Istazija i doslednost

Tekst g. Cerovića „Plus u minusu“ nam donosi, kao u nekom bajatom vicu, dve vesti – jednu dobru i jednu lošu. Dobra vest je da g. Cerović definitivno živi u Evropi, ima evropska stremljenja (nadam se i evropski standard) i sve drugo što to sa sobom nosi. Loša vest je da je to Evropa od pre Versajskog mira. Naime, teško je oteti se utisku da je autor ovog propagandnog „anti G17 plus“ teksta blaženo nesvestan da je od Vilsonovih „14 tačaka“ naovamo ideja o zajednicama nametnutim gvozdenom pesnicom (pa makar i ogrnutom u svilenu rukavicu i „bogati stric“-type osmejak bivšeg NATO genseka) beznadežno zastarela. Eh, da je u Franca Jozefa bio takav kolumnista, zasigurno bi nam EU danas bila mnogo bliže u najbukvalnijem geografskom smislu – kao 1914, na Savi i Dunavu.

Ovo, nažalost, nije samo gorka šala. Vekovima su svetske sile (pre svega Engleska, Francuska, a donekle i Nemačka) opravdavale postojanje Austro-Ugarske i Otomanske carevine (obe brutalne tamnice naroda) „potrebom za očuvanje stabilnosti“ među tim, inače primitivnim i neuračunljivim narodima, kao što su balkanski srednjoevropski. Šta nam danas poručuje g. Solana? Upravo isto to (u manjim razmerama, dakako, ali se nadam da je g. Cerović emancipovan od marksističko-moronskih ideja o „prelasku kvantiteta u kvalitet“) – da mu je državna zajednica (whatever, što bi rekao Pera Luković) potrebna radi „očuvanja stabilnosti na Balkanu“. Ima li ijednog drugog razloga do sada navođenog (barem javno)? Nema. Da li je g. Cerović u svom pledojaeu za propalu stvar pseudodržave i deljenju packi G17-plus pronašao neki novi razlog? Nije. Da li g. Cerović pripada onoj novinarskoj školi koju Noam Čomski podrugljivo naziva proizvođačima saglasnosti (engl. manufacturing consent)? Izgleda da pripada.

Šta nam onda ostaje? Briselski birokrati još nisu – za razliku od poglavara Rimske crkve – proglasili sopstvenu nepogrešivost, ali „Stanje stvari“ kod nas je to odavno prihvatilo. Interesantno, g. Cerović je svojevremeno glasno (i opravdano) isticao pogrešivost NATO-a, dok sad bezrezervno veruje u nepogrešivost EU-a (i pored personala koji se preklapa). Dugih i mučnih 90-ih, g. Cerović je, zajedno s mnogim drugim istaknutim opozicionim intelektualcima s pravom ukazivao na bogatu tradiciju grešaka koje je Zapad, eo ipso i EU, činio prema bivšoj Jugoslaviji i Srbiji; sad je, bez jasnog razloga, krenuo u politički probitačnu kampanju za nepogrešivost jednog dela (i to slabijeg!) tog istog Zapada. Vrlo orvelovski: juče je smrtni neprijatelj Istazija, sutra Evroazija, no mi smo uvek dosledni! (Juče su procene g. Solane pogrešne, danas su procene g. Solane – Sveto pismo, važno je da smo na jedinstvenom patriotsko-reformskom kursu, sa koga, uostalom, nikad nismo ni odstupali!) Srećom, „Vreme“ ima još briljantnih novinara, pa na strani 23 istog broja čitamo tekst Dejana Anastasijevića, koji mnogo objektivnije, a manje dnevnopolitički-probitačno, prikazuje pravi odnos snaga na tom uopštenom Zapadu.

Nažalost, g. Ceroviću, Šenbrun i Hofburg su danas samo lepi muzeji, a valcer igraju i obični građani, pa i proleteri. Sasvim dovoljan razlog za apriorno odstupanje od projekta zajedničke države jestu istraživanja javnog mnjenja u Crnoj Gori koja jednoglasno pokazuju da su za nezavisnu Crnu Goru pretežno mladi, dok tvrdo jezgro pristalice zajedničke države imaju u desetak hiljada članova SUBNOR-a u CG, i njihovim porodicama. Za svakog normalnog čoveka, taj podatak (koga niko ovde, ni od lažnih patriota ni od lažnih reformista nije doveo u sumnju) sve govori. Slična situacija u pogledu opredeljenja je ovde u Srbiji, mada se ovde o tome više ćuti (zašto? bilo bi pravo pitanje za analitičara Cerovića). Zar da budućnost grade biološki najslabiji delovi društva? Zar da mlade terate u kojekakve analogne „mlade Bosne“ (kao što je radio austrougarski „bastion stabilnosti“)? Ili treba da se na omladini vežba briselsko-patriotsko-reformatorski „manufacturing consent„?

Slučajno ili ne, tačno jednu stranu pre „Stanja stvari“ imamo intervju sa opozicionim političarem koji je svojevremeno strasno zagovarao samostalnu Srbiju, u toj meri da je čak sugerisao zagađenje domaćih reka („svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu!“) Snishodljivom novinaru nije palo na pamet da ga priupita u vezi s tim antiekološkim stavovima, već je radi efektnog poentiranja „patriotsko-reformatorskim“ jedinstvom omogućio dotičnom opozicionom političaru da nas poduči novim teorijama zavere u već poznatom stilu „CIA-Vatikan-Soros“, koji eto sad, preko G17-plus valjda pokušavaju da ostvare svoj „pakleni scenario“. Tekst g. Cerovića čita se kao pitak nastavak istog štiva, sa oštricom sad eksplicitno okrenutom prema (gle koincidencije! da udarim i ja klinom u taj klin) jedinom dostojnom protivkandidatu dotičnog opozicionog političara na lanjskim neuspelim izborima za predsednika Srbije.

Ostalih desetak problematičnih mesta u inače kratkom članku g. Cerovića neću ovde detaljnije komentarisati. Neka su tužna (populističko veličanje „postojećeg naroda“; whatever that is, cf. P. Luković), neka ružna (omalovažavanje doslednog stava Vladana Batića podržanog sa par stotina hiljada potpisa; sintagme poput „iz prsta isisane brojke“), neka antinaučna i anticivilizacijska („laboratorijska analiza“ ne – „zdrav razum“ da), a ostatak uglavnom farsičan („formalno obrazovanje u politici ništa ne garantuje“; ne samo u politici, g. Ceroviću, već ni u nedavno zatvorenim narodnim kuhinjama, koliko je tamo bilo magistara i doktora nauka!). Međutim, teško je odoleti nušićevskoj backhand-paraleli, kako bi ovih dana teniski komentatori sa Rolan Garosa rekli, u vezi sa „šifrovanim imenom“ nove stranke. Očekujem da nam u sledećem tekstu nekadašnji izvršni komentator „Vremena“ objasni kako je to i gde šifrovanje izveo Džordž Soros lično (uz svesrdnu pomoć masona „Sanatana“, vatikanskih podruma, Ante Markovića, ustaša, mudžahedina, pomračenja Sunca iz avgusta ’99, čečenskih terorista, Kineza koji prenose SARS, te svih ostalih paranormalnih konstrukata iz patriotske mašte neizlečivih fanova neizlečive Jugoslavije-u svim-bojama-i-dezenima).