Sikće Miloš, kao guja ljuta!

Ne mogu da kažem da sam iznenađen reagovanjem Miloša Vasića na moj tekst u „Politici“, jer Miša je poznat po tome što uvek brani „pravednu stvar“, naročito kad se plaća u devizama. Ali, zapanjen sam količinom žuči koju je prosuo u odsustvu argumenata, ne bi li nekako zakamuflirao – zašto ne reći otvoreno? – sve golu laž do laži. Kao da je bio na obuci u Hagu! Čudi me da ga se, kao svedoka, dosad nije setila Karla del Ponte. Nije valjda da mu ni ona ne veruje? Ako ga posle ovog najnovijeg „dokazivanja“ i pozove, na njegovu žalost, na haškoj olimpijadi u dokazivanju „srpskih zločina“ može da zaradi samo bronzanu medalju, jer zlato i srebro su već „maznula“ dvojica kolega iz „Vremena“. A, zna se, valjda, koliko vredi zlato u odnosu na bronzu.

Nije tačno da je u vreme afere „vukovarskih beba“ Donald Forbs bio šef Rojtersovog biroa u Beogradu, a Tim Heritejdž njegov zamenik. Forbs je bio samo „gostujući“ reporter iz Londona, koji je došao na ispomoć, a šef je bio Heritejdž. Tek 1992. Forbs postaje šef biroa, gde ostaje sve vreme rata i odatle, posle više od jednog mandata, odlazi u penziju. Istine radi, tako neprepoznatljive za Vasića, Forbs je, možda baš poučen aferom „vukovarskih beba“, dosta korektno odradio posao. Makar te detalje Vasić i danas može da proveri u Rojtersu u Beogradu i Londonu. No, to je sporedno.

Ma koliko to Vasiću, i njemu sličnima teško palo, postoje i danas ljudi u Rojtersu koji će posvedočiti da 20. novembra 1991. nisam bio u birou kad je Goran Mikić došao sa svojom pričom, koja je i meni, kad sam kasnije video kojim „činjenicama“ barata, delovala neubedljivo. Ako Vasića baš zanima čiji su inicijali ispod priče o bebama, mogao je da se obrati gospođi Sonji Biserko, koja je profesionalno bolje od njega odradila posao, ima kopije teksta i zna da su to inicijali Donalda Forbsa.

Ne znam, zaista, šta su Forbs i Heritejdž pre dvanaest godina rekli Vasiću, ako su mu išta rekli – možda su pokušali da sopstvenu naivnost pripišu nekom drugom. Ali dokaz da sam 21. novembra 1991. bio u Vukovaru i u izveštaju demantovao priču o bebama, što Vasiću „nisu rekli“, može da nađe, između ostalog, i u „Čikago san tajmsu“ od 22. novembra 1991. pod mojim imenom. Nije valjda da Miša čita samo špijunske trilere?

Konačno, o tome da moj otkaz, ili kako tvrdi Vasić – proterivanje iz Rojtersa, nema veze sa „vukovarskim bebama“, govori i činjenica da sam otkaz dao tek u petak 13. decembra 1991, baš kad se na tikeru pojavila „kobasica“ o tobožnjem stradanju lipicanera u Đakovu. Sve je to Miša Vasić mogao da sazna iz prve ruke, da me je ikad pitao, dok smo u više navrata, sticajem okolnosti, za istim stolom ispijali flaše vina. Ali, Mišu, očigledno, ne zanima istina. On je uvek „na zadatku“.

Pratio sam njegov razvojni put, od pozornika, do najcitiranijeg „vojnopolitičkog komentatora i analitičara“ u zapadnim medijima. Njegova „analitika“ je rudimentarna i lako razumljiva: sve što voda donese ili motika zakopa – to je žrtva srpskog zločina. Srbi su krivi za sve. Ne pada mi, dakle, na pamet da Miši Vasiću bilo šta objašnjavam i dokazujem. Najmanje svoj patriotizam, što je prljava reč u njegovom vokabularu. Ali, on duguje javnosti objašnjenje motiva za neistine koje je pokrenuo, premda je i to prepoznatljivo. Uzgred, šta bi s onim žrtvama iz hladnjače i Batajnice, o kojima su Miša i onaj estradni policajac toliko talasali pre dve godine? Ko su, kako su stradale i pod kojim okolnostima su dospele tu gde su otkrivene? Zar to više nikoga ne zanima? Čak ni Mišu?!

Nije ovde, dakle, reč o mojim „vukovarskim bebama“, nego o pokušaju da se iz satanizacije srpskog naroda i njegove „genocidnosti“ izvedu pravne posledice koje bi trpele generacije, i da se diskredituje svako ko bespogovorno ne pristaje na globalistički i pseudomondijalistički diktat bivše dece komunizma, presvučene u „demokrate“.

Miloš Vasić je siknuo kao zmija kad joj neko stane na rep, i ustao u odbranu „časnih ljudi“ koje sam ja, navodno, poimenice „denuncirao“ u „Politici“. On makar zna šta je denunciranje. Prvo, te „časne ljude“ je „denuncirao“ čovek kome su davali podatke za potrebe Haškog tribunala, jer je naveo njihova imena u fusnotama. Drugo, valjda su javnost rada imali u vidu prilikom ugovaranja honorara. Treće, ako su im svi podaci tačni kao slučaj „vukovarskih beba“, onda „njihova stvar“ stoji na klimavim nogama, a davaoci takvih „informacija“ se zaista izjednačavaju sa ratnim huškačima, kojih je bilo na svim stranama, samo su „mirovnjaci“, tačnije antisrpski huškači, bolje naplatili svoje usluge – u devizama.

Vasić preporučuje čitaocima da zavire u stare novine i arhive, da bi videli s kime imaju posla i kako sam izveštavao za Tanjug iz Njujorka. U tome ga svesrdno podržavam i molim da se i on angažuje i najgori tekst objavi u „Vremenu“. Jer, ja i danas stojim iza svakog svog teksta i ne plašim se konačnog suda javnosti. Slažem se sa Vasićem da su Srbi, pored ostalog, izgubili medijski rat i „zbog bestidnog laganja“, ali ne mojeg.

Na kraju, da uzvratim Vasiću intimnost („Ti, Vjeko, ti!“ – što znači: jesi, jesi, kriv si!). Priznajem, Miloše Vasiću, kriv sam pred tvojim sudom. Ti potpisuješ netačnu priču pseudomondijalističke beogradske čaršije, i presuđuješ, misleći da će je tvoj potpis učiniti istinitom. Ali niko od istine ne može stvoriti laž, i obrnuto. Nego, ako se pre toga ne sretnemo na nekom drugom sudu, da li ćeš ti, Mišo, moći da se pogledaš u ogledalu kad prođu ova smutna vremena i dođe red da pokoljenja o delima sude? Ja ni tada, kao ni sad, neću imati razlog da se „gradim naivan“, kako ti se – baš se pitam zašto – omaklo.