Napred Turci, braćo Srbi

Pretpostavljam da je gospodin Rasim Ljajić dobio nekakva radna pitanja u pisanom obliku ali sumnjam da je na njih prosto „otpisao“ odgovore, iako mi tako izgleda zbog par pitanja vašeg novinara u intervjuu s ministrom. Prvo i jedino sporno pitanje kojim ću se ovde baviti jeste sledeće: „Zašto je problem to što neko za nekoga na nekoj utakmici navija?“ Dopuštam mogućnost da je ono tek nesrećno uobličeno. Ipak, može da govori o površnosti, neobaveštenosti, ali i o čudnovatom stavu vašeg novinara prema problemu o kojem je gospodin Ljajić prethodno (a i docnije) govorio.

Reč je o njegovoj izjavi da je sve počelo pre nekoliko meseci(?), kada je podmladak(?) jedne političke stranke navijao za tursku odbojkašku kadetsku reprezentaciju na utakmici protiv Jugoslavije. Nije nebitno za ovu priču ni to što je u pitanju bila utakmica kadetkinja a ne kadeta, pa „omalovažavanje, vređanje i gađanje predmetima domaće ekipe“ dodatno dobija na težini, ali – neću sada o tome. (Devojke su mirno i hrabro otrpele sve te gadosti, rekla bih čak „dostojanstveno“ iako je ta lepa srpska reč umnogome uprljana ružnom retorikom prethodnog nam režima.) Neću sada ni o slavlju(?) koje se iz sportske hale prenelo na ulice Novog Pazara, sa kolonom automobila iz kojih su se vijorile turske zastave i odjekivao zvuk darbuka. Kolona je, pri tom, nezasuta kamenicama, prošla i kroz tradicionalno srpski deo grada. Ili je, možda, to (prolazak kroz „srpski“ deo grada) bilo onda kada je proslavljana neka pobeda turske ekipe u fudbalu? Oprostićete mi, nadam se, što me sećanje izdaje, jer se takav slavljenički ritual kod Bošnjaka već godinama neguje – šta god da se slavi. Jedino se, povremeno, menjaju zastave (uglavnom su to zelena ili crvena, sa zvezdom i polumesecom, a kada spazite jugoslovensku, doživite blag mentalni šok jer je toliko retko da naliči čudu).

No, da se vratim na našu priču koja ima i predistoriju, za koju vaš novinar očigledno ne zna, inače bi svog sagovornika dopunio ili čak – ispravio. Vratiću se čak dve godine unazad, kada smo slavili trijumf naše košarkaške reprezentacije na Evropskom prvenstvu. Tada smo, ako se sećate, uzeli zlato tako što smo pobedili tursku reprezentaciju. (Oh, zar opet ta Turska?! I, zna li se, konačno, koja je matična država naših Bošnjaka? Jer, priznaćete, da bi oni – ako već ne navijaju za reprezentaciju države u kojoj se tek rađaju, žive i „rade, rade, rade“, što bi rekao vaš novinar Miloš Vasić, trebalo da navijaju za reprezentaciju svoje matične države!) I tada se dogodio incident sličan ovom nedavnom. Sličan po svemu osim po razmerama i posledicama. I tada su se, kao i sada, neki Bošnjaci „spontano okupili“ u centru grada (nije ih, doduše, bilo blizu hiljadu kao u nedavnom događaju) da ne dozvole „onim drugima“ da proslave pobedu sopstvene reprezentacije. I tada je morala policija da postavlja kordon – jedino nije bilo tuče ni kamenica. Čudo se, ipak, ne događa dvaput!

Eto nas sada (hvala vam na strpljenju) i do žarišne tačke cele priče. Vašeg novinara nimalo ne čudi odgovor gospodina Ljajića, koji kaže sledeće: „Nije problem kada jedna manjina navija protiv reprezentacije sopstvene države, ali je problem kada se navijanje svede na omalovažavanje, vređanje i gađanje predmetima domaće ekipe.“ I zaista – nije to problem. Problem je kada ta manjina sprečava većinu da slavi pobedu reprezentacije sopstvene države (na šta bi, valjda, ta većina, iako je u ovom gradu fizički zapravo manjina, trebalo da ima pravo). A dogodilo se upravo to, što se iz vešto sročenog odgovora vašeg sagovornika nije dalo zaključiti. On, čak, kaže sledeće: „Ovaj poslednji incident je bio odgovor podmlatka jedne druge stranke, tačnije rečeno stranaka i njenih simpatizera na prethodni incident, istina, u mnogo težem obliku nego što se moglo predvideti.“

Da je vaš novinar bio obavešten kako valja o događajima koji su prethodili incidentu, kao i o njemu samom, mogao je da postavi par suvislih pitanja kao što su sledeća: Da li se on zaista nije mogao predvideti? Da li su to Srbi-ludi-od-sreće zbog pobede sopstvene reprezentacije isprovocirali svojom slavljeničkom kolonom „spontano okupljene Bošnjake“ da ih zaspu kamenicama? I, zašto nije moguće proslaviti tu pobedu na potpuno isti način kao što su to činili eks-Jugosloveni diljem drage nam „Srbije i Crne Gore“ iste te noći: sa podignuta tri prsta, uglavnom? Koga su to oni u Beogradu, Valjevu, Kragujevcu, Podgorici…, provocirali? A Novopazarci nisu, poneseni slavljeničkim uzbuđenjem, čak ni semafore rušili, ni kontejnere prevrtali, ni izloge lomili!

Eto – toliko sam imala da kažem a vi me slobodno, ukoliko vam se tako dopada, svrstajte među „srpske piromane koji su hteli da na ovaj način pokažu kako su zapostavljeni od države i majorizovani od manjine“.

Ja, uzgred, nisam te noći bila u slavljeničkoj koloni – ne živim u „srpskom“ delu grada, nemam kola (a ni konja belca) i, srećom, ovoga puta nisam bila u Novom Pazaru. Bila sam u mom Beogradu, u kojem sam, do mile volje, mogla da se slobodno radujem – po sopstvenom izboru – ispred televizijskog ekrana.

P. S.

Bila bih strašno srećna da ovaj ili barem sličan tekst nisam morala da potpišem ja, nego neko od mojih prijatelja Bošnjaka, ali oni, kao i obično, o takvim stvarima – ćute. Osim ponekad, ali i tada – samo u četiri oka! I, razume se, sa jakim emotivnim nabojem.