Reagovanje
Seksizam i cena knjige
Lajkovac – Festival ženskih tajni poznatih autorki, "Vreme" br. 1430
"Neprijatelj u Srbiji: otvorenost, snaga i integritet nekoliko žena"; "Vreme’ br. 607
Postoje dve škole mišljenja o tome je li posao novinara da svedoče na procesima za ratne zločine: Džeki Rouland s BBC-ja misli da joj je to dužnost, dok Robert Fisk iz londonskog „Independenta“ smatra da nije posao novinara „da se pridružuje tužilaštvu“. Ne znam ni za jednu školu mišljenja (a kamoli novinarstva) koja od izveštača sa suđenja unapred traži da stane na stranu bilo odbrane ili optužbe. Nadam se da moje kolege u Hagu, koje činjenično i trezveno izveštavaju s procesa na kojem Miloševićeva eventualna krivica tek treba da bude pravno dokazana i odmerena, neće posle kritike Nataše Kandić („Vreme“ broj 607) promeniti način rada. Njihov posao svakako nije da navijaju za Miloševića, kao što njihov posao ne može biti ni da navijaju za Karlu del Ponte. Kao politički aktivista i humanitarni radnik, Nataša Kandić slobodna je da u haškoj sudnici za svoju izabere stranu na kojoj sedi Karla del Ponte. Reporteri nemaju ni pravo ni obavezu da joj se na toj strani pridruže, pa makar ih ona zbog toga i pred Bogom i pred svetom optuživala da su „u đavoljem savezu“ s Miloševićem.
Za ljude iz branše to su valjda elementarne stvari, ali u interesu javnosti treba razmotriti konkretne primedbe Nataše Kandić na izveštače lista „Vreme“ i Radija B92, a i brojnih drugih medija. Kandićeva je ogorčena što niko od njih nije konstatovao da je Rade Marković lagao pred sudom kad je rekao da nije znao da su ostaci ubijenih sakriveni u grobnicama na terenu SAJ-a, čiji je on šef. Tu postoji nekoliko problema, od kojih najveći nije taj što Kandićeva negoduje kad „Milošević cinično i bezobrazno koristi sudski postupak da žrtvama u lice govori da lažu, što je sitna ogavna farsa za lokalnu upotrebu u ovoj sve užoj Srbiji… “ Jedan broj albanskih svedoka je u haškoj sudnici proteklih meseci zaista izbegavao da kaže istinu o bitnim detaljima kosovske ratne drame. Milošević se time u unakrsnom ispitivanju besomučno i obilato koristio, što s aspekta procesa nije nikakva „sitna ogavna farsa“, već jedno od temeljnih prava odbrane. Tužilaštvu sve to nije moglo biti milo, i tužilac Džefri Najs se i sam krajem maja požalio sudijama da neki njegovi svedoci „zaziru“ od istine. Što se Radeta Markovića tiče, Džefri Najs je u julu na raspolaganju imao najmanje dva načina da ospori delove iskaza svog krunskog svedoka, odnosno da „konstatuje da laže“, što bi rekla Nataša Kandić. Mogao je da ga ironično podseti na to da je pod zakletvom (što bi bio diskretniji način), a mogao je i da se okrene sudijama i od njih zatraži dozvolu da sopstvenog svedoka tretira kao lažova („permission to treat as hostile“). Nije učinio ni jedno ni drugo. Da jeste, jugoslovenski novinari bi i o tome izvestili čitaoce. Sa suđenja su tog dana izveštavali brojni svetski listovi i televizijske stanice. Dopisnici „Njujork tajmsa“, „Gardijana“ i BBC-ja takođe u izveštajima nisu tog dana „konstatovali“ da Rade Marković laže. Jesu li i ovi mediji, poput „Vremena“, Radija B92 i mnogih drugih koje Nataša Kandić tako teško optužuje, isto u nekom „đavoljem savezu“ s Miloševićem? Jesu li njihovi novinari lakoverni i glupi ili možda pokvareni i podmitljivi? Naravno da nisu. Je li im palo na pamet da Rade Marković možda ne govori istinu i samo istinu? Naravno da jeste.
Sve to ne znači da ne delim Natašino ogorčenje zbog Srbije neme i neosetljive na uklanjanje tragova zločina, i da ne poštujem njeno nastojanje da se žrtvama vrati ljudsko dostojanstvo, da se otkriju počinioci nedela i osude njihovi naredbodavci. Razumem i frustraciju aktivista za ljudska prava zbog toga što haško suđenje Slobodanu Miloševiću ne teče onako kako su se oni nadali, i ne proizvodi učinak koji su oni očekivali. Ali novinari su samo donosioci poruke iz Haga. Nisu odgovorni za promašaje tužilaštva, za cinizam optuženog, za pomanjkanje istinoljubivosti svedoka. Malo se toga u vezi s njihovom profesijom može utvrditi „već sasvim površnom analizom sadržaja“ o kojoj govori Nataša Kandić. Pretpostavljam da isti princip vredi i u humanitarnom radu, i da ni tamo površnost ne uspeva.
Nataša Kandić može da se ljuti na novinare zbog toga što ne dele njene ideje i politička uverenja, može da se s njima politički i idejno spori, ali valjda u žaru borbe za ljudsko dostojanstvo ne bi smela da njihov hleb naziva „lavežom“ i „proizvodnjom laži i falsifikata“, a njih same Miloševićevim „đavoljim saveznicima“.
Lajkovac – Festival ženskih tajni poznatih autorki, "Vreme" br. 1430
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve