Komentar
Mirno spavaj, nano, sve je blokirano
Studenti su svoje već odradili pokazavši da je car go. Na matorima je da se pridruže mladima i stvar dovrše, ako umeju
Da li pošteni radni čovek i građanin ovdašnji uopšte poima nešto o Pravilima Igre "razvijenog sveta", sa njemu pripadajućom etikom radne odgovornosti
Ako sam ikada i bio sklon (a nisam…) da se pokolebam i posumnjam da su „trivijalije svakodnevice“ onaj najzgodniji i „metodološki“ najzahvalniji enter u čudesni svet srpske/potkontinentalne tranzicije, rumunski antropolog Vintila Mihailesku (v. prikaz njegove knjige na str. ) svojim me je radovima dodatno učvrstio u uverenju da baš Tako Treba. U ove trivijalije, naravno, osim „anegdotalnih“ detalja iz Stvarnosti jedan-kroz-jedan, ubrajam i svu onu medijsku sitnu plevu (čiji sam marljivi kolekcionar), onu koja se ponajčešće upuva u vlastitoj pompeznosti bez pokrića i pokaže se kao spontani demistifikator Velikih Priča, recimo kroz usputne, nesvesne samodemaskirajuće iskaze Posednika Društvene Moći ili nadobudnih pretendenata na dotičnu, kao i Gospodara Drvenog Jezika iz „kulturne elite“, dakako, ne one faktičke nego formacijske…
No, ti će majstori danas ostati malo po strani, jer ću se posvetiti jednom pravom Majstoru, onom što ga svi Srblji i okolni narodi tako zovu, a oni urbani(ji) mu još tepaju i – Miško. Elem, najbolje je da krenem(o) od početka. Izlazim u mrzlo zimsko veče sa promocije upriličene u jednom ušuškanom vračarskom klubu i hitam kući, na poslednji autobus sa Crvenog Krsta za Zemun. Autobus dolazi, što je lepo (mogao bi, naime, i da ne dođe, što nije retkost), ali manje lep deo priče nam ubrzo saopštava kondukter: musavo i brektavo prometalo će nas odvesti samo do opštine Novi Beograd, a onda – pravac garaža. A putnici? Pa jebi ga, šta da vam radim, kud ste navrli, imate noćni za pola sata, bićete lepi sa injem u kosi i slinom u nosi… Životareći u ovom gradu i imajući posla sa ovim GSP-om, čovek se navikne i tupo ogugla i na grandioznije bezobrazluke od ovog, ali mene mori jedna uistinu antropološka radoznalost, pomešana sa strašću za kršenjem tabua: hoću, moram da pitam zašto autobus ne vozi do kraja, nego nas izbacuje tako reći na pola puta?! A ovde je pitati zašto neko ne radi svoj posao i zašto nešto ne funkcioniše vrhunaravna drskost. Stižemo, dakle, do Opštine, i ja pružam korak do vozača/Miška, spreman na svaku njegovu psovku, bahatost ili bezobrazluk. Umesto toga, dobijam ortački detaljno i budistički staloženo razjašnjenje kako se, eto, autobus koji je trebalo da nas vozi pokvario, pa je on, Miško, eto, bio tako ljubazan i human da sa „svojim“ vozilom preuzme putnike i preveze nas na svom pošteno zasluženom putu ka NBG garaži, iako je mogao i da nas ne pokupi… „Od mene je, zemljače, dovoljno što sam vam ovoliko učinio, pa i ja žurim kući“.
Da mi je Miško mrgodno odbrusio „šta te boli kustos“ ili da me jednostavno izbacio iz busa uz prigodne psovke, ovog teksta zasigurno ne bi ni bilo. Međutim, upravo je ljubazni Miškov solilokvij – koji me zatekao posve nespremnim – garniran njegovom apsolutnom uverenošću u vlastitu bezobalnu dobrotu, humanizam i renesansu (koje razmaženi putnici ne umeju da cene, nego ih zloupotrebljavaju i još besmisleno zakeraju) onaj bogomdani „okidač“ za jedno moguće razmatranje položaja Miška U Tranziciji, iliti toga da li pošteni radni čovek & građanin ovdašnji uopšte poima nešto o Pravilima Igre tzv. razvijenog sveta sa njemu pripadajućom etikom građanske i radne odgovornosti, ili mu se glavom jošte vije ona prvobitna magma burazerskog društvenog principa?
