Dostaviću listu

Protojerej dr Žarko Gavrilović, Otac – kako bi voleo da bude oslovljavan, rekao je svoje. Možda, poneseni time, na uređivačkom kolegijumu podarite pomenutom stalnu rubriku, koja će prema očekivanoj geometrijskoj progresiji reakcija prerasti obim vašeg i našeg (ovo su nas u školi naučili!) lista. Biće to prepiska protojerej dr Žarko Gavrilović vs. gospodin (samo!), ajde de!, novinar Živkov, pa vs. Teofil Pančić („pun čudnih primera“, „prozaične pameti“, „glamuroznih reči“ i „raznovrsnih internacionalnih konstrukcija koje totalno kvare naš jezik“ – ulice i kafići Beograda, leto Gospodnje 2001), vs. TV Manijak… Čovek je dobio prostor… Ume! A SPC će mudro ćutati i razvijati Hram na Vračaru, uvoditi veronauku u obrazovanje u saradnji sa gospodinom Đinđićem, predsednikom Vlade Republike Srbije, a na to će ministar obrazovanja i prosvete, u istoj toj Vladi Republike Srbije, bežati od šloga ili kakvog blažeg vida reakcije na stres. Ipak, nedostaju mu samo novci, veroučitelji, program, knjige, vreme, snaga, znanje… I, gle čuda!, Protojerej dr Žarko Gavrilović nije se oglasio na njegovo ne mogu-moram-ne znam kako, čime i kada – nećkanje na zadatu temu!

I zašto Vam napisah ovo? Sve je počelo majstorskom kolumnom pomenutog gospodina Živkova, koji je u svojim lutanjima i traženjima prilike da bude neko drugi (što je pomenuti pdr ŽG lepo doživeo i dočarao nama svima dokonima i sablažnjenima) pomenuo gospodina i to neuništivog Koraća, novinara, navijača, predlagača, pljuvača, ča-ča-ča, u mestu-u mestu… Za mene je to bio znak. Jupi! Izgleda da se pored jednog mog kolege i mene (Izvinjavam se svima koje su se bunili a da ih nisam primetio!) pojavio još neko i javno priznao da se gnuša neprofesionalnosti, bezobrazluka, zruladosti, primitivnosti i ostalih karakterno-fekalnih osobina koje se mogu podvesti pod neprofesionalnost u novinarstvu. Zaboravili? Čovek ili pomenuti gospodin Korać je nipodaštavao finaliste najvećih takmičenja u atletici (Zna li neko koliko je treninga, muke i sl. potrebno da se maraton istrči za slabašnih, u poređenju sa najboljim vremenom na svetu, 2 sata 12 minuta i 30 sekundi?), mada su oni (najverovatnije dopingovani) stvarno prevazilazi ljudske limite, koje je priroda bezobrazno postavila na granicu koju gK tumači kao, opet slabašnu i nekako previše lako osvojivu. Hm? Takođe, ako Vam nije dovoljno, g. K. je napljuvao odbojkaše na OI u Sidneju 2000, da bi isti osvojili zlatnu medalju popravivši formu u pet do dvanaest i isti taj g. K. je u tim mečevima skoro preuzeo mesto libera, selektora, kapitena, srednjaka, primača… Tako to ide… Zaboravu nikada kraja… Nisam ljubomoran, samo mi se isti gadi kao i mnogi drugi, ali on posebno. Kako on tako i pretpostavljeni. Njegovi.

Na kraju molba gospodinu Živkovu da nastavi. Ako je ovo talas inspiracije, definitivno je plodan. Ako se, pak, radi o novom trendu da stvarno analizira i to jasno, dovoljno kulturno, da ne bi bivalo gadljivim intelektualcima previše prosto (ipak mu medijumi na kojima vežba vijuge i oštrinu pera ne dozvoljavaju potpunu distancu i pun manevarski prostor!), onda je stvar još bolja. Stoga, gospodine Živkov, molim Vas da načnete i neke druge igrače (dostaviću Vam listu ako je zaištete!), kako velike igrače i vladare, tako i dvorske lude, umišljene Ajnštajne i vile raznolike…

Gospodine Živkov, volim da popijem četvrtkom kafu i kiselu vodu u nekoj pristojnijoj bašti koja noćom ne pravi buku, a danjom ne zauzima parking mesta, i da se smejuljim dok čitam Vašu kolumnu. Skoro da zamislim i sebe kao novinara, ljutitog i odvažnog, a to je samo po sebi meni vrlo zanimljiva pojava.