Kada mete „raspamete“…

Svaka isključivost ili preterana generalizacija generiše i perpetuira stereotipe, prejudiciranje, predrasude, diskriminaciju, segregaciju, rasizam, nacionalizam, kultur-rasizam, šovinizam, čistke, linč, pogrom i tome slično. Valjda i zato postoje izmišljotine kao što su, npr., individualizacija zločina i kazne, pretpostavka nevinosti, objektivno postojanje krivičnog dela… Pravničke izmišljotine o kojima nešto više znaju pravnici.

Kada shvatimo da preterane generalizacije i isključivosti (koje generišu i perpetuiraju sve gore pobrojano i tome slično) nisu privilegija samo „onih drugih“ (ma koji da smo „mi prvi“), možda potom otkrijemo i razloge zbog kojih je, na primer, onaj poduži spisak osnivača Fonda za humanitarno pravo, koji je ulivao strahopoštovanje kompetentnošću pre svega pravnih, ali i drugovrsnih eksperata, spao na… Sasvim je moguće da se razlozi „erozije spiska“ unekoliko podudaraju s obrazloženjem dr Vladana Vasilijevića za napuštanje Komisije za genocid Milana Bulajića početkom devedesetih.

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji? To je… lokalno registrovana nevladina organizacija čije organe upravljanja biraju sami članovi, zar ne? Zamislimo nezamislivo: da beogradski Helsinški odbor, na primer, „kolektivno poludi“ i začne promociju, recimo, istrebljenja manjina u Srbiji?! Tada bi Međunarodna helsinška federacija za ljudska prava iz Beča mogla da im – šta? Oduzme licencu? Da ih tuži Međunarodnom sudu pravde u Hagu? Ma, dajte… Ne bi mogla ništa, zar ne? Odbor je „zaštićen zakonom“, zar ne? Federacija može da izda saopštenje, može da podrži drugu lokalnu nevladinu umesto Odbora, ali pravo beogradskog Helsinškog odbora da se, ma šta radio, baš tako zove, zaštićeno je onim istim aktuelnim nelegitimnim „legalizmom“ koji (zar ne?) održava i ponekog „po-zakonu-potpuno-nevinog“ sudiju na istom položaju od 5. oktobra do dana današnjeg… Izgleda da je „dehelsinkizacija“ neizvodljiva. Kvaka 22.

Legitimna je bilo čija želja da se, s pozicije nevladine organizacije koja je, po nazivu, usko specijalizovana za pravna pitanja, bavi, pre svega i iznad svega, političkim uticajem na javno mnjenje u Srbiji… Ali može li ikada biti delotvorno, ako već ne može biti efikasno, nastojanje da se taj uticaj vrši pristupom: „Slušaj ‘vamo, ti i svi tvoji ste apsolutna đubrad, a Svi Ostali su pretežno anđeli kojima se nema šta mnogo zameriti“? Pokušajte da ubedite većinu građana Srbije da su g. Tuđman ili g. Izetbegović ili g. Tači bili lideri manjinskih versko-etničkih zajednica čiji su pripadnici elita „krivi“ jer su veštiji u biznisu od pripadnika elite većinske zajednice koji su, iz nemoći, zavisti i zlobe, tu „krivicu“ „projektovali“ u „etnogenetski defekt“ cele manjinske zajednice. Ako vam to uspe, onda ćete lako objasniti da su, recimo, velikosrpski hegemonizam i imperijalizam isključivi uzročnici starogradiškog ili jasenovačkog logora… Je l’ neko zaista misli da se do istine, odgovornosti, pomirenja i katarze dolazi ubeđivanjem javnog mnjenja Srbije da se svaki „slobistički“ (para)novinar(čić) može i mora izjednačiti s Rudolfom Hesom?!

Jedino je nefleksibilnim umovima potreban stereotip „istorije koja se ponavlja“… A takvi su umovi u većini. To je jedan od razloga zbog kojih preskupe agencije za političko lobiranje koriste takve stereotipe kada pred većinom političkog javnog mnjenja moraju legitimisati klijenta koji predstavlja „potpuni profesionalni izazov“. Agenciji Ruder-Fin klijenti, izgleda, više nisu vlade Slovenije, Hrvatske, BiH, Republike Kosovo (tako im se, valjda, „Vlada“ predstavila), ali jeste, između ostalih, Vlada Belorusije. Lukašenko, zar ne? Milošević je, valjda, bio prevelik „sukob interesa“ da bi ikada postao „izazovni klijent“.

