Da bi se sportska dvorana na Novom Beogradu završila, potrebno je još mnogo novca sve i da uvažimo procenu najvećeg optimiste. Tek onda počinju muke jer takav objekat zahteva veliko menadžersko znanje da bi mogao da se izdržava od sopstvenih programa
Sve i da mislite da je mnogo toga Beogradu trenutno potrebnije od Arene, ulazak u ovu dvoranu će vas pokolebati. A ako se još popnete u poslednji red i pogledate u prostor od trista hiljada kubnih metara, sa tribinama na koje bi trebalo da se smesti dvadeset hiljada ljudi, proces inicijacije biće dovršen. Arena poput ove neophodna je svakom gradu koji ima ambicije da bude metropola, pa nek košta šta košta!
Količina novca nepohodna da se dvorana završi onako kako je zamišljena brzo će vas vratiti u realnost i gotovo spustiti na zemlju. Potpuno prizemljenje je nemoguće iz dva razloga. Jedan je već pomenuti utisak stečen u samoj dvorani, a drugi je vest da je Beograd dobio organizaciju Evropskog prvenstva u košarci 2005. godine, što znači da do tog roka Arena ionako mora biti završena.
Arena i košarka neraskidivo su vezane. Odluka da se hala gradi doneta je pošto je 1989. godine Beogradu poverena organizacija Svetskog prvenstva u košarci 1994. godine. Jedan od uslova, zapravo najvažniji, bio je da organizator obezbedi dvoranu odgovarajućeg standarda i ideje su počele da pljušte. Bilo je predloga da se renovira i pokrije stadion Tašmajdan i na taj način dobije dvorana u samom centru, potom da se kupe demontažne tribine za Halu 1 Beogradskog sajma, uz još nekoliko predloga za gradnju dvorane na različitim lokacijama u gradu.
„Svi predlozi su uzeti u obzir. Blok 25 na Novom Beogradu izabran je nakon ozbiljne analize jer je za ovakav objekat potrebno mnogo prostora. To je bila čista lokacija, nije čak zahtevala ni zemljane redove pošto je tu podloga pesak. Nalazi se uz autoput, blizu su aerodrom i nekoliko hotela visoke kategorije“, objašnjava za „Vreme“ arhitekta Vlada Slavica, projektant Beogradske arene. Njegov život poslednjih dvanaest godina čvrsto je vezan za ovu dvoranu i više puta u toku razgovora navodi koliko je puta tokom poslednjih deset godina morao da ispravlja razne zablude oko ove građevine među kojima je ona da se hala zove Limes.
„Kada me pitaju da li sam projektovao halu Limes, odgovorim da ta hala ne postoji. Hala koju sam ja projektovao zove se Beogradska arena, a Limes je preduzeće osnovano da zastupa investitore, a to su Energoprojekt, Napred i grad Beograd“, kaže gospodin Slavica.
ŽIVNULA OKOLINA: Izgradnja hale počela je krajem 1991. godine i tekla je uglavnom po planu sve do leta 1992. godine kada su Jugoslaviji uvedene sankcije UN-a. Nastavljeno je nakon sankcija, novi motiv za delimičan završetak hale bilo je Svetsko prvenstvo u stonom tenisu (BEST) predviđeno za april 1999. godine. Završeni su svi grubi radovi, objekat je pokriven, napravljen je severni ulaz (prema zgradi SIV-a), i oba izlaza. Unutra su postavljene stolice na takozvanom nivou 200 (čime je taj nivo u potpunosti završen), kao i deo rasvete i deo semafora (dve strane od četiri na velikoj kocki spuštenoj sa krova prema sredini sale).
Umesto stonotenisera stigli su NATO bombarderi i radovi su prekinuti samo nekoliko dana pre predviđenog početka takmičenja. Od tada se na hali nije ništa radilo, ali je poslednjih meseci vrlo živa aktivnost oko dvorane, uređuju se prilazi iz pravca SIV-a, a očekuju se i radovi na prilazima sa autoputa. Vlada Slavica kaže da ovi radovi nemaju direktne veze s dvoranom, sem što je svakako dobro da se prilazi srede. Što se dvorane tiče, ona bi prema tvrdnjama izvođača (Energoprojekt i Napred) mogla biti gotova za godinu dana, pod uslovom da se obezbedi novac za nastavak radova. Dosadašnji radovi koštali su oko trideset miliona dolara, a za „konačnu dispoziciju“ tj. potpuno ostvarenje projekta potrebno je još dvadeset pet miliona.
Prema rečima projektanta Slavice ostalo je da se uradi južni ulaz ispod kog će se graditi mala sala za zagrevanje sportista (mala samo u odnosu na veliku, inače su joj dimenzije trideset puta pedeset metara) i parking u dva nivoa za 700 do 900 vozila. Potom, potrebno je potpuno obložiti fasadu kamenom (do sada je delimično obložena severna strana). Najveći trošak će ipak biti opremanje hale koja je projektovana za sve dvoranske sportove od boksa do atletike, uključiv i hokej i umetničko klizanje budući da će imati i stalnu ledenu ploču. Pored sporta u dvorani će moći da se održavaju svi mogući spektakli, od koncerata do cirkuskih predstava, i njen smisao je baš u tome da odgovori svim namenama.
GREJANJE I DISANJE: U drugoj fazi, sa severne strane biće izgrađen komercijalni kompleks u kome će se nalaziti butici, kancelarije i pres centar za devetsto novinara. U samoj dvorani neće biti prodavnica izuzev onih što prodaju suvenire vezane za aktuelnu manifestaciju i brzu hranu. Kada izgradnja druge faze dođe na red, stepenište sa severne strane biće izmešteno za dvadesetak metara, odnosno ono što sada vidite nije konačan izgled severnog prilaza.
Unutrašnjost dvorane je ambijentalno uređena, ali još nije sasvim opremljena. Tribine su podeljene na nivoe 100 (parter), 200 (tribine, potpuno završeno s tri hiljade sedišta), 300 (lože, završeno 140 od predviđenih 700 mesta) i 400 (gornje tribine). Lista potrebne opreme je poduža i obuhvata sve vrste montažno-demontažnih podloga za različite namene (parket, atletska staza, koncertna podloga), instalacije za ledenu ploču, osvetljenje, informacionu opremu za novinare, eskalatore i liftove za publiku, teleskopske tribine za parter, stolice za gornje tribine i, naravno, ventilaciju.
„Ljudi obično brinu o grejanju, a ja najviše brinem za ventilaciju. Svaki čovek emituje u prostor oko sebe neku energiju. A zamislite tek dvadeset hiljada ljudi. Prema tome, grejanje neće biti problem, već ventilacija. Ako se igra košarka, moraju najpre normalno da dišu ljudi na terenu pa onda i svih dvadeset hiljada u publici“, upozorava Vlada Slavica dodajući da se manje-više sva potrebna oprema mora nabaviti u inostranstvu, dok domaće firme mogu da budu tek podizvođači.
„Kada je svojevremeno Beograd dobio organizaciju Svetskog prvenstva u košarci, FIBA nam je precizno odredila u kakvoj dvorani prvenstvo mora da se održi. Svaka stvar obavezuje“, odgovara Vlada Slavica na pitanje da li je Arena možda prevelik zalogaj za grad kao što je Beograd i dodaje: „Ali, pošto niko u svetu ne pravi tolike dvorane samo za jedno takmičenje i samo za jedan sport, i Arena je projektovana da bude polivalentna. Takvi objekti se nigde u svetu ne izdržavaju od prodaje karata. Od karata se možda pokriju troškovi struje i čišćenja. Korist od dvorane ima cela gradska infrastruktura, hoteli, servisi, prevoznici.“
Objekat koji košta više od pedeset miliona dolara (da ne proričemo dok se ne ispostavi konačan račun) veći je od svakog takmičenja koje u njemu treba da se održi i ako ne bude kakvog kataklizmičnog pomeranja tla, novog bombardovanja ili urbanističkog ludila, trebalo bi da stoji tamo gde je sada bar još sto godina, ako ne i mnogo duže. Stoga je veoma bitno da se njime umešno upravlja. Nesrećna sudbina većine gradskih sportskih dvorana je takva da su pravljene za neko slično takmičenje, završavane na brzinu i uz privremene dozvole puštane u rad. Ovaj princip rezultirao je poslovanjem sa gubicima, menjanjem namene (tzv. prilagođavanje tržištu) i nemogućnošću normalnog održavanja što ih je, bez izuzetka, dovelo do ivice i finansijske i građevinske propasti.
