Odlazak lidera tranzicije

Na samitu Evropske unije, koji će se u decembru održati u Kopenhagenu, poslednji put će se kao šefovi svojih država susresti i rukovati Milan Kučan (Slovenija) i Vaclav Havel (Češka). Gotovo istovremeno (Kučan krajem decembra, a Havel prvih dana januara sledeće godine), dvojica, po opštim ocenama najuspešnijih tranzicionih lidera Istočne Evrope, silaze sa političke scene svojih zemalja. Obojica su – i to im je takođe zajedničko – na predsedničkim funkcijama proveli najduže, praktično od pada Berlinskog zida, odolevajući iskušenjima dubokih promena režima i sistema, kao simboli i zaštitni znak nove epohe koja je i u Češkoj i u Sloveniji počela njihovim dolaskom na vlast. Sve je drugo u političkim biografijama dvojice vanserijskih državnika, različito.

Dok se Milan Kučan od rane mladosti u „strukturama“ školovao za politiku, Havel je tešku životnu i političku školu prošao kao disident i politički zatvorenik. Krajem šezdesetih godina, dok su sovjetski tenkovi ulazili u Čehoslovačku slamajući kratkotrajno „praško proleće“, Milan Kučan se u Ljubljani (nakon diplomiranja na Pravnom fakultetu) postepeno peo hijerarhijskim stepenicama vlasti: najpre kao predsednik omladinske organizacije, potom u rukovodstvu Saveza komunista, Socijalističkog saveza.

Kao neko ko je rođen u porodici „klasnog neprijatelja“ (Havelovi su svojevremeno bili veoma imućna porodica), Vaclav Havel je posle osnovne išao u večernju školu i istovremeno radio kao hemijski tehničar. Bio je i scenski radnik u nekoliko manjih pozorišta u Pragu, pa je tako počeo da piše kratke komade, a potom i drame. Nakon ulaska sovjetskih trupa izbačen je iz svih pozorišta, njegove drame su bile zabranjene, a on je mogao da se zaposli kao pomoćni radnik u jednoj pivari. Na ponude iz inostranstva da napusti zemlju u kojoj ga proganjaju Havel odgovara da „rešenje za nehumano stanje u Čehoslovačkoj nije u odlasku iz zemlje“ i nastavlja da piše – na desetine političkih eseja (samizdat) i drama (štampanih i igranih u inostranstvu, pa i u Beogradu).

USPON KA VRHU: Kada je u Čehoslovačkoj uhapšena i osuđena poznata rok grupa „The plastic people of the Universe“, Vaclav Havel je bio među inicijatorima pisanja Karte 77, manifesta otpora intelektualne javnosti tadašnje Čehoslovačke kojim se, uz poziv na otpor režimu neslobode, formuliše i nekoliko temeljnih vrednosti tog otpora, među kojima su na prvom mestu moralnost i sloboda građanina pojedinca, onako kako je to zapisano u Helsinškoj povelji o ljudskim pravima. Pisanje Karte 77 koštalo je Havela četiri meseca zatvora, a kada je nešto kasnije osnovao i Komitet za odbranu nepravedno osuđenih, to mu je donelo četiri i po godine robije uz težak fizički rad.

Sve to vreme karijera Milana Kučana teče stabilnim tokom i on se postepeno penje ka vrhu. Početkom osamdesetih privremeno se seli u Beograd (do 1986), gde je delegirani predstavnik Slovenije u Predsedništvu CK SKJ. Na Kongresu slovenačkih komunista koji je 1986. godine održan pod sloganom „Europa zdaj“ (Evropa, sada), Kučan je izabran za prvog čoveka partije. Već tada je uočljivo njegovo nastojanje da u okviru jednopartijskog sistema proširi prostor za političke slobode, zalažući se takođe i za poštovanje ljudskog dostojanstva. Kao šef partije podržava u to vreme još uvek jeretičku ideju odvajanja države od partije i uvođenje političkog pluralizma. To je među stranim novinarima, još pre pada Berlinskog zida, Sloveniju označilo kao jedino „ostrvo političkih sloboda na Istoku“.

