Do pre tri godine o internet šopingu govorilo se kao o trendu koji će promeniti svet. Potom su oni koji su zaigrali na tu kartu izvesno vreme duvali u prste da bi se poslednjih nedelja izmičuće 2002. sve češće čuli glasovi da se trend vratio. Naravno, sada dominira prigušeni entuzijazam, a odlični poslovni rezultati kompanija koje robu i usluge nude na internetu objašnjavaju se delimično i predbožićnom groznicom. Na internetu se ponovo nudi sve, od pasulja do dijamanata i sve ima dobru prođu. Barem u granicama očekivanja. Tako nedeljnik „Njusvik“ piše o dve krajnosti, elektronskoj bakalnici (www.safeway.com) i prodavnici nakita (www.bluenile.com). Bakalnica je dobrodošla ljudima koji ne vole gužve po hipermarketima, koji nemaju vremena za šetnju među rafovima ili naprosto vole da potrebno naruče internetom. Poslovni modeli pokazuju oprez, detaljno se ispituje koje su ciljne grupe kupaca i gde su koncentrisani, vrlo se vodi računa o trenutnoj isplativosti (ranije se verovalo da će profit stići u budućnosti), a prognoze su izuzetno umerene. Niko ne očekuje da ćemo svi listom za pet godina kupovati isključivo na internetu (kao što se tvrdilo davne 1999), već se cilja tri do pet odsto mušterija. Sa dijamantima je priča nešto malo drugačija. Budući da je margina profita znatno veća, profit se može ostvariti sa znatno manjim brojem transakcija nego u slučaju bakalnice (logično). Ciljna grupa su muškarci, od 25 do 40 godina, poslovni ljudi, koji nemaju vremena ili znanja o nakitu, a došlo je krajnje vreme tj. moraju da kupe verenički prsten ili burmu. Internet im dođe „ko izmišljen“ jer mogu da dobiju odgovore na sva pitanja koja se ne usuđuju da postave u radnji. Baška što su spretniji u surfovanju nego u cenkanju, pa relativno lako dolaze do najpovoljnije ponude. Jedno vreme smatralo se da takvi kupci koriste internet samo da bi se informisali, dok svoj novac troše u pravim radnjama. Danas je sve više onih koji se odlučuju na onlajn kupovinu. Nama to može delovati smešno, ali internet kupovina nije prihvatljiva u američkim firmama. Velik broj menadžera čak pod pretnjom otkazom zabranjuje zaposlenima da šopinguju u radno vreme, tj. sa firminih računara. Oni malo elastičniji dozvoljavaju da se to čini u pauzama za kafu ili ručak. Zaposleni smatraju da imaju pravo na kupovinu na poslu budući da često rade prekovremeno i nemaju vremena za odlaske u tržne centre. Nije retkost da troškovi isporuke naručenog, pogotovu kada se radi o hitnim narudžbinama pred Božič, obuhvate trećinu troškova ili par stotina dolara! Kod nas su internet kupovinu rabili samo oni koji su imali strane kreditne kartice ili lopovi koji su se dočepali tuđeg broja (kradući podatke o karticama sa nekog loše zaštićenog sajta). Odskora, Rajfajzen banka (www.raiffeisenbank.co.yu) nudi zainteresovanima mogućnost da za 20 eura depozita i 50 dinara mesečne pretplate dobiju visa virtuon karticu koja služi isključivo za kupovinu na mreži. Kupuje se samo do iznosa koji imate na za te potrebe otvorenom deviznom računu (mogućnost zloupotrebe svedena je na minimum) i može je dobiti svako. Za sada je moguće kupovati samo na stranim sajtovima, ali eto izazova za domaće trgovine i internet provajdere koji bi da prošire usluge. Ni ovde svi nemaju vremena ili volje da se guraju po hipermarketima, a šefovi su još uvek tolerantni tj. ništa ne kapiraju.
