Šta sam ja to bio?

Već duže vreme očekujem snažnu reakciju nekog mnogo značajnijeg nego što sam ja na slučaj, moram da ga tako nazovem, „Cerović“. Ali pošto je to, na moje veliko iznenađenje, izostalo, ne mogu a da se ne javim duboko revoltiran onim što se dogodilo vašem novinaru Stojanu Ceroviću u vezi s dobijanjem, ne znam kojim, da ga imenuju za ambasadora u SAD. U stvari, imenovanje kao imenovanje. Može da ga bude, ali i ne mora. Međutim, objašnjenje koje se, povodom ovog slučaja, pojavilo u dnevnoj štampi nešto je što me je potpuno zbunilo. A ono glasi da Cerović nije imenovan zbog svog antisrpskog stava.

Od 1990. god. aktivno učestvujem u opoziciji, povremeno čak i na visokim položajima u strankama kojima sam pripadao – SPO i DSS. Nedeljnik „Vreme“ i Cerović bili su mi u borbi protiv režima Slobodana Miloševića ne retko potpora u uverenju da se borim za pravu srpsku stvar. Zato ne prihvatam ni najmanju insinuaciju da su opredeljenja vašeg lista i Cerovića, a to znači i moja, bila antisrpska zato što su bila antimiloševićevska.

Nekako istovremeno, uz ovaj slučaj, dogodilo se i imenovanje dvoje naših novih ambasadora. Ništa čudno, reklo bi se da se ne radi o ličnostima iz naše dijaspore. Pitam se, međutim, čime su to oni koji su pobegli ispred Miloševićevog režima i udobno se smestili u inostranstvu stekli neke veće poene od onih koji su za to vreme, uz najveće moguće žrtve, borili u zemlji. Koga će to oni danas da predstavljaju sa višegodišnjim iskustvom koje su stekli u nekoj tuđoj zemlji.

Ne želim da produžavam ovo moje obraćanje, ali ću reći samo najkraće: kada se kaže dijaspora, to ni u kom slučaju ne označava kompaktnu dobronamernu celinu istomišljenika. Ima tu svega i svačega. Zato sam protiv bilo kakve prednosti koju bi oni uživali.