O čemu se tu zapravo radi?

Nedavno stupanje na snagu krivično-pravnih odredaba Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji Republike Srbije izazvalo je nesvakidašnje žestoke reakcije ministra finansija i Zakonodavnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije, kao autoritativnih eminencija i emanacija izvršne i zakonodavne vlasti.

Naime, ugledni predstavnici tih dveju vlasti unisono su se obrušili na sudsku vlast zbog njenog pogrešnog tumačenja i primene kaznenih odredaba pomenutog zakona, kao i obustave sudskih postupaka, „amnestije“ utajivača poreza i „zavereničkog“ bacanja klipova u zahuktali reformski zamajac.

Ministar finansija upozorava javne tužioce da porazmisle o svojoj odgovornosti u slučaju nesavesne primene pomenuti zakonskih odredaba a jedan od uglednijih članova Zakonodavnog odbora javno iznosi sumnje da se obustavom sudskih postupaka i smanjenjem priliva prihoda u državnu kasu pokušavaju zaustaviti ekonomske reforme i srušiti Vlada. Predsednik istog odbora smatra da zbog nestručnog tumačenja zakona preti opasnost da bude obustavljeno oko 40.000 sudskih postupaka pokrenutih zbog basnoslovnih milijardi dinara utajenog poreza. I on ne propušta da javnim tužiocima zapreti vaspitnim sankcijama, ali i razrešenjem zbog nesavesnog obavljanja dužnosti.

Republičko javno tužilaštvo Srbije odmah je reagovalo saopštavajući da navodi uglednih predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti jednostavno nisu tačni, da nijedan javni tužilac nije odustao od gonjenja zbog brisanih krivičnih dela, a da će žalbe biti izjavljene protiv svih sudskih odluka kojima se budu obustavljali krivični postupci.

Pomenutim zakonom ustanovljena su tzv. poreska krivična dela, dakle posebnim, a ne Krivičnim zakonom, čime se samo uvećao i razudio ionako kabast kvantitet sporednog krivičnog zakonodavstva, karakterističnog po tome što je ono neodvojiv, sastavan deo autohtonih zakona i teško se može tumačiti i primenjivati izdvojeno iz njihovog korpusa, sa jedne strane, kao što se isto tako teško može klasifikovati i primiti u odgovarajuće odeljke Krivičnog zakona, s druge. Sporedno krivično zakonodavstvo ima svoje problematične osobenosti koje se ogledaju u uobičajeno nejasnim i nepreciznim normama koje su u neskladu s načelom legaliteta, u proizvoljnom sistemu kazni koji odudara od postojećeg zakonskog sistema i u nadahnutim improvizacijama nekrivične provenijencije, koje ponekad mogu biti uveseljavajuće dnevno-politički dizajnirane, ali su vrlo češće čudovišno zaprepašćujuće, legalno nepostojane i neprimenjive. Sličnih primera bilo je u izobilju i za vreme miloševićevskog režima (setimo se samo Zakona o oružju i municiji R. Srbije i Zakona o javnom redu i miru R. Srbije, koji, istina, još važe, neizmenjeni, čak je onaj prvi postao još stroži), dakle, posebnih zakona kojima su ukidane pojedine odredbe Krivičnog zakona R. Srbije, što je svojevrsna pravna vratolomija. Jer, Krivični zakon se u normalnim pravnim sistemima menja samo izmenama tog istog zakona, a ne kaznenim odredbama posebnih zakona, nesusretljivih sa krivično-pravnom materijom.

I Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji nije nikakav izuzetak u odnosu na izložene konstatacije, naprotiv, savršeno se uklapa u njih, kako po opisu radnji poreskih krivičnih dela tako i po kaznama i merama bezbednosti. Na dobrim namerama nema mu se šta prigovoriti, ali znate već onu o čestom završetku puta koji je popločan isključivo, pakleno dobrim namerama.

No, da vidimo u čemu je problem kod ovog „kristalno jasnog zakona koji ne ostavlja prostor za različita tumačenja“.

U njegovim prelaznim i završnim odredbama, u čl. 192. tač. 12, izričito se propisuje da danom početka primene ovog zakona prestaje da važi, između ostalih zakona, i deo kojim se propisuje kazna za krivično delo zloupotrebe ovlašćenja u privredi iz čl. 139. st. 1. tač. 3. KZ RS i ceo član 154. KZ RS (krivično delo poreske utaje, sa sve dispozicijom i sankcijom). E sad, pomenuta izbrisana kazna za krivično delo iz čl. 139. st. 1. tač. 3. KZ RS propisivala je zatvor za učinioca od šest meseci do pet godina a za krivično delo poreske utaje kaznu zatvora do tri godine i novčanu kaznu za osnovni, a kaznu zatvora od jedne do deset godina i novčanu kaznu za kvalifikovani oblik.

Pošto čl. 4. st. 2. KZ SRJ propisuje obaveznu primenu blažeg krivičnog zakona na učinioca krivičnog dela, ako je posle njegovog izvršenja izmenjen zakon jednom ili više puta, a pošto su propisana kazna za krivično delo iz čl. 139. st. 1. tač. 3. KZ RS i celo krivično delo iz čl. 154. KZ RS prestali da važe, postavlja se pitanje koji je zakon blaži za učinioca kada novopropisana poreska krivična dela sa onim kome je ukinuta samo sankcija i onim koje je ukinuto u celini nemaju zahtevanu identičnost u svojim bićima, kako po radnjama izvršenja tako i po posledicama propisanim kaznama, ali i merama bezbednosti. To sigurno ne podrazumeva automatsku obustavu svih krivičnih postupaka zbog krivičnih dela poreske utaje i onog krivičnog dela kome je ukinuta samo kazna, već zamorno, mukotrpno i beznadežno upoređivanje ukinutih i novopropisanih krivičnih dela, kako bi se utvrdilo koji je zakon blaži za učinioca i koji će se konačno primeniti.

A ova konfuzna i mučna situacija mogla se elegantno izbeći i rešiti, propisivanjem, u prelaznim i završnim odredbama, jednostavne i precizne norme, na osnovu koje bi započeti sudski postupci bili dovršeni po odredbama starog zakona, bio razjašnjen pravni status preostale, ogoljene dispozicije nekadašnje pravne norme krivičnog dela iz čl. 139. st. 1. tač. 3. KZ RS, kojoj je sankcija prestala da važi, a preostala dispozicija, bez nje, ostavljena da predstavlja jedno veliko Ništa u Krivičnom zakonu, te, demistifikovan način na koji jedna propisana kazna za jedan oblik krivičnog dela prestaje da važi, ali istovremeno fantomski ostaje u krivičnom zakoniku kao važeća kazna za preostala 4 oblika…

Međutim, od iznesene pravne problematike novopropisanih krivičnih dela, mnogo su važniji, sada već tradicionalno osioni ton i preteće nipodaštavajući vokabular kojim ugledni predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti komuniciraju sa sudom i javim tužilaštvom kao večitim pretendentima na žestoko branjeni i neosvojivi tron samostalne i nezavisne vlasti, ravnopravan ostalim dvema.

Jadan je onaj zakon koji zahteva autentično tumačenje samo mesec dana posle stupanja na snagu, kao što je jedna ona sudska ili tužilačka vlast kojoj pored neizbežnog ministra pravde, još i nekakvi anonimni predstavnici skupštinskih odbora prete razrešenjem, ali i drugim merama zbog „zlonamernog tumačenja kristalno jasnog zakona“, a koju ministar finansija naziva zavereničkom. Jadna je ona država u kojoj ugledni predstavnici te iste izvršne vlasti sa snishodljivim uvažavanjem oslovljavaju kontroverzne likove iz njihove prošlosti i naše svakidašnjice sa „gospodin Čume, gdin Legija, gdin Bagzi, gdin Limun…“ u kojoj „gospodin Čume“ volonterski obavlja poslove ministra policije, tužioca i sudije, a najjadniji je nekakav nesrećni zamenik javnog tužioca, koji pri svemu tome još patetično lamentira nad beznadežno utamničenom nezavisnosti sudske vlasti.