Koliko je poznato, onaj deo Dorćola ispod tramvajske pruge nikada nije bio lud za skijanjem. Od zimskih radosti ovde su vladali klizanje na improvizovanim „klizama“ od tri do 15 metara dužine i negde oko metra širine i grudvanje :“masovka“ ili „ferka“ („jedan na jedan“, „dva na dva“…). Malobrojni šminkeri išli su još i u Pionir na sličuganje. Jednom je, čak, usred dvorišta osvanuo pravi Sneško Belić, kao iz američkih filmova, sa starom šerpicom na glavi i dva parčeta uglja iznad šargarepe koja je glumila nos. Već na kraju prvog časa na skulpturi se zatekla još jedna šargarepa udenuta oko sredine trupa s prednje strane. Uz prisustvo školskih vlasti odmah je svečano uklonjena. Sutradan se na nezgodnom mestu našla još veća šargarepa, a na istoj visini, samo pozadi, pljusnuta je oveća kašika podvarka. Obračun je okončan kada je neki besprizornik umesto ponovo uklonjene donje šargarepe pokušao da uglavi plavi patlidžan i tako proburazio i srušio nesrećnog g. Belića.
Interesovanje za skijanje svodilo se na mamurno postnovogodišnje gledanje turneje Četiri skakaonice i bezvoljno navijanje za našeg (ćuj, našeg?) Bogdana Norčiča (s dva „tvrda č“) koji je jednom uspeo da osvoji izvanredno 38. mesto. Nije, doduše, isključeno da je neko od šminkera iz Pionira upražnjavao i ovu aktivnost, ali je tu tajnu čuvao za sebe – zna se da narod po selima na neobične pojave zna da reaguje često opakim podsmehom.
Onda se mlado momče osmeli, bojažljivo pređe prugu, popne se nekih petsto metara i – eto ga „u gradu snova, pred vratima njihovog kluba“, tamo gde su „djevojke, muzika i svjetla“… Za razliku od nesrećnog Jure Stublića koji je ipak samo provincijalac iz Sesvetskih Kraljevaca, ovoga su pustili da uđe i da upozna skroz okej ekipu iz gornjeg, buržujskog dela Dorćola, onog koji zaslužuje da se nađe u knjizi gospođe Svetlane. Fin svet, pričljiv, veseo, voli rokenrol, piće, zezanje i smijanje, ama – nije bez mane. Već od septembra, dok su još svi u majicama, oni ozbiljno, koncentrisano i pomalo zabrinuto počinju priču. Hoće li na Bovec ili na Kranjsku goru; da li su San Marko cipele bolje od ovih novih Salomonovih; da li poneti (tada još) pouzdane i u šminkerskom pogledu sasvim prihvatljive Elanove skije ili častiti sebe Rosinjolom, mada je „Fišer“ ipak ime…
E, sad, ko da objasni ovoj grupi dobrih ljudi da im, ako ne očevi i đedovi, a ono prađedovi sigurno, nijesu šljegali s planina da bi im se potomstvo ijopet pelo gore? Ili da bi za iste pare mogli da pijuckaju ležerno odeveni u bašti nekog grčkog ili još bolje (tj. toplije) egipatskog kafića? Niko, naročito ne lenčuga koja je ovih dana, u svojoj najnovijoj bolničkoj otpusnoj listi opisana hirurški precizno: „adinamičan“. Zato je najbolje bilo ćutati, smejuljiti se i uz mnogo uzdržanosti i tolerancije zaključiti: u redu je što postoje ljudska bića koja po najgoroj ciči zimi idu na planine, na još veću zimu, a sve s ciljem da sebi izlome ruke i noge. I da ne brinu što ih ovo zadovoljstvo košta jedva nešto manje nego onog američkog Tita put u svemir. To je njihovo građansko pravo!
Zemaljski dani su tekli, skijaši su se skijali, a pešaci, zbijeni oko tople i opojno smrdljive „naftare“, ljuštili poker „u siću“, ispijali hektolitre piva, blenuli u televizor i s lenjim usklicima „op, op, op, op…“ bodrili „naše“ momke i devojke Bojana Križaja, Juru Franka ili Mateju Svet koji su, začudo, bili sve bolji. Ali, nije Čehov badava rekao: „Ako se u prvom činu pojave skije na ramenu, u trećem puca noga.“ Izvesni Mita se, naime, sa skijanja na Radovljici vratio sa slomljenom nogom i bez devojke! Šta je bilo? Ništa, oće Likota da se skija, ko veli nema frke, proradiće geni. Zalete se, spotače o neku kamenčinu, nasadi na drvo, puče noga ka trska. U bolnici oko njega celo društvo, a on ječi u groznici dozivajući svoje pile, svoju najdražu ptičicu, svoj život, svoju sreću… Dozivani su za to vreme pijuckali pićence i flertovali sa simpatičnim vozačem ambulantnih kola! Pile nije ostalo sa Slovencem, ali ni sa Mitom – pri povratku je odabralo treći put. Priča je imala toliko tužan kraj da se ni opozicija nije oglasila uobičajenim pokličem: „J…lo vas skijanje“.
Kao i mnoge narodne umotvorine, tvrdnja da tek posle vojske mladić postaje čovek obična je budalaština, ali je nesporno da tamo čovek može da se oslobodi nekih predrasuda. Na primer, vod brdskih pešadinaca stoji na vr’ brda negde na Pokljuki i poluautomatskim vezovima za sva vremena pričvršćuje sebi skije na cokule. Odjednom neki Beograđanin prepadnuto viknu „Alo, bre, pa ovo se kliza“. Kapetan Bošković odmah reši problem: jednog slovenačkog instruktora ostavi da se bakće sa ostalima, a drugom dade u zadatak da „ovu budalu“ nauči da se skija. Vod ode, ova dvojica ostadoše. Nažalost, to nije bio početak jednog lepog prijateljstva jer je instruktor trećeg dana, ubledeo, smršao i s podočnjacima tražio raport i zamolio Boškovića za prekomandu bilo gde, ako treba i na albansku granicu, ali da se „onaj“ ne da naučit’ skijanju i točka. Strogi, ali pravedni kapetan pomazi momka po glavi, reče mu da se pridruži ostalima, a onome iz Beograda odredi kaznu: celodnevno požarstvo do kraja obuke!
Kakav udarac za nežnu dušu vojničku! Mesec dana u toplom, oh kako toplom hodniku; mesec dane bez jarana, bez Meha, Tufika i Abdulaha, bez njihovog gromkog kasetofona i muzike braće Babajić što kucaju u šargiju i riču: „Tuzla, Zvornik, Kalesija blizu…“; mesec dana bez ikakvih fizičkih napora, u društvu Česlava Miloša, Kundere, Orvela i povremeno bibliotekara Mirića, koji je isto tako patio što mora da ostane unutra, u toplom. Samo naveče, kada se vrate rumeni, izubijani i srećni drugari, kao melem na ranu dođu njihove reči: „E, moj buraz, ne znaš šta si propustio.“
Kad čovek malo razmisli, skijanje i nije tako loš provod. Naročito ako se ne staje na daske.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve