka, ali je pitanje koliko je on suvisao. Policija je pronašla veliku količinu naoružanja i municije, tridesetak automatskih pušaka, tri puškomitraljeza i jedan ručni bacač, a u krugu rezidencije, prema tim izvorima, bila su dva oklopna vozila BOV, koji, po policijskim izvorima, pripadaju vojsci, mada je oko tih sredstava bilo rata saopštenjima.

Miloševićev branilac Fila, međutim, odmah izjavljuje da ideja o priključivanju krivične prijave za organizovanje pobune govori možda o slabosti prvobitne prijave. On kaže da je njegov klijent angažovao dodatno obezbeđenje zato što je bio ucenjen, pošto mu je određeno samo simbolično obezbeđenje, a da za postojanje oružja nije znao.

MINISTARSTVA SILE I NESPORAZUMA: Ta druga optužnica možda je odraz drame koja je u Užičkoj ulici trajala 36 sati. U petak popodne Branislav Ivković, šef poslaničke grupe SPS-a u Skupštini, izlazi za govornicu i obaveštava javnost da se prema rezidenciji u Užičkoj uputila kolona policijskih vozila praćena ambulantnim kolima. Poslanici SPS-a napuštaju Skupštinu i odlaze među pristalice u Užičkoj ulici. Predsednik skupštine Maršićanin opominje ga zbog zloupotrebe skupštinske govornice za širenje neproverenih vesti. Posle izvesnog premišljanja lider opozicionih radikala Vojislav Šešelj opominje DOS da pazi šta radi i upozorava da bi mogla da padne krv. Radikali još izvesno vreme ostaju u Skupštini. Oni će protestovati, ali se nisu uključili u demonstracije koje su te večeri počele na Dedinju.

Srpski ministar pravde Batić uzbuđenim novinarima raspoloženo dobacuje: „Kakvo hapšenje, šta vam je! To je samo smena straže.“ To deluje kao obrenovački cinizam, ali u tom trenutku policija se, formalno gledano, zaista bavila pokušajem smene straže.

Sudeći po kasnijoj izjavi srpskog ministra policije Duška Mihajlovića, na osnovu odluke Narodne skupštine u petak popodne pokušano je da se obezbeđenje Slobodana Milošević svede na jednog čoveka, koliko mu pripada kao bivšem predsedniku pošto je ukinuta Uprava za obezbeđenje ličnosti, a od 74 telohranitelja samo njih 16 nije prihvatilo ponuđeni posao u Resoru državne bezbednosti.

Mihajlović je tvrdio, a takav stav ponovila je i srpska vlada u svom saopštenju u subotu popodne, da je prilikom uspostavljanja nove organizacije te jedinice „došlo do problema i sa Vojskom Jugoslavije čiji predstavnici nisu hteli da puste ovlašćene radnike nadležne uprave RDB-a u objekat“.

Vlada Srbije izrazila je nezadovoljstvo ponašanjem pojedinaca iz Generalštaba Vojske Jugoslavije i Gardijske brigade koji su „sistematski sprečavali republičke organe u vršenju njihove dužnosti“ i „pružali otvorenu podršku naoružanim civilima u ličnom obezbeđenju Miloševića“. Đinđić je tvrdio da ljudi iz Miloševićevog obezbeđenja nisu dopuštali sudskom kuriru da mu uruči sudski nalog za saslušanje pred istražnim sudijom.

Verzija generala Nebojše Pavkovića je u nekoliko bitnih detalja suprotna. On je ponovio da Vojska Jugoslavije obezbeđuje čitav kompleks u Užičkoj, da vojska u petak uveče nije ni sprečila ni opstruirala hapšenje bivšeg jugoslovenskog predsednika, da on, general Pavković, uopšte nije znao za to hapšenje, da je predsednika SRJ-a Koštunicu o kontroverznim događajima u Užičkoj izvestio u petak oko 18.30, i da je tada dobio utisak da ni on nije znao.

