Nema razloga za strah od građanske države

U svom ogledu o nacionalnoj državi („Prizma“ jul 2002, „Vreme“ br. 605), Vladimir N. Cvetković tvrdi kako je izbor u nadolazećem definisanju Srbije kao nacionalne ili građanske države lažna dilema. Umesto toga, on tvrdi da je dovoljno da se odlučimo za zlatnu sredinu, i Srbiju definišemo i kao nacionalnu i kao građansku. Cvetković nudi pregršt pogrešnih argumenata zbog čega ne bi trebalo da se opredelimo isključivo za definiciju Srbije kao građanske države, i jedan pogrešan zbog čega bi u definiciji Srbije trebalo da se naglasi da je Srbija država Srba, pa tek onda država njenih građana. Počeću od ovog drugog, a završiti navođenjem jednog argumenta za ustavno definisanje Srbije kao isključivo građanske države, o kome Cvetković u svom eseju nije rekao ništa.

Cvetković smatra da je najvažniji argument za nacionalno određenje države to što se demokratija rodila u okvirima nacionalne države. Sve i da je tačno da se savremena demokratija začela u okvirima nacionalne države, to je za ustavno definisanje države relevantno isto koliko je relevantno to što je ovaj proces započet na planeti Zemlji, a ne na Marsu. Činjenica je irelevantna zbog toga što se, za razliku od antičkog shvatanja demokratije, savremena demokratija definiše kroz koncept političke reprezentacije. Suština demokratije je u tome da svi imaju pravo da na neki način učestvuju u političkom odlučivanju, a ne samo neki. Konceptualno gledano, malo je važno što se ovaj princip od svog uvođenja u Evropu Magnom Cartom Libertatum 1215. god. nije isprva odnosio na sve. Za uspostavljanje demokratije bitno je ovo: ako je postojao bilo koji kriterijum po kome se određivalo ko će u nacionalnoj državi imati pravo glasa, a ko ne, onda to sigurno nije bila etnička ili nacionalna pripadnost, već društveni položaj. Pravo glasa u osvit demokratije i političkog predstavništva imali su samo oni koji su, prosto rečeno, bili bogatiji, to jest, uživali određeni društveni status. Istina je, doduše, da je etnička pripadnost postala važna u prvoj polovini XIX veka u državama kakve su Nemačka i Italija. Ali, smisao tih procesa nije bilo uspostavljanje demokratije, već stvaranje nacije. Zaključak je prilično trivijalan: nacionalna pripadnost je bitna za stvaranje nacije, što s idejom demokratije, barem konceptualno, nema nikakve veze.

Cvetković navodi razliku između francuskog (građanskog) i nemačkog (etničkog) shvatanja nacije, ali iz te dihotomije, nažalost, ne izvlači zaključak koji je trebalo da izvuče. Smisao nemačkog shvatanja nacije je u tome da član države može biti samo onaj koji ima ispravan etnički pedigre. Nasuprot tome, po francuskom konceptu, pripadnik nacije je svako ko ima državljanstvo. Razlika ima značajne reperkusije na pitanje političkog identiteta. Po prvom shvatanju, nacija se politički identifikuje kao grupa ljudi koju vezuje ista etnička pripadnost (jezik, poreklo, tlo gde žive itd.), što isključuje sve one koji pripadaju manjinskoj naciji, ili drugačije shvataju većinsku naciju. Građanska nacija svoj politički identitet nalazi u univerzalnim liberalnim idealima. Pripadnici takve nacije bi, dakle, bili svi oni koji su se ustavno obavezali da se povinuju ovim idealima, bez obzira na svoje etničko poreklo.

Jednu ovakvu varijantu liberalne nacije izveo je početkom devedesetih Jirgen Habermas svojim konceptom ustavnog patriotizma (Verfassungspatriotismus). Habermas tvrdi da je stvaranje evropskog građanstva moguće isključivo ako postoje nadnacionalne vrednosti koje bi bile uklesane u budući evropski ustav. Evropljani bi, dakle, činili jedinstvenu političku naciju ne zato što su Nemci, Francuzi, Španci itd., već zato što veruju u ideale individualne slobode i jednakosti koji su ustavno zaštićeni. Jedino ti liberalni ideali imaju sposobnost da budu razložno prihvaćeni od svih. U tom slučaju bi moglo da se tvrdi da je moguća neka vrsta kombinacije pojmova „nacionalno“ i „građansko“. Kombinacija je, međutim, nominalna, a ne suštinska, kako Cvetković misli, jer je kompletno izvođenje koncepta građanske nacije izvršeno s čisto liberalnih premisa.

Pri zaključku hoću da objasnim još jednu stvar koju ne razume ni Cvetković, a ni ogroman broj srpskih nacionalista koji su u poslednje dve decenije teoretisali o građanskoj i nacionalnoj državi. Svi protivnici liberalnog shvatanja države smatraju da je građanska država sastavljena isključivo od kosmopolita i građana sveta, te da ona predstavlja besadržajni prostor u kome žive neke apstraktne individue bez ikakvog identiteta. To je pogrešno. Građanska država jednostavno podrazumeva da su, politički gledano, ljudi jednaki u jednom fundamentalnom smislu, i da svako ima podjednake šanse na političku reprezentaciju i ostvarivanje svojih životnih ciljeva. Tretiranje drugog kao sebi ravnog je suština ovog liberalnog pristupa. Liberalna država ne obavezuje nikoga na bilo kakav identitet u privatnom životu. U građanskoj državi ljudi su apsolutno slobodni da budu Srbi, Mađari, Albanci, pravoslavci, homoseksualci, plejboji, učitelji, navijači, kolekcionari, rokenrol zvezde itd., onoliko jako koliko su to sposobni da budu.

Nema nikakvog razloga da se Srbi, ili bilo koji drugi narod, plaše građanske države. Cvetković tvrdi kako bi definisanje Srbije kao građanske države dovelo do toga da Srbi više ne bi imali svoju državu. Naravno da bi je imali: to bi i dalje bila Srbija. Jedina razlika bi bila u tome što bi takva država, u isto vreme, bila država svih onih koji nisu Srbi u etničkom smislu. A ako građanska država predstavlja Srbima smetnju da nedeljom ujutru idu u crkvu, slave svoje svece, jedu gibanicu i proju, pišu ćirilicom, vaspitavaju decu u pravoslavnom duhu, svakog avgusta idu na Sabor dragačevskih trubača i slušaju Cecu Veličković itd., onda nije jasno kako bi im u tome mogao pomoći ustav koji bi ovakvu praksu nalagao kao obaveznu.