Vaclav Havel je poslednji put uhapšen neposredno uoči „plišane revolucije“, u kasnu jesen 1989. Nakon toga dolazi do fantastičnog prizora potpunog, gotovo dramskog obrta – vladajući dogmati tvrdolinijaši, svi u strogim, tamnim odelima, svesni da odlaze zauvek, s jedne strane stola, sačekuju u državnim kancelarijama šarenu grupu ljudi i žena, među kojima je i Havel kao predstavnik Građanskog foruma (političkih partija tada još nije bilo), obučenih u džempere i tople jakne. Tako je u Čehoslovačkoj obavljena primopredaja vlasti.

HAVEL NA HRADČANIMA: Od tada, s malim prekidom od samo dva meseca, Vaclav Havel je predsednik, najpre Čehoslovačke, a potom Češke, kada se (1992) mirno raspala federacija sa Slovačkom. Posle T.G. Masarika i Gustava Husaka, Havel je najduže bio stanovnik dvorca na Hradčanima otkako je Češka postala republika. Ono što o njegovoj vladavini niko ne može staviti pod znak pitanja jeste stalno traganje za slobodnim, demokratskim putevima izlaska iz muka tranzicije svih vrsta na unutrašnjem planu, i dok će na spoljnopolitičkom ostati upamćeno njegovo stalno nastojanje da se zemlja otvori prema svetu i da se inauguriše Prag u značajnu evropsku diplomatsku kancelariju. Mnogi analitičari slažu se u oceni da nije moguće zamisliti srećniju kombinaciju po Češku od „Havela na Hradčanima> u vreme rušenja Berlinskog zida. Neki susedi su u to vreme govorili da su Česi bili srećne ruke – u Havelu su imali ono što su Poljacima značili Adam Mihnjik i Leh Valensa zajedno – pa je taj istorijski iskorak iz tvrdog komunizma u Češkoj išao brže i dalje, za razliku od, na primer, Poljske gde je bilo mnogo više i mnogo jačih disidenata.

U tom smislu, srećne ruke bili su, izgleda, i Slovenci. Burne devedesete, kada je počeo raspad zajedničke države i urušavanje socijalizma, Milan Kučan je već bio predsednik kolektivnog šefa države (Predsedništva) u Sloveniji. U tom svojstvu je „preživeo“ pobedu opozicione koalicije DEMOS na prvim višestranačkim parlamentarnim izborima u toj republici 1990, proglašenje nezavisnosti (u junu 1991. godine), kratkotrajni rat (jun–jul iste godine) i, konačno, međunarodno priznavanje slovenačke nezavisnosti početkom 1992. U celom tom procesu verovatno ključnu ulogu odigrao je njegov bilateralni dogovor s Miloševićem, na sastanku u Beogradu početkom 1991. o kome mnogi detalji još nisu poznati javnosti.

PRIPREME ZA PENZIJU: U novostvorenoj državi igrao je važnu ulogu nacionalnog pomiritelja i ključnog zagovornika dijaloga i maksimalno mogućeg konsenzusa političkih aktera, što je Sloveniji obezbedilo relativno stabilno tranziciono razdoblje. Dok su ostala „braća po domovini“ ratovala, Slovenci su brinuli svoje (prvenstveno ekonomske) brige, da bi sada stajali pred evropskim vratima s nacionalnim dohotkom od 12.000 dolara po stanovniku (neki tvrde čak i 15.000). U redovnim novogodišnjim anketama u Sloveniji, Milan Kučan je po pravilu prvi po popularnosti, a u jednom prošlogodišnjem istraživanju proglašen je za političku figuru decenije.

U međuvremenu je i sam digao ruke od svoje partijske prošlosti i na predsedničkim izborima na kojima se do sada nadmetao dva puta (1992. i 1997) uverljivo je pobeđivao kao nezavisni kandidat.

U trenutku silaska sa političke scene Vaclav Havel (66) u Češkoj ne uživa popularnost kao nekada; nije više broj jedan, ali je i dalje među najomiljenijim domaćim političarima. Ovih dana u parlamentu trebalo bi da bude izglasan zakon koji bi odredio da Havelova penzija bude 3000 eura, da uživa besplatno stanovanje i kancelariju, kao i auto sa vozačem, zdravstvenu i svaku drugu zaštitu. Jedina parlamentarna stranka koja se nećka oko ovog zakona su komunisti…

Već sledeće nedelje (10. novembra) Slovenci će glasati za novog predsednika. Od Havela pet godina mlađi Milan Kučan takođe odlazi u političku penziju. One koji ga se sećaju iz vremena zajedničkog života u istoj državi možda će uskoro ponovo zaintrigirati pojavom u haškoj sudnici kao svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića.