Tačka razlaza

Dobro, sasvim dobro, kao retorički početak, kako bi rekao Anri Levi. Sve ostalo nije dobro. Kada već uporno pominjem Levija, što, naravno, radim namerno, da pomenem i njegovu pohvalu intelektualcima u istoimenom ogledu, pošto je nedavno u nedeljniku „Vreme“ sociolog Slobodan Antonić objavio svojevrsnu pokudu naše inteligencije pod zanimljivim naslovom „Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji“, koja je, kako veli, stvorila i svoju ideologiju, pa on eto iznosi svoje mišljenje o toj pojavi, što je samo po sebi za svaku pohvalu, iako je to mišljenje veoma negativno, jer se može zaključiti da je taj maleni, ali veoma uticajan deo današnje inteligencije u Srbiji došao u položaj stranca, ili stranog tela (sloja) u odnosu na narod srpski, iz kojeg dolazi, pa ga iz ovoga treba proterati, pošto je on svoju misionarsku distancu prema ovom narodu već izgradio i javno osvedočio kao dogmatski, kritički, neprijateljski, prosvetiteljski, što sve zajedno nikako ne ide u istu kesu, ali je dobro za izazivanje javne pažnje ili „slave“ u vreme u kome je ona poprilično rastresena i možda trenutna, pa nije ni moguće formirati nekakav „utisak nedelje“ nego možda jednog sunčanog jutra ili kišne večeri. Što rekao Italo Kalvino, „ako jedne zimske noći neki putnik…“. Tako da ovaj kondicional, ovo „ako“, veoma smeta Antoniću, iako je ono obeležje samog mišljenja, pa bi on da se vrati u konstative ili politički jezik referenta koji, naravno, nije jezik mišljenja nego ideoloških diskvalifikacija, koji njegov voljeni narod još jedino razume, ili možda lakše razume.

Ako je ovde uopšte reč o „narodu“ a nije, jer ni ja, kao ni onaj teoretičar, nigde nisam sreo „Srbina“ ili „Hrvata“, nego samo Slobodna Antonića, ili Dragoljuba Žarkovića, glavnog urednika ovog nedeljnika, koji u poslednje vreme, kao nekada „Politika“, govori u ime srpskog naroda i o potrebi da se poslednji zločini iz ovih poslednjih, ili nedavnih ratova „deetnifikuju“. Ili, možda, Žarka Puhovskog, koga sam sreo prošle godine na skupu posvećenom Hani Arent, ali „Srbina“ nisam sreo, niti je to moguće, pošto je njegov identitet kondicional a ne konstantiv. Ali, za populizam Slobodana Antonića to je sablazan, kao što je za jednog drugog našeg sociologa mišljenje Ernsta Bloha opskurno pošto je utopijsko. Zato je Antonić majka Tereza našeg populizma. Mir njenim senima. Za razliku od Antonića, ja ne mislim, ne samo da postoji „narod“, osim kao kondicional, ili „svakodnevni plebiscit“, kako je nacionalizam definisao Ernst Renan, nego ni inteligencija, „misionarska“ ili „populistička“, svejedno. Samo da dodam dok nisam zaboravio, pošto je to jedini stvarni razlog zbog kojeg se sa velikim razočaranjem obraćam Antoniću, koji je eto dogurao do julovske diskvalifikacije tzv. misionara „kao stranih plaćenika“, na koje treba primeniti ostrakizam, odnosno ono „Marš iz Srbije“, koje se može pročitati u hodniku zgrade u kojoj se nalazi Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. To je stvarni epilog Antonićevog mišljenja, o tome govorim sa žaljenjem jer to nije mišljenje nego populistička predrasuda. Dakle, „liberal“ kao trbuhozborac srpskog nacionalizma. Biće još reči o tzv. liberalnom nacionalizmu, koji se u poslednje vreme raširio među inteligencijom u današnjoj Srbiji, kako bi to rekao Antonić. I da kažem još ovo, veoma će pogrešiti Antonić ako me u svojoj sociološkoj pameti smesti u „misionarsku inteligenciju“, jer ja nisam general koji se boji da će ostati bez vojske, kako me je upozorio moj prijatelj Mida Belančić, pošto me nikakva vojska ne interesuje niti me je ikada interesovala. Kao što sam već napisao, Nenad Daković je predak Nenada Dakovića. Misionari i generali su popustili, dok sam ja „građanista“, u negativnom značenju, koje ovoj reči pripisuje građanin Sveta Stojanović, koji ne preteruje u svom građanstvu, da bi nešto preostalo i za „liberalni“, „humani“ ili neki drugi nacionalizam. Ja lično nisam sklon da ovaj „liberalni nacionalizam“ prihvatim ni u benignom obliku koji zagovara prijateljski raspoložen Slobodan Divjak, kao „oznaku za pristrasnost prema vlastitoj neetničkoj državi u odnosu na druge države sve dok se ona pridržava liberalnih načela“. Jer, ovo stanovište zavisi od načela ili normi, a šta je to nego normativizam ili „nasilje nad realnošću“. Jer, eto neki ljudi ili ljudske grupe neće da odustanu od svojih „kolektivnih prava“ uprkos liberalnim konceptualnim nivoima sopstva. Ovde je zato neophodan „svakodnevni plebiscit“, kako je naciju definisao Ernst Renan.