Pavković objašnjava da je rezidenciju u kojoj je Milošević boravio do 30. marta obezbeđivala „posebna jedinica MUP-a Srbije kojom je upravljao general Senta Milenković“. „Profesionalni pripadnici VJ nalaze se na prijavnicama i njihov jedini zadatak bio je da obaveste službu obezbeđenja u rezidenciji o tome ko želi da uđe u objekat, a bivši predsednik, odnosno gost koji u njoj stanuje, odlučuje ko može da uđe.“ Pavković tvrdi da pripadnici VJ na prijavnicama rade prema Pravilu službe VJ i da oni nisu zaduženi da pregledaju vozila prilikom ulaska i izlaska iz rezidencije te da nisu mogli ni da kontrolišu eventualno unošenje oružja.

Pavković kaže da je izvestio predsednika Koštunicu da je u objektu bila „grupa koja preti da će pucati“, a da je „grupa koja je čekala da uđe takođe bila naoružana“, a da je „između njih bila velika grupa naroda koja protestuje, i takođe hoće da uđe u objekat i da tenzija raste“. Ministar unutrašnjih poslova Mihailović donosi odluku da se upotrebi interventna brigada da bi se izvršio taj zadatak, i situacija se dodatno komplikuje zbog „gluvih telefona“ – on pita Pavkovića: „Da li vi obezbeđujete Miloševića?“, a ovaj daje odgovor koji je ranije u javnosti bio shvaćen kao cinizam: „Ne, mi obezbeđujemo kompleks!“ Mihailović mu saopštava: „Mi ćemo upotrebiti interventnu brigadu!“ Pavković odgovara: „Upotrebite, nema nikakvih problema!“, i posle razgovora s Koštunicom povlači vojnike sa prijavnice i sa stražarskih mesta na bezbedno mesto, a general Bojović lično predaje prijavnicu novom komandantu koji se zove pukovnik Potkrajac, a ne privatnom obezbeđenju Miloševića, kako tvrdi srpska policija.

Ostaje da obe oružane formacije štošta urade. Vojska je mogla rutinski da propušta goste iz uviđavnosti prema privremenom stanaru tzv. ovalne vile, ali je ta uviđavnost morala da bude ograničena kada je očigledno da se uvećava bezbednosni rizik od sumnjivih gostiju među kojima je i Siniša Vučinića, koji je pre mesec dana javno tvrdio da u Srbiji ima 50.000 pušaka. Rezidencija je inače „vlasništvo“ federacije pod ingerencijom generalnog sekretara predsednika Republike.

PRIČA O LOJALNOSTI: Formalističko tolerisanje „prava podstanara“ ipak je bilo znak manjka lojalnosti prema predsedniku Koštunici, koji je po preuzimanju vlasti velikodušno dozvolio Miloševiću da s porodicom privremeno ostane u toj rezidenciji dok se ne završi rekonstrukcija njegove kuće u Tolstojevoj. U proteklim mesecima, dok su rasli pritisci da Slobodan Milošević bude uhapšen, ta velikodušnost prema poraženom političkom protivniku otežavala je položaj Koštunice, a u tom kontekstu znatna količina oružja u bezbednosno rizičnom objektu nije bila interesantna i za vojsku. Policija bi takođe morala da odgovori šta je čekala dosad, pošto je oružje nađeno u njenom „domenu“ i pošto je deo njene jedinice otkazao poslušnost.

Najgore je što je ta afera odraz jednog tinjajućeg političkog sukoba.

Dugo je stvaran utisak da „neko“ (što je značilo Koštunica zajedno s Pavkovićem) „štiti Miloševića“. Koštunica je negativno reagovao kada je najavljeno da bi protiv Slobodana Miloševića mogla da bude podneta krivična prijava (samo) zbog bespravne nadogradnje kuće u Tolstojevoj 33, rekavši da protiv njega treba da budu sakupljeni ozbiljniji dokazi. On je na nediplomatski način ukorio jugoslovenskog ambasadora Milana St. Protića zbog toga što je ovaj u Vašingtonu najavljivao skoro hapšenje Slobodana Miloševića. Stavljao je do znanja da on nije vlastan da hapsi ni da izručuje.

