Medijska gužva

Opor ukus „nekontrolisanih“ prevremenih izbora, za koje niko nije bio spreman, brzo je razvejan: sve stranke listom, vlada i opozicija, vladini i drugi predstavnici postrojili su se te večeri pred televizijskim kamerama u odbranu predsednika Republike Kostisa Stefanopulosa, a time i same „suštine demokratije“ od „bednih i nemoralnih novinarskih napada“. „Prozvao“ ih je mali privatni televizijski kanal Ekstra objavivši da je predsednik, zaista primer čoveka čistih ruku, povezan s ilegalnom organizovanom kockom.

Razmere koje je u februaru poprimio političko-medijski skandal i neproporcionalne reakcije još jednom su potvrdile koliko je zaista krhka vera u političke i druge institucije, u koje su se svi zaklinjali, i koliki zemljotres može izazvati nekontrolisana sprega političkih, medijskih i ekonomskih interesa. I upravo to – diaploki – jeste reč koja ne izlazi iz fokusa otkada ju je 1993. lansirao bivši premijer Konstantin Micotakis optuživši trojicu biznismena i vlasnika medija za manipulaciju protiv njegove vlade, a u cilju promovisanja svojih poslovnih interesa koji se, s druge strane, u velikoj meri zasnivaju na ugovorima s državom. Na tako postavljenoj sceni, uz neregulisan status svih medijskih aktera, grčki novinari poslednjih meseci tvrdoglavo štrajkuju. POTROŠNA ROBA: Tipični novinar sledeće decenije je „prezaposlen, potplaćen, nesiguran u budućnost i bez podrške državnih institucija koje su dužne da uređuju radne odnose“, smatra Aristidis Manolakos, predsednik najvećeg udruženja novinara ESIEA-e. Na mladom medijskom tržištu mlada je i većina novinara: čak 70 odsto je ušlo u posao nakon 1989. godine kada su otvoreni prvi privatni elektronski mediji, a branša počela da puca po šavovima, podvrgavajući se zakonu ponude i tražnje, i konačno podlegavši „star-sistemu“.

„Preovladava uverenje da su novinari potrošna roba za kratkotrajnu upotrebu, da će se uvek naći dvadesetogodišnjaci koji su prinuđeni da se igraju novinara za sitne pare“, kaže Manolakos, jer – kako pokazuje nedavno istraživanje – em rade u proseku više nego što se radi u svim ostalim strukama: po 55,5 sati nedeljno, em 70 odsto njih mora da nađe i drugi posao, em četvrtina nije plaćena na osnovu kolektivnih ugovora, koji postoje samo s državnim medijima i s ponekim privatnim, em su neosigurani. I povrh svega toga, masovno ih otpuštaju – od letos gotovo hiljadu – a mediji se zatvaraju ili smanjuju delatnost, čak i na internetu.

„Razlog otpuštanju i zatvaranju medija je to što su se novopečeni grčki medijski magnati preračunali očekujući veliki i brzi profit od medija i trgovine njihovim akcijama na Atinskoj berzi. Kada se potvrdilo da profita nema, gase medije i još pokušavaju da svoj gubitak podele sa zaposlenima“, smatra član uprave ESIEA-e.

Najavljujući nove štrajkove do ispunjenja svih zahteva, novinari traže da država posle više od deset godina ispuni obećanje o sistemskom uređenju statusa medija liberalizovanih 1989, kvaliteta informisanja i uslova rada novinara. Od poslodavaca – državnih i privatnih – zahtevaju da potpišu i poštuju kolektivne ugovore, da posle više od 15 godina povećaju i redovno isplaćuju plate i plaćaju osiguranje, a pre svega, da obustave masovno otpuštanje. Novinari po treći put traže i da država obezbedi kvalitetno informisanje i poštovanje prava građanina na objektivno informisanje, i uslove za rad novinara.

Po opštem priznanju prijatan tajac u eteru, štamparijama, na internetu ovoga puta nije delila samo televizijska stanica Alter, koja je u poslednjem trenutku pristala da sklopi kolektivni ugovor kakav zahteva ESIEA, dok su druge dve – radio-Planet i TV Tempo – „kažnjene“ s dodatna 24 sata štrajka jer već mesecima ne plaćaju zaposlene koji pokazuju da zaista dogoreva do noktiju, jer ih sada već malo šta sprečava da protestuju i napokon počnu ozbiljnije da se organizuju.

Još samo pre nekoliko godina, uobičajen argument za inerciju i rezignaciju bio je – pa kako da se bunim kad na moje mesto čeka njih deset. U štrajkovima ne učestvuju samo članovi ESIEA-e, kao najuglednije ali i elitne novinarske organizacije sa oko 4000 članova, već i većina ostalih 80 odsto novinara koji nisu.

MALO I NEDOVOLJNO: „Ima pomaka“, izjavio je član uprave ESIEA-e za „Vreme“, ali je uzdržan kad je u pitanju ishod i ritam rešavanja novinarskih zahteva. Jer, sve je previše isprepleteno i očekuje se da bi novinari mogli profitirati od tek započete borbe između najkrupnijih vlasnika medija za pozicije na malom tržištu. Kako većina vlasnika finansijsku moć crpe iz drugih izvora, bile to građevinske ili pomorske kompanije, kao i iz državnih poslova, pod pritiskom su da učvrste svoj poslovni položaj nezavisno od države i njenih nabavki pre nego što 2006. prestanu da dotiču pare iz EU.

Skupština je u međuvremenu usvojila zakon kojim se utvrđuje da onaj ko učestvuje u državnim poslovima ne može biti vlasnik pet i više odsto vrednosti jednog medija, što se ocenjuje kao pozitivan, ali vrlo ograničen korak, jer ima mnogo načina da se izbegne.

U istom duhu velikog spremanja, država napokon odobrava i dosad nepostojeće dozvole za RTV emitovanje, i usvaja etički kodeks. I on je, po mišljenju mnogih, više pismo o namerama nego stvarna regulativa.

Zato će u velikoj meri na samim novinarima ostati ono za šta i dalje upiru pogled u državne institucije: uspostavljanje i očuvanje profesionalne etike, na šta uz klasične dileme utiče i nova tehnologija. Jer, da li je, na primer, mala digitalna skrivena kamera samo mlađa sestra „velikog brata“ čijem je zagrljaju teško umaći, ili ipak ima prostora za nekakvu regulativu?

Diskusija još nije valjano ni otvorena, a povoda je bilo. Predsednik Stefanopulos je gotovo prinuđen na ostavku višenedeljnom aferom koju je počela televizijska stanica Alfa kada je skrivenom kamerom uhvatila poslanika vladajućeg Pasoka da se igra „voćkicama“ – elektronskim „jednorukim džekom“ u ilegalnoj radnji, a potom još i nudi novinaru „dil“ da ne emituje materijal.

Ako novinari i raspravljaju o etici i sredstvima, vlasnici medija o profitu, a političari brane institucije sistema, politolog Hristos Hadžianastasios je pribegao ređem načinu. Tužio ih je sve: i javno tužilaštvo i sve nadležne zato što, protivno Krivičnom zakonu, nisu pokrenuli tužbu protiv novinara koji se koristio skrivenom kamerom.