Za građane i seljake…

Nijedna žena nije htela da učestvuje u tv-ekipi koja je pre više meseci pravila dokumentarac o trgovini ljudima, muškarci su zbrzali kraj posle saveta psihijatra da odmah prekinu. Ni članovi univerzitetskog istraživačkog tima nisu bolje prošli i svako traži način da prevaziđe iskustvo. Bez obzira na distancu koju obezbeđuje kamera ili čvrst metodološki okvir i zauzdana ekonomsko-sociološka analiza i terminologija, ni posmatrači ne mogu da izdrže susret oči u oči sa povratkom robovlasništva, i to u sferi najintimnijeg – kao surogata erotskih odnosa.

Pa kako onda izdržava oko milion i po muških „klijenata“, koji u Grčkoj godišnje koriste „usluge“ silovanog, prebijenog i na smrt prestrašenog belog roblja uvezenog iz bede bivšeg istočnog bloka – Rusije, Ukrajine, Albanije…? Oko 20.000 žena između 18 i 30 godina, često i maloletnih, deca isključena iz bilo kakve socijalne stvarnosti, sa poremećenom svešću o prostoru i vremenu, prave godišnji obrt od oko 200 milijardi drahmi (oko 580 miliona eura), naravno – ne za sebe, nego za svoje vlasnike i za oko 200.000 porodica koje od njih žive. Traju po 30 meseci, tvrdi Grigoris Lazos, čovek koji je 12 godina proveo proučavajući novi oblik prostitucije u Grčkoj, profesor, „detaširan“ i u Ministarstvo javnog reda, grčki predstavnik u evropskoj posmatračnici za trafficking – trgovinu ljudima. Lazos kompletne rezultate istraživanja objavljuje ove godine u dve knjige – u prvoj, upravo objavljenoj, bavi se fenomenom prinudne prostitucije, u drugoj, koja se očekuje krajem godine – klijentima.

SEKSUALNI RASIZAM: Trgovina ljudima je još jedno čedo kraja veka, globalnog raslojavanja, bede i ideologije laisez–faire, koje ima onoliko dimenzija koliko i interesovanja posmatrača i koje se kao ogledalo vraća društvima-korisnicima. Menja strukturu, vrstu i kvalitet odnosa, društvenih, ekonomskih, ljudskih. I kako to obično biva, svest o tome i nekakav pokušaj kontramera stiže sa taman toliko zadrške da promena postaje trajna, koliko za društva u zemljama-isporučiocima „robe“ toliko i za društva-korisnike. Rusija i Ukrajina su velike zemlje, ali Moldavija, južna Bugarska i Albanija su gotovo „ispražnjene od žena“, tvrdi Lazos. Na ulici teško možeš da vidiš neku od 14 do 25 godina, „pitam se kakva je budućnost njihovih nacija“.

Lazos je i usamljeni glas koji razbija tabue još duboko tradicionalnog društva i ukazuje na to da su ionako problematični odnosi muškarca i žene pretrpeli udarac koji će tek plaćati. Da je i inače porozan vrednosni sistem dobio pečat novih simbolizama, novih, ciničnih shvatanja o tome da je „eksploatacija čoveka od strane čoveka“, i to seksualna, sasvim normalna stvar jer – svi to rade… Da čisto ekonomski diktirana prinudna prostitucija, koja je od kraja osamdesetih prestala da prati „demografske potrebe“ i preuzela aktivnu, agresivnu ulogu u stvaranju novih potreba i u širenju tržišta, ne samo da dovodi u pitanje proklamovane ideale i vrednosti jednog društva nego najdirektnije jača „najgori oblik rasizma – seksualni“.

Kriza porodice, raspad, zlostavljanje žena, naročito u malim mestima i na selu, razvodi, sve je to direktno povezano sa raširenošću i dostupnošću prinudne, ropske prostitucije. Deca iz rasturenih porodica su prava „tempirana bomba“, slaže se Lazos u razgovoru za „Vreme“. „Ova trgovina je poslednji udarac erotskim odnosima, koji su već postali gotovo nedostižan luksuz. Postoje samo seksualni odnosi“, ocenio je, prilično mračno, u jednom od članaka. Na pitanje o budućnosti, ograničava se na ocenu da smo „najbolje dane verovatno proživeli, dolaze gori“.