KO JE VLASNIK: Da se tako nešto ne bi dogodilo i Beogradskoj areni, potrebno je najpre utvrditi ko je njen vlasnik, smatra Jovan Šurbatović, gradski sekretar za sport:
„Jedna od prvih stvari koju sam uradio po stupanju na funkciju bila je obilazak Arene“, kaže on u razgovoru za „Vreme“, priznajući da je i sam bio impresioniran onim što je video. Pokazujući na podebeli dosije o dvorani koji intenzivno proučava, on dodaje da će obavezu o dovršavanju dvorane podeliti između sebe grad i Republika, ali tek nakon rasvetljavanja imovinsko-pravnih pitanja. Šurbatović navodi da je sličan slučaj i sa ostalim sportskim objektima u gradu od kojih su mnogi još društvena preduzeća („Znači ničiji“, kaže Šurbatović), a da im grad nudi da se vrate pod okrilje gradske skupštine.
„Mi ćemo ove godine iz budžetskih sredstava renovirati bazen Tašmajdan koji je gradsko vlasništvo i bazene na Banjici jer smo dobili organizaciju FINA kupa“, kaže Šurbatović i dodaje da se nada da će nešto novca preteći i za neke druge bazene. Ideja uprave grada je da se tokom narednih nekoliko godina renoviraju svi sportski objekti u Beogradu. Beogradska arena je za taj budžet nestvarno velika te će njeno finansiranje ići drugačije, a najpre će se utvrditi da li novac neophodan za završetak radova već postoji.
Naime, još 1992. godine grad je dobio 20 miliona dolara za tu svrhu i doneta je odluka da se te pare prebace u inostranstvo na „oplođavanje“. Završile su na računu Agency Beogradske banke u Njujorku i to preko firme Stone Column Trading sa Kipra, a zbog sankcija su postale nedostupne investitorima. Navodno je 13 miliona dolara od te cifre vraćeno u zemlju da bi se hala pripremila za BEST 1999. godine, ali Šurbatović osnovano sumnja da je ta suma višestruko naduvana zahvaljujući razlikama u zvaničnom i crnom deviznom kursu. Stoga je neophodno utvrditi koliko je od pomenute sume zaista ostalo, uključiv i nemale kamate za ovih deset godina. Kako raspetljavanja ove vrste mogu da traju godinama a rok pritiska, novac će makar privremeno morati da se nađe na drugoj strani. Da biste shvatili o kolikom novcu se radi, recimo da bi 25 miliona dolara bilo dovoljno za uvođenje daljinskog grejanja u nekih osam hiljada domaćinstava (s tim da bi oni tu investiciju vratili u narednih nekoliko godina omogućujući toplifikaciju za barem još osam hiljada što bi gotovo rešilo problem grejanja na struju). Imidž košta.
PUBLIKA I PREDSTAVE: Kada se postavi pitanje kako će se puniti tolika sala, Jovan Šurbatović kaže da Beogradu ne nedostaje publika, već dobre predstave: „Videli ste kako je bilo na derbiju u košarci. Da se igralo u Areni, bilo bi svih dvadeset hiljada. Ali derbiji su jedna ili dve utakmice godišnje“, kaže on dodajući da će tu biti različitih sadržaja: „Samo ne narodna muzika!“ kaže, mada to više zvuči kao želja nego odluka.
„Naša namera je da se održavanje finansira i kroz sponzorstva. U Areni ima 70 svečanih loža od kojih je deset potpuno završeno. Ja sam ih video i izgledaju fantastično. Ideja je da bogate firme zakupljuju lože za velikei novac i da se iz toga delimično pokrivaju troškovi“, kaže Šurbatović.
Slične dvorane u svetu, i to u mnogo većim i bogatijim gradovima od Beograda, izdržavaju se podjednako od manifestacija i sponzorstava. U Evropi, gde je finansiranje iz gradskih budžeta veće, potrebno je da se u dvorani organizuje pet do deset događaja mesečno i prihvata se sve što može da donese neku paru.
Amerika je još nemilosrdnija, dvorana može da ima samo nekoliko „slobodnih“ dana mesečno, tako da istu salu dele NBA i NHL timovi (košarka i hokej) plus WNBA (ženska košarka) i ponegde američki fudbal. Najmanje tri puta nedeljno igraju se utakmice kakve će Beograd teško videti i jednom godišnje, o koncertima da i ne govorimo (Bili Džoel i Elton Džon nastupaju zajedno u Medison skver gardenu u Njujorku ovog proleća, a u Los Anđelesu nije retkost dupli sportski program u Stejpls centru, košarka pa hokej). Karte su papreno skupe, a najveći spektakli rasprodati i godinu dana unapred.
