Novi detalji o načinu na koji je privatizovana zrenjaninska uljara samo umnožavaju broj pitanja na koja niko ne odgovara
Ako je suditi po aferi zrenjaninske uljare Dijamant, republičkoj vladi potrebna su čitava dva meseca da obznani činjenice koje su javnosti već mesecima poznate, a da pri tom ne pruži odgovore ni na jedno bitno pitanje. Poslanik Koalicije Vojvodina Sredoje Mihajlov postavio je 4. decembra prošle godine samo jedno pitanje: „Dokle se stiglo sa rasvetljavanjem privatizacije fabrike Dijamant u Zrenjaninu?“ Umesto konkretnih podataka o rasvetljavanju, u dokumentu zavedenom pod brojem 9-5/ 49-01 koji je 8. februara ove godine potpisao potpredsednik vlade Momčilo Perišić navodi se mnoštvo uglavnom poznatih brojeva i spisak (što živih, što pokojnih) akcionara identičan onom koji je mnogo puta objavljen u medijima. Da li to znači da rasvetljavanja nema? Ili da pravo rasvetljavanje nekom ne odgovara?
ZVANIČNA OTKRIĆA: Na početku, da vidimo o čemu nas je to obavestila vlada. Pre svega, o tome da je proces svojinske transformacije zrenjaninske uljare započet 1991. godine emitovanjem 12.529 deonica ukupe vrednosti preko 250 milijardi dinara. Te deonice su otkupljene i otplaćene u celosti u iznosu od preko 140 milijardi, dok se razlika u iznosima „odnosi na iskorišćene popuste“. Dve godine posle toga obavljena je procena vrednosti društvenog kapitala u preduzeću – prema potvrdi Republičke agencije za procenu vrednosti društvenog kapitala broj 2053/92 ta vrednost iznosila je 26 milijardi 539 miliona dinara. Nakon toga, 1993. godine, doneta je odluka o transformaciji preduzeća, a radi prodaje preostalog društvenog kapitala (80 odsto) izdato je 38.186 internih deonica i na taj način su radnici postali vlasnici preduzeća sa ukupno 50.715 akcija.
U međuvremenu, Dijamant banka (čiji je osnivač uljara) za kupovinu akcija davala je više nego povoljan desetogodišnji kredit uz kamatu od devet odsto i s jednogodišnjim grejs periodom – na taj način svoje akcije kupili su i najveći akcionari, oni sa preko 500 akcija. A onda je došla nova vlast sa sve porezom na ekstraprofit, te je sračunato da, kako se navodi u odgovoru na poslaničko pitanje, „na ukupan iznos poreske osnovice od 5.966.221 DEM poreska obaveza iznosi 3.602.679 DEM. U tome je 27 akcionara iskoristilo ukupan kredit u iznosu od 3.722.325 DEM. Ukupno obračunat porez za pojedinačne obveznike iznosi 1.152.494 DEM.“ Pomenuti akcionari su porez platili prvi u zemlji, s tim što se prvi izveštaji o tome ne slažu baš u potpunosti s ranije saopštavanom cifrom (naime, do sada je i zvanično pominjani iznos bio 1.253.151 DEM).
Ono što iz temelja ruši ovu idiličnu priču objavljeno je još početkom septembra prošle godine, a indirektno potvrđeno i spiskom koji u prilogu svog zvaničnog saopštenja navodi republička vlada: na spisku ekstraprofitera postoji osmoro akcionara preminulih što pre privatizacije, što pre plaćanja poreza (u početku, istina, spisak onih koji su se upokojili a zatim kupovali akcije ili plaćali porez bio je sveden na samo šest imena, ali je u međuvremenu otkriveno još njih dvoje). Uz dužno poštovanje činjenice da ispitivanje okolnosti pod kojima je privatizovano neko preduzeće zahteva mnogo vremena i rada, nejasno je kako nadležni organi za šest meseci nisu uspeli da utvrde makar jednostavno prirodno načelo o životu i smrti. Još nejasnije ostaje kako su, posle desetina tekstova u kojima se navode imena pokojnika, u zvaničnom saopštenju naveli ista ta imena bez pomena o tome da li su nabrojana lica živa ili pokojna. „Naravno da nisam zadovoljan odgovorom koji sam dobio. Posredno sam pitao Perišića kako je mogao da potpiše takav dokument, ali reakcije nije bilo“, objašnjava za „Vreme“ poslanik Mihajlov najavljujući da će poslaničko pitanje proširiti i ponovo ga staviti pred republičku vladu.