ZEMLJA – ODREDIŠTE: Po tome kako se stvari poslednjih godina razvijaju u „civilnoj“ svakodnevici, nema ničega što ga demantuje: ionako tradicionalno prenaglašene uloge polova kao suprotstavljenih frontova ogrnule su se novim ruhom. U ime čak ne ni ideologizovanog, nego sasvim potrošačkog „seksualnog oslobađanja“, u zemlji koja, blokirana između ostalog i vojnom huntom, nije prošla svoju 1968, a instituciju obaveznog miraza zakonom je zabranila tek osamdesetih, proklamovano pravo na instant-satisfakciju fenomenološki nameće dve slike: tv-reklamu za automobil u kojoj muškarac planira: dogodine ću se oženiti, za dve godine ću se razvesti, za tri ću otplatiti kredit; i diskusiju o tome kako to da su mediteranski oble Grkinje među prvima i najlakše usvojile tangu ispod tankih, belih letnjih pantalona… Dok deca provode noći gledajući „Velikog brata“ i kladeći se oko toga ko će s kim, kad, i gde, i sve više prva seksualna iskustva traže ne samo na internetu nego i u kuplerajima ili preko oglasa, na telefon će se javiti Grkinja, a na teren će biti poslata neka jeftina, slomljena i pokorna strankinja, verovatno Albanka, za dostupnu cenu od desetak eura.

Te žene (o deci ima mnogo manje podataka) po pravilu su niskog obrazovanja, dolaze iz bede za obećanjima o poslu, braku ili prostituciji, ali slika koju one imaju sasvim se razlikuje od stvarnosti. „Slamanje“ počinje već tokom transporta, ilegalnog uvoza, preprodaju ih po više puta, a kad se potroše – one koje to dožive – često bivaju prodate u Zapadnu Evropu, jer se u Grčkoj, gde se s teškoćom priznaje da nije samo „tranzitna“ već prvenstveno zemlja-odredište, stalno očekuju novi kontingenti. Jedina filozofija organizovanih multinacionalnih mreža jeste – trgovina ljudima je najunosnija jer ih možeš prodavati mnogo puta, a ne samo jednom, kao drogu ili oružje.

KLIJENTELA: Pa ko su klijenti? Lazos ih svrstava u dve kategorije: srednji, građanski sloj i seljake, koji su se masovno okrenuli plaćenom seksu iz različitih razloga, ali koji u korenu imaju jedan: postalo je dostupno, finansijski, geografski i moralno. „Trgovci su promenili strukturu prostitucije u Grčkoj“, ponavlja Lazos.

Službenicima i sitnim vlasnicima koji su se ustezali da ulaze u kupleraje i čekaju na red sa drugima ponuđeno je da za pristupačnu i sve nižu cenu biraju iz čitavog niza novih „usluga“ i da kod kuće ili u bilo kom drugom za njih prihvatljivom prostoru žive svaku fantaziju koja im može pasti na pamet. A ako im ponestane mašte, ponuda je tu da održi i poveća potražnju… „Za nesrećnog seljaka prostitucija je bila 100, 150, 200 km daleko, dok mu je nisu doveli na prag“, raširili je metodom „bara“ – verzije limenih šatri sa dva zvučnika i tri žene koji niču kao pečurke po celoj zemlji, a naročito blizu puteva kojima se seljaci vraćaju sa pijace… „Naravno da svi znaju o čemu se radi, da nije moguće da ne osećaju auru straha oko žena koje iznajmljuju“, slaže se Lazos. On veruje da im je smetalo, ali nije bilo nikoga da im kaže: sram te bilo. „A od trenutka kad su shvatili da je to postala opšta pojava, svi su počeli da se osećaju kao da ne rade ništa posebno…“

Tabu je ipak razbijen, naročito od kada je krajem prošle godine supruga američkog ambasadora Boni Miler javno uporedila stanje u Grčkoj sa stanjem u Bosni – u korist Bosne. Jedno vreme je bila izložena javnoj osudi što se kao nečija supruga (iako socijalni radnik sa iskustvom u Bosni) uopšte usuđuje da drži bilo kakve lekcije. Sledeći šok za javnost bili su podaci o tome koliko muškaraca i koliko često koristi plaćeni seks nove vrste, a postepenoj promeni klime doprineli su i izveštaji međunarodnih organizacija koji Grčku svrstavaju među najgore, pre svega po nedovoljnim naporima koje ulažu vlasti u osavremenjivanje pravnog okvira za gonjenje savremenih oblika ropstva. Sada je na državi da napokon usvoji kontroverzni zakon koji će zarobljenim ženama priznavati status žrtve, a ne samo ilegalnog imigranta, kažnjavati klijente koji ih koriste (za razliku od legalne prostitucije) i – ono najteže – odlučiti šta posle sa onima koje uspe da izvuče iz začaranog kruga. Jer, proterivanje se ne smatra efikasnim – one će biti vraćene u roku od 24 sata, a prihvatilišta nema.