"Sastanak sa Kolom je održan 3. maja 1999. i mogao je da ima istorijsko značenje za ovu zemlju. Bili smo na pragu da zaustavimo bombardovanje. Od nas se tražilo da u veoma kratkom roku prihvatimo trupe UN-a na Kosovu, ali tako da napravimo izbor. Plan je predviđao da na Kosovu ostane onaj broj naših vojnika i policijaca dogovoren sporazumom Milošević–Holbruk, a to je 12.000 ljudi. I poredite to sa onim što danas imamo na Kosovu. U Bonu smo dobili 48 sati za hitan odgovor. Nije bilo razloga da bar ne pokušamo. Ponekad mi se čini da je Milošević odustao zbog lične surevnjivosti. U svakom slučaju, 'kućni savet' je u tom trenutku doneo jednu od najpogrešnijih odluka za sudbinu ove zemlje"
Na svim novinskim listama potencijalnih „insajdera“, nekadašnjih bliskih saradnika Slobodana Miloševića koji bi se u Hagu eventualno mogli pojaviti kao svedoci u procesu protiv bivšeg predsednika SRJ, Zoran Lilić zauzima jedno od najistaknutijih mesta. Ovih dana moglo se tako pročitati da Lilić poslednjih nedelja „intenzivno uči engleski“, neki su tvrdili da je Novu godinu „proveo u Hagu“, a mnogi su čak u njemu prepoznali i famoznog „zaštićenog svedoka“ K-3 sa kojim je, prema nekim novinskim vestima, Karla del Ponte nameravala da 13. februara započne proces protiv Miloševića po kosovskoj optužnici. Od svih ovih novinskih „optužnica“, Lilić je za sada „priznao“ samo to da ga (upravo ovih dana) ponovo jure haški istražitelji i to vrlo viskog ranga.
Još iz vremena kada je bio predsednik SRJ, a Slobodan Milošević „samo“ predsednik Srbije, šira javnost doživljavala je Lilića uglavnom kao „manekena“ jedne vlasti (Lilić je inače u mladosti kao student zaista jedno vreme bio maneken). Dok je bio predsednik SRJ, Lilića, na primer, niko nije oslovljavao sa „vrhovni komandant“, kao kasnije Miloševića. Poštujući ustavna ovlašćenja Lilić je sa predsedničke funkcije uglavnom slao prigodne telegrame, a Milošević koji je za sobom uvek selio i vlast, odmah je počeo da ih prima.
Nedavno objavljena knjiga Vatre i potop dvojice beogradskih novinara Pere Simića i Dejana Lukića, posvećena poslednjim godinama Miloševićeve vlasti i zasnovana na mnogim zanimljivim i nepoznatim dokumentima, snažno sugeriše utisak da Zoran Lilić, uprkos prilično rasprostranjenom mišljenju, nije bio puki „maneken“ jedne vlasti i tipičan espeesovski funkcioner. Bar ne uoči i za vreme rata 1999. godine, kada je obavljao mnoge tajne misije dok su ovde padale bombe. Lilić je bio i jedan od retkih visokih funkcionera koji je skupio dovoljno hrabrosti da Slobodana Miloševića upozori na odgovornost koju bi mogao da ima pred istorijom ukoliko u tim najkritičnijim danima po ovu zemlju napravi pogrešan izbor. Zbog toga je kasnije, ostavši bez funkcija i najuren iz SPS-a, proveo više od godinu dana na birou, a bavljenje politikom nastavio u Srpskoj socijaldemokratskoj partiji, čiji je danas predsednik.
Iz intervjua koji sledi teško bi se moglo zaključiti da je Zoran Lilić već osigurao kartu za onaj „insajderski“ avion kojim bi u Hag trebalo da putuju najdragoceniji svedoci optužbe, tim pre što mnogo toga izgovorenog ide i na račun onih (NATO) koje bi Karla del Ponte izgleda želela da poštedi i sakrije u haškim procesima. Išao ili ne išao u Hag, Lilić je svakako čovek koji Slobodanu Miloševiću verovatno često u zatvoru dolazi u san.
Razgovor za „Vreme“ počinje ovih dana često ponavljanom tvrdnjom da je Zoran Lilić, kao nekada bliski Miloševićev saradnik, „iz prve“ prepoznat kao jedan od mogućih „insajdera“ na predstojećem suđenju.
