Nauka i poduka

Pored pozivanja na zakon o štampi, smatramo da je važno dati odgovor u vidu obrazloženja i komentara na deo korišćenih informacija koje su poslužile za „izgradnju“ ličnog stava gospodina Jagoša Raičevića, naučnog saradnika Instituta za nuklearne nauke u Vinči.

Cenjeni gospodin Jagoš Raičević je u izlaganju ličnog stava, u odnosu na neophodnsot promena u budućoj strategiji zaštite životne sredine, napravio određeni previd. Taj se previd odnosi na stvarno tumačenje vrednosti naučnog znanja i naučnog angažovanja. Previd se može objasniti tužnom spoznajom o mestu i ulozi znanja kao univerzalne vrednosti u našem društvu, koje se, znači, to znanje, mora početi što pre braniti i odbaniti povratkom na scenu kategorije „intelektualne svojine“.

Naime, bio bi stvarni uspeh i prava afirmacija vrednosti znanja kada bi dokazani naučni radnik „naplaćivao 400.000 dinara za poduku neukih gradskih službi“, kojim praškom i sa koliko kesica da se zaprašuju komarci nad Beogradom!? U tom slučaju, ili bolje reći normalnom redu vrednosti, autor pisma Predsedniku Vlade mogao bi istom dobro naplatiti poduku da li Srbiji treba nuklearni reaktor, ili da li se preko merenja „gama emisije može utvrditi emitovanje alfa čestica“, oko čega se inače spore njegove kolege, pošto Srbija nema potrebnu opremu.

Kako se lični stav gospodina Raičevića, inače skoro u celosti prihvatljiv, ne bi voljom dizajnera teksta sveo na problem poduke o kesici praška a ne pokretanja opravdanog zahteva za potpunu promenu strategije zaštite životne sredine u Srbiji, pružićemo čitaocima „Vremena“ nešto detaljnije objašnjenje.

Sekretarijat za zaštitu životne sredine Beograda u okviru godišnjih programa kontrole kvaliteta životne sredine izvodi dugogodišnje Programe suzbijanja štetnih insekata, krpelja i glodara (tzv. DDD programe), kao i Program komunalne zoohigijene, odnosno kontrole brojnosti populacije pasa i mačaka lutalica. Ove za zdravlje građana veoma značajne programe sprovode visokim naučno-istraživačkim standardima u oblastima biologije, veterine, humane medicine, epidemiologije, toksikologije i dr. Programe sačinjavaju i u realizaciji kontrolišu stručni timovi sastavljeni od poznatih istraživača iz spomenutih naučnih disciplina. Kao i proteklih godina, na ovim programima rade stalno četiri stručna tima.

Zahvaljujući takvom naučnom radu, na sreću Beograđana (oni to već odavno znaju), na telefonski poziv u Sekretarijat istog momenta se pokreće ekipa izvođača koja pod stručnim nadzorom članova stručnog tima oslobađa građanina od prijavljenog problema.

Dužni smo da naglasimo da su učinak stručnih timova i izvođača, pa prema tome i sami programi svih proteklih godina ocenjivani kao slične aktivnosti u mnogo bogatijim zemljama.

Nažalost, sve aktivnosti u ovim programima su skupe, od preparata do opreme i organizacije koja predstavlja složeni sistem visokog tehničkog i ekološkog rizika. Sprovođenje programa zahteva potpunu odgovornost i visoko naučno i tehničko znanje.

Kao primer, na prvoj akciji suzbijanja komaraca u 2001. godini, u istom danu (17. maja) pokrenuta je eskadrila od 17 aviona Poljoprivredne avijacije JAT-a i blizu 300 obučenih ljudi u ekipama pet izvođačkih firmi, pod kontrolom članova stručnog tima i svih zaposlenih u Sekretarijatu za zaštitu životne sredine.

I to nije sve, dva meseca pre toga, kompletan stručni tim, koji u svojoj strukturi ima i više desetina saradnika (takođe istraživača) na programu, istraživao je uslove za razvoj populacije komaraca na više od 30.000 ha. Pri tom se od 1. aprila intenzivno radi tzv. larvicidni tretman. A to istraživanje i tretman larvi obavljaju se u veoma teškim i nehumanim uslovima bara i močvara duž Dunava, Save, Kolubare, Galovice i drugih brojnih melioracionih i transmisionih kanala i divljih zelenih „buvljaka“ kojima Grad i okolina obiluju. Što se tiče honorara naučnika na poduku o kesici i vrsti praška od 400.000 dinara, u njemu učestvuje 40 saradnika na očigledno preko potrebnim raznovrsnim poslovima.

Sigurni smo da gospodin J. Raičević, kao naučni istraživač nije imao nameru da omalovaži vrednosti drugih naučnih disciplina i značaj ove aktivnosti za zdravlje građana. Nažalost, voljom dizajnera teksta, ali i previdom autora, značilo je da informacija o velikom honoraru za beznačajni posao treba da bude inicijalna kapisla za pokretanje promena u budućoj strategiji zaštite životne sredine.

Ispalo je drugačije, da je naučni rad sveden na uputstvo za korišćenje kesica praška za komarce, i da ga treba platiti kao što se plaća naučni rad danas, koliko je verovatno plaćen i autor „ličnog stava“. Zbog toga, oprez! Ipak je tu više nauke i truda od poduke za upotrebu jedne kesice praška za komarce.

U svakom slučaju, pridružujemo se u najvećem delu stavovima gospodina J. Raičevića jer smatramo da i on podržava povratak na pravo vrednovanje, kako naučnog tako i svakog drugog korisnog rada.

P.S. Posebno naglašavamo da su sve informacije o programima i aktivnostima na zaštiti životne sredine u Skupštini grada Beograda i nadležnom Sekretarijatu otvorene za javnost, a u skladu sa savremenim evropskim standardima o dostupnosti informacija o životnoj sredini. To mogu potvrditi novinari i saradnici svih javnih glasila koji u velikom broju sarađuju sa stručnjacima iz Sekretarijata.