Iako se saveznici protive nepromišljenim vojnim akcijama i unilateralnim potezima SAD, svi su izgledi da je nova meta američke administracije – Irak. Velika Britanija i SAD odavno ne kriju da im je velika želja da irački vođa Sadam Husein siđe s vlasti, mada to sve donedavno nije bila zvanična politika nijedne od pomenutih zemalja.
Međutim, otkako je američki predsednik Džordž Buš pre nekoliko nedelja prvi put označio Iran, Irak i Severnu Koreju kao „osovinu zla“, postalo je jasno da se zahuktala ratna mašinerija u borbi protiv terorizma u svetu neće tek tako ućutkati. Tome u prilog govori i činjenica da je Buš namerno upotrebio alegoriju punu negativne simbolike kako bi kod građana učvrstio uverenje da SAD, kao i ranije u istoriji, na plećima nose težak teret – da stanu na put svetskom zlu. Pisci Bušovih govora za tu su priliku namerno pomešali istorijsku referencu na „sile osovine“, koje su svojevremeno činile Hitlerova Nemačka, Japan i Italija, i sliku SSSR kao „imperije zla“ da bi se izazvala što jača osećanja.
Nesumnjivo je da je američka adminstracija odlučna da iskoristi zamah iz rata protiv Avganistana da bi pacifikovala preostale diktatorske režime koji razvijaju oružje za masovno uništenje. Zbog toga je Buš u istorijskom obraćanju naciji u isti koš stavio Irak, Iran i Severnu Koreju, iako među njima ne postoji nikakva sloga, a ponajmanje savezništvo koje je nekad vladalo između Italije, Nemačke i Japana. Ono što ove tri države povezuje, međutim, nisu samo strahovlade već i činjenica da sve tri stvaraju oružje za masovno uništenje, ne obazirući se na to što time svoje podanike guraju u sve veću bedu. Iran i Severna Koreja veoma su blizu da postanu nuklearne sile, a Irak je pod međunarodnim sankcijama upravo zato što ne dozvoljava stranim posmatračima da ispitaju pogone u kojima se proizvodi proskribovano biološko oružje.
OBRISI STRATEGIJE: Pitanje koje je ostalo da visi u vazduhu, međutim, jeste na koga će se, kada i kojim sredstvima sručiti gnev SAD zbog tragedije od 11. septembra. Ovih dana i ta je dilema otklonjena kada se oglasio američki šef diplomatije Kolin Pauel, najavivši da je novi (stari) cilj SAD da se irački diktator Sadam Husein ukloni s vlasti. Ipak, čak i najratoborniji članovi tima administracije SAD upozoravaju da će za novi poduhvat biti potrebni meseci pre nego što se želja za svrgavanjem Sadama s vlasti pretvori u konkretne korake u tom pravcu. Svejedno, neki obrisi nove strategije već se pomaljaju, mada za američku administraciju – glavnog izvođača radova – i nevoljne saveznike najznačajnije pitanje ostaje nerešeno: šta posle Sadama?
Baš kao što je svojevremeno Sadam Husein uoči rata u Zalivu 1991, svojim podanicima poručio da je pred njima „bitka svih bitaka“, za američku vladu pitanje svih pitanja glasi: ko bi mogao popuniti ogroman vakuum koji će ostati pošto ode s vlasti Sadam Husein. Ovo pitanje utoliko je teže ako se zna da u Iraku ne postoji opoziciona snaga koja bi mogla da se, po snazi ili čak slabosti, meri sa Severnom alijansom koja je na terenu pružala podršku ratnim naporima SAD protiv talibanskog režima u Avganistanu. Iako entuzijazam za „drugi zalivski rat“ trenutno nije teško održati u američkom javnom mnjenju, jasno je da SAD neće krenuti u odlučnu akciju sve dok Pentagon i Bela kuća pred sobom ne budu ugledale jasnu viziju Iraka bez Sadama.
A upravo takva slika mnogima danas izgleda kao fatamorgana. Sadam Husein je, više od bilo kog drugog svetskog diktatora, simbol prkosa, čija stega vlasti nije popustila ni posle desetogodišnje međunarodne izolacije i sankcija UN-a, ni posle ograničene vojne intervencije koju od kraja 1998. protiv Iraka sprovode SAD i Velika Britanija.