Hajde, naime, da malo proanaliziramo šta se desilo te večeri: 1. krećem kući, tempirajući svoj dolazak na autobusko stajalište u vreme pred polazak poslednjeg autobusa po voznom redu; 2. ulazim, otkucavam voznu kartu u automatu i sedam na slobodno mesto. Ovim se moje obaveze kao putnika završavaju. GSP i ja smo, dakle, od tog trenutka u svojevrsnom poslovnom odnosu: ja njima pun iznos para po odgovarajućoj tarifi – oni meni prevoznu uslugu, na (celoj) propisanoj trasi, u propisano vreme. Šta radi druga strana: samovoljno obavlja samo pola posla, i zatim nas sve frljači napolje, uz prigodno uvređeno čantranje da smo i ovoliko dobili jedino zahvaljujući njenoj legendarnoj slovensko-pravoslavnoj dobroti i mekodušnosti. Objašnjenje neispunjavanja ugovornog odnosa, overenog mojim/našim kupovanjem karte: pokvarilo se vozilo koje je, po GSP-ovom internom rasporedu, trebalo da nas vozi u to vreme. E, sad, gde je ovde kvaka 22: možda se pokvarilo vozilo, ali se nije pokvario polazak, onaj iz reda vožnje! On, naime, ne može da se pokvari. Polazak mora da se odradi, do daske. On je konstanta – vozila su varijabila. Know Your Rights, dragi moji tranzicioni sugrađani! A meni je sasvim svejedno da li će me kući voziti prometalo s garažnim brojem 654, 372, 921 ili 86/23
65%822ŽWC, i da li će se Miško zvati Pera, Mika ili možda ipak Laza. Je li ovo GSP vozilo? Jeste. Jesi li ti vozač GSP? Jašta. Je l’ ti piše na autobusu broj linije, sa sve trasom? Piše. Jesmo li mi poplaćali vozne karte? Jeste, vala, ali… ALI sada se, tu, dakle, javlja mentalno/sociokulturni „faktor Miško“: „ne znam zemljače, niste mi bili u planu za noćas, odo ja kući! Eto, učini čoeku, i još će te grditi!“… Miško, naime, gleda na ovu stvar iz dražesno ličnog ugla: nije bilo u planu da ja vozim poslednju turu, i šlus! A što se onaj tamo pokvario, to nije moj problem. Pa ono, i nije. Samo što to „u praksi“ znači da to zapravo nije ničiji problem. Viša sila, usud, kosmički kvar, peh nadnaravnih dimenzija za koji niko ne snosi odgovornost…
Najsmešnije od svega je što mi se posve ista stvar, na istoj liniji i u isto gluvo doba, desila jednom ranije, pre tri-četiri godine, još za Mrskog Nenarodnog Režima: „kvar“ nevidljivog Drugog Vozila, vožnja samo do Opštine, monolog tadašnje „posade“ o vlastitoj neuzvraćenoj dobroti etc. Sećam se, karta je tada koštala tri dinara, a ja sam kondukteru principijelno nudio dinar i po: pola usluge – pola cene! Bio je duboko konsterniran mojim bezobrazlukom; mislim da je promrsio i nešto o čemernoj ljudskoj nezahvalnosti. I na kraju energično, s prezirom odbio da primi pare: bilo mu je prihvatljivije da se vozim džabalesku nego da primi onoliko para koliko je trase „odradio“. E, to vam je rasni primerak Srbina Predtranzicijskog Mentalnog Stanja: možeš da ga platiš dobro, ili da ga ne plaćaš uopšte – samo ne smeš da ga platiš onoliko koliko radi! Jer tako rade samo u kapitalizmu, a to je isuviše surov sistem za našeg Miška, tu prigodnu metaforu Našeg Čoveka, onog koji bi najradije da nekako prespava i to čudo od Tranzicije, pa da onda(k) mirno tera dalje, po Vajkadašnjem Redu Stvari! Kuda, bre, da tera?! Pa u garažu, naravno.
Studenti su svoje već odradili pokazavši da je car go. Na matorima je da se pridruže mladima i stvar dovrše, ako umeju
Dok dezavuiše najbliže saradnike i pokušava da uplaši narod kukanjem na „hibridni rat“ i zazivanjem tajnih službi, u obraćanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića sve više se oseća smrad sumpora iz Šešeljevih dana
Šta se krije iza eksplozije u Vojnotehničkom institutu koja je u ponedeljak, 9. cecembra, uzbunila Žarkovo i dima koji se nadvio iznad Ceraka
Udobno je biti vođen. Pružiš ručicu i ideš kuda te vode. Ne misliš. Ne pitaš. Prepuštaš se. Slušaš vođu. Ne izlaziš iz samoskrivljene nezrelosti. Studenti Srbije to odbijaju
Gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić sugrađane naziva „oholim i osionim“ zato što traže odgovornost i pravdu zbog tragedije na tek rekonstruisanoj železničkoj stanici. Ovakve izjave izazivaju bes i sablazan
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve