A godine prođoše

Poštovana gospodo, uzimam sebi slobodu da vam napišem par reči o patriotizmu i pacifizmu, odnosno, o stvarima u kojima je u našim životima najvažniji Nj. V. Slučaj. Elem, kada je bila mobilizacija (sva trojica smo istih godina), imali smo razne mogućnosti (neko veće, neko manje): neko je imao tetku, tetka je imala vikendicu itd.; neko je morao da sedi kod kuće i čeka poziv, ode u rat i tamo pogine (poneko i više puta); nekoga je aljkava administracija zaboravila; neko je imao strica u v. odseku; a neko je kao ja, npr., otišao preko granice, ili kao dezerter ili iz nekog drugog razloga (moj slučaj). Bilo kako bilo, to je uglavnom bio sticaj okolnosti mnogo češće nego lepeza mogućnosti. Sada posle mnogo godina (svi smo, je l’, postali sredovečni) imamo mogućnost da sve to posmatramo samo s pozitivne strane.

Naime, ko nije bio tamo uvek može da se pozove na svoj pacifizam (bez obzira na stvarni razlog neodlaska), a ko jeste, na svoj patriotizam, možda i na (anti)globalizam (jebi ga, rekoh), a sve to u vreme kada je trebalo da povedemo računa i o bitnim stvarima (čitati: holesterol, pritisak, kratkovidost, hemoroidi…).

Problem je u tome što više nikad nećemo imati 25 godina – ko razume shvatiće.