„Tačno je da sam bio blizak saradnik Slobodana Miloševića. Ne samo saradnik, ja sam zaista verovao u politiku koja je bila zacrtana devedesetih godina. Da nisam verovao, ne bih ni učestvovao. Bio sam jedan od njegovih najkorektnijih saradnika. I najiskrenijih, iako to možda nije bilo baš najpametnije s moje strane. Tačno je da iz tog perioda postoje moja ogromna saznanja za koja se interesuje Haški tribunal i da bi oni voleli da ja u nekom svojstvu budem prisutan u Hagu. Još tačno ne znam koje je to svojstvo niti to želim da komentarišem. Znam sigurno da ne postoji nijedan element koji može da me svrsta na listu optuženih po komandnoj odgovornosti ili po bilo kom stepenu odgovornosti. Nadam se inače da će se, ne zadugo, polako završiti i život Haškog tribunala i da se tamo pre toga neće suditi Jugoslaviji, Srbiji i srpskom narodu, već samo pojedinim ljudima koji su na ovaj ili onaj način počinili bilo koji zločin. Ne treba više da bude sporno da li je taj tribunal realnost, on postoji, on sudi, optužuje, presuđuje, i povrh svega toga piše istoriju olovkom koja može da ispiše mnogo toga netačnog, rekao bih pogubnog po naš narod i državu u celini. Ukoliko naše sadašnje vlasti ne shvate da je njihova obaveza da se maksimalno angažuju oko obezbeđivanja uslova da se stvarno pokaže šta se sve dešavalo na ovim prostorima u poslednjih desetak godina“, kaže na početku razgovora za „Vreme“ Zoran Lilić.
„VREME„: Da li su vas ovih dana posetili haški istražitelji?
ZORAN LILIĆ: Razgovarao sam sa istražiteljima Tribunala. Rekao sam njima, a ponoviću i vama – do dana današnjeg nisam potpisao nikakvu izjavu, a pogotovo ne da ću biti bilo kakav „insajder“ ili zaštićeni svedok. Nemam nikakavu ambiciju da budem zaštićeni svedok jer nemam šta da krijem.
Znači, ako biste išli tamo kao svedok, išli biste kao Zoran Lilić, pod punim imenom i prezimenom.
Samo tako. Nažalost, ovo je vreme velikih laži. U jednim dnevnim novinama izlazi čak i „feljton“ u kome se kaže da intenzivno učim engleski, da sam proveo vikend u Hagu, da se pripremam da na najgori mogući način svedočim protiv Miloševića. Nemam nikakve potrebe da dodatno učim engleski, sasvim dobro vladam tim jezikom već prilično godina. Nisam se tajno sastajao s haškim istražiteljima ni u Hagu ni ovde i uopšte nemam nameru da svedočim protiv Miloševića. Ni protiv ni za njega. On je, uostalom, sam odabrao svoj put i pored upozorenja nekih od nas. I pored mnogo mojih ličnih napora da se neke stvari odigraju sasvim drugačije i da sve po njega ispadne drugačije. On je, ipak, sam izabrao svoj put, ali mu ne bi trebalo dozvoliti da na taj put povede i ovu zemlju. Svojevremeno je, mislim 1993, Milošević rekao da „za narod imate pravo sve da žrtvujete, osim naroda“. Tu rečenicu danas mora da ponovi sam sebi. Možda i svojim saradnicima koji na sve načine pokušavaju da od toga da li će neko govoriti istinu ovde ili u Hagu stvore atmosferu u kojoj bi svi koji uopšte pomenu Hag bili izdajnici. Svi koji pomenu Miloševićevo ime takođe su izdajnici. Ili svi oni koji kažu da je za nas bilo i mnogo boljih rešenja u neposrednoj prošlosti, postaju izdajnici. Na mene takvi neće uticati.
Tvrdite, dakle, da u Hagu još nemate svoju šifru. A mnogi su bili ubeđeni da ste upravo vi onaj famozni svedok K–3 s kojim Karla del Ponte navodno planira da počne suđenje 13. februara.
Nisam ni K-1, ni K-3, niti K-10. U Hagu ne postoji nijedan dokument potpisan mojim imenom. Ponavljam, ako odlučim da svedočim, biće to javno. Do danas nisam prihvatio da svedočim, iako sam imao mnogo razloga da to učinim zbog lične povređenosti, zbog onoga što je učinjeno meni, mojoj porodici, mojoj bezbednosti. Sigurno da postoji veliki interes gospođe Del Ponte da se tamo pojavim, ali postoji i moj interes da se svedoči u korist interesa ove zemlje. A to podrazumeva da i vlast ove zemlje, predsednik države, premijer, parlament, imaju obavezu da budu aktivni učesnici u svemu što se danas događa pred Tribunalom i u svemu što Tribunal danas radi ovde u SRJ. Više je nego neodgovorno od strane aktuelne vlasti ako ona danas nema nikakvog uvida u to šta pojedini ljudi sa kojima se sreću haški istražitelji govore, kakvim argumentima i dokumentima naoružavaju taj sud. To ova vlast mora da zna i to nije teško postići. Potrebno je samo malo dobre volje da se naš odnos sa Tribunalom institucionalizuje pa da se onda utvrdi svačija individualna odgovornost. To zahteva da se ne zaboravi ni NATO i ono što su oni ovde učinili. Zašto bi se tek tako prešlo preko istine da su naša deca nedelje provodila po podrumima, da su mnoga deca stradala, da je ovde palo 20.000 tona bombi sa osiromašenim uranijumom. Uostalom, u poslednjih desetak godina mađunarodna zajednica kao da se takmičila sa Miloševićem ko je ovde vodio goru politiku. Jedino što su oni u međuvremenu ostvarili sve svoje ciljeve.
Iz optužnica protiv Miloševića proizlazi da je gotovo sve što se na ovim prostorima činilo od Vukovara do Kosova bilo inspirisano stvaranjem „velike Srbije“ i imalo jasnu zločinačku pozadinu.Vi ste u tom periodu četiri godine bili i predsednik SRJ. Da li se slažete s takvim pristupom optužbe, vidite li u tome prostor i za sopstvenu odgovornost?
Normalno da se ne slažem. Mi nismo imali raspad države, raspad se obično dogovori i to ide mirno. Ovde se radilo o nasilnom odlaženju iz bivše Jugoslavije. Ne mogu da se složim da su samo JNA i srpski narod učesnici u nekim strašnim zločinima. Bilo je pojedinačnih činilaca tih zločina jer je ekstremista bilo u svim narodima. Zato ne prihvatam tezu da se ovde pravila neka velika Srbija. U Hagu su nedavno rekli da je velika Srbija podrazumevala i to da se „celo Kosovo pripoji Srbiji“. Kosovo je oduvek bilo deo Srbije, nikada nije bilo deo Albanije. Ja sam 1997. izgovorio onu rečenicu koju su mi kasnije mnogi zamerali – da, ako Albanci žele da imaju svoju državu, imaju i jednostavan način da to učine, da odu u Albaniju. Tada sam rekao još nešto što niko nije citirao, čak ni ondašnja štampa koja je bila pod našom kontrolom. Dodao sam da je potrebno popisati sve državljane SRJ i Srbije, popisati katastarsku imovinu na Kosovu i Metohiji i vratiti Crkvi ono što je bilo njeno. Najbolji jezik koji je međunarodna zajednica mogla da razume je jezik svojine. Tada bi se videlo da na Kosovu ne živi 2,5 miliona Albanaca i 50.000 Srba, već da su te brojke drugačije, pogotovo kada se utvrdi koliko kosovskih Albanaca zapravo nikada nije imalo državljanstvo ove zemlje. Znalo bi se ono što je normalno u svim zemljama, ko su imigranti, ko su emigranti, ko želi tu da živi, a ko ne. To niko ne bi imao pravo da nam ospori. Za nas bi bilo veoma loše da olovka Karle del Ponte, a takva namera se naslućuje iz haških optužnica, stavi istorijsku tačku na minule događaje pričom o velikoj Srbiji. To će biti loše za sve. I za Republiku Srpsku i za Srbe koji treba da se vrate u Krajinu. Izuzetno loše i za Srbe sa Kosova, a i za nas koji živimo ovde. U Hagu se mora dokazati da nismo genocidan narod. A pojedinačne krivice su drugo pitanje.
Da li je od trenutka kada ste pomenuti kao mogući haški svedok bilo nekih pretnji?
Poslednjih godina sam navikao na razne neprijatnosti. Imao sam ih pred kraj prethodne vlasti, ima ih i danas i dolaze najverovatnije od delova starog režima. Ali, to je tema za neku drugu i dužu priču.
Tačno pre pet godina bili ste neuspešni predsednički kandidat na izborima za predsednika Srbije. Posle tih izbora ostalo je pomalo nejasno zašto vaša bivša stranka, pa i Milošević lično, nisu sa više entuzijazma zalegli iza vaše kandidature. Mnogo više truda uloženo je kasnije u kandidaturu Milana Milutinovića. Od tada je nekako ostao utisak da niste više bili baš potpuno integrisani u Miloševićev najuži krug. Ostali ste u vrhu, ali ne tako ubedljivo. Jesu li vas sabotirali?
Tog perioda se sećam sa pomalo gorčine. To je godina početka kulminacije naših nesporazuma. Smatrao sam na osnovu veoma čvrstih argumenata koje sam imao da moja vlastita stranka nije dovoljno snažno stala iza mene, da nije previše pomogla moju kampanju, da je podlegla uticaju tada veoma moćnog JUL-a koji je bio protiv moje kandidature. Neki visoki državni funkcioneri iz SPS-a, sledeći naredbe iz JUL-a, dali su veoma jasne naloge da se na terenu sabotira moja predsednička kampanja. Izbori su mogli da budu dobijeni u prvom krugu i tako je izgledalo sve do pred ponoć kada su verovatno stigli neki drugi nalozi. Možda zbog toga što je na izborima u Srbiji u prvom krugu smeo da pobedi samo jedan čovek, a on nije bio kandidat. O tome sam kasnije čuo na Kosovu od nekih ljudi koji su mi priznali kakve su instrukcije tamo stizale. Normalno, znam da niko iz SPS-a nije mogao da pobedi ako stranka ne želi da stane iza njega svom medijskom silom koju je tada imala u rukama. Na primeru Milutinovića kasnije se to dobro videlo. Ja sam se kasnije šalio s njim – kada su počeli veliki problemi na Kosovu i Metohiji, rekao sam mu da bi on bio izuzetno dobar sagovornik za albansku stranu, s obzirom na to da je dobio gotovo 300.000 glasova tamošnje albanske populacije. On je, uostalom, i sam izjavio da je sasvim slučajno postao predsednik Srbije.
Milutinović je danas na haškoj optužnici i pred Sudom bi upravo taj broj albanskih glasova koje je dobio mogao da pomene kao argument u svoju odbranu. Da dokaže da je tamo bio izuzetno cenjen.
Naravno, to je jak argument. Šalu na stranu, to je jedno veoma ružno vreme. Od Miloševića sam između dva kruga izbora tražio da se neki ljudi iz SPS-a smene. Bio je to više neki moj unutrašnji revolt, nego što sam i sam verovao da će se to dogoditi. Tada mi je rečeno da ćemo sigurno dobiti naredne predsedničke izbore i da ću ja ponovo biti kandidat. Ja sam to odbio, rekao sam da potraže drugog kandidata. Od svih prisutnih na tom sastanku jedino je Milorad Vučelić otvoreno tvrdio da je kampanja bila više nego sramna u odnosu na sve ono što sam pre toga dao SPS-u. Danas mi, naravno, sve to ne smeta. Svi ljudi koji su tada sedeli za tim stolom, na ovaj ili onaj način okrivljeni su za nešto, na ovaj ili onaj način označeni su kao ljudi koji su naneli ogromnu štetu ne samo SPS-u već i državi. Pa i samom Miloševiću. Moje je mišljenje da su ga oni prodali Hagu svojim ponašanjem, sadašnja vlast ga je samo predala.
Vi na neki način možete da budete zahvalni Miloševiću što tada niste postali predsednik Srbije. Rat na Kosovu najverovatnije bi vas zatekao na toj funkciji, a odatle biste po komandnoj odgovornosti lako stigli na listu za Hag?
Tih dana, uoči predsedničkih izbora, Milošević i ja smo često razgovarali. U jednom trenutku mi je čak rekao da ću mu možda jednoga dana biti zahvalan ako ne postanem predsednik Srbije. Ja sam danas veoma zahvalan što nisam postao predsednik Srbije. Ako gledam neke svoje lične interese i interese moje porodice, morao bih da mu budem izuzetno zahvalan. Ako gledam neke druge stvari, nije baš tako. Možda zvuči neskromno, možda zvuči i suviše drsko s moje strane da sada kažem kako bi u tom slučaju stvari na Kosovu stajale drugačije. Možda bih ja i po tom drugačijem ponašanju isto tako dospeo na hašku optužnicu, ali sam barem siguran da bi danas na Kosovu i Metohiji bili i VJ i policija u svojstvu koje im pripada po zakonu i da bi tamo i dalje bilo Srba. A njih danas tamo nema. Za mene je ta činjenica mnogo značajnija od toga da li sam lično zadovoljan i srećan što nisam u haškom zatvoru. Možda bi bilo bolje da je još neko od nas u tom zatvoru, a da je situacija tamo neuporedivo bolja.
Iako ste od 1997. ispali iz kruga najbližih Miloševićevih saradnika, ipak ostajete negde u vrhu. Bili ste potpredsednik savezne vlade zadužen za pitanja bezbednosti. Na vaš sto stizali su izveštaji KOS–a i sami ste često išli na Kosovo. U novembru 1998. napisali ste detaljan izveštaj Miloševiću u kome ste mu rekli da se oko nas steže obruč, da će nas verovatno bombardovati, da je potrebno hitno uvesti bolju kontrolu granice prema Albaniji, formirati leteće odrede na Kosovu za borbu protiv terorizma, zakupiti vreme na najvećim svetskim TV stanicama i objasniti našu poziciju. On je sve te vaše predloge ignorisao.
