Pobuna bubuljica

Mislim da sam za buđenje novotalasnog Beograda saznao iz štampe. U „Džuboksu“ br. 93 (18. jul 1980), u tekstu pod naslovom „Na pragu novog početka“, Moma Rajin je pisao o junskom koncertu mladih beogradskih grupa u SKC-u. Dve strane ilustrovane tehnički neuspelim fotografijama (tokom razvijanja se izgleda nešto prosulo) verovatno bi mi promakle da nisam gutao časopis od korica do korica, pod vrelinom hvarskog sunca. Onda kupim „Zdravo“: eto opet ovih smešnih tipova, jedan drema na pločniku a ostali ga tužno gledaju, bili su Dečaci, shvatam da su to oni isti Idoli koje Rajin i Luković tako hvale, ali… hej, oni već menjaju ime u Apoloni 5?!

Par meseci kasnije, pošao sam u SKC pravo posle škole – Šarlo, Idoli i Orgazam su ponovo svirali, ali je za ovaj koncert već znalo više ljudi nego što je sala bila u mogućnosti da primi. Dok su iz zgrade dopirali prvi akordi, pedesetak nas je uporno pokušavalo da se nagodi sa redarima. Koncert je ionako bio za dž. „Ne može unutra, puno je“, nije zvučalo kao dovoljno ubedljivo objašnjenje. Onda prasak stakla, srča leti na sve strane i evo milicije da „pripomogne“. Nama mlađima bilo je jasno da više nema ulaska… Oni stariji, među kojima i par novinara „Džuboksa“, upali su u salu kroz otvorene prozore prema General Ždanovljevoj ulici – ne i Luković, što je jadna satisfakcija za gladnog tinejdžera.

Čvrsto rešen da sebe više ne dovedem u takvu situaciju, odlazio sam iz škole sa poslednjeg časa ne bi li na vreme stao u red pred (malim) DADOVOM (zgodno je bilo što se nalazio u dvorištu Osme beogradske, koju sam pohađao), nedelju dana ranije nabavio ulaznice za „Pozdrav iz Zagreba“ (Dom omladine), ili stigao dovoljno rano da se probijem do same bine na koncertima Filma/Haustora i Prljavog kazališta u Hali Pinki.

Koliko je Beograd diskografski zaostajao za Zagrebom najbolje se vidi iz repertoara muzike koja se puštala na novogodišnjoj žurci, koju sam za veliko društvo (pedesetak prijatelja + isto toliko zadovoljnih „padobranaca“) organizovao u svom stanu, u Nemanjinoj ulici. Mi plešemo Prljavog kazališta bio je hit te večeri (i „odabrana“ stvar za ponoćno veselje), a na gramofonu su se razmenjivale dve ploče istog benda, prvi album Azre i Dugmetova Doživjeti stotu, koju tek što smo nabavili. (Brega je uvek znao kako da obraduje izloge prodavnica pred novogodišnje potrošačko ludilo). Od BG scene – ništa!

Glad za novom muzikom podrazumevala je više akcija: koncerti, koliko ih je uopšte preostalo (SKC je posle novembarskog lupanja stakala zatvorio vrata za rokenrol na nekoliko meseci, pa smo Električni orgazam lovili na svirci u DADOVU – pozorišni ambijent Gile je iskoristio da ovom događaju dâ artistički šmek, upoznajući publiku sa pesmama putem kalendara-rokovnika, na čijim je stranama ispisao imena stvari, pa ih onda redom okretao), „Diskomer“ (Sloba Konjović, Studio B) koji smo ceo snimali, pa onda kompilirali sa kasete na kasetu izbor omiljenih pesama i, naravno, „Džuboks“. Lola i Goca bile su istinske zvezde u školi: one su pevale u Pasti za zube (kasnije Pasti ZZ), pa samim tim i poznavale sve naše nove heroje. Tako smo i mi ostali maštali da uđemo u „gradsku ekipu“, naravno pravili bendove sa kojima smo vežbali u sobama višespratnica, na akustičnim instrumentima.

U redovne aktivnosti podrazumevao se obilazak Muzičkog magazina na Terazijama, odnosno Jugotonove prodavnice u Nušićevoj. Za ploče smo štedeli od love za užinu, ili „rekreativno žicali“ sitniš u podzemnom prolazu. Bila je „fora“ imati ploču iste večeri kad izađe, a znali smo da se u Zagrebu krčkaju Paket aranžman, prvi album Filma i nova ploča Azre (Sunčana strana ulice). Najuzbudljivije je bilo sa Filmom: kako je ploča osvanula u izlogu par sati pre njihovog koncerta u Pinkiju, trebalo je požuriti kući, naučiti šta se može sa dva slušanja, pa kao pravi „ekspert“ očekivati favorite u večernjoj gužvi.

Prvi pogled na Paket aranžman nije obećavao: slika sumornog Beograda na naslovnoj strani uopšte nije najavljivala dobru zabavu, kojoj smo se nadali. „Raz-dva-tri“ u uvodu Maljčika nije preživelo tretman Enca Lesića, Orgazam je zvučao kao iz kante (standarde je ipak suviše podigao drugi album Kazališta, par meseci ranije), Amerika je bila neshvatljivo dugačka za nervoznog šesnaestogodišnjaka, a slaganje sa protestom Malog čoveka podrazumevalo je izvesno promišljanje. Ipak, prilika da dvadeset minuta na miru uživate u žurci, dok igla hoda ka centru vinila, bila je dovoljan razlog da se proba. Koliko je gramofonskih igala preživela najbolje svedoče moji današnji visokotonci. „Krc-puc-skreč“ ima onaj šarm povratka u proleće 1981. godine, zbog kog niko ne bi uspeo da me nagovori da kupim verziju na kompakt disku.