ŠTA VLADA NE ZNA: Priča o pitanjima na koja vlada nije ni pokušala da odgovori ne završava se na osam pokojnika. Pre svega, u zvaničnom razmatranju privatizacije zrenjaninske uljare izostavljen je detalj o kome su svedočili brojni penzioneri: 15. septembra 1993. akcije su prodavane svega petnaest minuta (i to oko sedam sati ujutro), radnici su dobijali od 100 do 500 akcija po osobi, a oni koji su želeli više ubeđivani su da neće biti u stanju da plate mesečne rate i uskraćivani su za informaciju da neće biti usklađivanja dinarskog sa deviznim kursom. Osim toga, ne pominje se podatak da je od preko 38.000 akcija u prodaju pušteno svega 8000, dok se o sudbini ostatka može samo pretpostavljati. Iako i za to postoje svedoci („Vreme“, 557) vlada je previdela i događaje neposredno pre plaćanja poreza na ekstraprofit. Naime, 28. jula prošle godine desetak skromnih penzionera pozvano je u kancelariju direktora uljare Save Kneževića gde su potpisali „neki papir“ i gde im je obećano da će primati mesečnu pomoć ili da će njihova deca dobiti zaposlenje. Od svih pozvanih, jedino je penzionerka Anka Predić rekla nešto detaljnije o potpisanom papiru navodeći da je reč o izjavi o plaćanju poreza na ekstraprofit od deonica. Na primedbu da ona deonice nema dobila je odgovor: „Dobićete.“
Mesec dana kasnije, kada je porez već bio plaćen a nadležni slavodobitno obznanili cifre, Otpor nezvanično dolazi do dva identična spiska najvećih akcionara, a sekretar Komisije za ispitivanje zloupotreba Slobodan Lalović šalje im još jedan, rukom ispisan. Nedelju dana posle objavljivanja spiska i skandala u vezi s pokojnicima i neinformisanim penzionerima, 6. septembra, direktor Savo Knežević u zrenjaninskom SUP-u izjavljuje da na spisku nema ni penzionera ni pokojnika (za šta je navodno prikazao i dokaz), kao i da on lično ima 49 odsto akcija! U razgovoru za „Vreme“ tadašnji načelnik SUP-a Dušan Zlokas potvrđuje da je „ta informacija koju imate otprilike to“, ali i da Knežević nije pružio nikakve dokaze za svoje tvrdnje („Vreme“, 558). U tom trenutku počinje potraga za nadležnima zaduženim za ovaj slučaj koja ni do dana današnjeg nema rezultata. Već šest meseci situacija je nepromenjena: po tvrdnjama lokalnih vlasti nadležna je Republika; po Komisiji za ispitivanje zloupotreba i Ministarstvu pravde nadležno je Ministarstvo za privatizaciju; ministar Aleksandar Vlahović najčešće je neinformisan o „tome šta mu je zaista prebačeno“ („Vreme“, 565); u republičkom MUP-u na početku nas obaveštavaju da je istraga u toku da bi već posle nedelju dana bila u toku reorganizacija koja onemogućava dalje obaveštavanje; u lokalnom SUP-u smenjen je načelnik Zlokas a njegovi naslednici nisu bili toliko govorljivi; tadašnji opštinski tužlac Risto Davidović ponavlja „da u ovom trenutku ništa ne znamo“; premijer ističe kako „zainteresovani iz Zrenjanina treba da pritiskaju da se što pre razjasni stvar sa sumnjivim akcijama i akcionarima“; a Mlađan Dinkić obznanjuje da je uljara „na Beogradskoj berzi zadužena za 700 miliona dinara i da je u toku dogovor o pripajanju Dijamant banke Komercijalnoj banci a.d. iz Beograda“.
U međuvremenu, Republičko javno tužilaštvo dva puta je tražilo predmet, a Okružno javno tužilaštvo „pokrenulo istražne radnje za utvrđivanje činjenica“. Tokom prošlonedeljnog razgovora za naš list, Dragan Lazić, naslednik Riste Davidovića na mestu okružnog tužioca, kaže da se nada da će „to krenuti brzo kako bi javnost bila načisto šta se desilo“, kao i da izjave Save Kneževića u policiji u ovom trenutku ne znače ništa, bar ne dok ih direktor ne ponovi pred istražnim sudijom. Videvši da nema mnogo vajde od zvaničnih organa, naslednik jednog pokojnog akcionara angažovao je advokata, a jedini rezultat bilo je pismo u kome Upravni odbor Dijamanta navodi da je sve urađeno legalno i da imena njegovog oca nema na spisku većinskih vlasnika uljare. Istovremeno, zrenjaninski Otpor došao je do konkretnih brojki i utvrdio tačne iznose milionskih kredita koje su podizali pokojnici i skromni penzioneri, ali se ćutanje nadležnih (ko god oni bili) i posle toga nastavilo.
