Glasovi nade

Koalicija po imenu „Pobjeda je Crne Gore“ doživela je poraz na izborima. Ne, u stvari nije, nego je pobedila, čak može i da formira vladu zajedno s liberalima, ako pristane da plati cenu koja bi bila, otprilike, po dva ministarska mesta za svakog od šest liberala. Ali, ta cena nije toliki problem. Najgore je što su ovi izbori najavljeni kao uvod u referendum i otcepljenje Crne Gore, a sad se vidi da od toga nema ništa. Referendum ne može uspeti jer je Đukanovićeva koalicija, zajedno s liberalima i albanskim strankama, dobila mnogo manje od polovine glasova ukupnog biračkog tela. To znači da protivnici referenduma mogu mirno da pozovu na bojkot i odziv će pasti ispod obavezne polovine. A pri tom je sasvim izvesno i da su ovog puta za Đukanovića glasali i mnogi koji ne bi bili za otcepljenje.

Šta sad? To je pitanje najpre za samog Đukanovića. On je prvo proglasio pobedu što je, recimo, bilo logično i očekivano. Šta je drugo mogao da kaže pregrejanoj masi kojoj je obećavao slobodu, Evropu i kraj velikosrpske tiranije? Njegova druga, malo zrelija reakcija mogla bi da bude ostavka. Treća, još zrelija bila bi da sedne i dugo gleda u zemlju pred sobom, a onda da se javi Predragu Bulatoviću, Đinđiću i Koštunici i da kaže da je spreman. To bi bio lakši deo njegove državničke i patriotske obaveze.

Teži deo bio bi da ode među svoje najvernije, najborbenije i najljuće ljude i objasni im situaciju. Morao bi da prizna da je malo preterao, da se nije radilo baš o životu ili smrti, da Beograd nije ni tako loš, da je Koštunica ipak malo bolji od Miloševića i da Crnogorci ne moraju u borbu za slobodu nego se mogu posvetiti drugim sportovima. Đukanović bi, dakle, morao da organizuje mirno i disciplinovano povlačenje sa pozicije otcepljenja na kojoj je ostao bez većinske podrške i da počne da radi na pomirenju delova svog naroda čijoj je podeli doprineo.

Ako ovako postupi, svi drugi u Crnoj Gori i u Srbiji trebalo bi da mu pomognu, pošto je u pitanju zajednički interes. Đukanović nije postupao prijateljski, barem gledano iz Beograda; ogovarao je Srbiju pred svetom, vodio politiku rušenja svih mostova, obmanjivao same Crnogorce i svoju sudbinu vezivao za otcepljenje, ali on u svemu tome ipak nije prešao sve granice. On nije stigao do tačke s koje mu nema povratka, mada je tačno da taj povratak više ne može izgledati veoma elegantno.

Ono što on predstavlja i što je predvodio na izborima jeste jedan veliki deo Crne Gore, koji odavno postoji, koji će ostati tu i koji se nikako ne može prenebregnuti, makar i ako se prizna da nema otcepljenja. Taj deo Crne Gore koji se odupirao Miloševiću hrabro i vešto, sad je pokušao da mangupski podvali drugom delu, da ga predstavi kao zatucani, ruralni ostatak nekakve mračne prošlosti te da ga na brzinu preglasa i odredi mu sudbinu. To nije prošlo, ali ne znači da je prošlo nešto sasvim suprotno i da bi sad Bulatović i Žižić trebalo da zovnu Beograd da im pomogne da sliste separatiste.

S Đukanovićem ili bez njega, jasno je da dve Crne Gore ima da se ponovo sastave i dogovore se sa Srbijom, što ne bi trebalo da bude teško, pošto je Srbija već bila gotovo digla ruke od izlaza na more. Skoro svaka formula minimalnih zajedničkih funkcija biće verovatno u Beogradu prihvaćena, ali možda pod uslovom da se sama Crna Gora oko toga usaglasi. Srbija, naime, upravo pokušava i donekle uspeva da pronađe izvesnu unutrašnju ravnotežu i nije joj potrebno da sad bude uvučena u crnogorske svađe. Srbijanci bi zato mogli da kažu da im se ne izlazi na more samo zarad čerupanja i tužakanja sa Crnogorcima. Pošto je Đukanović na potezu i pošto se lično zafarbao u ćošak on dakako može da odluči da svim sredstvima igra izgubljenu partiju, po čemu bi zaista ličio na Miloševića. Izvesno je da bi to bio put u sukobe, možda i u pravi rat u Crnoj Gori, prema raznim starim linijama podela, a za tu katastrofu bio bi odgovoran sam Milo Đukanović lično. Taj put sad izgleda lakši, potrebno je samo da se čovek prepusti inerciji, da bude malo samouveren, ponosan i arogantan, da posluša sve laskavce u lokalnim medijima, da se složi s akademicima koji izmišljaju dukljanski identitet i s onima što osnivaju alternativnu crkvu, da prezre protivnike, da uzme u obzir nečije privatne poslovne interese… Skoro sve već viđeno i sve tako neodoljivo. Na drugoj strani je put odustajanja, povlačenja, priznavanja poraza, nemoći i krivice, prihvatanja odgovornosti pred svima koji su ga sledili, suočavanja s lošim završetkom i malim mestom u istoriji i sve to dok čovek još ima vlast. Za ovaj put Đukanoviću je sigurno potrebno mnogo snage i kuraži. Moraće da istrpi optužbe za, recimo, izdaju Crne Gore ili nešto slično odgovarajuće težine. Ali, on još ima nešto prostora da napravi manevar izvlačenja koji bi se mogao predstaviti u nešto povoljnijem svetlu i da možda spase deo svog političkog nasleđa.

Osim toga, Milošević je samo jedan. Đukanović nema onolike ambicije, nije oženjen Mirom Marković, ne ume da živi u bunkeru nego voli da izađe i nije rastao uz ruske filmove nego uz italijansku televiziju. To bi trebalo da znači da će on ipak biti u stanju da se povuče i neće se usuditi da se igra pravom vatrom. Malo će teže i sporije ići izvlačenje i trežnjenje Crne Gore u kojoj nije ostao gotovo nijedan pribran, nekorumpiran, pouzdan i artikulisan ljudski glas. Ali, ovim izborima ipak je obeležen izlazak iz duge faze raspadanja. Oni glasovi koje je Đukanović izgubio između prošlih i ovih izbora, glasovi su nade u budućnost.