Tačno je da je posle 1997. krenuo proces mog marginalizovanja. Nisam pozivan na mnoge važne sednice. Lično sam, međutim, tražio da budem u saveznoj vladi potpredsednik zadužen za bezbednost. Dobro sam poznavao suštinu funkcionisanja vojske i ljude i smatrao sam da tu mogu da pomognem. Obilazio sam Kosovo sa ljudima iz vojske, jednom je i sam Milošević tražio da odem tamo i napravim detaljan izveštaj o tome šta se dešava, da proverim neke sumnje i informacije koje je on dobijao od drugih službi. Njega su izveštavali kako je situacija tamo pod potpunom kontrolom u bezbednosnom smislu, da je narod potpuno zaštićen, komunikacije prohodne. Ništa od toga nije bilo tačno. Zbog toga sam i napravio taj izveštaj u novembru 1998. Bio sam uveren da je tada još bilo moguće izbeći sve ono što se dogodilo koji mesec kasnije. Zato sam i rekao da treba da prestanemo da se obmanjujemo preko RTS-a, već da se borimo za medijski prostor napolju kako bismo objasnili šta se zbiva. Zašto je Milošević ignorisao sve to? Može biti da deo ljudi oko njega nije želeo da vidi bilo šta što potiče od mene i da mu je sugerisao da sve to ignoriše i osloni se isključivo na DB. U to vreme, terorističke pobune još nisu prerasle u oružanu pobunu čitavog albanskog naroda. Pred kraj 1998. još je mogla da se elektronski obezbedi granica prema Albaniji i spreči šverc oružja i upad terorističkih grupa.
Milošević tada nije prihvatio nijedan predlog iz vašeg izveštaja, ali bi danas taj papir bitno mogao da mu olakša odbranu u Hagu. Vi u tom izveštaju, na osnovu obaveštajnih podataka KOS–a, navodite da ambasador Kristofer Hil ohrabruje OVK da nastavi sa naoružavanjem i radikalizacijom sukoba, pominjete da članovi KVM–a Viljema Vokera prebacuju oružje na Kosovo, da italijanski vojnici obezbeđuju pravce za slučaj masovnog egzodusa stanovništva, čak i da instruktori Bin Ladena obučavaju teroriste u kampovima u Albaniji. S tim izveštajem, koji je on tada ignorisao, vi ste u stvari dragocen svedok Miloševićeve odbrane…
Ceo taj papir je stvoren na osnovu saznanja sa terena, ali i spolja. Potpuno je autentičan što se tiče tamo iznetih podataka. Tačno se znalo gde se nalaze centri za obuku terorista i ko ih vodi. Do detalja.
Kako vam se, na osnovu onoga što znate, čini ideja da jedan Viljem Voker bude važan svedok optužbe na suđenju protiv Miloševića? Do kakve će se istine tamo doći ako se istina gradi i na ljudima ovakvog profila?
Ne znam koliko ljudi ovde znaju o njemu. On nije slučajno došao na Kosovo uoči rata, sličnu ulogu je ranije obavljao i u Latinskoj Americi. Što se mene tiče, ono što on bude rekao u Hagu ne može biti merodavno. On je čovek sumnjivih moralnih kvaliteta. Nažalost, pre nego što je postao šef KVM-a, savezna vlada je u nekoliko dana o njemu donosila tri-četiri potpuno različite odluke. Prvo, da mu se zabrani ulazak u zemlju, kasnije da se on prihvati kao šef te misije. Ponašanje ljudi iz njegove misije bilo je uvod u pripremu za bombardovanje SRJ. Obaveštajne službe VJ, u to sam imao uvid, intenzivno su i veoma kvalifikovano obaveštavale vrh zemlje šta se sprema i šta se može dogoditi. Ne znam kakve je informacije slao DB, to nisam imao priliku da vidim.
Kako ste za vreme rata postali čovek posebnih Miloševićevih misija, o čemu se malo zna? Dok su ovde padale bombe, vi ste često putovali van zemlje. Sretali ste se sa bivšim austrijskim kancelarom Francom Vranickim, stigli ste do Tripolija i Gadafija i u Beograd doneli tajni mirovni plan Helmuta Kola, neuporedivo bolji od onoga koji je kasnije prihvaćen.
Ja jesam tada bio čovek posebnih misija o kojima se zaista veoma malo zna, jedino na tom poslu nisam bio Miloševićev čovek.
Ali ne biste mrdnuli iz Beograda da nije bilo njegove dozvole…
Naravno, sve sam činio uz njegovo znanje i saglasnost jer to je podrazumevao i jedan korektan odnos. Samo se kasnije videlo da on nije želeo da stane iza toga. Još pre bombardovanja ostvario sam kontakte u tom smislu sa nekim značajnim ljudima koji su imali izuzetno dobre pozicije u vrhu svetskih događanja i nudili se da nam pomognu. Uz uslov da smo i sami sebi želeli da pomognemo. Počeo sam da putujem u vreme kada su ovde već naveliko padale bombe, a oni iz JUL-a sve glasnije zagovarali priču kako NATO tek što nije pao i kako tek što nismo slomili kičmu svetskoj globalizaciji. Ponekad se činilo kao da je nekima bilo svejedno koliko će ovde ljudi poginuti i koliko će zemlja biti razorena.
