Novi koncept privatizacije

Naši ciljevi su da imamo pre svega efikasnu privatizaciju, da za četiri godine imamo jasan vlasnički režim – državnu i privatnu svojinu i da privatizacijom obezbedimo što veći priliv stranog kapitala

Novi koncept privatizacije može se bolje sagledati i potpunije razumeti ukoliko se ima u vidu strateški cilj ove vlade, odnosno strateški cilj ekonomskog dela vlade – a to su strukturne reforme naše privrede. Takva kakva jeste privreda je izrazito nelikvidna, što je posledica njene neefikasne strukture. Krajnji rezultat je potpuno neefikasna ekonomija. Cilj vlade je da u narednom periodu od pet do sedam godina izgradi drugačiju, efikasniju privredu, da razvije industrije koje danas ne postoje, da privatizuje i nađe strateškog partnera i strateškog vlasnika za preduzeća koja imaju šta da ponude, da se potencijalnom investitoru ponudi i razvojem malih i srednjih preduzeća stvori taj fleksibilniji deo privrede koji će moći delimično da apsorbuje i određene negativne efekte i posledice privatizacije.

Mi ćemo sada dobiti novi zakon o privatizaciji. Zaustavili smo zakon o svojinskoj transformaciji. Postoji više razloga, a ja bih ovde da navedem samo tri. Prvi razlog – u besplatnoj podeli akcija nismo videli način da se realizuju ekonomske reforme. Nikakav problem ne bi bio Ministarstvu za privredu i privatizaciju da nastavi sa besplatnom podelom akcija, i pretpostavljam da bih bio jedan od najuspešnijih ministara pošto bismo za tri-četiri meseca mogli da nominujemo sav kapital, ali postavlja se pitanje šta posle, ko će restrukturirati preduzeća, ko će uneti nove investicije u njih, a ne postoji preduzeće danas u privredi Srbije koje ne traži nove investicije, koje ne traži ulaganje u vlastiti razvoj, ma u kako dobroj finansijskoj i poslovnoj kondiciji bilo. Mi smo opravdano sumnjali da radnici, dakle akcionari iz besplatne podele, imaju taj investicioni kapacitet da mogu da restrukturiraju preduzeća. Zbog toga smo bili odlučno protiv insajderske privatizacije.

Drugi razlog bilo bi pitanje korporativnog upravljanja. Kao što vam je poznato od 5. oktobra naovamo desile su se mnoge promene menadžmenta u preduzećima. Neke, ili da kažem većina, od njih nisu bile posledica političkog uticaja ili uticaja sindikata. Mislim da su u privredi Srbije danas prilično pomešane karte. Kada obilazim preduzeća, shvatim da sindikat govori jezikom menadžmenta, da menadžment govori jezikom sindikata, a svi traže pare od vlade kao da je vlada neki finansijski servis koji treba stalno u njih da ubacuje novac. Rekao bih da je to pre svega posledica koncepta privatizacije ili svojinske transformacije koji je prethodno nametnut. Mi smo insajderskom privatizacijom zapravo stvorili svojinsku osnovu za povratak samoupravljanja na velika vrata. Ne želim da pričam koliko je samoupravljanje štetno za ekonomski razvoj. Mislim da je to svima dovoljno jasno. Dakle, pitanje korporativnog upravljanja ili većinskog vlasnika uvek se nameće ukoliko se primenjuje koncept insajderske privatizacije.

Treći razlog je ono što sledi u postprivatizacionom procesu – šta će se desiti s akcijama koje će se sutra prodavati u sekundarnom prometu preko finansijske berze. Mi smo opravdano sumnjali da će akcije ostati tamo gde su i podeljene, jer kada vi radniku date akcije sa nominalom od 14.000 ili 15.000 maraka, treba očekivati da će te akcije vrlo brzo biti u sekundarnom prometu, jer za 14.000 nominale na jednom papiru ne može da se kupi ništa, a za novac može da se kupi sve. Znači, očekivali smo da će promet biti prilično ubrzan i da postoji velika opasnost da se pojave finansijski partneri, da se u sekundarnom prometu stvori osnova za legalizaciju nelegalno stečenih para. U sekundarnom prometu pojaviće nam se brokeri, a iza toga neće se znati ko je taj ko kupuje akcije.