Tih 36 sati drame moglo je jako da dramatizuje taj tinjajući spor, ali na sreću nije. Pavković je u dogovoru s Koštunicom u subotu uveče ipak, pre eskalacije, povukao stražu s brisanog prostora. U petak oko jedanaest vaš reporter je video nekoliko gardista u Konavljanskoj bezbedno naslonjenih na jedan zid. Nisu imali šlemove. Mihajlović je policiji očitio naložio da bude uzdržana.

KONAČNI POGREŠNI ZAKLJUČAK: Na toj rezidencijalnoj prijavnici se inače mućkalo nešto nalik molotovljevom koktelu – na relativno malom prostoru ukrstile su se četiri formacije: gardisti, policajci lojalni ministarstvu, policajci koji su ostali verni Slobodanu Miloševiću i njegovo privatno obezbeđenje iz „kompanije“ Siniše Vučinića.

Priteran uza zid, Slobodan Milošević je mogao da zaključi da je sukob raznih grana vlasti za njega relativno povoljan. On je verovatno preuveličavao slabosti nove vlasti, verovatno je tražio mogućnost da nekako iskoristi pukotinu između vojske i policije, dela DOS-a i vojske, a možda se nadao da će proleće biti dovoljno nemirno da se otvori neki izlaz i za njega, a možda se, kao ucenjen, jednostavno plašio otmice.

On je u kritičkim trenucima očajnički pokušavao da ubedi sebe i druge da se broj njegovih pristalica spremnih da krenu u poslednji boj ne meri stotinama nego milionima. „Upravo pijem kafu sa mojim drugovima ovde i vrlo sam dobro. Gledam ma sve ovo kao i svi građani Srbije. Ispred kuće su se okupili mnogobrojni građani, ne samo pristalice Socijalističke partije Srbije već mnogi kojima je na srcu naš narod i nacionalno dostojanstvo. Mi smo svi zajedno ponosni kad vidimo takvo raspoloženje“, rekao je u telefonskoj izjavi radiju B92 u trenutku kada je na tom brdu bilo veoma napeto.

Ne može biti da je to bilo iznošenje nekog plana, to je bilo samoohrabrivanje i demantovanje vesti. Dok je i na šerpi i na pegli javljano da je Milošević uhapšen, on se pojavio, pomalo egzaltiran, među i pred svojim pristalicama pred kapijom. U nekim TV studijima puštali su usporen snimak uz pitanja da li se radi o nekoj lutki.

Bio je to ipak šamar vlastima, ili bar onim političarima koji su izjavljivali da je Slobodan Milošević uhapšen (svaki drugi političar DOS-a izgleda misli da je ministar policije), i onim urednicima koji su puštali neproverenu vest, i vladi koja nije obezbedila elementarno informisanje u tom osetljivom trenutku. S druge strane, predsednik srpske vlade Zoran Đinđić, predsednik srpske vlade koji bi morao da zna šta radi policija, izjavljuje da o hapšenju ništa ne zna i da sa sinom Lukom gleda film „Gladijator“! I savezni ministar za informisanje gleda film! Osim šturog saopštenja Ministarstva unutrašnjih poslova o neuspehu službe bezbednosti da preuzme obezbeđenje Slobodana Miloševića, satima nema nikakvog brifinga, što je tadašnja konfuzna situacija zahtevala. Stotine novinara lutaju dedinjskim ulicama i nagađaju. Da je neko rekao da su došli nečiji padobranci i odneli Slobodana Miloševića, i to bi bilo objavljeno. Sve agencije su se usijale: „Milošević je uhapšen!“ Malo posle, on se pojavljuje među pristalicama kojih je na toj kapiji bilo stotinak! Te večeri se jako ljuljao kredibilitet jugoslovenskih vlasti.

