Bedemi u službi politike

Bedemi u službi politike

Berlin

Istočnonemačka komunistička partija podigla je 13 avgusta1961. godine, uz blagoslov iz Moskve i prećutnu saglasnost iz Vašingtona, zid koji će narednih 28 godina deliti Berlin, Evropu i svet. Dve velesile nisu želele zbog Nemaca da krenu put uzajamnog nuklearnog uništenja, samo 16 godina posle okončanja Drugog svetskog rata. Devetog novembra 1989, u jeku urušavanja Sovjetskog Saveza i rastakanja istočnog bloka, obezglavljena istočnonemačka komunistička partija otvorila je kapije na Berlinskom zidu u uzaludnoj nadi da će tako sebi obezbediti opstanak. Obeležavajući 40 godina od podizanja bedema, nemačke novine ovih dana pišu da je 81 čovek izgubio život tokom tog vremena pokušavajući da savlada Berlinski zid; državna tužilaštva pokrenula su istrage zbog smrti 270 ljudi na međunemačkoj granici, a u nekim arhivima spominje se oko 960 žrtava.

NOVI ZIDOVI: Još od vremena rimskog limesa protiv varvara i kineskog zida sagrađenog u iste svrhe, dizanje bedema među ljudima je rasprostranjeno sredstvo državne politike. Na pragu XXI veka nastaju novi zidovi u raznim oblicima – od sasvim konkretnih, betonskih i sa bodljikavom žicom, preko viza kao otelotvorenja birokratskog sadizma, sve do pokušaja da se „kibernetski prostor“ nacionalno razgraniči.

U toku prošle godine najmanje 370 Meksikanaca smrzlo se ili umrlo od vrućine u pustinji Arizone i Novog Meksika pokušavajući, posle ilegalnog ulaska u SAD, da izbegnu pogranične kontrole. Njihov cilj je da negde dublje u SAD potraže radno mesto i tako spasu sebe i svoje od nemaštine. Oko milion Meksikanaca uhvaćeno je lane prilikom pokušaja ilegalnog ulaska u „obećanu zemlju“, verovatno tri puta većem broju je uspelo uprkos desetak hiljada policajaca, visokim pograničnim zidovima, automatskim kamerama koje vide noću, uređajima koji otkrivaju pokrete, pa čak i zvukove na nekoliko stotina metara udaljenosti od pograničnog pojasa.

Za razliku od severnoameričkih graničara, koji treba da kontrolišu tri hiljada kilometara dugu granicu, španska „civilna straža“ (Guardia civil) nadzire samo osam i po kilometara dugu među između poluostrva Čeuta na afričkoj obali i Maroka. Ipak, Španci su podigli zid od čelične žice visok 3,20 metara, postavili 25 osmatračnica, montirali 42 kamere sa daljinskim upravljanjem i postavili stotinak jakih reflektora. Cilj je da se spreči nadiranje Afrikanaca u potrazi za poslom u „Šengeniji“ – prostoru koji obuhvata gotovo sve zemlje Evropske unijeod kojih je većina ukinula međusobne granične kontrole. More svakodnevno izbacuje davljenike koji su pokušali da zaobiđu taj bedem i dospeju u Španiju.

PRINUDNO I DOBROVOLJNO: Demilitarizovana zona između Severne i Južne Koreje široka je pet do sedam metara i zapravo je sve drugo samo ne ono što stoji u njenom nazivu. Južnokorejci su sa svoje strane napravili protivtenkovske prepreke strahujući od invazije sa severa. Korejci ne mogu među sobom da se posećuju (sem u retkim izuzecima), da razmenjuju poštu, pa čak ni da gledaju televiziju koja potiče iz „bratske države“.

Na pijaci u Nikoziji, udaljenoj samo nekoliko koraka od „zelene“ linije koja deli turski i grčki deo prestonice Kipra, mogu da se sretnu ljudi koji četvrt veka nisu bili „preko“, tamo gde su im kuće, odakle su proterani tokom ostrvskog rata. Strancima je dozvoljeno da pređu liniju razgraničenja i da za petnaestak minuta hoda stignu do starih adresa izbeglica i prognanika, gde već odavno žive drugi ljudi.

Ljudi, međutim, nisu uvek nesrećni zbog postojanja zidova koji ih dele. Na severu Belfasta, između ulica koje dele protestantske od katoličkih krajeva, vlasti su podigle visoke prepreke koje sprečavaju ljude čak i da se među sobom gledaju. Ko hoće da se bije sada mora da ide u centar grada, a tamo je policiji jednostavnije da kontroliše masu.

Dobrovoljno su se ljudi opasali zidovima i u južnoafričkim predgrađima, gde imućniji plaćaju privatne stražare da ih zaštite od kriminala. Takvi bedemi postoje i u severno i u južnoameričkim gradovima, u četvrtima bogataša širom bivšeg Sovjetskog Saveza, u Turskoj, Tunisu i drugde na Mediteranu gde letuju stranci, a okolo vlada siromaštvo.

Retko je koja seoska albanska kuća na Kosovu bez visokog zida koji je opasava i razdvaja od suseda. Ibar je sada postao neka vrsta zida koji razdvaja Srbe i Albance u Kosovskoj Mitrovici, a na to sve više liče dve obale Vardara u Skoplju. Raspadom bivše Jugoslavije uspostavljena su tvrda, neljudska razgraničenja – ko se još u Srbiji nada da će jednog dana ponovo slobodno letovati na moru svoje mladosti u Hrvatskoj?

Slobodu kretanja, naročito u Evropi, ograničava i ponižavajući režim viza koje su države Evropske unije uvele za Rusiju, Ukrajinu i ostale države, poput Srbije, koje su još daleko od zapadnoevropske integracije. Ko u Ukrajini želi da putuje u Veliku Britaniju, sada može da zakaže razgovor sa konzularnim službenikom u ambasadi u Kijevu – za neki dan u februaru naredne godine. Šengenska viza za mnoge ljude na istoku Evrope je ono što je za istočne Nemce bila dozvola da na jedan dan posete zapadni Berlin.

SEOBE, SVEMU UPRKOS: Ljudi očito nisu slobodni u tome da se kreću kuda žele, niti se mogu tome nadati. Nastankom interneta rodila se, međutim, u mnogim glavama nada da ako već ne na ovom svetu, onda na onom u kibernetskom prostoru, može da nastane bezgranična ljudska zajednica, otporna na deobe i politiku, uzor ravnopravnosti i izvorno demokratska., Međutim, već postoji pojam „digitalna deoba“ koji treba da izrazi jaz između onih koji imaju para da se upute u internet i onih koji, recimo, nikad u životu neće ni jedan jedini put telefonirati, jer u njihovom okruženju ne postoji ni telefonska žica, niti struja, a kamoli računar… Uz to, države su počele da dižu međe i na internetu: Singapur, Saudijska Arabija, Iran i Južna Koreja filtriraju sadržaje koji su dostupni korisnicima interneta u tim zemljama. U Kini postoji nemali broj političkih zatvorenika čiji je greh upražnjavanje slobode mišljenja na internetu. U završnici napada NATO na Srbiju, kada su grafitne bombe gasile električna postrojenja, u Vašingtonu se pripremalo isključenje Srbije sa interneta.

Posle ovog nabrajanja novih i starih bedema možda nešto utehe može da pruži misao britanskog istoričara Hjua Brogana „Ljudska istorija je uglavnom priča o seobama“. Drugim rečima, prepreke nikad nisu mogle trajno da zaustave namernike. Potrebno je, znači, samo strpljenje, makar dugo 28 godina, kao u slučaju Berlinskog zida.