Nakon 56 godina izgnanstva kraljevska porodica Savoja vratiće se u Italiju. Senat je ubedljivom većinom izglasao ukidanje ustavne odredbe koja je bila poslednja prepreka repatrijaciji muških potomaka dinastije proterane nakon referenduma („monarhija ili republika“) 1946. godine.
Na ishod prošlonedeljnog glasanja u parlamentu presudno je uticalo i pismo – zakletva prestolonaslednika Vitoria Emanuela Savoje na vernost republikanskom ustavu koje je pristiglo samo koji dan ranije. Ovaj, doskora nezamisliv čin, iako bez ikakve pravne težine, trebalo bi da znači da se familija Savoja svečano i definitivno odriče pretenzija da vlada Italijom. Time su, na radost partizana i njihovih potomaka u levičarskim partijama, od „prestolonaslednika“ postali obični građani, a usput su smrtno razočarali monarhiste i nostalgičare. Ovi sad ne znaju čiji treba da budu „podanici“ i zbog čega da budu nostalgični. Po njima bi zabrana zbog svoje anahronosti „pala“ sama od sebe jer se kosi sa Šengenskim sporazumom o slobodnom kretanju ljudi, a slične odredbe odavno su ukinule i vlade istočnoevropskih zemalja. Na kraju, zašto se ne bi slobodno vratio u zemlju unuk poslednjeg kralja kada je jedan od lidera partije na vlasti unuka Benita Musolinija, koji je završio obešen naglavačke u Milanu?
POTKOPAVANJE STUBA: „Bitka za povratak“ dinastije Savoja traje od 1979, ali će se ostvariti tek pod desničarskom vladom Silvija Berluskonija (Prvog). Neki ovo Savojino poniženje zaklinjanja republikanskim institucijama porede sa jednim drugim: biće običan sluga tj. poreski obveznik „novog kralja Italije“ – nekad zabavljača na brodovima, a sada multimedijalnog maga s plebejskom sposobnošću da pretvori u novac sve neorgansko što dotakne.
Ustavne odredbe kojima se zabranjuje obnavljanje fašističke partije i proteruje porodica Savoja bila je čitavih pedeset godina noseći stub Republike Italije. Njega su ustavotvorci zaboli u mulj tuge, crnine i mržnje koji je stvorio kralj Vitorio Emanuel Treći u prelomnim trenucima Drugog svetskog rata, tačnije 8. septembra 1943. godine (tada je Italija prešla na stranu saveznika), sramno ostavivši svoj narod na cedilu. Takođe, nekoliko godina ranije, parafom na Musolinijeve rasističke tj. antijevrejske zakone, deda sadašnjeg „prestolonaslednika“ i muž Jelene Petrović izgubio je sav kredit koji je njegova familija sebi obezbedila ujedinjenjem „čizme“. Italijani sa dužim pamćenjem nikad Savojama neće oprostiti što su dozvolili da jedan „golja“ u crnoj košulji dođe na vlast, zavede fašistički poredak i naciju baci u bedu i čemer.
Sadašnji povratak kraljevske dinastije nema za sada nikakvu političku težinu, samo pothranjuje radoznalost i tračeve, a opšti stav Italijana najbolje odražava pitanje koje većina sebi postavlja: „šta će nam još i ovi snobovi?“ Drugim rečima, jesu se parlament i javnost izjasnili za njihov povratak, ali se bivši kraljevi varaju ako računaju na ljubav Italijana. To je bila ona od usluga koje se čine nemoćnima i dosadnima, čija je patološka fiksacija (o povratku) postala svima mučna.
Potomci Savoja, koji su pola veka živeli u ogromnoj vili pored Ženevskog jezera, prema anketama su „obični papci“, znaju samo da pričaju banalnosti, ali na nekoliko jezika i sa savršenim izgovorom. Uostalom, da Italijani mogu da biraju između povratka kraljevih potomaka i povratka moštiju njihovih predaka, izabrali bi ovo drugo.
SKANDAL–MAJSTORI I AVANTURISTI: Na njihovim porodičnim fotografijama i brojnim avanturama inače, decenijama živi cela italijanska žuta štampa. Iz nje se saznaje da „koriste italijansku himnu kao melodiju na mobilnim telefonima; hronično boluju od gihta jer se hrane isključivo kavijarom i piju crvena vina iz Bordoa; nervira ih italijanska aristokratija jer neredovno uplaćuje priloge svom kralju; i pored dozvole dolaziće samo povremeno u Italiju jer ipak se lepše živi u Švajcarskoj gde je sve bolje organizovano“ (!).
„Prestolonaslednik“ Vitorio Emanuel zvanično punih 55 godina (od svoje devete, kada je 1946. s roditeljima brodom isplovio iz Napuljskog zaliva) nije dolazio u Italiji. Nezvanično je povremeno svraćao inkognito u Torino na aperitiv. Najbolji prijatelji ovog „prestolonaslednika“, čija je jedna osmina krvi crnogorska (po babi Jeleni Petrović, kćerki kralja Nikole), trgovci su oružjem (policija u Veneciji je o tome dugo vodili istragu), finansijski špekulanti i masonski spletkaroši poput Lića Đelija. Njihovo „bratstvo“ Protecione due je zamalo ranih osamdesetih izvelo državni udar u Italiji. Ipak, neizbrisiv skandal u vezi s „prestolonaslednikom“ desio se pre gotovo četvrt veka – Vitorio Emanuel je na Korzici iz lovačke puške ubio mladića na spavanju, a francuske vlasti su ga osudile uslovno i to samo zbog neovlašćenog posedovanja oružja.
Njegov sin Princ Emanuel Filiberto je nežan dečkić i gost brojnih tv-emisija (do sada je „uključivan“ putem satelita), radi kao bankar u Ženevi i povremeno daje izjave tipa „Spreman sam da budem kralj, ako me narod bude hteo. tj. nadam se…“. Navodno, već je počeo da lobira da se organizuje prenošenje moštiju njegovih predaka u rimski Pantenon gde su sahranjeni najveći Italijani poput Rafaela Sancija. Pre nego što započne da se bavi revizionizmom, princ će ipak, s obzirom na to da nema italijanski pasoš i da je rođen u Švajcarskoj (dakle izvan EU-a), prvo morati da stane u red s Arapima i ostalim neevropljanima da bi dobio boravišnu vizu tzv. sođorno. Među najradosnijim zbog povratka Savoja u Italiju je i prinčev brat od tetke Serđo Karađorđević. Ovaj potomak Crnog Đorđa koji živi u Torinu kandidovao se za predsednika jednog fudbalskog kluba iako za sobom vuče neprijatnu senku kokainske afere.
Italijanska štampa interpretira stav većine Italijana i procenjuje da članovi familije Savoja više nisu opasnost za italijansku republiku, ali su opasnost za sebe same. Komentari novinara kreću se od perfidnih eufemizama: „prestolonaslednik je jednostavan čovek“, do zajedljivih formulacija poput one najvećeg italijanskog novinara svih vremena (inače monarhiste), nedavno preminulog Indra Montanelija: „Familija Savoja je kao krompir. Najbolji među njima su pod zemljom“.