„STRAŽA JE UMORNA„: Da se stvar završi mirno uticalo je čini se to što je bazična slika bila suprotna onoj koju je Slobodan Milošević opisivao. Da operacija ne sklizne u katastrofu odlučila je zapravo slabost socijalista i julovaca i njihova nemogućnost da okupe kritičnu masu pristalica dok su se „ministarstva oružane sile“ igrala gluvih telefona. Njihove mahom starije pristalice koje pevaju i skandiraju, praktično jedva okružuju dve kapije… Njih je malo, oni su glasni i obeshrabreni, i dok ih milicija guranjem sklanja od ulaza sve liči na farsu koja svakog trenutka može skliznuti u tragediju. „Narodni stražari“, mahom starijih godišta, prošarani ponekim mlađim čovekom karakterističnog izgleda okupljaju se uz logorsku vatru u kojoj gore cepanice na kojima su ispisana imena „neprijatelja i domaćih izdajnika“. Pevane su čas pesme iz „novog kosovskog ciklusa“ („Kliče vila sa Gazimestana, oj Srbijo ne daj Slobodana!“), čas partizanske pesme, čas sasvim nove borbene pesme: „Streljaćemo obojicu, Đinđića i Koštunicu“…

Kontramitingaši su došli kasnije; „otporaši“, a s njima još i „delije“ i „grobari“, u subotu uveče su, posle tuče na stadionu na Karaburmi, krenuli malo u „politički rad“ i ušli u konačni obračun s „narodnim stražarima“, mahom starijim ljudima i ženama koje su u subotu uveče rasterali s Topčiderske zvezde.

Ako je neko maštao o nekom „narodnom ustanku“, taj nije imao elementarnu orijentaciju. Mit o jednoj populističkoj harizmi bio je definitivno pokopan dvadesetak sati pre hapšenja bivšeg vođe. Taj populizam se uostalom ni jedan jedini put u prethodnoj deceniji i nije ispoljio ako nije imao pomoć policije. Da su socijalisti i julovci uspeli da animiraju veći broj pristalica, slabosti nesinhronizovane državne mašine imale bi daleko gore posledice. Preventivno je delovao i broj policajaca: bilo je otprilike pet policajaca na jednu babu.

Braniocima Slobodana Miloševića ostala je samo ljutita suicidna pretnja. „Mogu da ga uhapse samo preko nas mrtvih“, izjavljivao je jedan od Miloševićevih drugova Živorad Igić, ponavljajući po običaju reči svoga šefa. Nije ga ostavio u nevolji, svaka čast. Savezni poslanik SPS-a Ratko Zečević latio se oružja. To je onaj bivši načelnik Topličkog okruga koji je sa svoje terase pucao u vazduh tokom jednog opozicionog mitinga. Društvo koje se u tim časovima kao na nekoj tajnoj večeri okupilo oko Slobodana Miloševića bilo je veoma raznobojno kao da je bila namera da se predstavi karakter jedne vladavine tokom koje nisu mnogo razlikovali ljude s ove od ljudi s one strane zakona.

Upitan da li se ograđuje od ličnog obezbeđenja bivšeg predsednika, koje je, prema tvrdnji ministra policije Mihajlovića, pucalo na policiju, socijalista Ivković je nepromišljeno odgovorio kontrapitanjem: „Da li se vi ograđujete od MUP-a koji se pod geslom smene straže pojavljuje sa sedam džipova i više ambulantnih kola?“ SPS ipak, videvši bezizlaznost situacije, možda i opasnost da ta partija ne bude raspuštena, relativno brzo daje znake o postojanju umerenog krila oličenog upravo u Ivkoviću koji će ponavljati da se SPS zalaže za „legalitet sudskih pravosudnih postupaka i da se niko ne može staviti izvan i iznad zakona“, i da su u toku razgovori između predstavnika SPS-a i vlasti radi smanjivanja tenzija. Šansa mu je navodno data tako što mu je šef poslaničke grupe DOS-a Čeda Jovanović ponudio pregovore. Portparol SPS-a Periša Simonović u subotu izjavljuje da ta partija „nema nikakve veze“ sa obezbeđenjem unutar rezidencije u kojoj se nalazi Slobodan Milošević, da je on „obezbeđen službeno i da to nije u nadležnosti SPS-a“. SPS u tom trenutku tvrdi da samo organizuje „narodne straže“ u zaštiti Miloševića.