SAVO I OTPOR: Najmisteriozniji junak ove storije svakako je direktor Savo Knežević. Kao navodno najbogatiji čovek Banata koji je navodno blizak najvišim krugovima u Vladi Srbije (jer opet navodno, tj. nigde zvanično potvrđeno, pravi društvo republičkim čelnicima prilikom njihovih putovanja u inostranstvo i često se poziva na činjenicu da je „tokom razgovora sa premijerom…“), direktor uporno ostaje nem na sve novinske napise i optužbe koje mu se upućuju. Primera radi, iako je objavilo već šest tekstova koji se bave zrenjaninskom uljarom, „Vreme“ je samo jednom uspelo da dođe do njega i to u decembru prošle godine. Tom prilikom prvo pitanje koje nam je postavljeno ticalo se profesionalne etike, a napomenuto je i da ćemo biti tuženi čim se donese Zakon o informisanju. Ostatak razgovora sveo se na sledeće teze: „Ja sam privrednik, radim i privređujem, a o tome pričaju razni dušebrižnici kojih se to i ne tiče“, „Na tom spisku ne postoje lica koja ste vi naveli“, „I da je to sve istina, šta se to vas tiče“ i „Prošla su komunistička vremena u kojima se objavljuju platni spiskovi“. Na kraju, spuštena je i slušalica. Za razliku od ostalih medija, lokalni TV Santos dobio je u septembru ekskluzivni jednoipočasovni intervju u kome je direktor isticao uspehe svog preduzeća, a na pitanje o privatizaciji vickasto odgovorio: „Za remont me pitate? Baš smo ovih dana potpisali ugovor sa…“
Obogaćena novim detaljima, afera Dijamant i dalje traje. Množe se milionske cifre, sabiraju akcije, prebrojavaju pokojni i živi akcionari, istraga je u toku, vlada se udostojila da se konačno oglasi, a jedino što se ne menja jesu pitanja postavljena na početku. U slučaju da je neko (nadležan?) zaboravio: kako je moguće da ljudi preminuli tokom osamdesetih podignu kredit 1993. i tako postanu akcionari? Kako je moguće da preminuli tokom devedesetih 2001. plate porez na ekstraprofit? Kako je moguće da desetak penzionera budu većinski vlasnici, a da o tome ne znaju ništa čitavih osam godina? Zašto je direktoru Kneževiću bilo neophodno da mu ti „akcionari“ lično potpišu dokument o plaćanju poreza? Ko je od 1994. primao dividende? Na osnovu kog zakona je direktoru dozvoljeno da poseduje 49 odsto fabrike? Da li je direktor lagao kada je rekao da poseduje upravo toliko? Da li se iko od ekonomskih eksperata u vladi pozabavio ciframa, revalorizacijama, kamatama, kreditima, procentima uključenim u privatizaciju Dijamanta? I konačno, da li je tačno da je Savo Knežević rado viđen gost na važnim putovanjima i u zgradi Vlade? Pa, ako jeste, zašto ga neko ne priupita štogod?
Priča o uljari dobija još jednu zanimljivu epizodu koja je objavljena tek pre nekoliko dana. Naime, aktivisti Otpora tvrde da su direktora TV Santos Mileta Beslaća odmah posle Kneževićevog intervjua zamolili da im ustupi prostor da izlože svoje nalaze. Prema rečima aktiviste Dušana Juvanina, bili su spremni i da plate za TV termin, ali su umesto odgovora posavetovani da batale celu stvar: „Beslać nam je sugerisao da može da nam sve to odradi kod Kneževića i da za zaustavljanje priče možemo da dobijemo100.000 maraka“. Beslać u izjavi za „Vreme“ demantuje ovu tvrdnju uz napomenu da tim povodom možemo da završimo i na sudu, makar kao svedoci. „Otpor je četiri puta bio na našoj televiziji, imali su priliku da iznesu šta su hteli, a ovo što sad pričaju čista je izmišljotina. Zašto vam nisu rekli da mi je aktivista Petar Lacmanović rekao da mogu da mu p…? Pitajte ih to.“ Druga strana odgovara jeste da je tačno da su bili na TV Santos, ali da im je ustupljen mali prostor. Što se tiče pomenute psovke, ona jeste izgovorena: „Kada smo na konferenciji za novinare objavili šta nam je Beslać ponudio, on je pozvao Lacmanovića i pretio nam, a onda mu je ovaj odgovorio tako kako je odgovorio“, kaže Juvanin. Ova epizoda naravno nije prva tog tipa – zrenjaninskom Otporu svojevremeno je medijskom blokadom pretio i predsednik Komisije za ispitivanje zloupotreba Aleksandar Radović („Vreme“, 569), ali je tom prilikom bilo obećano da će, ukoliko privremeno prestanu sa „kompromitovanjem poreza na esktraprofit s tim mrtvacima i dozvole mu da se obračuna sa većim ekstraprofiterima, ćutanje shvatiti kao znak dobre volje i pomoći u rešavanju slučaja uljare“.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