Jedan, koji je inače prvi doveo desetak hiljada ljudi u Arenu, tvrdio je da ne znamo da radimo, ali da znamo da se bijemo. Onda smo svi zajedno utvrdili da ne znamo ni da se bijemo. Ali nam niko ne može odreći da volimo da se zabavljamo, a za to nema boljeg mesta od Arene. Samo ćemo prvo ipak morati malo da radimo, ali neka nam uteha bude da ćemo onda imati gde da gledamo druge kako se biju.
Beograd je dobio organizaciju Evropskog prvenstva u košarci 2005. nekako baš dok Džordž Buš razmišlja o mogućoj upotrebi atomskog oružja u globalnom ratu koji vode Sjedinjene Države. To bi moglo značiti da Beogradska arena nikada neće biti završena. Ne samo što nema ničeg paradoksalnog u toj pretpostavci već je ona duboko zasnovana na iskustvu koje je, kaže se, temelj zdravog razuma.
Istina, moglo bi se pozvati i na onu mudrost o istoriji učiteljici. U slučaju Beogradske arene to je istorija baksuzluka, bar od odluke o gradnji pa do jedine prilike kada je „stavljena u funkciju“. Dvadesetog septembra 2000. Slobodan Milošević odlučio je da završni predizborni miting u trci za predsednika SR Jugoslavije održi u nedovršenoj novobeogradskoj hali. Gradilište je dodatno obezbeđeno ogradama, nekolicinu čuvara zamenile su jedinice specijalaca svake vrste, saobraćaj u neposrednoj blizini – uključujući i pešački oko obližnjih stambenih zgrada – nije bio dozvoljen. Specijalne ekipe prethodno su u na brzinu aranžirani enterijer postavile nekoliko hiljada stolica. Priča kaže da je baza logističke podrške skupu bio Centar Sava, navodno sve do obezbeđenja muzike za organizovano razdragane, nečijim autobusima dovezene i posle „mitinga“ odvezene glasače Slobodana Miloševića, Socijalističke partije Srbije, Jugoslovenske levice i Socijalističke narodne partije Crne Gore. Tako je višenamenska – ili, čuje se i to, polivalentna hala – Beogradska arena otvorena poslednjim političkim govorom Slobodana Miloševića (ako ne računamo ove sada u Hagu). Sve drugo nije se desilo.
I drugi, sportski deo priče ima poznat početak. Međunarodna košarkaška federacija (FIBA) 1989. donosi odluku da Beograd bude domaćin Svetskog prvenstva 1994. godine. Kao i u mnogo ranijih slučajeva – pa i u ovom, najnovijem – država (SFRJ), Republika (Srbija) i grad (Beograd) garantovali su da će do otvaranja Mondobasketa 1994. biti izgrađena sportska dvorana primerena ne samo veličini spektakla već i važećim uslovima za njihovo održavanje. Od 14 potencijalnih lokacija odabran je novobeogradski Blok 25, tik uz autoput. Prihvaćen je elaborat koji su ponudila preduzeća Energoprojekt i Napred. Razrađeni su urbanistički planovi sportske dvorane i blokova 22, 25, 26 i 29, da bi radovi na izgradnji počeli krajem 1991. Jugoslavija se uveliko i ubrzano raspadala. FIBA 1992. godine zbog „nepravednih i ničim izazvanih sankcija“ Svetsko prvenstvo ustupa Torontu. Radovi na izgradnji Beogradske arene nastavljeni su onoliko koliko se moglo u godinama hiperinflacije, produženog krvavog raspada zemlje i – ovde inače uobičajene situacije – da se izvođač radova pojavljuje i kao njihov investitor, naročito kada država ima preča posla.
Repriza priče – ovog puta za planirano održavanje Svetskog prvenstva u stonom tenisu – bila je, po starom pozorišnom pravilu, „jača“ od premijere. Šampionat je bio zakazan za – april 1999.
Relevantne procene kažu da za dovršavanje primarnih radova na Beogradskoj areni treba godinu do godinu i po dana, zavisno od priliva neophodnog novca. Predračunska vrednost (na osnovu parametara iz 1992. godine) ukupno iznosi 55 miliona dolara, od kojih je „do sada angažovano oko 32 miliona“. Laik bi rekao da ćemo spremnost za održavanje Evropskog prvenstva u košarci platiti bar 23 miliona dolara. Nevolja je što nadležni funkcioneri i političari cifre ili ne pominju (saveznog ministra sporta Vojislava Andrića uverili su – a on o tome obaveštava javnost – da će se Prvenstvo isplatiti bez državnog ulaganja) ili imaju neke svoje izvore (premijer Srbije Zoran Đinđić ovih dana procenio je da za dovršetak hale nije potrebno više od osam miliona maraka).
