Proces

Dragi Dragoljube,

Ne mogu više ovako! Noćima ne spavam, a razlog za to svakako nije ova prokleta nizozemska klima. Grize me savest, Dragoljube. Ovaj list papira na kojem su ispisane instrukcije za moje izveštavanje iz Haga koji si mi uručio pred polazak na put i koji ne teži više od jednog grama za mene predstavlja teret veći od Sizifovog kamena. Znam, mislili smo da ćemo u eri još nedovoljno razvijenih telekomunikacija mojim lažnim izveštajima sa procesa stoleća uspeti da obmanemo javnost u Srbiji. Avaj, provaljeni smo! I to od strane ljudi od kojih smo to ponajmanje očekivali. Kako bilo, istina je počela da se širi čak i na stranicama „Vremena“, i to otpozadi.

Treba da vidiš kako izgledam! Neobrijan, ispijen, masne kose, cigareta mi u ustima polako dogoreva dok pepeo pada po tastaturi… Ne pamtim kada sam poslednji put jeo. Javio se i hroničan gastritis koji me muči svake godine, nekako s jeseni. Ne mogu više! Neću!

Da ne dužim, šaljem ti prvi objektivan, nepristrasan izveštaj sa suđenja Miloševiću za ratne zločine! Ti vidi šta ćeš s njim. Mislim da je krajnje vreme da se dozovemo pameti. Čoveče, i sami smo počeli da verujemo u sopstvenu laž, nadmašili smo i Jozefa K! Pogledaj samo šta smo Stojanu uradili! Budi razuman, Dragoljube. Lično sam već doneo odluku da vratim nagradu „Jug Grizelj“. Ne zaslužujem je.

Evo izveštaja:

Suđenje Slobodanu Miloševiću po kosovskoj optužnici ulazi u završnicu. Pretposlednji svedok tužilaštva (po mišljenju većine izveštača, ključni za ovaj deo optužnice) bio je stariji kosovski Albanac, čovek koji očigledno nije umeo da izgovori neistinu. Tog sunčanog haškog dana nestrpljenje se očitovalo na licima svih aktera procesa koji nesumnjivo predstavlja kamen međaš koji će odrediti budućnost međunarodnog pravosuđa. Posebno na licima članova sudskog veća koje je imalo zadatak da potvrdi Miloševićevu krivicu.

Događaj koji je obeležio dan zbio se prilikom Miloševićevog ulaska u sudnicu. Naime, Miloševića su dvojica hrabrih ševeningenskih tamničara, kao i obično, dovezli u za tu priliku posebno napravljenim kolicima koja su mu onemogućavala opasne pokrete. Kroz specijalnu masku od slonovače, sa prorezima za oči i usta i žičanom rešetkom preko tih otvora, nazirao se krvoločan i jeziv osmeh balkanskog kasapina… Odjednom, klima-uređaji u sudnici su pobesneli! Začuo se užasan huk a papiri sa stolova razleteli su se na sve strane. Odnekud se pojavio crn gavran, zalepetao krilima i, zlokobno grakćući, sleteo na glavu simpatičnog tužioca Džefrija Najsa. Trebalo je gotovo pola sata da se sudnica dovede u red.

A onda… sudija Mej je pozvao svedoka. Ušao je čovek svetačkog lica, gracioznim korakom, dostojanstveno. Zavladala je gotovo opipljiva tišina koju je remetilo samo Miloševićevo glasno podrigivanje. Nisam ni primetio da mi se suza skotrljala niz lice i pokvasila papir sa beleškama koje sam „hvatao“. Nakon standardne procedure koja je podrazumevala zakletvu da će svedok govoriti istinu (nepotrebna formalnost), sudija Mej je Miloševiću dao znak da može da počne sa ispitivanjem svedoka. Krvnik nije oklevao: „Šta znate o takozvanom UČK?“ U sudnici je nastao haos. Zvižduci negodovanja dolazili su čak i sa usana prijatelja suda. Sve smo preko video-bima u velelepnoj konferencijskoj sali posmatrali i mi, zgađeni novinari. Ka ekranu su poleteli zgužvani papirići i razni drugi predmeti. Na moje oči, Svetlana Slapšak, koja se tu zadesila slučajno, zafrljačila je polupraznu limenku dijetalne koka-kole. Oni sa slabijim stomakom potrčali su ka izlazu. Zvižduci se nisu stišavali…

Miloševićeva drskost bila je bezgranična. Sudija Mej je visoko zamahnuo čekićem od ružinog drveta i sručio ga na sudijski sto. I sam vidno potresen, uspeo je samo da izusti, obraćajući se tamničarima: „Nosite TO napolje!“

Nastavak suđenja je zakazan za sutrašnji dan s početkom u 10.00 h.

Šta reći na kraju ovog izveštaja osim da smo sve bliži danu kada će požarevačkom monstrumu biti izrečena rigorozna, zaslužena kazna. Danu koji svi s nestrpljenjem očekujemo.