Svedočanstvo s Kosova

Nalazio sam se na mestu istražnog sudije Opštinskog suda u Đakovici i bio svedok kraha jedne politike, koja je dovela do gubitka Kosmeta, što je bilo neminovno ako se uzme u obzir korumpiranost, nesposobnost i loše namere ljudi koji su bili oličenje te politike.

Radnici Državne i Javne bezbednosti sa Kosmeta kao čvrsti oslonci režima, dobili su raspored i nastavili da rade kao da se ništa nije dogodilo. Širenje dezinformacija da će se vojska i policija zajedno sa narodom koliko sutra na Kosmet vratiti, kao i drugi jalovi zadaci koje obavljaju nedvosmisleno ukazuju da se o odgovornosti ovih ljudi mora posebno voditi računa.

Baveći se nelegalnim bogaćenjem zaboravili su da im je dužnost da spreče prebacivanje ogromne količine naoružanja iz Albanije, što je omogućilo oružanu pobunu. Pojedini kupuju velike kuće i žive raskošno dok većina raseljenika živi u izbegličkim centrima ili trošnim podstanarskim sobama. Za ukupno višegodišnje delovanje ispunjeno nebrojenim krivičnim delima oni moraju krivično odgovarati.

I pravosuđe su kompromitovale pojedine sudije za prekršaje koje nisu deo pravosuđa, što ljudima često nije jasno, ne znajući da su u pitanju upravni organi. Srozavanju ljudi od struke doprinele su i pojedine sudije opštinskih i okružnih sudova učestvujući u montiranim političkim procesima oponentima režima, a posebno karikiranjem pravosuđa u suđenju čelnicima NATO-a, koji bi svakako po principu pravednosti trebalo da odgovaraju, ali je način na koji je to suđenje organizovano najblaže rečeno smešan.

Ipak, posledice koje trpimo zbog svega toga naravno nisu smešne, pa bih kao posebnu zloupotrebu izdvojio učestvovanje pojedinih kosmetskih sudija u poznatim izbornim krađama. Kao članovi izbornih komisija od početka višestranačja grubo su kršili zakon, a javni tužilac nikada nije postupio po argumentovanim krivičnim prijavama opozicije. Često se kao primer navodi da je za SPS u Đakovici glasalo 35.000 Albanaca, tako da je poznata istina da su pojedini ljudi iz kosmetskog pravosuđa od samog početka aktivno učestvovali u izbornim krađama koje su na kraju dovele do gubitka Kosmeta.

Rezultat vladanja Miloševića i njegovih kadrova evidentan je. Očuvanje vlasti i sticanje bogatstva bili su i ostali njihov cilj. Odsustvo bilo kakvog osećaja odgovornosti i griže savesti, što je meni, budući da znam te ljude, bilo uvek jasno, proglasilo je poraz u impresivnu pobedu. Tragedija više stotina hiljada ljudi njih nijednog trenutka nije interesovala. Oni nisu cinici, licemeri i izdajnici, već nešto za šta u srpskom jeziku ne postoji adekvatna reč, ali im je u svakom slučaju mesto u zatvoru.

Dve trećine običnog i najčešće neobrazovanog naroda volelo je Miloševića i verovalo mu, ali je njihov broj sve manji. Ipak, pojedini su još za njega bez obzira na gubitke i poniženja koja su doživeli. Opozicija na Kosmetu nije bila prisutna u dovoljnoj meri, što je širom otvorilo vrata manipulacijama. Njihovi odbori bili su slabi ili ih nije bilo, tako da su svojom neaktivnošću učinili da narod smatra kako za Kosmet nisu zainteresovani, a narod kao narod bio je za onog ko je tu, i za čoveka koji ih je pridobio obećanjem da neće nikom dozvoliti da ih bije.

