Ubistveni detalji

Filmska kritika je veoma zahtevna materija i traži od kritičara izrazito temeljan pristup, odlično poznavanje filma, njegove istorije i stvaralaca, kao i subjektivan stav o dotičnom filmu samog kritičara koji će nas gledaoce privoleti ili odvratiti od gledanja filma, što je po mom mišljenju i suština novinarske filmske kritike. Međutim, taj koncept se potpuno urušava ukoliko nam kritičar nagovesti mnogo više nego što bi trebalo, često prepričavajući radnju, opisujući sekvence filma, likove, i drugo, što Maja Uzelac uporno čini iz kritike u kritiku, time potpuno razoružavajući magiju filma. Navešću samo primere iz poslednje kritike filma Mulholland Drive: „ženu obolelu od amnezije“/“mafijašku braću koja povraćaju holivudski espreso“/“llorona izvodi svoju plejbek tačku ispred čuvenih Linčovih zavesa dok ne padne u nesvest“ i dr. Neoprezno i previše detaljno zalaženje u teksturu filma nepobitno upropašćava tok pažnje i efekat iznenađenja kod EVENTUALNO budućeg gledaoca. Ne želim da me gospođica/gospođa Uzelac pogrešno shvati, ovo je dobronamerna kritika njenog rada, jer ukoliko je ona autor emisije „Kulturni nokaut“, a mislim da jeste, želim da zna da tu emisiju smatram najkvalitetnije koncipiranom autorskom emisijom trenutno na našim TV kanalima.

Svoj pristup filmskoj kritici morala bi ozbiljnije da preispita i da poradi na tome. Da se pojedinci kao ja ne bi osećali kao u onoj anegdoti: „Pošao čovek u bioskop da gleda Angel heart, sretne usput prijatelja, ovaj ga pita gde će, dobije odgovor i kaže: Jao, pa to je ono kad ceo film tip juri samog sebe…“. Da ne bude zabune, ja sam Mulholland Drive odgledao pre nego što sam pročitao kritiku, tako da stojim iza onoga što tvrdim.