prevela Olga Bekić; Književna opština Vršac; Vršac 2002.
Život & priključenija nemačkog jevrejskog pisca Štefana Hajma (1913–2001) po mnogo čemu su tipično nemačka priča za XX vek, barem kada je o intelektualcima reč: emigrirao je iz Nemačke nakon uspostavljanja Molerovog režima (Hajm je bio najmlađi nemački literarni emigrant!), skrasio se u Americi nakon kraćeg predratnog potucanja po Evropi – gde ga je Hitler pristizao korak po korak – pisao i uređivao emigrantske novine, sudelovao u U. S. Army oslobađanju zapadne Evrope (među prvima se iskrcao na obalu Normandije!), a zatim dočekao da, zbog izrazito levičarskog angažmana, prođe kroz makartističkog „toplog zeca“; spakovao pinkle i došao u sveže osnovanu Deutsche Demokratische Republik, možda najapsurdniju od svih „narodnih demokratija“ te epohe… Na njegovo ogromno iznenađenje, tamo ga nije dočekao prednacrt za Raj Na Zemlji, nego turobna, tupava diktatura koja je – kako je primetio u jednom intervjuu mnogo godina kasnije – izgradila čuveni Zid zbog vlastite beznadežne inferiornosti: bio je to jedini način da spreči masovno bekstvo onih koji nisu želeli da budu usrećeni na silu. A Hajm to, taj Zid i ostalo, nije odobravao, ali je, eto, razumeo… Definitivno, za intelektualca je put u pakao popločan „konstruktivnošću“! Preživeo je decenije vladavine Ulbrihta, Honekera & comp. kao neka vrsta Sumnjivog Uglednika: bio je objavljivan (hm, ne baš uvek), ali i danonoćno policijski nadziran, uvažavan ali i držan na distanci. Klasična sudbina „levog disidenta“ u totalitarnim režimima koji su se dičili svojim levičarskim predznakom. No, Hajm nikada nije uistinu „revidirao“, vlastitoj pameti uprkos: kao i toliki drugi nemački/evropski intelektualci XX veka, virusom Leve Utopije bio je zaražen doživotno, i toga nije ni želeo da se otarasi: iako vrlo kritički nastrojen prema autoritarnim porecima sa pogrešne strane Zida, Hajm je „povratak u kapitalizam“ smatrao neoprostivom greškom, ličnim i kolektivnim porazom, sioranovski rečeno, „padom u istoriju“. Kada se Režim raspao, zalagao se – zvuči poznato, ne? – za uspostavljanje „demokratskog socijalizma“ koji će „ispraviti greške“ autoritarnih prethodnika, ili barem za svojevrsnu ravnopravnu sintezu „istočnog“ i „zapadnog“ političko-ekonomskog modela; ujedinjenje Nemačke izvedeno tako što je ona bolja i uspešnija naprosto apsorbovala onu drugu, smatrao je tragedijom. Dospeo je, pod stare dane, da bude poslanik u Bundestagu, predstavljajući Partiju demokratskog socijalizma, legitimnu naslednicu one koja je decenijama „berićetno“ vladala prostranstvima između GULAG-a i Zida… Šta je to u ljudskom biću što ga tako temeljno onesposobljava za Izvlačenje Konsekvenci, za napuštanje Utopije? Tome su posvećeni tomovi bezbrojnih studija, a teško da o tome i dalje išta pouzdano znamo.