Milošević i cela kosmetska garnitura SPS-a ne bi smeli trpeti samo političke posledice svog kriminalnog vladanja i „privremenog“ gubitka dela državne teritorije. Milošević bi trebalo da odgovara i niko ga ne sme smatrati vrednijim od ljudi koje je svojom politikom ubio, obogaljio, osiromašio i ponizio. O tome treba da odlučuje Sud u zakonom predviđenom postupku, koji će ga, po mom dubokom uverenju, proglasiti krivim i izreći kaznu zatvora u višegodišnjem trajanju. Suprotna odluka bila bi nemoguća.

Bitan deo optužnice može biti i ponašanje pojedinih pripadnika PJP-a i ORG-a, kao posebnih policijskih jedinica, koji su ubijali i pljačkali albanske civile, a nisu zaštitili adekvatno ni srpske civile od pripadnika oružanih grupa UČK-a.

Radio sam uviđaje kada su se u mnogim slučajevima moji poznanici izjašnjavali da ubijene ljude poznaju i da često sumnjaju kako su isti učestvovali u borbenim dejstvima. Ipak, takvih je leševa bilo sve više i više.

Prilikom uviđaja na Čabratu, zatekao sam oko 90 leševa, od kojih se za mnoge može pretpostaviti da su tela pripadnika UČK-a, ali činjenica je da su se tu nalazile veoma mlade osobe, kao i starci i starice od preko 80 godina. Sećam se da je tog dana bilo devet leševa porodice Šarani.

Zanimljivo je da je tok uviđaja pratio radnik državne bezbednosti albanske nacionalnosti, koji je sve vreme pokazivao napadno čuđenje da su se u tom reonu teroristi nalazili, jer je on navodno tim putem prolazio svaki dan. Ubeđen sam da je neko iz vrhova organa bezbednosti primao mito za neaktivnost i pasivnost organa koji su po zakonu bili dužni da reaguju, jer je naknadno utvrđeno da je u jednom od tih objekata svako jutro podizana zastava, svirana albanska himna i pravljena smotra pripadnika UČK-a.

Neozbiljnost i odsustvo bilo kakve državne koncepcije očuvanja Kosmeta manifestovali su se na svakom koraku. Veoma često se činilo da je u pitanju klasična izdaja i da pojedinci iz vrha vlasti gledaju samo da se što više obogate, tako da nije slučajno što bivši predsednik opštine Đakovica Momčilo Stanojević gradi u Baru vilu s apartmanima čija je vrednost preko 1.000.000 DM.

U nekim selima su postojala jaka uporišta terorista koja do samog povlačenja vojske i policije nisu bila savladana, zbog čega je stradalo mnogo srpskih civila. Postojali su ljudstvo i tehnika koji su taj problem mogli da reše za veoma kratko vreme. Zašto to nije učinjeno?

Javna je tajna da je pojedine radnike državne bezbednosti godinama podmićivala albanska alternativa, što se verovatno nastavilo i tokom oružanih sukoba, tako da je to glavni razlog što su neka uporišta UČK-a bila zaštićena.

Mislim da je neophodno naglasiti da je u redovima vojske i policije bilo poštenih i časnih ljudi, koji su iz čistog patriotizma rizikovali svoje živote za odbranu zemlje. Ti i takvi ljudi trebalo bi da budu glavni pokretači procesa kojim će se utvrditi ko je štitio teroriste i ko je odgovoran za stradanje srpskih i albanskih civila.

U vezi s tim, ovih dana javljaju se izveštaji raznih svetskih organizacija o zločinima na Kosmetu počinjenim za vreme bombardovanja, o čemu sam govorio, i smatram neophodnim da se u vezi sa zločinima javno oglase oni koji su u tome neposredno i posredno učestvovali. Naše ćutanje ne može da traje večno, te je preko potrebno izneti istinu s naše strane, jer nečinjenjem sebi činimo samo štetu, tako da se precizno utvrđivanje vinovnika nameće kao neminovnost.

Smatram da bi na sve moguće načine trebalo uticati na učesnike događaja koji su nas doveli do ovog teškog stanja da se uključe u utvrđivanje činjeničnog stanja, kako bi što pre, u zakonom predviđenom postupku, utvrdili krivičnu odgovornost svih lica koja su bila (i još su) na visokim državnim mestima a činila su krivična dela.