Nakon Zalivskog rata irački vođa samo je još više učvrstio svoju vlast a veština političkog preživljavanja donela mu je reputaciju najžilavijeg savremenog diktatora. Sadam je preživeo ratni poraz protiv međunarodne koalcije, deceniju oštrih sankcija UN-a i veliki broj atentata. Jedan bivši irački diplomata, koji se trenutno nalazi u egzilu, svojevremeno je sažeo veštinu vladavine Sadama Huseina u jednoj rečenici: „Sadam je diktator koji će rado žrtvovati i svoju zemlju ako mu to omogućava da ostane ustoličen u Bagdadu.“ U Bagdadu je malo Iračana koji bi opovrgli ovu tvrdnju, ali ih je još manje koji bi se usudili da je glasno izreknu. Pre nekoliko godina jedan strani novinar je u intervjuu sa Sadamom Huseinom izneo tvrdnju da postoje izveštaji da irački vođa ne preza ni od mučenja ni od ubistava u obračunu s političkim protivnicima. „Kako to komentarišete“, upitao je novinar iračkog vođu, ne bez izvesnog trijumfalizma u glasu, ponosan što je velikog diktatora stavio na muke svojim pitanjem. Ono što je tada zapanjilo javnost jeste hladnokrvnost s kojom je Sadam Husein dočekao pitanje kojim, očigledno, nimalo nije bio uvređen. Štaviše, delovalo je da je diktatora donekle iznenadila novinarova naivnost. „Pa naravno“, odgovorio je Husein. „A kako drugačije s protivnicima režima?“ Hladnokrvno priznanje da je spreman na sve kako bi ostao na vlasti donekle objašnjava tajnu Huseinovog umeća političkog preživljavanja pomoću kojeg je opstao na vlasti više od dve decenije.
ISKUSNI PLIVAČ: Naime, od svojih najranijih dana Sadam Husein naučio je da pliva u političkim vodama Iraka u kojima vladaju zavere, surovost i nepotizam. Rođen je 1937. godine u selu pored grada Takrita u seljačkoj porodici i od najranijih dana je zadojen antizapadnim osećanjima. Za to je najviše zaslužan njegov ujak Hajralah Turlah, oficir u iračkoj vojsci i veliki zagovornok ideje o arapskom jedinstvu. Sadam se priključio socijalističkoj partiji BAAS (preporod) kada mu je bilo 19 godina. Nekoliko godina kasnije učestvovao je u pokušaju ubistva iračkog premijera Abdula Karima Kasima. Premijer je preživeo atentat, a Sadam Husein je tom prilikom ranjen u nogu i bio je prinuđen da pobegne iz zemlje. Najpre je otišao u Siriju a otuda u Egipat, gde je završio pravni fakultet.
Skoro deset godina kasnije, 1968, Sadam Husein se vraća u zemlju da pomogne u prevratu, odnosno da na vlast dođe BAAS sa generalom Ahmetom Hasanom Bakrom na čelu. Sadam Husein tada postaje potpredsednik Iraka i sa ove moćne pozicije stvara jaku mrežu sastavljenu od pripadnika tajne policije čiji je jedini zadatak bio da budno motri na disidente i da ih tera ili u smrt ili u izgnanstvo. Jedanaest godina kasnije postaje bagdadski „kalif umesto kalifa“, a ulice glavnog grada ubrzo krase posteri sa Huseinovim likom većim od šest metara. I sam naviknut na oprez i konspiraciju tokom svojih revolucionarnih dana, Sadam Husein stekao je veštinu da na kilometar namiriše opasnost od disidenata i političkih protivnika.
Neposredno pošto je preuzeo vlast, irački diktator kreće u obračun s velikim brojem vladinih službenika za koje je sumnjao da mu nisu dovoljno odani. Od tada ne prestaje da seje smrt oko sebe, a njegovo umeće vladanja mešavina je stila modernih vlastodržaca (poput Slobodana Miloševića) i drevnih rimskih imperatora. Početkom osamdesetih Sadam Husein je upotrebio biološko oružje kako bi ugušio pobunu Kurda na severu zemlje. „Izrael je nastao na ruševinama oko 400 palestinskih sela“, kaže za engleski „Gardijan“ Kanan Makija, najčuveniji irački disident koji predaje na univerzitetu Brandes u SAD. „Irački režim nastao je na ruševinama oko 4000 sela“, poredi Makija. Najveći zločini desili su se na severu protiv Kurda, protiv kojih je Sadam Husein upotrebio biološko oružje, i protiv Šiita na jugu, čija je sela nakon krvoprolića izravnao bagerima. Ostale političke protivnike koji bi se usudili da mu protivreče slao je u zatvor ili je naređivao njihova ubistva.
SVEOPŠTA BEDA: Sankcije koje su ekonomski iscrple zemlju toliko da građanima Iraka ostaje malo snage da razmišljaju o bilo čemu drugom osim o golom preživljavanju još više su otupele oštricu bilo kakve kritike. Od hiljadu novorođenih beba u Iraku prvi rođendan ne dočeka njih više od stotinu. One koje prežive čeka život u sveopštoj bedi u kojoj obrazovanje postaje sekundarno u odnosu na puko preživljavanje. „Otac mi je star, majka nema posao, brat mi je u vojsci. Da bismo preživeli, moram da prodajem cigarete i da se snalazim, nemam vremena da idem u školu“, kaže jedan 14-godišnji dečak čija je sudbina tipična za današnji Irak. Ne čudi zato da takvi uslovi nisu plodno tlo za uspon bilo kakve opozicije.
Najznačajnija opoziciona iračka snaga nalazi se – u Londonu. Irački nacionalni kongres (INK) nastao je 1992. godine, najvećim delom zahvaljujući američkim parama i logistici koju je pružila CIA. INK je koalicija različitih frakcija koja ima cilj da svrgne Sadama s vlasti i da u Iraku ponovo uspostavi pluralističko društvo. Početkom 1996. INK je kratkotrajno delovao na severu Iraka, ali su snage Sadama Huseina uništile pobunu i lideri INK-a morali su da se povuku u London, odakle slabo dopire njihov glas apatičnim i iscrpljenim Sadamovim podanicima u otadžbini. Još jedna opoziciona organizacija, takođe sa sedištem u Londonu, pretenduje na istu misiju – Irački nacionalni sporazum. Sastavljena od bivših obaveštajaca i oficira, ova organizacija deluje i u prestonici Jordana i hvali se time da među zvaničnicima vladajuće partije BAAS i u tajnoj službi ima dosta pristalica koje samo čekaju pravi trenutak.
Kada će taj pravi trenutak doći još nije poznato, ali ne bi trebalo isključiti scenario po kom će se irački režim raspasti kao kula od karata čim kucne pravi čas.
Tačno je da Sadam Husein ima moćnu vojsku, ali je tačno i to da se vladavina iračkog diktatora zasniva isključivo na goloj sili i sejanju straha, pa ne treba isključiti mogućnost da Sadam doživi istu sudbinu kao rumunski diktator Nikolae Čaušesku. Osim toga, sve više se šire glasine da Sadam Husein vešto prikriva tragove fatalne bolesti jer sve više u prvi plan ističe svog mlađeg sina Kusaja, zvaničnog šefa vladajuće partije, koga priprema za svog naslednika. Njegov stariji sin i miljenik Udaj svojevremeno je teško ranjen u atentatu. „Ima raznih načina da se on ukloni, od prirodnih uzroka do drugih, ali ne bih da sada ulazim u detalje“, nedavno je izjavio Kolin Pauel, inače Huseinov ispisnik. „Isto smo godište i ja stalno proveravam svoje zdravlje“, dodao je Pauel. Kada je na ovu primedbu demokratski delegat Kongresa uzvratio opaskom da se čini kako je Pauelovo zdravlje „veoma dobro“, Pauel je odgovorio: „Verujem da sam zdraviji od njega. Bar se tako nadam.“
