Srpska pravoslavna crkva dobila je natrag zemlju oduzetu u eri mrske partizanštine, nova nepartizanska vlast posle petooktobarske revolucije daje sve od sebe da Crkvi i kraljevskoj familiji preko reda vrati sve što se po katastrima i knjigama starostavnim dalo iskopati kao crkveno ili karađorđevićevsko… Razume se da azbuka nije dolazila u obzir kao kriterijum: Karađorđevići bi se našli u drugom delu liste, a Crkva bi bila ne samom začelju, posle nje bi imovina bila vraćena još samo Četničkom stožeru, Žandarmeriji Kraljevine SHS i Šubašićevoj vladi.
Kad čobanin nađe izgubljenu ovčicu, samo u nju gleda, a ne u stado, tako i Crkva, ovo što joj se vratilo iz titovskog bezdana milije joj je od onoga što nije ni gubila: u Zemunu će, baš na povraćenom gumnu i u povraćenom zdanju, otvoriti high school. Srednja bogoslovska škola zvaće se naravno „Sveti Sava“ (doći će i ostali na red, Viša bogoslovska akademija „Nikolaj Velimirović“ isto dobro zvuči), ali, ali, u momentu kad je država rešila da okaje greh prema Crkvi, ispalo je da plac nije baš available: tu je škola za decu ometenu u razvoju koja, gle simbolike, i dan-danas nosi naziv po pripadniku mrskoga NOP-a Savi Jovanoviću zvanom Sirogojno!
Srednja bogoslovska škola biće osvećena na Veliku gospojinu da bi 1. septembra bila puštena u blagosloveni i svečani pogon, dok će učenici prethodne škole morati malko u bežaniju. Nadležni su došli na ideju da dvesto trideset šest učenika osnovne škole prekomanduju u škole za slepu i gluvu decu: neka se hendikepirana deca stisnu, zajedno smo, zar ne, jači, neka se učenici „Sirogojna“ čeliče, neka se kale u novom okruženju, Crkva je dosta čekala, njena su briga njeni bogoslovi, deca ometena u razvoju ne pripadaju Crkvi, nisu pod njenim okriljem: ako je u školu „Savo Jovanović Sirogojno“ uopšte i uvedena veronauka, u momentu otvaranja srednje bogoslovske škole imaćemo samo učenike drugog razreda koji su okusili nešto malo verskog odgoja.
Bilo kako bilo, za školu „Sirogojno“ traži se nova zgrada. To bi moglo da bude Dom slepih (Prizrenska 34), ali, avaj, u tom zdanju skockale su se izbeglice! Nastavnici i roditelji morali bi da se do kraja leta sa izbeglicama dogovore o miroljubivoj predaji te kote. Ukoliko ispadnu veći hrišćani od Crkve i povuku se bez borbe iz Doma slepih, izbeglice će se opet naći in the middle of nowhere, ali kad su mogli da odu iz svojih kuća, kad su mogli da prežale Bosnu, Hrvatsku i Kosovo, preboleće i Dom slepih! Barem će znati da se u njihove sadašnje kujne i spavaće sobe neće useliti dušmani nego naša deca. (Možda će se izbeglice masovno dići na ustanak ako se policija bude vrzmala oko generala Mladića? Ako, dakle, listom odu u šume i kod jataka, Dom slepih opusteće takoreći prirodnim putem i moći će da primi prognanike iz „Sirogojna“.)
&
Čuo sam da u Zrenjaninu crkva (katolička, šta da radimo!) svakog četvrtka u određeno vreme deli deficitarne lekove ljudima koji se pojave sa odgovarajućim receptima. Pitao sam da li crkva pomaže samo katolicima, ne, lek dobija svako ko stane u red sa receptom. Isprva me je to dirnulo, to su stvari koje crkva treba da radi, takvoj bih crkvi i ja dao milodar, možda bih se vinuo i na koju misu, ali onda sam pomislio, prikoči malo, čoveče, zar farmacija i vera nisu odvojene?! Kako bi crkva gledala kad bi apoteke krenule da po dampinškim cenama prodaju sveće, tamjan, crkvene kalendare i sl.?!
Crkva bi mogla da pokloni zemljište i zgradu školi za decu ometenu u razvoju. Crkva bi mogla i izbeglicama da pomaže više nego što im pomaže, ali bi onda neke merzavec mogao da pita: kud cilja Crkva, kakav bi ona uticaj da vrši na mlado pokolenje, zbog čega bi ona i sa kakvim tajnim ciljem da odobrovolji i obaveže naše mile i svuda dobrodošle izbeglice!? Zaista, šta bi bilo kad bi Sv. sinod izdao saopštenje za javnost: „Braćo i sestre, vremena su teška, nećemo više da pozlaćujemo kupolu našeg i tako prevelikog Hrama na Vračaru, nećemo da mu mermerišemo zidove dok hiljade naših sunarodnika nemaju krov nad glavom, nećemo da uzmemo zgradu škole za decu ometenu u razvoju, makar nam zgrada pripadala od iskona, nećemo da zbog naše potrebe za novom srednjom školom napravimo pometnju i gužvu u školama za hendikepiranu decu, nećemo da učenike škole ‘Savo Jovanović Sirogojno’ isteramo iz zdanja na koje su navikli…“
Oni koji su dali priloge da naš hram bude najveći, najzlatniji i najzvonkiji na Balkanu bili bi se porazboljevali, oni koji su obećali da će se vračarska zvona čuti u Šumadiji bili bi očajni kad bi Crkva Austrijancima vratila 46 od 49 instaliranih zvona i kad bi uz neki razuman odbitak povratila novac s namerom da tim novcem potpomogne makar dve izbegličke porodice.
Crkva se drži slova zakona, Crkva je isto legalista, ono što joj je država dodelila koristiće sa ispravnom uskogrudošću zakonitog vlasnika, neće da se udubljuje u lanac pretumbacija koji će otvaranjem bogoslovske škole pokrenuti…
Možda bi država, kad je već toliko predusretljiva prema Crkvi, mogla da se malo više zauzme za one koji su se odomaćili na crkvenome placu (iako su ovi bili dužni da misle na progres i na ispravljanje nepravdi nanesenih Crkvi i Dinastiji), ali ako bi se postavila kao neko ko ima odgovornost prema školi „Sirogojno“, država bi morala da obešteti nevoljnike koji su poslednjih nekoliko godina kao nužni smeštaj koristili Beli dvor, a to bi ipak bilo previše.