„Postpostmoderni“ svet. Politička činjenica može biti međunarodno legitimisana ako je onaj kome je do toga stalo angažovao dovoljno dobru agenciju za politički PR i diplomatsko lobiranje. Možda se i na taj način postiže i da eventualni zločini (eventualni, jer nema optužnica, a kamoli pravosnažnih presuda) budu amnestirani kao „očekivane osvete“ (predsednik Klinton o serijskim i kolektivnim ubistvima nealbanaca posle dolaska Kfora). Problem nastaje kada se javno saopšten stav predstavlja kao emanacija objektivnosti i nepristrasnosti, a u stvari (taj stav) ima upotrebnu vrednost tek za rad pomenutih agencija, nipošto kao dokaz na sudu.

Da li se može očekivati da će takvi pristupi izmeniti naše javno mnjenje i stvoriti društvo u kojem će izdašne donacije za promenu društvene svesti postati nepotrebne? Hm, pre će biti da je u pitanju samo još više isključivosti i preteranih generalizacija koje i pukom iritantnošću generišu i perpetuiraju… pažljivo čitateljstvo zna završetak rečenice. Eto stanja za još koji izveštaj donatorima o „nacifikovanosti Srbijanije“ i još malo donacija za „promašenu temu“ i loš pristup! Pravilo da moraš raditi ono što umeš da ne bi propao važi samo u društvima u kojima ne postoje postboljševički monopolistički klanovi spremni na štošta zarad očuvanja svojih monopola u „svojim“ oblastima.

Puna je kapa fascinacije činjenicom da u etničkim sukobima počinioci zločina em imaju ličnu karakteristiku etničkog opredeljenja (ko bi rek’o!), em tvrde da čine to što čine u ime i za račun te svoje lične karakteristike… Ako je zločin „etnifikabilan“, onda novinari, mediji i drugi predvodnici i kreatori „svog“ javnog mnjenja na svom jeziku ne smeju biti optuživani za širenje mržnje i netrpeljivosti i za manipulaciju i indoktrinaciju, jer su pripadnici njihove „ciljne grupe“ već „kontaminirani iznutra“, ličnim etničkim opredeljenjem ili osećanjem etničke pripadnosti…

Ma, pročitajte već jednom tu „treću korpu Helsinkija“! Neka vam je neko objasni! Neki pravnik. Pravi pravnik.

Za kraj, nekoliko mogućih „pojašnjenja“ za postboljševičke ljubitelje „crno/belosti“:

1. Činjenica da neki stav saopštava žena ne čini taj stav „odbranjenim-po-sebi“.

2. Činjenica da je neki stav saopšten hrabro ne čini taj stav „dokazanim-po-sebi“.

3. Napad na stav ne znači „po sebi“ napad na osobu koja je izrekla taj stav, niti „po sebi“ znači napad na bilo koju ličnu karakteristiku te osobe.

4. Milošević ovde više nije na vlasti, pa nema ni situacije „za/protiv“. Ma u čemu.

5. „Stekli su se uslovi“ stalnih pokušaja kontrole ili bar uticaja na medije od strane „bar četiri Srbije“: a) „kriminogeni turboreformisti“; b) inertni „naciolegalisti“; c) „apriorni apostoli“ „globalne političke korektnosti“; d) eksperti operisani od lokalnog mentaliteta i ovdašnjeg poimanja politike.

6. Ono što između lavira pod nazivom „nezavisni mediji“ najmanje je loše od mogućeg.

7. Sada kada su „diljem tiska“ udarne teme često potpisane redakcijskim skraćenicama, a dobar deo pisama čitalaca potpisan pseudonimom, teško je ostvariti išta bolje.

8. Istraživačko novinarstvo ne znači ni neproračunatu hrabrost ni sečenje grane na kojoj jedva sediš dok ne uđeš u raspodelu frekvencija, u haustor ili u svoj automobil. Pogotovu ako su te „kriptoketmanski“ „istomišljenici“ već ostavili „na vetrometini“.