„JOŠ GA DAVA„: DOS nije mogao da obustavi akciju čak i da se stvar mnogo nepovoljnije odvijala. Policija je u petak popodne krenula u akciju nakon što je Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu podnela krivičnu prijavu protiv Slobodana Miloševića. Prvi deo akcije valjda je stvarno obeležavala taktička namera da se zameni obezbeđenje, koju je Slobodan Milošević ispravno tumačio kao faktičko hapšenje, i odmah počeo da preti bezizglednim otporom. Za njega pojava regularnih policijskih snaga u blizini Užičke nije mogla imati drugo značenje, s obzirom na to da se nedeljama licitiralo oko datuma njegovog hapšenja i da je na svim kanalima bio samo jedan program – Hag. Bilo je skoro kao u anegdoti o Majskom prevratu: „Kad će ti crnorukci, pa da polegamo?“ Pre nego što je policija izašla s krivičnom prijavom, inače ozbiljni g. Labus, valjda pritisnut neizvesnošću pregovora, izjavljuje da je video veoma kompromitujući materijal; g. Batić, takođe u toku prikupljanja dokaza, ćaska s novinarima da bivši saradnici govore protiv Slobodana Miloševića, mladi g. Jovanović „otkriva“ da će Slobodan Milošević biti uhapšen dva dana pre ili dva dana posle 31. marta…

Državni funkcioneri su se teško navikavali da nisu opozicioni političari, a i zaboravljali su da je dostojanstvo suđenja podjednako važno kao i presuda. Na primer, savezni ministar policije na pitanje da li će Slobodan Milošević pružiti otpor pri eventualnom hapšenju odgovara, pre nekoliko nedelja, niškim manirom: „Mislite da l’ će da se trza…“

KAPIJA: U subotu ujutru, pošto ih je martovska hladnoća proredila, kordoni su lako odgurali narodne straže od kapija, čak tako lako da nije rasturena logorska vatra. Oko 2.30 pripadnici antiterorističke jedinice, s čarapama na glavi, uz „bežite novinari, pička vam materina“ i „kapija, kapija, otvaraj kapiju“, upadaju u tu spornu portirnicu i tu ostaju. Neko je iz mraka zapucao i dvojica policajaca su dobila prostrelne rane, a jedan novinar povredu ruke. Policijska akcija je obustavljena pošto je kapija osvojena, a Slobodan Milošević je sa svojim naoružanim obezbeđenjem izolovan. To je bila razumna odluka, s obzirom na nameru da se akcija izvede bez žrtava, a da je pobunjeno obezbeđenje pucalo.

Skok preko kapije bio je profesionalan, ostalo očito nije. Deo javnosti privremeno obustavljanje akcije već počinje da tumači kao neodlučnost, improvizaciju. Dušan Mihajlović u subotu ujutru umiruje rečima: „Slobodan Milošević će doći sam pred istražnog sudiju, ili ćemo ga mi privesti – milom ili silom.“

DRŽAVNI SAVET: Do konsolidacije je došlo u subotu popodne na sastanku kod predsednika Koštunice, koji posle dugog većanja čita zajedinički kominike: „Posle zbivanja 5. oktobra kada smo izbegli krvoproliće, nećemo dozvoliti da nam se otvara državna kriza zbog jednog, ma kog pojedinca.

Postoji nekoliko osnovnih demokratskih načela na koje bih želeo da ukažem – da bi država opstala niko ne sme biti nedodirljiv. Ko puca na policiju, mora biti priveden pravdi. Ko je pozvan pred istražnog sudiju, mora se odazvati tom pozivu. Ko ometa sprovođenje zakona, mora da snosi posledice bez obzira na čin, službu i funkciju. Ko nešto započne, to treba i da završi, vodeći računa o zakonu i o mogućim opštim posledicama onoga što čini. Sprovođenje zahteva pripada državnim organima i ti zakoni važe za svakog našeg građanina.“

Posle dugog sastanka svi izlaze ozbiljni i stoje skoro u stavu mirno. Đinđić stavlja Koštunici ruku na rame. Kasnije će ponavljati da od 6. oktobra do 1. aprila nije ispoljeno takvo jedinstvo u DOS-u.

Dobro, verovatno je to tako. Oni su prelomili jednu politički osetljivu i dalekosežnu odluku koja je visila u vazduhu, a koja je pala u nezgodnom trenutku. Krizu sa Slobodanom Miloševićem doveli su do one tačke na kojoj se ona i može razrešiti do tačke na kojoj se sprovodi zakon. Naglašeno su se trudili da kažu kako da to nema veze s američkim ultimativnim 31. martom (što im, naravno, niko ne veruje).

Koštunica lično otklanja sumnje koje su padale na njega kratkom rečenicom rečenicom: „Ko je pozvan pred istražnog sudiju mora se odazvati tom pozivu.“

Ipak, povod za održavanje tog sastanka otkriva jedno veoma nekonsolidovano stanje u državnoj strukturi i loše odnose ključnih igrača. Suočeni s mogućnošću da se situacija naglo iskomplikuje, oni su ipak ponovo našli zajednički jezik, mada je u prethodnim mesecima taj zajednički jezik bio – račvast. Ključni faktori su se nekako složili, ali neki sporovi su se razgoreli. Potpredsednik DSS-a Zoran Šami, inače savezni ministar finansija, kaže da su prethodni događaji pokazali: a) da još postoje snage koje teže destabilizaciji stanja u zemlji; b) da su neki želeli da prikažu da postoji razdor između policije i vojske; c) da neki hoće da pokažu da nova vlast ne ume da organizuje; e) da neki pokušavaju da kažu kako neko (iz DOS-a) brani Slobodana Miloševića. On se fokusira na kritiku izjave Nenada Čanka da „treba pitati Vojislava Koštunicu zašto neće da preda Slobodana Miloševića licu pravde i u kakvom su tu oni dilu“, te da je jednog trenutka izgledalo da umesto jednog „treba uhapsiti dva predsednika“. Šami je poručio Čanku da je dobio više vlasti nego što mu pripada i da će se u to vrlo brzo uveriti.

To znači da se savetovanje kod predsednika države pokazalo u nekim tačkama kao uspešno, a u nekima nije. DOS-ovi političari, naravno, smeju da oštre političke handžare jedan drugom iza leđa, mogu da planiraju buduće koalicije, ali dok sede na državnim funkcijama morali bi da deluju ozbiljnije i odgovornije i da razdvoje svoj partijski interes od državne funkcije. Oni bi kao državni funkcioneri morali da deluju koordiniranije. Veliko je pitanje da li predsedništvo DOS-a sme da bude medijum za takvu koordinaciju. Socijalisti su uočili tu rupu i Dačić im prebacuje da vraćaju „partijsku državu“. Državne funkcije, uostalom, ne drži samo DOS. Na savetovanju kod Koštunice, kako se čini, nije bilo predsednika savezne vlade (koji u predizborno vreme očito izbegava da se meša u eliminaciju svog bivšeg koalicionog partnera i vođe), a ni predsednika Srbije, kome će Branislav Ivković zameriti što nije svojim autoritetom izdejstvovao da bivšeg šefa države istražni sudija poseti u njegovoj rezidenciji i tamo obavi prvo saslušanje.

Hapšenje bivšeg šefa države predstavljalo je veoma kompleksan test. Razvijanje filma unazad pokazuje da je gutanje te neprijatne sonde ipak uspelo. Na kraju, prevaziđena je ta katastrofa nedostatka koordinacije i međusobne saradnje različitih poluga vlasti. Dušan Mihajlović kaže da je o svojoj akciji obavestio odgovarajuće organe Srbije i Jugoslavije, ali događaji ne potvrđuju tu tvrdnju. S druge strane, on je govorio o autonomnoj delatnost policije, tužilaštva i sudstva. Izjavio je da su na početku svi šefovi partija potpisali da se svojim autoritetom neće mešati u rad policije, televizije i sudstva, što je dobro, mada to u svetlu ovog događaja ne izgleda sasvim ubedljivo.

Zbog budućih teških odluka koje treba da donesu, pred ovdašnje državne funkcionere postavlja se ozbiljan zadatak da rade na vlastitoj kredibilnosti i odgovornosti za institucije koje su zaposeli. Ako to ne urade, bićemo (i u „haškim“ i u drugim oblastima) i posle Slobodana Miloševića podložni novim uslovljavanjima, sumnjičenjima i ucenama.