„Nacionalni identitet“ je, prema tome, kondicional a ne konstantiv ili predikativ, ili supstancija, ovaj „svakodnevni plebiscit“, o kome je govorio Renan. Zato on kao i Mefisto može u različitim situacijama poprimiti različite maske, od dobroćudnih do veoma zloćudnih i nakaznih. U svom odgovoru oponentima („Vreme“, 20. februar 2003) Antonić, ne navodeći izvor, citira moje mišljenje: „da je naša teorijska misao sva u nacionalizmu, što pokazuju radovi srednje, mlađe i najmlađe generacije teoretičara“. Da bi odmah zatim zaključio da „iako intelektualci nazvani ‘misionarskom inteligencijom’ ne misle isto i ne mogu se svrstati u jedinstvenu grupaciju… za sve njih najvažniji i odlučujući problem u Srbiji danas ostaje – srpski nacionalizam“. „Ali ono što smeta“, veli on nešto ranije, jeste „nametanje tih tema našoj javnosti zbog briselskih i vašingtonskih fondacija“. E, to je doista tačka razlaza, kako je to nazvala Olivera Milosavljević, ne samo među intelektualcima nego i u javnosti uopšte. Za mene je bilo veliko iznenađenje da se sociolog Antonić ovde slaže s gradonačelnikom Čačka ili novinarom Ratkom Dmitrovićem, ili Batićem Bačevićem… Sasvim je iznenađujući ovaj salto mortale Slobodana Antonića koji dolazi sa jedne od retkih katedri koja u ovim godinama nije bila zahvaćena nacionalizmom. Zašto „salto moratle“?

Ono što meni smeta je ova beskonačna lakoća teoretisanja o nacionalizmu u Srbiji. Naročito ovo zalaganje da se ova tema jednostavno potisne u drugi plan ili već jednom skine s dnevnog reda. Iz ovih ili onih razloga. Imamo mi važnija posla, kako je to rekao Dmitrović i drugi mnogo brojniji i uticajniji od „misionara“ iz „Povelje“, „Danasa“ ili „Republike“. Zar to nije bio epilog nedavne debate o „deetnifikaciji zločina“. Ali, nije nacionalizam tema dana, ili poslednje decenije, zato što je nameće „misionarska inteligencija“, koja pokušava da kolonizuje vlastiti narod, nego zato što je od „ideologije banalnosti“ postao „ideologija zločina“. Ova licemerna zamena teza danas je opšte mesto dnevne politike u Srbiji. I to je tačka razlaza. Iz mnogo razloga nedovoljno je svako objašnjenje koje zanemaruje ili nastoji da iz pragmatičnih razloga („održive demokratije“, recimo) potisne razgovor o ideologiji, kulturnom modelu ili antikulturi koja je omogućila i zatim racionalizovala sistematsko ubijanje i zlostavljanje ljudi zbog etničkog identiteta žrtve. Kao da je moguća koegzistencija demokratije i zločina.

Zato je ono što me u nacionalizmu zanima njegova veza sa zločinom, a ne sa dnevnim političkim oportunizmom. Uvek postojeća opasnost da na sebe preuzme zločin. Ono što je užasno to je ova unutrašnja veza između nacionalizma i zločina. Zato nacionalizam nije samo ideologija banalnosti nego „elementarno zlo“, momentalno zlo. Zato posle svega biti nacionalista danas u Srbiji znači biti otvoren ili oportun saučesnik u zločinu, dobrovoljnom zločinu. Ono što je užasno u nacionalizmu jeste antropološko iskustvo da masovno ubijanje drugih ljudi može biti zasnovano na „kulturi“, „osećanju časti“ ili čak „osećanju svetog“. To pokazuje da je optužba za zločine protiv čovečnosti najvažnija tačka razlaza. Ova se optužba ne može više zanemariti jer ona pokazuje da nacionalizam dopire do same čovečnosti čoveka, do njegove antropološke granice u zločinu.