Premijer Zoran Đinđić nije odoleo a da u prvoj izjavi povodom odluke FIBA-e ne pomene kako smo podršku obezbedili ubeđujući – i protivkandidate i one koji odlučuju – da je Beograd najbolje rešenje, i za njih i za nas. Nebojša Čović, kao potpredsednik Vlade Srbije ali i „košarkaški radnik“, takođe veruje u našu sposobnost da Evropsko prvenstvo odradimo kako valja, i u Beogradu i u Podgorici.
Proteklih dana nije bilo vremena ni prilike da se postavi pitanje o sudbini postojećih sportskih i „polivalentnih“ hala, među kojima su Pionir i Ledena dvorana svakako najčuvenije kao nikad završene. O širem pojmu infrastrukture – od hotelskog smeštaja preko gradskog saobraćaja, do kulture ponašanja na ulici – slušaćemo narednih godina.
Aleksandar Ćirić
Đordi Valjkverdu, direktor hale u Barseloni, ističe da je ključ uspeha u blagovremenoj koordinaciji poslova onih koji grade veliku dvoranu i onih koji će njome kasnije upravljati
Ako pratite plivanje, znaćete da je Svetska plivačka federacija Svetsko prvenstvo 2003. dodedila Barseloni. Ako vas neko bude pitao gde će se taj šampionat održati, teško da ćete pogoditi. A odgovor glasi: u dvorani „San Đordi“! Ništa čudno, osim što pomenuta lepotica nema… bazen! Ali, ako se zna da su pod njenim svodom već trijumfovali sportski asovi kategorije skijaša Tombe i Đirardelija, da su ovde jedrili surfisti, da su majstori na motoru savladavali najteže prepreke u disciplini koja se zove trial i da su drugi asovi moto-sporta imali mini reli Pariz–Dakar baš pod svodovima „San Đordija“, onda stvar i nije tako nemoguća kao što izgleda.
„Računica je jasna: montaža i demontaža olimpijskog bazena košta mnogo manje nego izgradnja bilo kog novog plivališta s kapacitetom od 15.000 gledalaca koji mi imamo“, kaže za „Vreme“ gospodin Đordi Valjverdu, direktor dvorane „San Đordi“ od njenog otvaranja 1990.
Gospodin Valjverdu je više nego idealan sagovornik za temu koju „Vreme“ u ovom broju obrađuje jer je potpredsednik Evropskog udruženja najvećih sportskih dvorana u čijem se ekskluzivnom članstvu za sad nalazi 15 velikih objekata, od Lisabona i Vemblija, preko Bersija, Stokholma i Kelna do Minhena i Milana. Takođe je, kao savetnik, učestvovao u radu hala po njihovoj izgradnji. Njegova formula za uspešno egzistiranje jedne velike hale staje u jednu jedinu reč: polivalentnost.
„Ključni momenat je da oni koji grade i oni koji će upravljati rade zajedno, na vreme, s jasnim idejama. Ako se hala završi i potom preda na upravljanje onima koji do tada s njom nisu imali nikakve veze ili su se uključili kasno, nema šanse da projekt uspe. Budući upravljači moraju da imaju jasne ideje i konkretne zahteve a izvođači su tu da ih sprovedu dok je to moguće i dok su troškovi još podnošljivi. Svako naknadno prepravljanje mnogo je skuplje.“
Sledeći savet direktora „San Đordija“ tiče se broja zaposlenih:
„Ekipa mora da bude krajnje kvalifikovana, sposobna i malobrojna! Ja imam petnaestak ljudi pod ugovorom, sve ostalo su servisi koje neke druge organizacije obavljaju za nas. Mi to uredno plaćamo jer nam je mnogo jeftinije nego da držimo na desetine električara, vodoinstalatera, stolara, čistačica…“
Direktor „San Đordija“ s ponosom ističe da ovaj objekat od izgradnje nije primio nijednu pesetu dotacije iz gradske kase. Naprotiv, poslednjih godina je, kao uspešna firma, počeo da plaća godišnji kanon gradskoj vladi. „San Đordi“, dakle, zarađuje a tajna je, opet, u polivalentnosti. Valjverdu u svojoj kancelariji drži postere i plakate iz najrazličitijih oblasti, od svih vrsta muzike do biskupa Barselone čija je fotografija odmah uz Majkla Džordana i Brusa Springstina!
