Da li promena civilizacijskog modela za koju se dosovska vlast bar deklarativno zalaže zapravo znači da će se muzeji tržišno takmičiti sa buticima, poslovnim prostorima i tržnim centrima, pa ko izdrži "transparentnu tržišnu utakmicu" njemu dvije
Koliko aktuelni režim vodi računa o kulturi i kulturnim dobrima i postoji li u tome značajan diskontinuitet u odnosu na prethodnu vlast? Da li promena civilizacijskog modela za koju se dosovska vlast bar deklarativno zalaže zapravo znači da će se muzeji tržišno takmičiti sa buticima, poslovnim prostorima i tržnim centrima, pa ko onda izdrži „transparentnu tržišnu utakmicu“ njemu dvije? Sudeći po skandalu oko Jugoslovenske kinoteke koji je nedavno ustalasao ovdašnju kulturnu javnost i koji je ocenjen kao besprimeran vandalizam saveznih vlasti – tako je.
U sredu, kada ovaj broj „Vremena“ bude u štampariji, možda će biti otvorene ponude za kupovinu više objekata u vlasništvu savezne države pristigle na osnovu tendera raspisanog 1. novembra, što je najavio direktor Savezne direkcije za imovinu Dragomir Popov na konferenciji za novinare u petak. Sudeći po nekim drugim najavama iz Direkcije, od sagovornika do kojih smo uspeli da dođemo, to se neće desiti u sredu, već u ponedeljak 10. decembra. Bilo kako bilo, među zgradama koje se prodaju nalazi se i zgrada u Uzun Mirkovoj 1 koja se kao zgrada Beogradske opštine od 1869. do 1961. godine nalazi pod zaštitom Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.
UNIŠTENE PROSTORIJE: Imovinsko-pravni status sporne zgrade je komplikovan. Ona je najpre bila u vlasništvu savezne vlade, da bi novembra 1992. predata Gradu Beogradu da se na njenom mestu podigne zgrada Hipotekarne banke. Pošto je zgrada kao kulturno dobro bila pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture to se nije desilo. Zgrada je bila predviđena za institucije kulture, pa su februara 1995. gradske vlasti zgradu dale na korišćenje Jugoslovenskoj kinoteci, koja decenijama kuburi sa prostorom. Zgrada je bila u katastrofalnom stanju. „Sve što je moglo da se iz nje iznese, od lustera do brava, sve je opustošeno, insatalacije počupane, prostorije potpuno uništene od vlage. Jedan zid je bio potkopan, krova nije bilo, a dokumentacija Saveznog biroa za patente, koji se ranije nalazio na ovoj adresi, bila je svuda razbacana“, priča za „Vreme“ Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke. Ali oni nisu mogli mnogo da biraju. Jugoslovenska kinoteka nikada nije imala adekvatno rešeno „stambeno pitanje“. Oko 850.000 filmova, 200.000 plakata i mnogi vredni eksponati (među kojima i kamera braće Limijer iz 1896, Edisonov kinetoskop iz 1894, Čaplinov štap) čuvali su se na nekoliko lokacija u gradu i oko njega – u garažama i kamionima, na balkonima zgrade u Kosovskoj, u skladištu u Bubanj Potoku (koje je bilo granatirano za vreme NATO bombardovanja i pretrpelo znatna oštećenja), u Filmskom gradu u Košutnjaku, u Istorijskom arhivu Beograda… Zgrada u Uzun Mirkovoj 1, koja je imala odgovarajuću kvadraturu, izgledala je kao odlično rešenje za planirani nacionalni filmski centar, samo je nedostajao novac za rekonstrukciju zgrade i adekvatno skladištenje osetljivog filmskog materijala i predmeta. Ali novca, naravno, nije bilo. „Vlada Srbije je u tri navrata odvojila po pet miliona ondašnjih dinara za pomoć pri rekonstrukciji, od čega je do nas stiglo oko 6,5 miliona, što je bilo dovoljno samo da se zaustavi dalje propadanje zgrade. Da nismo obavili hitnu sanaciju zgrade ona bi se sigurno srušila“, kaže Zelenović. Da se konačno reši problem sa zgradom u koju je trebalo da se uskladišti prebogata kinotečka filmska arhiva, čekala su se neka bolja vremena.
