Teška muška suza mi se smandrljala iz oka pravo na rutave rodoljubive grudi kada sam ovi(je)h dana pročitao – u neobično uglednom dvonedeljniku „Epoha“, vlasništvu ekstremno respektabilne Socijalističke partije Srbije (OOUR „Mirko Marjanović Švajcarac“) – dirljivu žalopojku građanina Milutina Luje Danojlića (u knjižestvu srbskom najzapaženijeg kao brata Milovanovog) kako nove srpske vlasti, kao produžena mondijalistička ruka Novog svetskog poretka, ama ič ne haju za Prave Nacionalne Vrednosti nego ih, naprotiv, sapliću na svakom koraku: eto, na primer, kaže drug Lujo, četiri broja „Književnih novina“ – dražesno zombiranog glasila radikalno uglednog Rakitićevog Udruženja književnika, carinika i fariseja Srbije – za april i maj 2002. odavno su spremna za štampu, ali nikako da izađu iz grkog i čemernog fi(j)oknog čama jerbo Ministarstvo kulture neće da dâ čak ni siću preko potrebnu za njihovo tiskanje. Pa neće (nam) se valjda – pomislih zgroženo, otirući suze trljanjem podočnjaka o rub fotelje dok sam klečeći naizust učio Molitve na jezeru Nikolaja Velimirovića – zbog prozaične besparice ugasiti ta vrla Nacionalna Institucija, taj retki preostali Svetionik Nacionalne Misli opkoljen dušmanskim morem Imperijalizma, ta gotovo usamljena Luča na čijim se stranicama otadžbinoljubivo oštre mladi paramisliteljski junkeri iz Obraza ili Dveri srpskih i rutinerski domoljubno kontempliraju iskusni asovi iz Francuske 7, uz logističku pripomoć kolega im iz Doma Armije i Patrijaršije, čineći tako neuništivi Sveti Trolist Starog Srpskog Poretka?! Avaj, s ovima i ovakvima na vlasti sve je moguće: radije, bre, to potpomaže kojekakve rasrbljujuće performanse, instalacije, prezentacije i budibogsnama!
Šalu na stranu, pošto su u međuvremenu odštampana bar dva od četiri narečena broja, strepim i podozrevam da je Ministarstvo ipak uplatilo koju paricu na račun Rakitićevih pulena, u kojem slučaju bi dotičnu državnu instituciju trebalo pozvati na odgovornost: ‘alo, ljudi, otkad je to normalno da demokratska država zavlači negovane ručice u buđelare svojih građana ne bi li malko – u ime jednog minusinteligentnog, žešće nedonešenog shvatanja „pluralizma“, valjda? – isfinansirala i potpomogla (i) publikacije u kojima se prilično uredno i sistematski pojavljuju profašistički, antisemitski, rasistički i slični sadržaji? A toga u sadašnjoj, „vampirskoj“ inkarnaciji KN ima koliko voliš: tako u nedavno izašlom (državno dotiranom?) broju od 1. do 15. aprila, recimo, stanoviti Rastko Jevtović ispisuje panegirik paranaučnoj papazjaniji Ratibora Đurđevića (izdavača Protokola sionskih mudraca i niza eksplicitno antisemitskih kupusara i jednog od najzadrtijih i najupornijih ovdašnjih nacifašističkih skribomana) Frojdizam kao podvala – istraga, dokazi, presuda. Ni u knjižuljku ni u njegovom prikazu u KN ne radi se, dakako, o „kritici“ frojdizma tj. psihoanalize – koja je kritika, „kao takva“, sasvim legitimna, čak i kad je očaravajuće nesuvisla i diletantska: važno je učestvovati… – nego o banalnom nadrinaučnom izgovoru za novi nastavak opsesivne sage o „judejskoj zaveri protivu hrišćanstva i Srbstva“. Ovakav tekstuljak, pak, ne odskače bitno od uobičajene uređivačke politike sadašnjih „Književnih novina“, kao omiljenog poštanskog sandučeta za sve frakcije lokalnog naci–andergraunda: red veličanja Karadžića & Mladića, red „kosovskog ciklusa“, red priče o ovoj ili onoj Zaveri, red antisemitizma, red antiislamizma, red antiamerikanizma, red antievropejstva, red nacističkog, „arijevskog“, kalajićoidnog „proevropejstva“, red razapinjanja Izdajnika, pa onda jopet, pa ukrug… O ovoj se bizarnoj supkulturi sve važno već ionako zna, i sad, bože moj – takvi verbalni smrduljci vegetiraju (mahom kao veličanstveno nepismene i monumentalno tupave letkoidne ili šapirografisane tiskotine) po jazbinama, špelunkama, krčmastim prigradskim ljudskim svinjcima i ostalim zapuštenim marginama svih demokratskih društava. Mene zanima samo da li u ovoj zemlji za finansiranje tog đubreta i dalje odlazi makar i jedan jedini dinar iz budžeta? Ako je odgovor, daleko bilo, potvrdan, postavljam sledeće pitanje: ko će iz Ministarstva kulture da podnese neopozivu ostavku, prethodno se lepo izvinivši zbog antiekološkog ispada koji je izazvao tj. omogućio?!
Ovih je dana predsednica Hrvatskog PEN-a Sibila Petlevski protestno istupila iz Društva hrvatskih književnika, nakon što je na burnoj Skupštini DHK-a šovinistički i seksistički vređana i „terana u Makedoniju“, baš kao što su neki drugi „terani u Srbiju“ jer su „srpski zetovi“ (kao Velimir Visković) i jerbo ih „jebo Karl Marks i Njegoš“ (!)… U sedmičnoj novinolikoj baljezgariji „Hrvatsko slovo“, izdanju DHK-a, takođe sve vrvi od univerzalno profašističkog naboja: antisrpskog, antisemitskog, antimuslimanskog, antiameričkog, antimanjinskog, antiženskog, antiliberalnog, anti… antimozgovnog, above all. A sve su ovo činili i čine, mandrljaju i galame jedni te isti trogloditi, dvopapkari (ovo po Krleži…) i ljudožderi, i „ovde“ i „tamo“, jednojajčano identični replikanti u dve otužne provincijalne varijante, kao bajagi „zakrvljeni“ a posvema nerazlučivi Burazeri-Drkadžije opštedomoljubnog usmerenja, entuzijasatični Jahači Apokalipse devedesetih koji su „novim demokratskim vlastima“ ostali u nasleđe, pa se sada te zbrda-zdola skupljene „postmiloševićevske“ i „posttuđmanovske“ ekipe, sa svojim mahom kukavičkim, polovnjačkim, nedorečenim i nedomišljenim „kulturnim politikama“ (čast izuzecima) stidljivo batrgaju kako da ih nekako skrajnu a da ih ipak ne uvrede i naljute preko mere, ljubim ruke, blagodarim, sluga pokorni, nemojte šta zameriti… U Hrvatskoj su to lokalni kulturtregeri pokušali da urade tako što su davali (jednako izdašnu) „potporu“ i sjajnom „Zarezu“ (publikaciji kakva ovdašnjoj sceni bolno nedostaje, a da ova, uljuljkana u lenjosti duha, to i ne zna!) i narečenoj svinjariji od „Hrvatskog slova“!? Primesa takve kentaurske kulturpolitike ne nedostaje ni ovde, mada sam poslednji koji će „kritizerski“ ignorisati vrlo vidljive proboje ka Otvorenoj Kulturi. Samo, tu femkanje ne pomaže: čišćenje jednog društva i jedne kulture od fašizma liči na pospremanje zapuštene kuće: ne vredi ti da preraspoređuješ đubre – ono mora da se izbaci! U protivnom, i ti ćeš postati njegov deo; zapravo, nećeš se više od njega ni videti!
