Milan Milutinović,
bivši predsednik Srbije, o Hagu i sebi: „Iz određene kože čovek ne može da izađe. Ostaje jedna praznina zbog svega što se desilo. Možda je moglo da bude bolje… Osnovna je korekcija: šta mi bi da se kandidujem za predsednika.“ (RTS)
Vera Babić–Sabo,
književnica iz Kotora, „žena koja je prošla stravičnu trasu od Gospoda do sotone“, priča:
„Moje muke počinjale su tačno u isto vreme; između osamnaest i dvadeset časova, i trajale bi sve do tri časa ujutru. Udarali su svojim sotonskim oružjem na moj želudac, noge, srce… Hteli su da me ubiju, iscrpljivali su me do besvesti. Zamislite, gledate praznu sobu, a oko vas urlici, krici besomučni udarci, osećate da vas nešto davi. Ujutru bih se probudila s modricama i ogrebotinama, a u sobi sam osećala nepodnošljiv smrad, smrad lešine koja se raspada. Prala sam potpuno čiste tepihe, ali su oni zaudarali sve više. Interesantno, moj suprug nije osećao taj pakleni smrad, ali meni je bilo jasno da su nečiste sile obuzele našu kuću.
Jedne noći, iscrpljena, na trenutak sam zaspala. U ‘gluvo doba’, iza pola noći, nešto me je probudilo, na ivici kreveta sam ugledala žute papke velikog jarca, crnih rogova i brade. Gledala sam sotonu pravo u oči!“ („Zona sumraka“)
Vladan Batić,
republički ministar pravde, otkriva tamnu stranu politike: „Svi poslanici moraju da budu neprestano u parlamentu, a tu imate i predsednike opština i direktore firmi koji imaju sijaset obaveza i koji postaju taoci parlamenta.“ (B92)
Aleksandar Tijanić,
savetnik jugoslovenskog predsednika, u intervjuu za „Nacional“ govori o medijima, mržnji i butinama: „Na televizijama je, računajući i uređivanje i vođenje, apsolutno najbolja Jelena Kosanić. Mada mrzim žensko novinarstvo i nju. Ali, ona radi profesionalno, bez želje da se dopadne, bez flerta, bez đinđuva, butina i dekoltea. Što se muškog novinarstva tiče, smatram da je sramota Srbije da vi, kao samoproklamovani tabloid, koji mi nije po volji, budete najslobodnije srpske novine. A to je opet, pretpostavljam, manijačka spremnost glavnog urednika da podnese ono što drugi neće. I teret i bruku.“
Nataša Miljković,
novinarka BK televizije, o slobodi i političnosti medija u Miloševićevo doba: „’Svet’ je jedno vreme, a naročito pre 5. oktobra, bio najpolitičniji list. Neću da kažem da su bili najhrabriji, ali su imali blistave trenutke.“ („Duga“)
Jelisaveta Karađorđević,
kneginja ovdašnja, o sukobima s porodicom prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića: „Samo moj rođak ne zna gde sam. On mi je pozivnicu za slavu poslao u Ameriku! Isto tako, kada ljudi iz Amerike zovu Beli dvor da pitaju za moju adresu ili telefon, oni kažu: ‘Mi nemamo pojma’. Jedna sekretarica je čak rekla poznaniku koji me je tražio: ‘Ona uopšte nije princeza nego samo kneginja i nemojte više ovde da zovete’. A kneginja uopšte nije manje od princeze. To je isto, samo lepše: prava srpska reč.“ („Ilustrovana politika“)
„Ilustrovana politika“
piše kako je izgledala dodela priznanja ruske Akademije za biznis Dragomiru J. Kariću: „Završna scena tog ruskog ‘Oskara’ za biznis: četiri dive moskovske operske scene zaigrale su s četiri strana laureata, od kojih je Austrijanac bio germanski uštogljen, Francuz francuski galantan, Amerikanac sav stegnut i prilično trapav, a naš Srbin, opušten, scenski siguran i smeo da traga za tonovima svoje partnerke, jer i u njegovom grlu treperi prijatan i pevljiv glas.“
Nenad Čanak,
predsednik Skupštine Vojvodine, odgovara na pitanje da li je tačno da na svojoj terasi ima džakuzi za šest osoba: „Prvo, nije za šest, već za tri osobe. Drugo, to je pomagalo za hidromasažu koja mi je neophodna zbog povrede.“ („Nedeljni telegraf“)
Kristijan Golubović,
„poslednji srpski kum“, u atinskom zatvoru čeka izručenje Jugoslaviji i ostaje skroman: „Jedinstven sam, zaista. To nije narcizam. Ja sam vanserijski fenomen. Govorim 12 slovenskih i pet svetskih jezika. Čak sam i šiptarski morao da naučim da bih se osigurao u zatvoru. Izučio sam i deset raznih zanata. Sada u Beogradu preživljavaju kriminalci koji su u sprezi s političarima. Politika me ne interesuje, ali tvrdim: razumem se u politiku bolje od polovine naših poslanika. Pa, napamet znam skoro svaki detalj svetske istorije. Sve bitke, datume, imena. Imam jako dobro pamćenje. Pročitao sam više od 2000 knjiga. Kažem vam, zaista sam fenomen.“ („Nedeljni telegraf“)
NN,
vremešna Beograđanka, jedna od žrtava Miroljuba D. koji se uoči Nove 2002. preobukao u Deda Mraza i nosio poklone usamljenim ženama. Potom je njih šest pokrao, a neke obljubio i silovao: „Nije samo on kriv, krive smo i mi! Čovek je pokušao da nas prijatno iznenadi, i to mu je uspelo. Pošlo mu je za rukom da nas, u ovim godinama, ponovo napravi decom i natera da poverujemo u njegovo postojanje. Istina je da nas je sve opljačkao, ali vratiće nam naše. Uostalom, i on se istrošio kada je svakoj od nas kupio poklon!“
NN pred sudijama nastavlja: „Ne verujem u ta silovanja. To je Miroljubu namešteno! Uostalom, on se kod mene u stanu zadržao sve do Božića. I nije me silovao, nego se pokazao kao dobar ljubavnik i čovek. Ako moj iskaz može da mu pomogne, molim sud da to uzme u obzir i pusti ga na slobodu. Ne protivim se da dođe kod mene opet za Novu godinu i da tu i ostane. Eto, u ovim godinama zaljubila sam se u Deda Mraza!“ („Nedeljni telegraf“)
Lepa Brena,
folk zvezda, o seksi imidžu domaćih i stranih pevačica: „To su, jednostavno, novi trendovi. Dženifer Lopez ima non-stop spuštenu suknju ili pantalone i non-stop peva ‘unatraške’. Da imam guzu kao ona, možda bih i ja pevala tako okrenuta.“ („Nedeljni telegraf“)
Momo Kapor,
pisac i patriota, o sebi i Novoj godini: „Nadam se da ću 2003. zadržati isto ono prokleto nezadovoljstvo prema svemu što sam uradio, i u tome je lepota našeg posla. Uljuljkuju se i ugoje samo glupaci, a ja, vidite, idem i dalje vitak i zanesen.“
Kapor o novogodišnjoj noći: „Još verujem da ću se jedne novogodišnje noći toliko zaprepastiti i da ću, kao što ljudi u šoku posede, ponovo dobiti crnu kosu.“ („Nedeljni telegraf“)
Danica Drašković,
supruga, u redovnoj vikend kolumni u „Nacionalu“, piše i Srbiji želi: „Ta nova politika Amerike i Evrope i njihovo potpuno razočaranje ovom vlašću u Srbiji i onim što, uprkos velikoj političkoj i finansijskoj podršci tih zemalja, nisu učinili i očito nikada neće, može biti nova nada za naš narod i državu. Zato poželimo da tako i ostane, da se ništa ne promeni. Neka i u ovoj godini Đinđić i bulumenta na vlasti lažu, kradu, varaju, diluju, šmrkaju, otimaju, rasprodaju, ruše, švercuju, špijuniraju, terorišu, liferuju, batinaju, reketiraju, ucenjuju, poltronišu, preleću, podvode i kurvaju se, sve to je u korist njihove brze štete, a nama bliže slobode.“
Milovan Drecun,
proslavljeni vojnopolitički komentator, jedna od vedeta nekadašnjeg RTS-a i političar, analizira vojno-bezbednosne aspekte dogovora o Prevlaci: „Hrvati ne mogu vojno da nas ugroze s Prevlake jer bilo šta da dovuku na ovo poluostrvo, naše snage mogu bez problema da unište. Nema šanse da se odbrane na Prevlaci. Eventualno ugrožavanje može da bude iz dubine Konavala, ali mi imamo mnogo jača vatrena sredstva. Vatrena moć je na našoj strani.“ („Nacional“)
„Politika“
u članku „Ubice s cucle“ upozorava na opasnosti koje vrebaju eventualne ljubitelje šuma i divljih životinja:
„Povrede koje mogu da zadaju više su nego strašne. Na Jastrepcu je nekoliko šumara i prolaznika moralo da provede noć na drvetu zbog razularenog jelena koji koji ih je čekao. Presuđeno mu je kada je povredio šumara. Na južnom Kučaju je jelen napao čuvara koji ga je othranio, a nesrećni čevek se spasao tako što se zaglavio među rogovima. Spasao ga je kolega koji je sekirom morao da ga ubije. U jednom lovištu u južnom Banatu, lovočuvar je izašao noću u vreme parenja. Nađen je mrtav. Primera ima dosta. Jedino čega se treba držati jeste – ne dirati naizgled ‘izgubljeno’ lane. I ne pripitomljavati takve životinje.“
Dušan Jakovljev,
zamenik direktora Gradske narodne biblioteke u Zrenjaninu, predstavio je rezultate rada ove institucije tokom 2002. i prikazao planove za narednu godinu: „Prva asocijacija na biblioteku je sterilno, tiho, sa babama s punđama. Nema više baba. Pogledajte našeg PR menadžera, pogledajte našu direktorku. Završili smo s tim, pa ćemo, valjda, završiti i sa takvim odnosom. Ovo je kuća koja živi.“ (Radio Kojot, Zrenjanin)