Status zgrade se nije menjao sve do juna 2000. Tada je iz nadležnosti Grada ona ponovo vraćena saveznoj vladi, za šta su pronađeni administrativni razlozi. O promeni korisnika ni Kinoteku ni Gradski zavod za zaštitu spomenika kulture niko nije obavestio, niti je ova odluka savezne vlade formalno bila sprovedena u delo.
ROK ZA REKONSTRUKCIJU: Sa promenom režima izgledalo je da će se država pobrinuti o svom kulturnom blagu, a za sudbinu kinotečkog fonda počele su da se zanimaju i međunarodne organizacije. Kada je Ivan Truhiljo, predsednik FIAF-a, svetske federacije filmskih arhiva, posetio Beograd i kada se upoznao sa arhivom Jugoslovenske kinoteke, izjavio je da od 126 članica FIAF-a Jugoslovenska kinoteka po broju filmova spada među prvih deset, a po vrednosti među prvih pet filmskih arhiva na svetu. Truhiljo je podelio opštu zabrinutost zbog neadekvatnih uslova zaštite i smeštaja arhivskog fonda i saopštio da će se založiti kod UNESCO-a da se Jugoslovenska kinoteka zaštiti kao svetska kulturna baština.
Međutim, u celu priču se uključuje i Savezna direkcija za imovinu. Ona u martu objavljuje spisak zgrada iz vlasništva savezne države namenjenih javnoj prodaji da bi se namirili dugovi po osnovu stare devizne štednje. Među zgradama koje je čekala licitacija nalazila se i zgrada u Uzun Mirkovoj 1. Republički ministar kulture Branislav Lečić tada se obratio predsedniku Koštunici i saveznom premijeru, od kojih je dobio uveravanja da će sporna pitanja oko ove i nekih drugih spornih zgrada biti adekvatno rešena. Direktor savezne direkcije za imovinu Dragomir Popov 14. maja se sastao sa Radoslavom Zelenovićem i dao mu rok od šest meseci da pronađe novac za rekonstrukciju zgrade. Ovo uslovljavanje je prilično čudno, kao da se radi o lancu fri-šopova, a ne o prvorazrednoj kulturnoj instituciji ove zemlje i kao da će direktor kinoteke taj novac da ubere na prvoj trešnji na koju naiđe. Svejedno, Kinoteka pokreće široku akciju animiranja međunarodnih institucija koje se staraju o svetskoj kulturnoj baštini, a kako Jugoslavija nije imala formiranu svoju komisiju pri UNESCO-u, češka delegacija podnosi zahtev skupštini UNESCO-a da se pomogne ugroženoj Jugoslovenskoj kinoteci i obezbede sredstva za rekonstrukciju i opremanje dodeljene joj zgrade. Po formiranju Jugoslovenske nacionalne komisije pri UNESCO-u njen predsednik Jovan Ćirilov se dodatno angažovao i po njegovim rečima „UNESCO je izrazio spremnost da značajnom sumom, kakvu retko ova instanca odvaja, omogući dovršavanje adaptacije zgrade Kinoteke“.
Ali avaj! Navodni šestomesečni rok koji je dat Kinoteci da nađe novac ili ode kuća isticao je 15. novembra, što gospodina Popova nije sprečilo da javni tender o prodaji zgrade, u najboljem maniru svojih prethodnika, objavi 15 dana pre roka. Oglas je osvanuo u novinama 1. novembra. Usledila je oštra reakcija kulturnih institucija, Ministarstva kulture, Zavoda za zaštitu spomenika, Kinoteke i Jugoslovenske komisije UNESCO-a. „Oni imaju pravo da prodaju zgradu, ali ne ovako“, kaže za „Vreme“ Vera Pavlović Lončarski, direktor Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture. „Zgrada ima status kulturnog dobra i oni su morali da konsultuju Zavod za uslove prodaje, jer je zgrada namenjena za kulturu. Ne može se tek tako, kako je direktor Direkcije Popov izjavljivao, ona rušiti da bi se na njenom mestu dizao tržni centar.“
PREGOVORI: Dragomir Popov je u ime Direkcije branio konkurs prilično zanimljivim argumentima. Da zgrada u Uzun Mirkovoj ima veliku kvadraturu za Kinoteku, da je opasno zapaljive filmove smeštati u centar grada, da kinoteka kao što je naša svaki američki grad ima bar po tri-četiri. „Izgleda da oni zapravo nemaju pojma šta je Kinoteka, kakav ona ima status i ugled u svetu, niti čime se uopšte bavi“, kaže rezignirano Radoslav Zelenović, „oni misle da je u najboljem slučaju u pitanju neki video klub.“
Sudeći po odlaganju datuma otvaranja ponuda u Direkciji, moguće je da se obavljaju nekakvi pregovori između republičkih i saveznih vlasti oko sporne zgrade i da će se ipak sve nekako rešiti. Sudeći po rečima neimenovanog izvora iz Direkcije, konkurs je sada nemoguće povući jer su pristigle ponude i položeni su depoziti, pa bi svako povlačenje sada značilo i nadoknadu štete učesnicima na konkursu, što nije prijatna stvar. „Ipak, ja sam optimista i verujem da će doći do povoljnog raspleta“, kaže za „Vreme“ Novica Antić, pomoćnik republičkog ministra kulture.
Jovan Ćirilov je već upozorio da je skandal oko sporne zgrade ozbiljno narušio reputaciju zemlje i da je besmisleno da on kao novoizabrani predsednik Jugoslovenske komisije pri UNESCO-u pokušava da ubedi svet da treba da spasava Kinoteku dok je kod kuće uništavaju. Radoslav Zelenović se plaši da bez obzira na rasplet novac za pomoć Kinoteci od UNESCO-a zbog našeg javašluka neće doći, jer do februara treba podneti projekat za zgradu za koju niko ne zna šta će ni čija će biti. „To samo govori o sledećoj činjenici“, kaže Zelenović, „Kinoteka je prevelika za državu u kojoj se nalazi. Država je imala istorijsku šansu da me demantuje, ali nažalost nije.“
Kosovka Nešić, viši savetnik u Saveznoj direkciji za imovinu, u razgovoru za „Vreme“ kaže da Kinoteka nije imala odgovarajuće tehničko-urbanističke uslove, dozvole i saglasnosti za intervencije na zgradi i da je to bio razlog zbog čega je zgrada 2000. bila oduzeta Gradu, koji inače i nije imao pravo da zgradu dâ Kinoteci. Kosovka Nešić još tvrdi da je Kinoteka izvodila grube građevinske radove na zgradi, što je nedopustivo, i time još više oštetila zgradu. Na pitanje da li je bilo krova na zgradi kada je došla u posed Kinoteke, gospođa Nešić kaže da je istina da je krov bio delimično oštećen i da je bio potkopan deo zida, ali Kinoteka nije smela ništa da radi bez odgovarajućih urbanističkih i drugih dozvola. Ako je to tako, pitali smo kako je onda direktor Direkcije Dragomir Popov mogao da dâ rok od šest meseci da Kinoteka, koja formalno-pravno nema nikakve veze sa pomenutom zgradom, obezbedi novac za njenu rekonstrukciji, ili da izjavi kako je vrednost zgrade „u suštini nula“, ali zato što tu postoji „fina položajna renta“ prodavaće se s početnom cenom od četiri miliona maraka“? Kosovka Nešić kaže da ne želi da komentariše te izjave, kao ni informacije da će na tom mestu biti sagrađen tržni centar. O reakcijama kulturne javnosti, Jugoslovenske nacionalne delegacije pri UNESCO-u, Zavoda za zaštitu spomenika kulture i republičkog ministarstva kulture gospođa Nešić kaže da one nemaju osnova. Na pitanje da li će tužiti Jugoslovensku kinoteku zbog toga što je bespravno izvodila intervencije u zgradi, Kosovka Nešić kaže: „S obzirom na sve bilo bi logično da se Kinoteka tuži.“ Do Dragomira Popova, i pored svih nastojanja, ipak nismo uspeli da dođemo.
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