Kula od karata zbirka je od sedam nevelikih proznih celina – izvorno objavljena 1993. – u kojoj Hajm, sa svog rezigniranog „motrišta“, ironično i gorko opservira post–DDR–ovsku pometnju, stanje duhova i duša nakon pada Zida. Njegovi su junaci odreda pripadnici Starog Sveta – pa bili oni njegove pristalice ili protivnici – koji pokušavaju da se snađu u Novom, a taj je zapravo, „dijalektičkomaterijalistički“ gledano, Stari svet – građanski, kapitalistički, industrijalistički, fiškalski, sitno- i veleposednički… Kakvo god bilo ono što je prethodilo Ujedinjenju, to je bio ipak nekakav Poredak, sa prilično jasnim, rudimentarnim i priprostim Pravilima Igre: poštuj ih i bićeš nagrađen, ili bar ostavljen na miru; prekrši ih, i znaš šta te čeka. U svakom temeljno „užljebljenom“, odomaćenom poretku stvari ima nečega komfornog: kada se stvari promene, nastaje Rasulo; novo mešanje karata nije odveć prijatno čak ni onima koji bi u njemu mogli bolje da prođu, a kamoli onima drugima, onima koji su se dičili da su posednici i ključari Istorije, da bi im ova ležerno pokazala savijen lakat… Institucije starog poretka nastavljaju da deluju po inerciji, jer ljudi koji su im posvetili živote i ne znaju šta bi drugo učinili sa svojim izjalovljenim egzistencijama koje je tresak Zida retroaktivno učinio nepodnošljivo promašenim: u uvodnoj priči Jedan od najpouzdanijih, pokorni i mozgoprani službenik Tajne Policije čeka upad „oslobođenog naroda“ u već napuštenu zabranjenu zgradu i brani tajne, sada više nikome potrebne spise od „rulje“; u Isturenom odeljenju, čitav skriveni pogon službe za prisluškivanje nastavlja da radi, iako više nema kome da šalje izveštaje. Zašto? Jednostavno, službenici su nastavili da dolaze na posao „tačno na vreme, za svaku smenu“, jer „život mora da ima neki smisao“. U naslovnoj priči, bračni par kupuje kuću, tu ulaznicu u postistorijski „kapitalistički raj“, ali ubrzo odatle iskaču skeleti iz ormara te iste Istorije: potomak „predratnog vlasnika“ traži svoja prava, ali ni tu nije kraj: naslednica Jevrejina koji je 1936. „prodao“ kuću pod prisilom takođe polaže pravo na nju… Pripovetka Staro poznanstvo, pomalo u duhu Kovačevićevog Profesionalca, prati bizaran rasplet dugogodišnjeg odnosa Pratitelja i Praćenog u novim, postrevolucionarnim okolnostima, kada sve to više nikome nije potrebno, a životi su već nepovratno straćeni na koještarije; Spasavaj se ko može pripoveda o čarobnom svetu privatizacijskih manipulacija, gde je neretko „najpouzdaniji kadar“ novih gospodara onaj ko je bezgrešno služio i prethodnima; Otvaranje izložbe ironični je kroki o (polu)svetu socijalističkih „zaslužnih umetnika“, radih da prebrišu i zaborave svoje prekonoć nepoćudne nagrade i ordenje, čvrsto rešenih da se – u „magijskom“ akušerskom/retušerskom činu – iznova rode, sa blanko bi(bli)ografijama!
Hajmov suvi, ironijski, prigušeno filozofski (post)DDRealizam oporo je štivo, na momente ubedljivo i moćno – iako „škrto“, „minimalistički“ pisano, bez bilo kakvih kitnjastih i baroknih stilskih parada, tako nedoličnih mutiranom luteranskom duhu pravovernih pruskih levičara – a na momente, pak, iritirajuće zbog sveprisutnosti (i sveprozirnosti) uzaludnog, očajničkog, gubitničkog piščevog napora da „mudro“ izniveliše sve postojeće Poretke, ne bi li onaj u koji je celog života pokušavao da veruje izgledao malo manje nakazno. Kula od karata izveštaj je o jednom Porazu, napisan od Gubitnika samog: manje o njegovim uzrocima, više o njegovim manifestacijama, a najviše, najviše o pitanju „ima li života posle Sloma Utopije“? Ili tačnije, vredi li živeti takav život? Ne odobravam, ali razumem to što je odgovor mnogih Hajmovih sapatnika iz preburnog XX veka nedvosmisleno odrečan…