I onda smo rekli u jednom trenutku da su besplatnom podelom akcija kreirane iluzije. To je i tačno, budući da je, evo, sekundarni promet akcija radio u prethodnom periodu, akcije su se prometale sa velikim diskontom, išao je čak i do 90 procenata. Prema tome, priča da se radnicima deli 16.000 maraka nije tačna. Radnicima se u suštini deli znatno manji iznos, čak deseti deo onoga što piše na tim akcijama.

Zbog toga smo odlučili da primenimo drugačiji koncept privatizacije, da ga implementiramo, da privatizaciju iskoristimo za realizaciju ekonomskih reformi. Po prvi put, ovo će biti zakon o privatizaciji. Dakle, ne zakon o svojinskoj transformaciji, ne zakon o pretvaranju svojine, društvene svojine u druge oblike svojine kao da ih ima hiljadu. Ne želimo da se igramo, nego da ozbiljno počnemo u privatizaciju. Dakle, zakon o privatizaciji, pre svega iz psiholoških razloga.

Rekao sam, privatizacija kao sredstvo u realizaciji ekonomskih reformi, privatizacija koja će zaista imati socijalni konsenzus svih svojih učesnika. Drugim rečima, pokušaćemo da nađemo ravnotežu prava koje će u procesu privatizacije imati zaposleni, ali i nezaposleni. Mi danas imamo 800.000 nezaposlenih i 700.000 skriveno nezaposlenih, odnosno onih koji su formalno zaposleni ali rade u preduzećima koja su na ivici bankrota i nemaju vrednost kapitala, i treba očekivati da oni, ukoliko se zadrži samo koncept beneficija zaposlenima, neće imati faktički osnov za ostvarivanje tih svojih prava. Zbog toga smo odlučili da u privatizaciju budu uključeni i građani, dakle svi punoletni građani, pa će biti prilika za sve zaposlene koji svoja prava na besplatnu podelu ne ostvare u preduzeću da to ostvare u takozvanoj građanskoj privatizaciji, koja će ovoga puta biti nešto drugačija nego u drugim zemljama centralne Evrope.

Delimično napuštamo koncepciju minulog rada i pokušavamo da nađemo konsenzus između centra koji će upravljati privatizacijom i inicijative na nivou svakog preduzeća, i isto tako konsenzus između republika i opština u pogledu toga ko će upravljati privatizacijom komunalne svojine.

Naš cilj je pre svega efikasna privatizacija, da za četiri godine imamo jasan vlasnički režim – državnu i privatnu svojinu i da privatizacijom obezbedimo što veći priliv stranog kapitala. Priča da su prodaja kapitala i dokapitalizacija dva međusobno isključiva cilja nije tačna. Naprotiv, siguran sam da ćemo ovim konceptom privatizacije maksimizirati dokapitalizaciju, odnosno investiranje u preduzeća koja još imaju svoju stratešku poziciju na tržištu. Priča da je prethodni koncept privatizacije zapravo pružao osnov za dokapitalizaciju jednostavno nije tačna jer nije bilo nijedne dokapitalizacije.

Želimo da, kao što smo građanima obećali, držimo čvrsta budžetska ograničenja na makro i mikro nivou. Institucija unutrašnjeg duga svojstvena je privredama socijalističkog ili komunističkog tipa. Mi ćemo pre nego što zakon o privatizaciji stupi na snagu izaći s odgovarajućim predlozima za rešavanje pitanja unutrašnjeg duga, za sređivanje međusobnih dužničko-poverilačkih veza, ali od početka primene ovog koncepta privatizacije čvrsto ćemo se držati principa budžetskog ograničenja na mikronivou. Šta to znači za privatizaciju? To znači otvaranje postupaka van sudskog poravnanja između poverilaca i dobavljača. Na taj način ćemo ovim konceptom privatizacije omogućiti da u vansudskom poravnanju obavimo znatan broj privatizacija, to jest da mnoga preduzeća tako privatizujemo.

Istovremeno ćemo izvaditi iz polica zaboravljeni zakon o stečaju, koji je dosta dobar a koji je u međuvremenu nakupio veliku prašinu, otresti ga i početi da ga primenjujemo. Ukoliko imamo hrabrosti da uđemo u ekonomske reforme, onda ćemo morati konačno da imamo hrabrosti da primenimo i zakon o stečaju. Stečaj nije strašna stvar. Stečaj će otvoriti procese privatizacije nekih preduzeća koja nakon stečaja možda neće ostati u istom obliku, ali ćemo dobiti materijalnu osnovu za nova mala i srednja preduzeća.

Cilj nam je da privatizacijom dobijemo jako korporativno upravljanje i bolji menadžment, i konačnu podelu karata svim učesnicima u privrednom životu onakvu kakva ona treba da bude. Hoćemo da imamo dobro regulisana finansijska tržišta, nećemo dozvoliti promet akcija van berze, nego preko berze. Dakle, ne po pijacama, prodavnicama, na ulici, nego svaki sekundarni promet mora biti registrovan preko finansijske berze. Očekujemo da ćemo ostvariti fiskalne prihode, ali to nam nije primaran cilj. Naprotiv, to će biti sekundarni efekat, ali će nam fiskalni prihodi biti neophodni da vratimo staru deviznu štednju, da vratimo inostrani dug. Ne zaboravite, država će preko Agencije za sanaciju banaka, i s druge strane, Agencije za privatizaciju dobar deo obaveza koje su danas na računima preduzeća preuzeti na sebe da bi ih spremila za privatizaciju. A kad to preuzme, taj dug nije imaginarna stvar bez obzira na to što će biti otpisan u pregovorima sa Pariskim i Londonskim klubom. On će morati da se servisira, i servisiraćemo ga odatle.

I na kraju, radićemo na tome da zaštitimo manjinska prava jer manjinska besplatna podela neće imati nikakvog smisla ukoliko ne zaštitimo prava manjinskih vlasnika. Naši osnovni principi biće obaveznost i vremenska oročenost. Dakle, prvi put će privatizacija biti obavezna. Za četiri godine očekujemo da ćemo privatizovati sav društveni kapital, da ćemo imati javnu, transparentnu i tehnički jednostavnu privatizaciju. Kad kažem javna, mislim da svi učesnici u privatizaciji budu pravovremeno informisani; kad kažem transparentna, mislim na javnost tehnika prodaje – tender i aukcija – nema direktnih pregovora, nema pregovora u četiri oka, nema unapred nameštenih dilova. Kad toga nema, nema ni korupcije, i nadamo se da ćemo korupciju maksimalno potisnuti. I na kraju, cilj je tehnički jednostavna privatizacija. Tenderi i aukcije kao novi pojmovi, novi termini i možda zvuče zastrašujuće ali su veoma jednostavni za sprovođenje i rekao bih, mnogo razumljiviji od tehničke komplikovanosti besplatne podele akcija, ustrojene prethodnim zakonom. Pošto nema jednog, unisonog pristupa za privatizaciju svih preduzeća, ovim zakonom ćemo omogućiti sveobuhvatnu primenu različitih modela, a naš zadatak, zadatak države, biće da stvori efikasan i objektivan regulatorni okvir da bi se privatizacija uopšte sprovodila.

Ne težimo državnom kapitalizmu. Naprotiv, hoćemo maksimalno da izmestimo državu iz privrede ukoliko je to moguće uraditi u narednom periodu od četiri godine. Kasnije ćemo pričati verovatno i o privatizaciji državnih preduzeća. Nisam siguran da ćemo ići ka narodnom kapitalizmu, iako ovaj zakon ima jednu dozu narodnog kapitalizma, budući da i dalje zadržavamo instituciju besplatne podele građanima i zaposlenima do nivoa od 30 odsto. A rekao bih da težimo pre svega evropskom kapitalizmu, dakle kapitalizmu koji se odlikuje privrednom efikasnošću sa jakom socijalnom notom.