„Polivalentnost znači upravo to: sposobnost da se organizuju priredbe svake vrste, od sportskih do političkih. U jeku predizbornih kampanja znali smo da u tri dana imamo po tri velika politčika mitinga tri suparničke partije. Promenimo scenario, znamenje, zastave a sve drugo je isto… Imali smo sve moguće vrste muzičkih koncerta, od Pola Makartnija i Frenka Sinatre, preko opere Aida, Leonida Koena do Madone, koja je prošle godine, posle šestogodišnje pauze, evropsku turneju počela baš u ‘San Đordiju’. Isto je 1999. ovde učinio Brus Springstin, a njegovi obožavaoci došli su čak iz Australije! Jednostavno, kad uđete u taj svet, kad svi znaju da će ovde imati maksimalni tretman, sjajnu organizaciju i divnu publiku, onda svi rado dolaze.“
A da li bi došli u Beograd?
„Pa naravno! Koliko je Beograd udaljen od Milana? Manje od 1000 km? Odlično… Ja već zamišljam itinerer Lisabon–Madrid–Barselona–Milano–Beograd. Isti program, isti karavani kamiona, isti ritam između koncerta…“
A sport?
„Isto kao i svaki drugi veliki događaj. Pogrešno je jedan takav objekat vezivati samo za sport i sportske događaje. Nama je finale Devis kupa isto što i koncert Madone… Ljudi koji će rukovoditi Beogradskom arenom, za koju sam planove video još pre desetak godina, moraće sami da osmisle niz aktivnosti ako žele da posluju rentabilno. Uloženi novac nikada se ne vraća, to se svuda u svetu smatra kao investicija i ide iz javnih fondova, ali održavanje i te kako može biti rentabilno.“
Ako nije tajna, koliko treba zaraditi godišnje da bi objekat kao vaš bio rentabilan?
„Između četiri i pet miliona dolara.“
Vladimir Stanković
Bivši ministar građevinarstva i saobraćaja, odani saradnik Aleksandra Vučića, ušao je u istoriju: on je prvi uhapšeni ministar u istoriji obnovljenog srpskog višestranačja koji je imao neki značaj i za kojeg je znala šira javnost
Moramo da se borimo da finansijsko-koruptivna dimenzija bude procesuirana. Moramo da saznamo gde je nestalo 24 miliona evra, zato što je ova evidentna krađa direktan uzrok smrti 15 ljudi. Naravno, tragedija pokreće i priču o bezbrojnim tajnim ugovorima koji prate velike javne i infrasturkturne projekte, a koji su leglo enormne korupcije. Firme koje su radile rekonstrukciju stanice u Novom Sadu manje-više su iste one koje grade, recimo, Beograd na vodi ili rade na EXPO projektima
“Naša je dužnost da insistiramo da tema pada nadstrešnice u Novom Sadu ostane aktuelna kako ne bi prošla kao ‘Ribnikar’ i Dubona i Malo Orašje, i mnoge druge tragedije. U slučaju da ne uspemo da nađemo odgovorne, plašim se i da pomislim šta bi sledeća tragedija mogla da bude… Čini mi se da što više vreme prolazi, tragedije postaju sve veće i veće, i da ako to postane svakodnevica, mi više nećemo reagovati… A gde će onda biti ta crvena linija?”
“Činjenica da sam ponovo izašao na ulicu u znak podrške mladim ljudima koji ne žele da žive u ovakvom društvu, budi u meni veru da će baš ti mladi ljudi, svojim načinom opozicionog delovanja, ovu aktuelnu vlast oterati u opoziciju”
Visoke cene ekskurzija i rekreativnih nastava svake jeseni roditeljima zadaju muke. Agencije tvrde da posluju po pravilnicima, dok roditelji sumnjaju u realnu vrednost aranžmana. Međutim, država je skrojila sistem u kom se agencije dovitljivo snalaze, a najviše ispaštaju roditelji
Parolu da zemlja „ne sme stati“ Vučić je raširio poput kišobrana nad sobom i svojom partijom ne bi li pokrio sistemsku bahatost, lopovluk i amoralnost. Životi građana ovde nisu od značaja
Televizijska serija „Sablja“ je izgleda uspela da razočara sve. Možda jer su očekivali nešto što igrana serija i ne može i ne treba da pruži
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