Otkud pukovnik Gadafi u toj priči, kako je on mogao da nam pomogne?
Ja sam i ranije imao kontakte s njim. Kada je rat počeo, molio sam ga da proba da nam pomogne i da u zemljama u kojima ima uticaja objasni šta se zbiva na Kosovu. Ne bežeći od činjenice da je s naše strane učinjeno i ponešto jako ružno, ali da to nije bila zvanična državna politika. On je bio veoma voljan da se uključi u pokušaje da se rat zaustavi i mnogo šire od onoga što smo ga mi zamolili. Gadafi je želeo da u to vreme dovede Rugovu u Tripoli, da vidi šta može da se učini na Kosovu. Mi smo, nažalost, i tada radili nešto što je nedozvoljeno u diplomatiji, pokušali smo da varamo naše prijatelje. Lagali smo. Ambasador Libije je pokušao da dođe do Miloševića i zvanično ga zamoli da Rugovi dozvolimo odlazak u Tripoli. Milošević je bio zauzet, primio ga je Živadin Jovanović. Na nečiju preporuku, Živadin to nikako ne bi mogao sam da uradi, rekao je ambasadoru da Rugova mora da ostane na Kosovu. Istoga dana, samo dva sata iza toga, Rugova leti za Rim avionom italijanske kompanije. Tadašnji ambasador Libije u našoj zemlji, koji je bio veliki prijatelj Jugoslavije, požurio je da odmah pošalje Gadafiju Živadinovu informaciju da Rugova ostaje u Prištini. Posle par dana povlače ga iz Beograda zbog netačne informacije.
Šta je bila suština mirovnog plana koji vam je usred rata u Bonu ponudio bivši nemački kancelar Helmut Kol? Kako ste uopšte do njega došli?
Stvar je išla preko jednog uglednog austrijskog diplomate koji je ponudio svoje dobre usluge, a čitavu ideju o ovom susretu pogurao je i Franc Vranicki. Od Miloševića se tražilo samo to da ja zaista budem njegov izaslanik u toj misiji i dobijem pravo da nešto prihvatim. Ovde je pre tog sastanka bilo dosta ubeđivanja da li nam je to potrebno ili ne. Po meni, taj sastanak sa Kolom, održan 3. maja 1999, mogao je da ima istorijsko značenje za ovu zemlju. Od nas se tražilo da u veoma kratkom roku prihvatimo trupe UN-a na Kosovu, ali tako da napravimo izbor. Tu su mogli da budu Rusi i Kinezi i još neko iz stalnog sastava Saveta bezbednosti. Kol je sam predložio da to budu Francuzi jer je znao da ne bismo hteli Amerikance i Engleze. Kol je preuzeo na sebe da ubedi Klintona da to prihvati i tvrdio da on to sigurno može. Klinton je ionako nekoliko dana kasnije dolazio u Berlin na samit G-8, a i sam Kol je nešto pre toga bio u SAD. Bili smo na pragu da zaustavimo bombardovanje. Plan je predviđao da na Kosovu ostane onaj broj naših vojnika i policijaca dogovoren sporazumom Milošević–Holbruk, a to je 12.000 ljudi. I poredite to sa onim što danas imamo na Kosovu. U Bonu smo dobili 48 sati za hitan odgovor. Na putu za Beograd bio sam ubeđen da donosim nešto neverovatno veliko – na tacni sam donosio mogućnost da se za dan-dva prekine bombardovanje. U šali sam jednom rekao kako sam očekivao da mi prikače sve najviše ordenje ove zemlje. I sam Milošević mi je uoči puta rekao da ako donosem dobre vesti, biću u najmanju ruku narodni heroj.
Ali, rat je posle vašeg susreta sa Kolom trajao još 37 dana i još mnogo ljudi je poginulo, mnogo toga razoreno. Kako vas je Milošević dočekao i zašto je odbio Kolovu ponudu? Da li je čitava stvar propala posle razmatranja na „kućnom savetu“ na Dedinju?
Ne znam. Svi koji su bili okupljeni oko tog plana imali su jake interese da taj plan uspe. Kolu su predstojali izbori za Evropski parlament, a u Nemačkoj su započela velika previranja u vezi s tim da li da se rat nastavi ili ne. Vranicki je bio kandidat da postane specijalni izaslanik Kofija Anana za Balkan i bilo mu je stalo do toga, insistirao je da se eventualni mirovni sporazum potpiše u Beču. O svemu je bio upoznat i Jeljcin. U svemu tome naš interes da se rat zaustavi bio je valjda najjači. I Klintonu je to odgovaralo jer su znali da svaki novi korak mora da bude još radikalniji. Nije bilo razloga da bar ne pokušamo. Ponekad mi se čini da je Milošević odustao zbog lične surevnjivosti. U svakom slučaju, „kućni savet“ je u tom trenutku doneo jednu od najpogrešnijih odluka za sudbinu ove zemlje. Na putu iz Bona za Beograd sreo sam se u Đeru u Mađarskoj s nekim važnim stranim političarima koji su tvrdili kako se odmah po uspostavljanju mira može pomoći obnova naše zemlje. Tražili su da to bude u Đeru, a ne u Budimpešti da ne bismo bili na oku obaveštajcima kojih je u Budimpešti mnogo.
Je li to bio neki važan „američki igrač„?
Jeste, ali imena još ne želim da pominjem. Razgovaralo se o nemalim parama, pominjali su šest milijardi dolara pomaći. Milošević me je u prvi mah dočekao raspoložen i tvrdio da je plan u osnovi dobar i tražio da sve to prenoći jednu noć. Sutradan je sve bilo potpuno drugačije. Rekao mi je da se javim Kolu i da odgovorim sa nečim što ja nikada neću razumeti – da odgovorim sa „korisnom nejasnoćom“. Rekao je – kaži mu nešto u stilu „može da bude, a ne mora da znači“. A oni su tražili da mi pred kamerama javno ponudimo ono što je bila suština ovog plana – da trupe UN-a dođu na Kosovo i da to izgleda kao naša inicijativa. Kasnije u Beograd stižu Černomidin i Ahtisari, ali oni ne pregovaraju sa Miloševićem. To je već bio ultimatum. Taj njihov papir u kome su čak i skrivali neke elemente sporazuma nije bio nikakva naša pobeda. Tačno je da naša vojska u tom ratu nije bila poražena, ali smo kao država bili poraženi. Ostali smo bez više od 13 odsto teritorije, bez većine pripadnika našeg naroda na Kosovu.
Vi ste kasnije napisali Miloševiću pismo u kome ste mu još jednom pomenuli elemente mirovnog plana, rekli da možda još nije kasno i napisali rečenicu posle koje je mnogo toga postalo kasno za vas. Rekli ste da je u njegovim rukama sudbina države i naroda i da će jedino on biti odgovoran ako ta šansa propadne…
Dodao sam i to da sam siguran kako će povući pravi potez. Pismo je bilo zavedeno u Arhivu savezne vlade i to je verovatno greška koju sam mogao skupo da platim.
Postoji priča da su vas u vrhu SPS–a ubeđivali da taj dokument povučete iz Arhiva kako ne bi ostao nikakav trag?
Posle tog pisma ja se dugo nisam ni čuo ni video s Miloševićem. Do mene je samo stigla poruka da će se on sa mnom objasniti kada se sve završi. Partijsko suđenje je usledilo nešto kasnije. Pismo Miloševiću sam zaista poslao sa ciljem da ga još jednom upozorim kako plan nije mrtav jer sam dobijao takve signale iz Beča i Bona. Ali u vrhu SPS-a, prethodno i na „kućnom savetu“, pismo je očigledno detaljno analizirano i protumačeno kao tendenciozno i usmereno protiv Miloševića. Zamislite, usred bombardovanja, kada vam ruše zemlju i ubijaju decu, naravno ne vašu nego tuđu, vi razmišljate o mogućim posledicama tog pisma za nekih deset godina i zaključujete kako je Lilić dugoročno pokušao da tobože diskredituje predsednika SRJ i pravi sopstveni politički profit za budućnost. To mi je i rečeno na onom partijskom suđenju. Milutinović je predsedavao tim sastankom, mada me ne bi iznenadilo da se i toga sada ne seća. Svi do jednoga su mi zamerali što sam Miloševiću napisao pismo, nije bilo važno što sam doneo dobar mirovni plan. Čudili su se kako sam se usudio da mu pišem. Tu je tada sedeo čitav državni i politički vrh Srbije, bez Miloševića. Kod njega su se sastali dan-dva ranije s pitanjem šta da rade sa mnom. Još je bio rat, zna se kakvo je vreme bilo, kako su ljudi lako postajali izdajnici i zato se i sada naježim kada pomislim da je na pitanje „šta sa njim“ moglo da se odgovori na mnogo različitih načina. Lično sam bio šokiran kada sam u Predsedništvu Srbije ispred Milana Milutinovića, Živadina Jovanovića, Mirka Marjanovića, Gorice Gajević, Milomira Minića i ostalih video fotokopirano pismo upućeno Miloševiću. To pismo sam zaveo u Arhivu da bih i sebe zaštitio, ipak sam znao s kim sve imam posla. Pismo sam ostavio i nekim svojim prijateljima na više mesta i tako verovatno sebi sačuvao glavu. Milutinović je u jednom trenutku priznao da ćemo na kraju kao država verovatno prihvatiti sto puta gori i po nas nepovoljniji mirovni sporazum od onog Kolovog, ali i ponavljao da nisam smeo onako da pišem predsedniku. Sećam se svake slike tog sastanka. U jednom trenutku su se čule sirene i mnogi su hteli da napuste sastanak, a ja sam tražio da se objasnimo do kraja.
Jeste li posle tog sastanka prestali da idete na pecanje? Kraj reke ume da bude klizavo…
Ne samo na pecanje. Prestao sam jedno vreme i sa normalnim druženjima, izlascima, prestao sam da se srećem s prijateljima, rekreiram.
Da li je Kolov plan indirektno sadržao mogućnost da Milošević ne ode u Hag? U trenutku vaših pregovora s Kolom optužnica još nije bila podignuta, ali se o tome naveliko govorilo.
To je bila jedna od tema mojih razgovora s Kolom. Ta pretnja je sasvim otvoreno stajala nad Miloševićem, o tome su u Beograd stizale svakodnevne poruke. Kolu sam rekao da nije logično podizati protiv nekoga optužnicu za nedokazane ratne zločine i istovremeno tražiti mirovni sporazum. On je pokazao razumevanje za takav pristup. Rekao je da poručim Miloševiću kako će on lično učiniti sve da se spreče sve negativne posledice i ta pretnja skine s dnevnog reda. Kol je bio spreman da tako nešto garantuje.
Na neki način, Milošević vas je spasao Haga time što niste postali predsednik Srbije. Mogli ste to da mu vratite preko Helmuta Kola?
Vratio sam mu to. On to nije hteo da shvati ni tada ni kasnije. U svakom slučaju, siguran sam da se sada u zatvoru često priseća te propuštene šanse.
„U nekim novinama piše da sam se zbog odlaska u Hag sreo sa Đinđićem i Koštunicom. I dobio njihovu saglasnost da pričam sve što želim. To nije tačno. Nisam se sreo ni sa jednim od njih. Ali sam ubeđen da oni moraju da povedu računa o toj temi. Ne zbog mene i Haškog tribunala, već zbog ove zemlje. To je njihova obaveza.“
Na jednom sastanku, nekoliko meseci pred rat, upozorili ste Vlajka Stojiljkovića da neki od njegovih policajca na Kosovu svojim ponašenjem rizikuju da navuku veliku sramotu srpskom narodu i tražili ste da se to prekine. Šta ste mu konkretno zamerili?
Na molbu generala Perišića i Aleksandra Dimitrijevića, koji su očito imali potrebu da Miloševića informišu o onome šta se zbiva jer se on informisao uglavnom preko jednog, policijskog izvora, nekoliko sam puta išao na Kosovo i o tome pisao izveštaje. Sretao sam tamo mnoge ljude. Na jednom sastanku kome su prisustvovali svi važni ljudi iz vojske i policije, a koga se danas jedino Milutinović ne seća, rekao sam ono što su mi na Kosovu priznali mnogi, čak i neki ljudi iz DB-a. A to je da su neki policajci tamo stradali ne u sukobima sa teroristima, već tako što su pogođeni sa televizorima i frižiderima u rukama. Tražio sam od Vlajka da to mora da se zaustavi i sankcioniše kako ne bismo svi kasnije morali da se stidimo zbog takvih postupaka. On je tada rekao „znači, ti tvrdiš da je cela policija lopovska“ i počeo da preti jer je bio zaštićen podrškom mnogih najviših funkcionera u ovoj zemlji, pre svega iz JUL-a. Od Milutinovića koji je predsedavao tražio sam da ne dozvoli takav način razgovora. Mene kasnije nikada više nisu pozivali na takve sastanke. Ubrzo zatim smenjeni su i generali Perišić i Dimitrijević. Vlajko je naravno ostao.
Neposredno pre rata išli ste u Belorusiju kod Lukašenka da nabavite specijalnu opremu za elektronsko pokrivanje granice. To je bila prva od vaših tajnih neupselih misija.
Mogli smo te efikasne sisteme za elektronsko pokrivanje granice da nabavimo relativno povoljno. Lično sam išao kod Lukašenka da o tome razgovaram. On mi je detaljno objasnio kako to funkcioniše na njihovoj granici. Sa tom opremom mogli smo da sprečimo šverc oružja, municije i prelaz terorističkih grupa preko naše granice. Iako nam je sve to nuđeno veoma povoljno, oprema nije stigla jer nekome to nije odgovoralo.
Kome, na primer?
Onima na našoj strani koji su znali da tuda prolaze važni putevi droge, oružja i mnogo čega. U tom poslu i profitu učestvovali su i mnogi ljudi odavde i zato smo, zbog njihovog profita, platili tako visoku cenu. Njima nije odgovarala potpuna kontrola granice. Bolje bi bilo da su tada ispala iz politike neka krupna imena, nego da nam se kasnije dogodilo sve što nam se dogodilo. Bila bi to neuporedivo manja šteta za ovu državu.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
