Nemojte nas braniti

Sveže sećanje na snažnu medijsku kampanju beogradskih sredstava javnog informisanja koja je 1998, podbunjujući narod, prethodila mitinzima i rušenju autonomije Vojvodine i potonjem raspadu države navodi na budnost i upozorava da su tekstovi Boška Mijatovića „Vojvođansko pitanje: ima li ozbiljnog temelja?“ („Vreme“, 22. juna) i „Neznanje ne opravdava“ („Vreme“, 05. juna), možda samo probni balon za neko novo nasilje nad Vojvodinom.

I mimo ove bojazni iz više principijelnih razloga treba reagovati na pisanje Boška Mijatovića (u daljem tekstu B.M.) zato što omalovažava samu ideju autonomije kao demokratske kategorije, članove „malih“ vojvođanskih stranaka i njihove lidere koji se bore za autonomiju Vojvodine, interese i prava građana Vojvodine, pa i same čitaoce, njihovu informisanost, političku pismenost i elementarnu analitičnost kada kaže da je njegov inicijalni tekst „napisan mirnim tonom“, pa je zato iznenađen ničim izazvanim odgovorom punim uvreda.

Želeći da impresionira, u nedostatku argumenata, B.M. se legitimisao kao predsednik Programskog saveta Centra za liberalno-demokratske struje, što će reći da je reč o ličnosti bez predrasuda, naprednih, savremenih, širokih pogleda koji podrazumevaju toleranciju, dopuštanje i uvažavanje drugačijeg mišljenja, čiji su stavovi argumentovani, zasnovani na ispitivanjima, istraživanjima, proučavanjima, dakle naučno odgovorni.

Nažalost, inicijalni tekst je najmanje liberalan i demokratski, a pogotovo ne studiozan. Na relativno malom prostoru M.B. daje samo inventar pitanja kao što su demokratska načela, istorijske, ekonomske, kulturne, geografske, političke i druge osnove autonomije Vojvodine, dajući sa lakoćom, u kratkim crtama, „argumente“ protiv, ponavljajući zaključak: autonomija nema osnova, ostavljajući tako drugačijem mišljenju nezahvalnu poziciju da se upinjući dokazuje suprotno za šta ne bi bio dovoljan ceo jedan broj nedeljnika „Vreme“.

Izbegavajući istorijske i statističke podatke i činjenice o eksploataciji Vojvodine od njenog ujedinjenja 1918. do danas B.M., arogantno iznosi čistu političku konstrukciju sa lažnom brigom za neizvesnu sudbinu građana Vojvodine ukoliko bi se, po njemu nelegitimni, poslanici Skupštine Vojvodine, ili ne daj bože, sami građani opredelili za autonomiju, a sa krajnjom namerom da se građani Vojvodine uplaše, pokolebaju i odustanu od svojih temeljnih interesa i prava. Svi „argumenti“ B.M.-a svode se na stav da njemu ne odgovara, da on neće da Vojvodina ima autonomiju. Pa svakako kada je lagodnije uživati u tekovinama nasilja Miloševićeve pljačkaške politike nego promišljati i pomučiti se da se stvore novi, stvarno demokratski principi organizovanja države i živeti, najzad, od svog rada. O velikom, visoko profitnom poslu je reč. Isplati se nekoliko meseci kampanje ubeđivanja da bi se posle decenijama profitiralo. Od tih nedemokratskih, centralističkih, nacionalno pristrasnih koncepata radikalskog tipa do sada su pobegli svi koji su mogli iz prethodne Jugoslavije. Ostala je jedino Vojvodina, kao njen zatočenik.

B.M. ne dopušta mogućnost i sučeljavanja različitih mišljenja o samom predmetu rasprave – autonomiji kao demokratskoj kategoriji svodeći zahtev vojvođanskih i ne samo vojvođanskih, političara na više puta upotrebljavan pojam „radikalni autonomaši“, potpuno nepoznatog u savremenoj teoriji i praksi, potpuno neadekvatnim na primeru Vojvodine. Postoje samo različiti sadržaji, forme i stepeni autonomije počev od vrlo skromnih vidova do elemenata državnosti, zavisno od niza okolnosti i snaga da se izbore onih kojima je to u interesu. Prirodno je da oni kojima je autonomija potrebna traže što više, kao što je česta reakcija onih koji treba da je daju, da je negiraju i zakidaju. Može biti samo radikalan način ostvarivanja autonomije. Međutim, koliko pratim, borba se vodi isključivo u okviru sistema. Kako može biti radikalan zahtev: da se vrate prava koja je Miloševićeva politika nasilno uzela; da se vrati pokradeno; da se živi u skladu sa svojim ljudskim i prirodnim mogućnostima; da se odlučuje o sopstvenom radu i razvoju? Koji je to politički, ekonomski, ideološki, nacionalni, državni koncept koji jednu regiju prinuđavaju da živi ispod svojih mogućnost, suprotno interesima njenih građana. Po B.M., Vojvođani su imali samo prava da odlučuju o prisajedinjenju Vojvodine Srbiji, ali ne i o svojoj daljoj sudbini u okviru nje. Jednom udata, udata za svagda. Čak ako je i brak loš, ako muž maltretira ženu. Koja srednjevekovna logika?

B.M. uopšte ne govori o normalnoj potrebi svake demokratske države za političko-teritorijalnom organizacionom podelom uvažavajući istorijske, ekonomske, geografske, kulturne i druge specifičnosti pojedinih svojih delova. Po njemu su verovatno u zabludi države koje u sistemu svog organizovanja imaju pokrajine kao na primer Austrija (sa nepunih 8 miliona stanovnika) koja je organizovana kao savezna država koju čine 9 zemalja – pokrajina, ili Švajcarska (sa nepunih 7 miliona stanovnika) podeljena je u teritorijalno-političkom smislu na kantone koji imaju svoje vlade i različite službene jezike (često po tri), zavisno od nacionalne strukture stanovništva.

Kao i nedavno Milošević, i B.M. daje pojednostavljenu, kao u jeftinim krimi romanima, stripovima, kaubojskim filmovima, crno-belu sliku o lošim i dobrim momcima. Tako se legitiman zahtev vojvođanskih političara za autonomijom, presudne za dalji život građana Vojvodine neumesno poredi sa nekadašnjim zahtevima hrvatskih političara, pri čemu su svi vojvođanski političari (zastupnici autonomije) lukavi, sebični autonomaši sa nejasnim, mutnim formulacijama iza kojih stoje zadnje namere, koji lažu i izmišljaju nepostojeće podatke ili koji operišu sa prašnjavom neistinitom argumentacijom; koji su neinteligentni i zastareli, malog provincijskog duha koji ucenjuju i cenkaju se po političkim kuloarima; etatisti sa bajatim socijalističkim idejama; lokalni politički moćnici – pripadnici malih „vojvođanskih“ stranaka koji će sve upropastiti ako dođu do vlasti; umišljeni lokalni politički moćnici, mali saradnici velikana Broza; vladajuća grupacija koja predstavlja kadrovski kontinuitet sa nekadašnjom komunističkom i Brozovom, koji u potpunosti zanemaruju interese građanina – pojedinca i njihovih firmi, koji su zabavni sa svojim niskim nivoom rezonovanja i prostačkim rečnikom; koji pišu obične porpagandne pamflete i samo smišljaju i traže načina da se zarad ličnih interesa popnu na grbaču naroda. Na ovom maštovitom repertoaru kvalifikacija mogao bi da mu pozavidi i bračni par Marković-Milošević koji su ne tako davno rušili autonomiju Vojvodine.

Po njemu, na svu sreću po građane Vojvodine, tu su dobri momci koji se preporučuju poput B.M.-a i njemu sličnih, koji ne mogu mirno posmatrati krajnje neizvesnu sudbinu svoje braće u Vojvodini sve sa njihovim komšijama, pripadnicima raznih naroda. Što da ne, oni nisu nacionalno uskogrudi već osećajni, dušebrižni, slobodarski, pravedni, istinoljubivi, pošteni, analitični, naučni, studiozni, liberalni, demokratični, savremeni, moderni, narodni, koji su uhvatili korak sa XXI vekom, koji odgovorno brinu o celini nacionalnog i državnog bića vodeći računa, pre svega, o interesima građanina pojedinca, njihovih firmi.

Pri kraju, ako B.M. raspolaže pravim argumentima da li ima potrebe za ovakvom pojednostavljenom šemom i upotrebom navedenih reči i kvalifikacije.

Duboko sam uveren da su 1988/89. Vojvođani umeli da prepoznaju nadolazeće zlo i da mu se odupru, da je autonomija sačuvana, do rata ne bi moglo doći a događanja na prostoru ondašnje Jugoslavije imala bi sasvim drugačiji i za sve povoljniji tok. Zato treba biti budan, zato treba reagovati, zato je autonomija Vojvodine potrebna, ne samo zbog prosperiteta njenih građana već i kao tampon zona za eventualne nove konflikte u regionu.

Rezultati vaše brige o Srbima i srpstvu su veoma vidljivi u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Kosovu, Crnoj Gori. Zato nemojte više brinuti, nemojte nas više braniti.